Književne novine

|| GODINA III | BROJ 35

od 26 juna 1946, objavio je, sa zasedanja Vrhovnog Sovjeta

RSFSR, odluku o ukidanju „ČečenoInguške ASSR i pretvaranju Krimske ASSR u Krimsku oblast. Krimski Tatari, prema „obrazloženju te odluke, bili su zbog držanja za vreme okupa|| cije preseljeni u druge krajeve Sovjetskog Saveza. U novim krajevima, prema. tekstu odluke, njima je bila. podeljena zemlja i ukazana·'im držav| na pomoć za njihov privredni život. || Ukazom Prezidijuma Vrhovnog So| vjeta SSSR-a, Čečeno-Inguška Autonomna Republika je ukinuta, a Krimska Autonomna Republika pretvorena | u Krimsku oblast. Tom prilikom, Vr| hovni Sovjet RSFSR, obnarođovao je sledeću formulaciju: :

j 1) Osnažava še ukiđanje „Čečeno-

| Inguške ASSR i pretvaranje Krimske

ASSR u Krimsku oblast,

2) Uneti odgovarajuće izmene i do-

| "pune u čl. 14 Ustava RSFSR. \\ Ovaj morusovski monstruozan mo| tiv nameće se savremenom satiričaru | sa neobičnom snagom. Kao, uostalom, ogromam broj sličnih pojava u vrememu i prostoru Informbiroa, u dvadđesetom veku.

U petnaestom veku, u slavnoj »Utopiji«, između Morusa i Prečasnog oca Johna Mortona, Kardinala-arhibisku} pa Kanterberijskog, vodi se ovaj di| jalog: i

Morus:

|| »— Ma s koje &trane sagledali stva| ri, nipošto mi se ne čini od važnosti | po državni imteres da še izdržava Ogromma gomila ove vrste koja kuži mir, i to samo za &lučaj rata koji nečete imati, ako vi tone želite. Mir zaista zaslužuje da se o njemu vodi isto toliko računa koliko i o ratu.

l Ono što vam sad rekoh nije jedini

____razlog koji objašnjava zašto ima toli-

___ ko Jopova. Ima još jedan. drugi koji

M posebno važi za vašu zemlju,

| Prečašni John Morton:

» — Koji?

| Memus:

| » — Ovce, vaše ovce. Ove životinje

|} su obično vrlo blage i jedu malo. Ali

| sada sam čuo kako se s njima tako teško izlazi na kraj i kako su tako divljačne da proždiru ljude i da rase·'ljavaju kraljevine i pustoše polja, kuće i gradove«. Morus, zatim, obrazlaže na koji se to način promenila u Engleskoj ćud ovaca, kako to ovce, (proterivanjem seljaka sa zemlje koju obrađuju i pretvaranjem te zemlje u ispaše) — proždiru ljude.

| Dvesta godina kasnije, u sedarnnae-

| ___stom veku, Svift je nakazne društvene

odnoše svoga doba pretstavio fantastičnim oblicima i slikama koje su plod

L jedne genijalne umetničke imaginacije

(vidi, npr. Sviftov »Skroman predlog«

; — delo pred čijom je gnevnom gorčinom ustuknuo veliki Tekeri a Ten ga nazvao »kanibalskom ironijom«, optužujući na taj način duboko humanog Svifta umesto kastu kanibala u visokoj društvenoj hijerarhiji Sviftovih savremenika). Ta imaginacija se, u koječemu, poduđara sa Morusovom.

Pa ipak, usudio bih se da tvrdim: da je savremenom satiričaru posao, u Ogromnoj meri, olakšan. · Stvar je možda malo paradoksalna, | ali savremenom satiričaru, sšatiričaru dvadesetog veka, pet stotina godina posle metamorfoze engleskih ovaca | nije nužne da izmišlja.

; U vremenu i prostoru Informbiroa — odnosi, oblici i slike i · suviše su monstruozni, U vremenu i prostoru Informbiroa — odnosi, oblici i slike koji čekaju stvaralačku zamisao i ruku umetnika utoliko su monstruozniji što se javljaju uz ritualne, svečane fraze pravog, pravilnog, »nearakčejevskog« socijalizma, što &e, u svoj

___ Svojoj granginjolskoj ·nakaznosti upi-

jaju u svest u ime najsvetlijih, najradosnijih težnji i misli najplemeniti-

u jih duhova čovečanstva, —

Da bismo to dokazali nije nužno da

n še vraćamo, npr., na dokumenat iz

___ »Izvestijac od 26 juna 1946, naveden

___na početku, niti da išta nagađamo O

| načinima »preseljavanja Tatara i Ce-

| čenaca u »druge«, »nove«' krajeve, ni-

; ti da nagađamo koji su to »drugi«,

| »novi« krajevi, niti kakvi su pejsaži i

kakva su uopšte podneblja u njima. Ti „krajevi, ti pejsaži i ta podneblja sVako su »pravilni« za takvo, »marksiBtičko« postavljanje i rešavanje nacionalnog pitanja, po metodu i u smislu . »dopuna i izmena, kao što &#u'»marksistički pravflne«, pored svega ostalog u odnosu na naše i na druge nerusške,

- niže nacionalnosti i, npr. »izmene

dopune« koje se poslednjih dana O” bavljaju nad našim življem duž načih granica u bugarskoj i u drugim gubernijama, odnosno — kao što je »marksistički pravilan« bezobzirni teTor koji se uopšte sprovodi nad našim SO Va Ovaa u satelitskim zemljama ovjetskog Saveza.

} Riznica informbiroovskih dokume

| nata za Gatiru sviftovakog karaktera

S% list »Izvestija«, u broju

| PRED UPISOM NAŠEG ISTIMA I \LOBODI DRUGOG ZAJMA

- BRT PAŠIZMU == SLOBODA NARODU

Uredništvo: Francuska 7, tel, 28-098

Administracija: Francuska 5, tel. 28-490

Čedomir Minderović : |

i razmera zaista je već vrlo bogata, i na dohvat ruke, na svakom koraku, u svakom trenutku košmarne informbiroovske stvarnosti nudi se i nameće savremenom satiričaru — od prve rezolucije Informbiroa do, na primer, vaskrsavanja nacističkog vojskovođe fon Klajsta, od unošenja odgovarajućih »izmena i dopuna u čl, 14 Ustava RSFSR« do unošenja »odgovarajućih izmena i dopuna« u misao Marksa, Engelsa i Lenjina, od pretsedničke fotelje Jakova Malika u Savetu bezbednosti do korejanskih bojišta, od neo=

· buzdane borbe protiv socijalističke

Jugoslavije do »sudbonosnih« teoretskih Staljinovih postavki u lingvistici, od zaključaka basnopisca Krilova »A pudlica 6igurno. je jaka, kad laje na slona« iz note Ministarstva inoštranih poslova SSSR-a od 20 jula 1949 našoj vladi povođom sovjetske malverzacije sa ugovorom o Koruškoj do prošlogodišnjih zdravica Višinskog Peronu, do Staljinovih zdravica Hitleru, ili Enmveru, ili samom sebi — i ta-

- ko dalje i tako dalje.

Ne, savremeni satiričar ne mora da izmišlja. .

U dane upisivanja našeg prvog zajma, 1948, boravio sam u Pragu. U Prag sam stigao prvog jula, neposredno posle objavljivanja rezolucije Informbiroa protiv naše Partije. Na večeri u zamku Dobriš — i Veljko Pe-

trović pamti tu čehoslovačku noć —

jeđan od tada najgrlatijih čehoslovačkih ministara — spikera Informbiroa, u prisustvu &tranih delegata i velikog broja čeških javnih radnika i književnika, mobilisao je, u prilog rezolucije, sledeće »argumente«:

»Ja sam specijalista za Jugoslaviju. Ja sam već o njoj pisao«.

»Pa dobro — ko je Tito! Ja sam ga

video u Moskvi, On je običan radnik«

»Vji ste istoriski zaostala zemlja, kulačka, nemate industriju. Vi ste još juče imali monarhiju, kođ vas treba tek izvršiti revolucionarne promene«,

»Vaša Narodno-=oslobodilačka borba, partizani i tako dalje, to je romantika, nacionalizam, sada tek treba da dođu pravi ljudi, da narod povedu putem socijalizma, kao kod nas«.

»Ono je bila nacionalna borba, Sada treba povesti socijalnu«.

I dalje:

»Šta ćete činiti kad vam Moškva obustavi isporuku benzina? A ako vam Bugari uzmu Makedoniju!«

I najzad — izrazita, klasična gebelsovština, blic-marksizam:

»Ja imam veliko revolucionarno iskustvo (u toku rata bio van Čehoslovačke — u Lonđonu i Moskvi. Primedba Č. M.), Ne kažem za nedelju, ali za mesec dana — videćete šta će se kod vas dogoditi. Da se opkladimo«. I grlati spiker pruža maiku,

I opkladio bi se — da sam mu pružio.svoju! Kod kuće, toga meseca, kao j•dan 'od prvih odgovora na' njihovu rezoluciju, mi smo upisali prvi zajam. Prvi naš zajam. raspisan je. u iznošu od 3 i po milijarde. Mi smo upisali preko 4 milijarde. Bio je to samo uvod. Krajem istoga meseca, jula 1948, na Petom kongresu naše Partije, narodi Jugoslavije dokazali su, kao šurovih godina

„Oslobodilačkog rata i Revolucije, pred

licem radničkog pokreta u celom svetu, pred licem čitavog čovečanstva, svoju političku snagu, veičinu svoga jedinstva i svoju morainu lepotu.

Ne mesec — od tada je prošlo već više od dve godine.

Kod nas, ovih dana, pisci, zajedno sa svima, upisuju već i gi zajam. Upi&uju ga jer znaju da oprinose bržoj i većoj izgradnji u četvrtoj godini Petogodišnjeg plana, jer znaju da je brza industrijalizacija uslov naše &lobode i nezavisnosti, da je brže razvijanje i jačanje celokupne naše privređe jačanje odbranbene moći i nezavisnosti naše zemlje, podizanje životnog standarda svakog našeg radnog čoveka, veći kulturni procvat svih naših naroda.. Upisuju ga jer političko ekonomsko i kulturno jačanje naše zemlje znači sve teži poraz i 6Ve dublji pad onih koji sprovode politiku neravnopravnosti narođa ne ustežući se ni od njihovog ukidanja, decenijama posle Oktobarske revolucije a takoreći. u danima potpisivanja Povelje Ujedinjenih nacija. \

Kao u nekoj krvavoj grotesci, kao u nekom vaksmuzeju sa eksponatima

našega doba — još uvek viđim: za Op-.

kladu ispruženu ruku i turobno, beznadno ušhićene oči tog organizatora i spikera Informbiroa. Takav, u takvom položaju, prepariran vremenom, čehoslovi izvozom u Sovjetski Savez, teorijom o nužnosti jačanja organa sile šocijalističke države uopšte i kroz marksističku lingvistiku napose, ustežući še.đda se zalkašlje iako mu dim,

BEOGRAD, UTORAK 29 AUGUST

ie dubokomišlene Erenburgove lule već prožima sve kapilare, on stoji, i čeka,

Čeka svog satiričara. Čeka — a šatiničara još nikako nema. Izgubio se, obumarao je satiričar negde na prosštoru između Kremljevskih kula i Statue slobode, kao Gogoljev Kapetan Kopjejkin kad mu nije uspelo da kod cara izdejstvuje penziju — valjda će se naših dana pojaviti — čekamo ga i mi.

Danas — u celom carstvu Informbiroa satiričaru sigurno ne bi bilo opstanka. Ne.

Shodno izmenama i dopunama tamošnjih postanovljenia u oblasti estetike naš nepostojeći satiričar bio bi, kao Čečenci i Tatari — u svakom slučaju preseljeni u »druge«, »nove« krajeve! Za onu svetlost u očima proletera palih 1941—1945 širom naše zemlje, za onu viziju današnjih dana koja ih je vodila do njihove pobedonosne smrti — za ravnopravnost naroda i ljudi, za gnevnu gorčinu i radosni zanos slobodnog umetnika — eto zato, i ovih dana, kad se upisuje naš drugi zajam, zagledaš oštrije u prošlost i u današnji dan.

I u budućnost, koja iz naših ruku i iz naših misli izrasta čudesnom snagom — snagom oslobođenog, stvaralačkog narođa.

(Q)

OO)

O mam dobrog prijatelja. Po izgledu — američki farmer, po zaO nimanju dopisnik »Novc O politike«, po karakteru Srbin, mislim 8— naš čovjek. Voli tehniku, automoO bile naročito. () Pošli smo jednom njegovim kolima O »po službenom poslu« — u lov. Njegov O šofer, čovjek već blizu tridesetih goo dina, vozio je stručno, odlučno i juna5 čki. Žurilo nam se da ne zakasnimo Ona prelet šljuka. U jednom času po(9 gledam na sat ugrađen u automobilu (da provjerim vrijeme. Kazaljke su neQ) pomično stajale na sumnjivim brojkama. — Ne ide? — upitam prijatelja i OP Ra na sat. ()

()

— Ne ide — odgovara mi ovaj QQ još nedavno je išao, ali je počeo zakašnjavati. Ovaj moj Tasa, šofer, poQ kušavao ga popraviti i najzad mu »udario ključ«. Džip polako krivuda poljskim puteljQ kom, a ja sve jednako razmišljam šta o mu to znači — »udario mu ključ«?! O Posve slučajno primjetim da kazaljka koja pokazuje količinu ulja također ne radi. Tražim objašnjenje,

— More, pokvarilo se, mi popravljali pa ništa, Pokazalo se da može i bez toga.

Pažljivo sam razgleđao Kola. KaO zaljka koja je pokazivala kilometra() žu nije takođe radila, Ne samo ona. Sve one naprave i kazaljke koje su odražavale kojekakve tajne mehanizma u pokretu, bile #8u mrtve, ukočene. Vrata do šofera bila su također u kva(ru. Da budu zatvorena, šofer ih je priQ vezao čvrstim kanapom uz svoje 6je() dište., Prozorsko staklo razbijeno.

— Je li on rađo »uđara ključeve«? — upitam druga i pokažem na šofera.

— Tasa? More, to je stručnjak. NoO vator! Onomadne naš dvojica izvrši(Q smo nešto kao generalnu reparaturu. 5 Poslije kad sastavismo motor, preo() stalo nam desetak kojekakvih šarafa (Qi šarafića. Ja 6e već i snuždio — no 0 umirio me Tasa. — »Man'te, druže re() dakciski — kaže mi on — uđariću ja

njemu jedan srpski ključ, pa će da

OOOOOO0O0O0GOOOı

OOOOOOGOG SOOOOOX

— Je li Taso, da popravimo ohaj (far? — Šta? Da mu ga uđarim? — More, ako treba, ti mu ga uđari! Zastali smo, Šofer je izišao i uzalud pokušavao izravnati svjetiljku. Zatim se sagne, pronađe kamen i svom si-

Oe aa tn Ao di O ODR RM O eat i

| „Srpski ključ” |

proizvode fako :osjetljive i loše ma-

jem glas Tasin:

1950

Nekoliko misli

av naš život, svi ljudi našeg

društva (pa i ministar, pomoćnik

ministra, general itd., koje je u posljednjoj svojoj crtici »Jeretička priča« Branko Ćopić pokušao da na određen način uveđe u literaturu), sve pojave u našem društvu (pa i stihija kastinstva, karijerizma, servilnosti, »udavanja za položaj« i svega onoga što se u pomenutoj crtici izvrgava ruglu) — sve to može da bude, čak bih rekao i mora da bude predmet naše književnosti i stvaralačke strasti našega književnika (razumije se, kako već kojem književ-= niku koji lik i tema »leže«). Meni je to toliko prirodno, da ne osjećam potrebe za nekim teoretskim obrazloženjem ove tvrdnje; pogotovu danas kad se naša misao smjelo oslobodila od malaričnih idejnih nanosa iz zemlje gdje se kastinstvo i sve ono što ga prati kao sjena zacarilo u sistem, koji se brani svim oblicima sile i laži.

No ja ne nalazim đa je smisao slobode umjetnikove u tome: neograničeni izbor lika i teme tek je jedan spoljni znak te slobode. A smisao slobode umjetničkog stvaranja ja vidim u neograničenom „otkrivanju istine. Sloboda koja ne oslobađa istinu čini samu sebe jalovom i izlišnom; bez istine je ona kao voćka nerotkinja: i kad pracvate, ploda ne daje. I zato prvo pitanje koje sebi postavlja umjetnička savjest (a nije fraza da je književnik »savjest svoga vremenax«) pitanje je: jesam li ja magijom svoga izraza kazao jednu istinu ili sam, možđa, jednom neistinom omađijao sam sebe pa pokušavam njome đa omađijam i druge? Divna je za mene takva vrsta skepse.

Ja sam se maloprije osvrnuo na »Jeretičku priču« B. Ćopića i želim

lom, odozgo, lupi bo, svjetiljki., Porav= nao._ je far, samo što prsnu &taklo i utrmu se žarulja, Meni odmah sinu: Aha, dakle, uđario joj ključ!

Automobil noću s jednom svjetiljkom gubi pola dostojanstva, no po= staje zato upola opasniji.

— Može li s jednom Taso?

— Može, druže ređakciski — odgovara šofer i pali motor. ·

— Bto, vidiš — objašnjava mi prijatelj — mi smo ti Srbi praktičan svet, Jednostavan i celishođan. Ni život ni mašine ne treba komplicirati. Tu je naša prednost pred Amerikancima. Oni ti brate prenatrpaju svašta, a pitam sx tebe zbog čega? Samo kod jedne reparature mi uštedismo petnaest šarafa, da ne govorim što bi još otkrili da se baš zainatimo,

Srećno se vratismo kući, Prije nekoliko dana također. Međutim jučer, kad smo već bili na domaku grada, O iznenada se ugasi motor i stade, Bila O je mjesečina i prijatna noć. Tasa je uzalud pokušavao povratiti život ćudljivoj mašini, Meni se žurilo, Predložim prijatelju da prošetamo do prve tramvajske stanice. Nije bila daleko, svega osam kilometara, te nas dva veselo pođosmo. Pred nama je svjetlu cao grad u hiljadama žižaka, a iza nas novator Tasa rastvarao je motor. Već daleko iza nas dopre njegov glas: Ako ne će baš nikako, da mu ga udarim? — More, udari mu jedan dobar pa se vrati u grad,

Ostavili smo novatora i pošli. Usput smo zajednički grdili Amerikance što

svetiljkom,

OOOOOOOOOOOOOO0OOOOOOOOOO

OOOOOOOOOOOOOO0OO

šine,

— More, i onom konstruktoru trebalo bi udariti jedan srpski ključ, da ga naučimo praviti automobile.

Već blizu kuće upita me prijatelj:

— Što veliš za Tasu — je 1' sila?

— Sila, brate — sila jugoslavenskih razmjera priznam ja.i tu se rastanemo. Ujutru sam ga pozvao telefonom da vidim. što bi & Tasom.

' — More, mučio še čovek do ponoći, pa kad mu me bi pomoći, uđario mu jedan dobar ključ, pa se vratio kući.

— A džip? — upitam bezrazložno.

— Eno ga, leži u jarku. Večna mu pamjat...

— To mu' Tasa dobro udari ključ?! ,

:·— Bome dobro. Je !' Srbin il' nije?!

Odonda pažljivo promatram auto-| mobile. I ne samo njih. Svu našu tehniku. Dobio sam strastvenu želju da i ja uđaram ključeve. Još i sada ču-

— More, da mu ga udarim? · * — Udari Taso — nek zna šta Srbin Zhaliidbia jE ri Joža HORVAT

3OOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOGOGOGOOGOGOOGOOGOOGOOOGOOGOOGOOGO OG O ai DOOOOOOOOOOOOO

SSSR

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

PRIMERAK 8 DINARA

povodom Ćopićeve „Jeretičke priče“

· Skender Kulenović

l sada taj osvrt da nastavim, jer mi se ona, iako tek crtica, čini uprav kao naručena da malo više približim pažnji čitaočevoj, a i piščevoj, ovo što mislim o slobodi umjetničkog stvaranja; o toj slobodi se, naime, danas mnogo govori, i ona se u najnovijim djelima naših pisaca, i starijih i mlađih, očevidno različito ispoljava,

Kad bi meni danas, prosto rečeno, ma ko ma samo i namignuo, ili čak priprijetio: Ne šali se, čuješ, mene, ili ovoga i onoga, ili to i ovo, ne uzimaj pod pero! — ja ga sasvim sigurno ne bih poslušao, ne bih mogao da poslušam, nego bih ga jednom ipak »uzeo pod pero«, naravno ako bih samo u njemu našao nešto što viče da se, recimo, izvrgne ruglu. Ali bih nastojao, morao bih da nastojim, da ga uhvatim što tačnije, što istinitije (dakako ne u fotografskom smislu); pa ako bi se tom liku iz moje satirične pjesme, komedije, pripovijetke, i sličnim ljudima u životu, svijet smijao, neka im se smije, ja sam baš i htio da im se smije, i da im se smije najdubljim smijehom, i još više — da se i takvi ljudi jednom možda sami sebi nasmiju, kad se prepoznaju u liku koji im ja donosim. Taj smijeh od koga se zdravi neće zavisiti samo od piščeve duhovitosti, nego od duhovito kazane tačnosti istinitosti. A kako to izgleda u »Jeretičkoj priči«?

Likovi priče dati su u vrijeme njihovog ljetovanja u jednoj vili na moru. »Na hladovitoj terasi vile«, i pisac ih sada sam mabraja, »ćuti i dosađuje se omanje društvo: ministar štef Jovanović, njegova svastika, pomoćnik ministra sa ženom, general Stevo Navala, neka krupna zvijerka iz krupne ustanove, još jedna neodređena zvijerka za koju niko Dposigurno ne zna čim se bavi (a koja samo mudro i važno ćuti), nekoliko baba i staraca i najzad jedan načelnik personalnog odeljenja...«

Društvo se ogradilo od ostaloga svjjeta, — ta izolacija - je -tu-kao neki zakon koji viri iz svakoga kutka; dani tim ljudđima prolaze u »veličanstvenoj dosadi«, u svastikinom i pomoćnikovice neumornom ogovaranju i podizanju kastinskog nosa, u trudu ministrivom da omršavi, u direktorovom laskanju i podilaženju itd.

Likovi nisu baš simpatični: načelnik personalnog odjeljenja bijedna je kreatura, koja »strogo i sumnjičavo posmatra čemprese, more, čamce i Ooblačak što se madvija nad vazdušni prostor vile«; svastika svijera po »odgovornim drugovima« — ni za jednog još ne može da se odluči; pomoć= nikovica gunđa protiv demokratije; »neka krupna zvijerka iz krupne ustanove« ne zna se šta tu radi, a »još jedna neodređena svijerka za koju niko posigurno ne zna čim se bavi... samo mudro i važno ćufi«; pomoćnik sanja kako mu je umrla žena pa se O ženio ministrovom svastikom te Dpostao i on ministar, a poslije pretsjednik vlade; u »slične maštarije« i »gradomanske planove« upuštaju se još dvojica (ne zna se koja dvojica, a i piscu je izgleda, svejedno koja). Svi su takvi, osim prirodnog i jednostavnog generala Steve Navale) dragog i onda ako povjerujemo svastiki i pomoćnikovici da se i on udvara ljeti udarnicama, a zimi balerinama) i donekle Štefa ministra, koji doduše »ovako izdvojen od mase izgleda sam sebi mnogo važniji, vredniji i mudriji, izabran čovjek«, ali kome je »u duši ipak nešto prazno kao da ne sjedi na svom pravom mjestu«.

Ministar, koji se zacrveni kad ga u toj vili slučajno zatekne jedam udarnik, general Navala i nekolicina ostalih napokon nalaze to »pravo mjesto«: njih nešto »veličanstvena dosada«, a nešto nekakvi moralni porivi dovode najzad »među narod«, na plažu, koja »neobuzdano buči, kliče, pjeva« i time »remeti grandomanske pla= nove« onih koji šu ostali u vili,

Čitajući ovu crticu čovjeku se na trenutke zaista učini kao da nije zalutao samo u jednu vilu koja je (što pisac odmah u početku ističe) »građena za vrijeme stare, trule, nenarodne itd. Jugoslavije«, nego i u jedno slično društvo iz te Jugoslavije. .

(Nastojao sam koliko sam god više mogao da sažimajući ovu crticu ne

iznevjerim njenu sadržinu ma u če-. mu; no ovo moje prepričavanje i taj

utisak što mi se na trenutke nametao — najbolje će biti ako čitalac provjeri sam na sebi i na tekstu »Jerenove« onih koji su ostali u vili, tičke priče«).

A sađa bih se vratio na postavljeno pitanje: ima li ova Ćopićeva sličica magiju životne istinitosti, je li ona,

prema tome, i umjetnički istinita?

Gorki je govorio da je sve što je čitao — čitajući poredio sa životom; on je ustvari radio isto što čini svaki dobar čitalac. A može ]i Ćopićeva crtica da izdrži takvo jedno suočenje sa životom?

Suočavajući je svaki bi od nas mogao da naveđe bezbroj svojih najraznovrsnijih zapažanja iz života. Ja ću evo iznijeti nekoliko svojih, s prve ruke, prosto kako mi se nametnu kad pomislim na bilokoju pojedinost Ćopiće=

'u životu nagrđuju.

ve »Jeretičke priče«; i povodom tih svojih zapažanja postaviću čitaocu i piscu neka pitanja, na koja neka oni Bol sebi odgovore prema svom iskustvu. Imam jednog dobrog druga i prijatelja, koji bi po svemu mogao biti i više nego pomoćnik ministra (a to nije, radi drugi posao). On mi je pričao o nečem čega će još dugo biti, o svojoj bračnoj tragediji, toliko iskreno da mi je povjerio i jednu svoju čestu pomisao, od koje se poslije sav strese (koja može da ima i svoj tragični i svoj komični vid): sve bi se to svršilo, kad bi umrla ona, Ja prema tomu mogu da povjerujem da takva pomisao može da dođe i jednom pomođniku ministra u Ćopićevoj crtici. Mogu da povjerujem i u ono kako on sanja da će se oženiti sa mipistrovom svastikom, al: da on bude, u najmanju ruku, toliko glup pa da se zanosi

. mišlju kako će preko ministrove 8&Va–

stike postati ministar — u to ja ne vjerujem! „Zna li iko od vas ma i jedan takav slučaj da je neko preko ministrove svastike postao danas ministar i može li se to kod nas uopšte desiti?

Ili uzmimo ono kad se ministru »čini da će nešto izgubiti od svoje vlastite veličine, ako se pomiješa među svjetinom«, kad »ovako izdvojen od mase izgleda sam sebi mnogo važniji, vredniji i mudriji, izabran čovjek...« i kad on pri slučajnom susretu s udarnikom kome je jednom predao nagradu i orden »kao da je zatečen u rđavu društvu pocrvenje i sagnu glavu da. ga udarnik ne bi prepoznao«. Meni zvuči sasvim ubjedljivo da se i poslije Revolucije može čovjek ovako samođopadno osjećati na vlasti, pogotovu ovakav tip čovjeka kakav je, makar i škrto, naslikan u ovoj crtici, i pogotovo kad je takav čovjek na »ministarskoj visini«, — ali da li vi u našem životu ipak osječate neku razliku između ovakvog ministra i tipa našeg socijalističkog ministra? Ima li taj tip socijalističkog ministra, pa čak i ovakay ministar kakvog nam daje Čopić, razloga da se crveni i skriva pred udarnikom, kad i u samoj priči »kroz bujno zelenilo proviruju krovovi i blistaju ziđovi brojnih odmarališta« i kad sigurno u jednom od tih odmarališta ljetuje i taj udarnik? Neka i na to pitanje sami sebi odgovore i čitalac i pisac.

A vile, automobili, magacini? možda će mi neko odgovoriti i takvim pitanjem. Za mene je takvo pitanje ili plitkost zaostalih ili jevtina demagogija oborenih. Nažalost, u socijalizmu su izvjesne razlike još neminovne, ali one se temelje ne više na kapitalu nego na radu (na selu kod nas još i na klasnoj Osnovi). Nijedan naš ministar, i nijedna »krupna zvijerka« iz nijedne naše »krupne ustanove« ne crveni se zbog tih razlika i ne skriva ih (i ne bi ih mogli sakriti sve kad bi i htjeli),,pnego se upravo nevjerovatnom upornošću bore da ih jednom nestane (kad smo već kod ljetovanja, često i pod cijenu svoga ljetovanja),i bore se protiv njih jedinim mogućim, lenjinskim putem. No ja ne uobražavam da sam sada time kazao sve. Licemjerstvo bi bilo javno ne reći da se te razlike, i poslije »baćuškinoga kursa« mogu itekako da iz” vrgnu u nešto što ja socijalizam bez socijalističke đuše, ako se samo 5 ne :a lenjinskog puta. Kukavičluk bi bio, neđostojan našega književnika, ne uzimati i pod satirični bič čak i same začetke tih pojava, takvom kriti kom naš socijalizam može samo da jača. Protiv tih opasnosti Partija danas odlučno vođi borbu, koja u čitavom našem životu postaje žilava i dramatična. Da li naš pisac treba tu borbu da vidi, da osjeti, da je i sam svojim sredstvima vodi? "Treba. Valja reći da je samo pohvalno za B. Ćopića što je prima i on. Samo što ja njemu i čitaocu, kad je riječ o borbi protiv tih opasnosti, postavljam. pitanje: ima li opasnosti po istinu, pa i po umjetničku istinu, dakle i po uspjeh te borbe, kađa se te prilično složene stvari ne Oe: EE nego iz babje perspektive a aio OvuBtvos zaista takvo kakvo je u Ćopićevoj pričj? Da”li se u njemu vodi takva borba? Da li sv i pomoćnikovica (koje se u priči vide kao oličenja zaostalosti i kastinskih prohtjeva) — da li one Čopićevo »omanje društvo« samo upotpunjuju ili ga nagrđuju? Ja sam siguran da ga

priči«? Neka to preispitaju i pisac i SOAPI Va aLiye a Ja s a ga

upotpunjuju, Jer — sjetite se samo posljednjeg piščevog uđarca u ovoj crtici, U trenutku kad nas n izvodi iz ovog društva, kad na to društvo kojim treba đa ga na rastanku obuhvatimo svega, da uhvatimo njegovu srž, — pogled nam pada na ong Što su utonuli u svoje »maštarije« i »grandomanske planove«. kojni u tom svom sanjarenju — bez i same pomisli đa bi iko od članova njihovog društva, koji su otišli na domanske planove«. Oni ostaju 5pove, S pravom. To sigurno neće užini-

(Nastavak na drugoj strani)

je to Ćopićevo

priči samo

bacamo onaj posljednji pogled

Oni ostaju spo-

A u »Jeretičkoj.