Književne novine

IPSAJKCO ZO

fa tEN Ji: KOS. E a

rei |

NM Aa ONA iN

___| književnosti i u nauci, koji su ____— se rodili 1799-e, i za koje se veli da su uzjahali na dve stolice, »po-

_ jahuju na ivici tarabe«, i ne smeju, ___ili ne umeju da skoče na jednu ili na

ugu stranu. Sve &šu te uzrečice njkle

iz ozbiljnih posmatranja,

__štvene nepravde, mnogo nasilja pa i

| Balzak se rodio 1799-e, kao i Pu-

radu svome, imali pred očima probleme 19-oga veka, koji će doneti mnogo raznog progresa, ali i mnogo dru

zločina. Dok su sva trojica, kao ličnosti, voleli onu. drugu stranu tarabe,

__18-i vek, Balzak više od one dvojice. U 18-om veku prvu reč je imala ari-

| Wtokratija, otmenost, izrađene iorme, · pamtila su se imena pred kojima, kao predvodnik jahač pred karucama, ja| še rečica de ili fon; težilo se za salo-

|__nima i raskošnim nameštajem, voleo ___Ekup lov; navika je bila da se imaju sluge sobne, kuhinjske i štalske, do_ kolica je služila i za pisanje lepih,

stilom savršenih pisama između onih _ koji se viđaju dva puta neđeljno, kamernu muziku je plaćao ovaj ili onaj posednik dvorca; izukrštani odnosi šenjenih i udatih služili su mesto šaha; bezmalo svakoga dana u nedelji održani šu, u ponekom salonu intelektualni, estetički, politički, toaletno modni, i galantni sastanci. Za &ve to prvo, dolazio je u pitanje rang po Trođenju, pa niz perspektivno poređanih soba i salona, pa dobra trpeza, i oko trpezišta redovi al:ka zaslužnih predaka, I još troje: novci, novci, novci.

Od one trojice velikih književnika, Prancuz, Nemac-Jevrejin, Rus najstrmiji, najopor:ji ali možda ipak najčistiji lični ž:vot bio je život Balzakov. Puškin je imao nekoliko zaslužnih pređaka Puškina tokom nekoliko vekova; spadao u plemstvo, iako ni graf ni knjaz; likom doduše bio ružan, ali zanimljivo ružan, sa svoja dva ekstrema u nasleđu: hladna Rusija, vrela Afrika, Hajne je bio likom lep i telom gracilan; ogranak dveju bogatih bankarskih kuća u Diseldorfu; znao tri jezika; kao Jevrejin u ono doba, bio kosmopolit i u svakom velikom gradu Evrope bio kod svoje kuće; živeo i umro u Parizu; napisao tekstove za londonsko balet-pozorište; no pero svoje umakao prvenstveno u starom žavičaju, u nemački sos koji je on iz Pariza mešao i začinjavao. Balzak se rodio nisko dole, bez »predaka«, bez titule i imena s grbom, rodio se od roditelja koji su uostalom kao i sin od sebe, tražili od njega da što pre počne đa radi nešto određeno i sabira novac. Rođio se — »bar da sam ružan, nego sam prostačkog izgleda« — njegove su reči, takav se rodio, a ubrzo se i značajno nagojio, otežao, oblačio se, zbunjen u ukusu na tarabi dvaju vekova — neadekvatno ponekad do užasa

advakvatno; useljavao se u apartmane wu kojima nije znao šta će, jer su nove gomile novaca' bile potrebne da bi u apartmanima krenuo život; vozio še u kadeši, da bi se o kađeši govorilo; dodao je uz ime svoje rečicu đe... No sve to potom, i ovlada onda između dve razne faze njegova Života, Međutim, stalno: Novaca, novaca daj! I ženu daj! jer je i »žena« bila neminovni atribut 18-oga veka. Ali, za prostačkoga, debela, crvena i znojava Balzaka, makar i de Balzaka, žena je bila što i leptir, koji prne čim oseti da mu se makar samo, dva prsta približuju.

Puškin je, zbog novca, zbog ulaska u dvor i ženinih adiđara. iskliznuo mnogo. Hajne, rešio se da prima pensiju od Gizoa, koga je, ranije, njega i njegovu politiku, po hajneovski grizao, i kidao kao lutku od krpa. Balzak — on će novca radi, raditi i zarađivati, Ali, u ono vreme, i nepoznatome piscu, honorar je bio dva tri franka od strane, A Balzak sneva o apartmanu, o finom odelu, misli o ženi, piše sestri da bi dobro došla devojka sa

mirazom. Balzak voli mnogo i dobro da jede, voli i dobro vino i ka-

__ Toma ih, izvestan broj, krupnih u

škin „kao i Hajne, Sva trojica su, u .

\sidora Sekulić

vu. Dakle, prvi krvavi i besni sukobi sa društvom, sa poslođavcima, sa problemom štampanja, 1, kako biva, potpuno otsustvo sukoba sa samim sobom, moralno isklizavanje mami i Balzaka. Samo, on, poreklom od ma-

loga sveta, navikao da radi.i zaradi,..

Balzak će i sa moralnim isklizavanjem ostati u oblasti rada. Reči koje ćemo sada navesti rekao je Balzak u kasnijoj fazi svoga života, ali one vrede

'skroz, kroz svu njegovu egzistenciju.

»Imam ja kuraži kao lav, i imam nesalomljivu „radnu sposobnost«, I sa tom kuraži i sa tom radnom silinom — buć! u literarno blato. Deset punih godina piše bezimeno — naravno, tamo gde se prodao, znaju krvopije do-

o pm, “je

Luj Bulanže: Balzak

bro kako se zove taj pisac i liferant rukopisa — pet punih godina piše petparačke »crne romane«, a zatim pet godina podle i bestidne novinarske tekstove, kako treba, gde treba. Jedan od Balzakovih biografa naših vremena zgražao se nad takvom »kuraži«, nazvao ju je prostitucijom, iako je dobro znao da je lav izašao iz blata, i sa onim debelim vratom na koji bi doista legla griva lavovska — riknuo nad onima koji su zapravo prostitucija sveta, riknuo tako da se i danas čuje originalan urlik pravoga lava u književnosti. Potsećamo na talente i borce iz Balzakovih romana, koji su najzad ipak postali teške žrtve društvenoga poretka: na Lisjen Rimbamprea i na Arteza; pa na karijeristu Rastinjaka; na zločinca Votrena. koji lepo živi u pansionu; na čudovište rođaku Betu, na onog mučenika sveca koji se zove starac Gorio; najzad na rođaka Ponsa, koji, kako dan grane, slično Indijancu sa strelom, samo rođak Ponš ša podvjjenim repom polazi da negde ulovi ručak,.a voleo je nesrećni rođak Pons dobar ručak i dobro vino,

A biograf onaj bio je sin bogatih roditelja, čestit i darovit čovek, ali bogataški nezavisan od života, i marljiv marljivosti radi. Pa onda, čujte kako idu linije života. Biograf taj je prošao kroz dva rata i izgubio imanje jer je morao, kao Jevrejin, da beži iz svoje zemlje; nije umeo da izmeni svoja gledišta, ni praktična ni estetička, te da možđa i u blatavo zađe ali počne raditi da bi. zaradio, ili da izvrši neki opasan skok i preskoči blato — izvršio je samoubistvo. Zvao se Stefan Cvajg, dobar, kulturan, mek Austrijanac; dobio je, tu nedavno, i on svoga Vrlo realnog često, kao on nad Balzakom, nađ njim začuđenoga biografa, u odličnom piscu Antonini Valanten, Da li se, u očajnim svojim danima, sećao nesrećni Cvajg Balzakovih junaka, umetnika kojima je ili društvo ili politika prebila kičmu, ili su bili slabi da se bore, da ne umru, da se posle blata i prostitucije — socijal-

_NEKA BEC RESPENTI | LJUBI

ne, ne bordđelske prostitucije — :da, se ;

vatrom genija i jakog karaktera očiste i raskuže zavazda, )

Da, Balzak je bio u osnovi svojoj zdrav čovek, radnik i borac, a od te osnove pa do malo i luckastoga vrha de Balzaka, bio je i zdrav genij. U ovome blatu, na žalost, izgubio je od stilske moći svoje toliko koliko nikada više- ni sa kojim Javljim naporom i sa po petnaest korektura, nije mogao da nadoknadi, ali je zato iz onih deset godina robovanja bogatim spekulantima izneo iskustvo o životu i ljudskim radnjama toliko da je zađuvano žurno pisao samo da bi kazao bar najglavnije: o čistim ljudskim radnjama koje moraju ponekad dase i kroz blato provlače; i o nečistima i zločinačkim ljudskim radnjama koje se virtuozno či” sto svršavaju. Balzak je izašao iz teškoga iskustva svoje mladosti sa svom silinom genijalnoga pisca, ali i sa neizlečivom slabošću kojoj je do kraja služio kao — ne znamo šta da kažemo, kao dete, ili kao rob, Čim sabere veliku svotu novaca, odmah iznajmi sjajno namešten prostran apartman, kupi bogatu garderobu, na kofere dade udariti inicijale sa grbom, kupi a prsten; (čuvene su njegove mnogo žuate rukavice i gamašne, — doduše, i Bodler je nosio lila rukavice); napuni podrum i ostavu, najmi sluge i obuče ih — i onda je tu dvanaesti čas da se sve to rasturi i rasproda, i čast spase daljim radom, strašnim radom: »Ove nedelje sam napisao petnaest štampanih tabaka«. Kao dete, koje sneva da postane princ, pa postane valjan, ili slavan čovek, Balzak nikada nije postao aristokrat, ni mirno zbrinut, ni dokonjak, I ženu je silom i vremenski jedva našao. Poljkinja gđa Hanska, (ako se ne varamo bila je grofica) jedva je posle dugog Balzakova udvaranja i natezanja pristala da še uda za njega, Balzak je tada već vukao smrtnu bolest, i posle· pola godine umro. Živeo je svega pedeset jednu godinu. Jedan profesor nam je kazao: a napisao je sto i dve knjige. Ne znamo da li je to tačno. Ali ono što znamo to je, da se silan, tako da kažemo mučan borac, uvek sećao onih svojih deset godina. Jednom su mu 58 preporukama poslali mladog nekog pisca. »Šta mu ja mogu. Neka radi, Samo da ga Bog sačuva mojih deset godina! ne znam da li bi ih izdržao«.. Sudbine velikih ljudi: mnogo puta, i za dugo, lome se oni kroz crne i guste šume, i zvižde da ne umru od straha i napora. Gete, koji je uglavnom živeo u-– vek srećno, kazao je jedared, aludira– jući na nekih strašnih deset godina u sebi: »Da vidim, neka neko prođe kroz to i neka ne &krha vrat!«

Ostaje zagonetka, i tema za obradu, antinomija balzakovske: video je društveni život i društvene mahinacije klasa i pojedinaca u prvoj polovini .19-og veka, (imndustriske revolucije,

:bogaćenja, isisavanje radnika, uniža-

vanja čoveka) video to jasnp kakorse vidi od svake prašinke opran šljunak na dnu:'bistroga potoka;,:a u.svome. životu je želeo, otimao se, pravio se ludim i smešnim, samo da bi postao bogat i slugama okružen, i da njega, genialnoga Balzaka, rečica de odmalkne i nadmakne nad druge ljude!... Šta je spaslo čoveka u Balzaku? Poreklo iz donjega sloja, pošten instinkt da uvek treba raditi, da i genialno i ludo treba zaraditi. U genialnom obdarenom piscu Balzaku fo je svetla strana karaktera. Njegove monarhističke, legitimističke, pokatkad i katoličke izjave dolazile &u, mi bismo rekli, ponajpre od njegova nadriaristokratizma. Time on uostalom nikome nije škodio. Inače, ša onim što je njigovo umetničko delo, što je pisao noću, u papučama i izli= zanom šlafroku i u skromnom stanu — glavni luksuz je bila kava koju je pio celu noć — to je dalo svetu veliku istorisku epopeju, time je Balzak bio i ostao dobrotvor istine, čestitosti, radnoga čoveka. i

— KRJIŽEVNEMNOVINE

| ISTINA I SLOBODA”

(Nastavak 'sa prve strane)

ti ona »neka krupna zvijerka iz. krupne ustanove«, jer ona u priči nije ni-

' šta učinila, Ni ona »još jedna neod-

ređena zvijerka za koju niko posigur= no ne zna čim se bavi« — neće im valjda ništa nauditi; jer njen je posao u priči da samo »važno i mudro ćuti«. General Navala izbjegava to društvo, možda se neće ni vratiti u vilu, — ako samo dobije mjesto u sindikalnom odmaralištu ili ako je našao neku udarnici (ukoliko je vjerovati svastiki i pomoćnikovici). Jedini koga bi još oni mogli da se boje — to je Štef ministar; no Štefa se ne boji ni svastika, Oni dakle mogu mirno da sanjare i, po svemu sudeći, ne samo da sanjare, nego i da ostvaruju svoje snove,

Je li ta Ćopićeva slika tačna, istinita? Može li ona da pomogne ljudski smisao borbe o kojoj je riječ? Ostavljam piscu i čitaocu da sami izvedu zaključak.

Izostaviću, na kraju, pitanja kao što su: karakterizacija likova, pšsihologija, situacije itd. — to mi se u ovoj vezi ne čini toliko važnim; no ne mogu da ne napomenem nešto što upravo bode oči. Čopić, koji je inače

ri prsak humora, nije mi ovdje duhovit, upravo, ovo je meni prvi pul da mi je neduhovit: i one dvijetri iskrice duha „(personalac i čempresi i svastikino pitanje: »A kako ga cijene naši drugovi?«) brzo se Uugase u onoj otužnoj smjesi utisaka koja postaje sve mučnija što se crtica više primiče kraju. Evo primjera iz kog se vidi kako ni vrlo talentovan pisac na životno neistinitom ne može dati ništa umjetnič-

pravi

ki istinito, ništa — ni satiričnu crticul”

Evo, ujedno, primjera koji pokazuje kako se »gmižui po stvarnosti« iz babjeg kutka, bez jednog vrhunca sa koga se vidi šire, — ne može uhvatiti vrlo složena istina našeg života, hi umjetnički, mislim, uhva– titi. I, najzad, evo primjera koji, iako sitan, vrlo jasno kazuje vrlo krupne stvari o slobodi umjetničkog stvaranja. · .

Koja mi vajda od slobode kao ustavnog -propisa i od slobode kao strasti i hrabrosti moga duha, ako ja sam sebe (rekao sam kako) oslobodim od istine! ;

Skender RULENOVIĆ

| publicista N. PF. Ston.

O: OB VE UJih 19% Para ,| Ga dav iy Ki a

BROJ 35

U Jugoslaviju dolazi grupa strnih kulturnih i javnih radnika

slavije početkom septembra dolazi u našu zemlju grupa stranih kulturnih

„i javnin radnika koji će zajedno sa

našim književnicima obići kulturne i istoriske spomenike u Dubrovniku i drugim mestima na Primorju. Iz Fran cuske dolazi poznati književnik i javni radnik Žan Kasu, koji je već bora= vio u našoj zemlji, zatim književnici Martin Sofije, Marsel Arlan, Klod Avelin, Klara Marlo, Edit Tomas i Divinjo. JU Dubrovnik će istovremeno stići i belgiski napredni kulturni radnici Maks d'Ovil, pretsednik Pen-kluba Valonije, de Baker, pretsednik PFlamanskog Pen-kluba i književnik Rišar Dipjere. Grupi francuskih i belgiskih književnika i umetnika priključiće se i poznati američki novinar i

Da li klasičari freba da budu dosadni

osveštano gimnaziskom prak-

som, da klasičari treba da budu dosadni; što su dosadniji to su klasičniji. Prevodi najčuvenijih dela svetske literature, a naročito Grka, spadali su u oblast teške more i paklene gimnaziske dosade. Još Paskal, govoreći o starim velikim piscima izrekao je blizu pameti misao da su sve to bili ljuđi potpuno nalik na nas, a ne neka namrštena i mrzovoljna rugla, nakraj srca, u ogromnim vlasuljama. Veliki pisci prošlosti koristili su do kraja sočnost živog jezika, čak i kad su je stilizovali. Često je baš stilizacija podvlačila ono što je najživlje u jeziku. Ideja o živoj intonaciji đanas je preovladala pri prevođenju klasika. Nju podvlači u SSSR Kornej Čukovski (uostalom i čitava raspra oko muzike i popevke u SSSR vođena je, dosledno, povodom problema žive intonacije koju je. zastupao profesor A&afjev, nasuprot »matematskoj« i stilizovanoj intonaciji, koju je sprovodio, u svojim teoretskim spisima u slavu mođerne ruske muzike, profesor Ogolovjec), Istu tu ideju mođerne intona-

cije podvlači u Engleskoj pisac visoke

KK od nas postoji staro predđanje,

stilizacije, Eliot. U polemici 6a najve-,

ćim helenistom našega doba, Gilber= tom Marejem on mu zamera što &u Marejevi prevodi grčkih klasika kruti, uštovljeni i pedantno glomazni. Slične kritike: doživeo:-je-i sam- veliki Vilamovic u Njemačkoj. On razume svaku dužinu grčku i svaki, i najmanji »Auflosung« kod Evripida, ali nije kadar da ih stilizuje tako da se oseti život. Čak i na stranicama višokoučenih publikacija »Guillaume Bude« preovladala je ideja žive govorne intonacije, u duhu našega vremena. Profesor Leon Robin prevođi »Gozbu« Platonovu sa svima intonacijama savremenog govornog jezika, a Mazon prevodi Homera fako, da se našao u čudu, jer su ovaj put profesoru zamerili: što isuviše novači, pa su čak i zažalili za krutim, arhaičnim prevodom Leconte de Lisle-a. O novom prevodu »Ilijade« na engleski (u đuhu ove težnje) saopštava Saturday Re-

'view (od 17 juna ove godine) sledeće:

»Čez i Peri svesni su đa se Ilijada »kreće« kao živi stvor od krvi i mesa, i zato su izbegli arhaizam kao ta-

Stanislav Vinaver

kav«, (Ja bih dođao: i melođiski arhaizam, .koji zatamnjuje mnoge ođdnose). Naš We jezik neopisano razvio, On dopušta danas vedru. familijarnost između reči i pojmova, koju ranije nije imao. Svi veliki evropski jezici morali su &tolećima da &e a&tilizuju kroz poeziju da bi došli do prirodne proze koja se nikome nije dala odmah, pa ni Grcima. Naš beogradski govor dopušta brzu slivenost 1 u situacijama koje su nekad izgledale nesavladljivo apstraktne, Mi se tim apstrakcijama danas prosto igramo. Stara epopeja, la= ganih litija reči, i veličanstvenih šestvija čuvstava, ostala nam je kao baština, A pored nje imamo | &ve veću bliskošt i familijarnost rečeničnih zajednica. Te tako, mprevodđeći danas,

kadri smo da izrazimo bezbroj niansi koje ranije nisu mogle biti izražene. Imamo i živi život i izrazitu stilizaciju. Dikens je — kako se neđavno do=| u

Džumhur: St. Vinaver MIIHHHIHHRIMNHNNNHMINRINHIHNI

kazalo — atilizovao život ne u što veću uzvišenost, već u što dosšledniju prirodnost. Tako &e on, &tilizacijom, dao na oprečan put, to jest: stilizovao je život u pravcu životnijem, familijamost u pravcu još familijarnijem, Stilizacija tu dolazi do svojih najdivnijih prava, jer je mnogostrana, Ima u njegovoj »Maloj Dorit« jedan malterdžija, Plernis, koji nije u stanju da sklopi veliku rečenicu, a obožava je. On nije dorastao svome izražajnomi idealu, Kađ bi stao da še izražava glatkom i pravilnom Tekerijevom rečenicom on bi, kao duhovna tvorevina, morao da prsne. A, recimo, u »Hiljadu i jednoj noći. dirljivo dejstvuje i izvanredno ubedljivo prosti amalin, u zanošu sevdaha, progovori suptilno gramatički kao najučevniji jezički purista. Oseti &e iznenadni „preobražaj celoga njegova bića koje je nađahnućem velikolepne Šeherezade, odjednom zažuboril» visokom poezijom;

Neka je hvala bogu sa &rebrnim. lukom, što mi danas raspolažemo jezikom modernog života, toliko gipkim i sočnim, da je i sam sebi dovoljan, i &vakoj stilizaciji pristupačan, I, kad prevođimo velike strane pisce, mi smo đanag”uitanja' đa' fzrazino, bolje'ne60 ikada, njihove žive akcente i krepke &tilizovane obrte, Jedno ne ide bez drugoga. Naš se novi slatki i umni jezik preliva ođ života i od njansi. Zato mi klasičare ne samo što moramo, nego, danas, i možemo: da prevođimo ščivo i gipko. Oni nikađa nisu bili došadni, a kod nas to i ni po koju cenu ne smeju ni biti.

Zabluđa o smrtnoj đosađi velikih pišaca najveća je smetnja pravoj kultu» ri, Ona nas navikava ma đuboko po grešnu misao: da je kultura nešto do“ &adno i ubitačno, S tom tradicijom treba prekinuti, iz pažnje i ljubavi prema našoj &jajnoj, svežoj i mladoj čitalačkoj publici, gladnoj i žednoj visokih dostignuća kulture. Ko prevodi klasičare došadno i ubitačno, nije 6amo rđav prevodilac, on je i štetočina,

jer ubiia v * u kulturu,

BOG SVE VIDI

rni parobrođić »Porin« ljuljuškao se na tromim, uljanim valovima mr-

žio ukoso noge 'spod stola,

rolaznike »Imajte pomnju,

ramu i u stopala dopirala do prolaza sredinom

IDIHHHHIIMHIMIIMMIMHIMMMHMHĆMiHHIMIIIFHIIMIMIMHIMMIMIIMIMIMMMHU TIfHTITIHITIHHTiTHTHTITITITITHTHHTHHTIHTTIHHIHIHITITIHIIIHTITIINHHTHITITPIIIINHIMINIININMIIMIIH i penica, koji je nosio iz Splita napunjen akumulator i čitavim ga vao među koljenima upozoravajući Pp ga nogom!«, malko je posustao i prestao da

mogao da bez opasnosti skine s lica ma tako da su m

putem čunemojte mi opominje. Sad je i Lambro da se ispravi na sjedištu: pru-

salona, pa je bublasti i runđasti konobarev pomoćnik morao paziti da se o njih

ne spotakne. Šjor Mili je lijeno prevrtao listove

novina; više nije ni poglebijela novota njenog opleta

On siđe u salon da uzme priljag. Ali nigdje dđamijanice, Preznuo je, no od-

mah se savlađav naslućujući šalu,

ljuti,

— Ko mi je sakrio đamijanu? — upita glasom čovjeka koji se još ne ali mu se žuri i nije mu do šale.

Niko se ne ođazva, On zaviri opet pod sjedišta, iza vrata. — Ala da, dosta je, vanka damijanu! Sve je bilo zaluđu; damijana ne ispliva, a ljudi počeše odbijati njego-

;, ( Voša mora koji su ostali iza južine, Trzaji.osovine potresali su mu ae ž utrobu poput uporne štucavice; njena mukla lupa ispunjala je putnički salon izazivajući cilik čaša usađenih u uđubljenja na polici. Po suknu stola ee 'klizila je neprimjetno prema jednom uglu metalna pepeljara; kad bi stigla na ___sam rub, sijedi a ćosasti šjor Pavo otvorio bi dremljive oči, vratio je velikom | __ručetinom nasred stola, pa opet zakunjao. Četiri žene izdvojile se u poseban krug; podavile poda se noge, turile dlanove pod pazuha, i povjerljivo razgoVaraju, kad im se učini da im se na odjeći umijesio nezgodan nabor, izravna– vaja suknju rukom; jednoj od njih sjedi o boku sin, đačić fratarske gimna___zije, U kutu se smjestio paron Miće, onizak plećat čovjek što se mnogo znoji, RK na divanu rubac kojim tare čelo, a na koljenima mu otvorena : veliki »briktaš«e u kome prebire i sređuje nekakve priznanice. Pola ivana zapremio je, ispruživši se nauznak, dugačak okošt čovjek: pokrio | lice maramom, tobože da se obrani od žege i muha, i spava, Ali ta marama Vam sezone— već smo u poodmakloj jeseni — ne uspijeva da prevari nikoga, te švi znađu da se pod njom krije Lambro, i da ne spava nego se samo preNo) tvara da spava kako ne bi morao povući k sebi svoje duge krake da drugome O Na vi mjesta za sjeđenje. Lukavstvo je ipak polučilo svrhu: niko mu ne IG ti mir; a Lambro zna da su ga prozreli, no to ga nimalo ne smeta, i on, e Vog apo n uživa u postignutome, Za stolom prekoputa, šjor Prošpe, s ho-

yu3Y e U RO

a kapom na zavijenoj glavi (vraćao se iz bolnice gdje su mu operirali crni ia na vratu), pružio je podlaktice na sto, na njih naslonio čelo, i gleda u vo \wođenim očima. Mršave mu ruke lagano drhte i preširoka burma igra mu promatra kakvo je more ili da provjerava mimo koji li rt to sad prolaze, sjedi šjor Mili i puši na svoj veliki cigarluk od slonovače ispuštajući samosvijesne dimove kroz nos. Iz tog nekomodnog stava, prisiljen je da odgovara na pitaa o ramena, što pridava izvjesnu sigurnost njegovim izjavama i kao da aje izvjesno omalovažavanje prema tuđim. U stvari, on samo đrži na

ki janicu« ulja nad divanom koje je danas kupio u Splitu. Pogledavajući na nju, pomišljao je s uzdahom: »Na što smo došli! Da mi 8 otoka mo__ramo ići u Split tražiti ulje, i još ga plaćati po ko zna koju cijenu!« Ipak, na dnu tog uzdaha ležalo je zadovoljstvo, jer su i drugi njegovi mještani namje"avali da nabave ulja, ali ga nisu našli, Tom zadovoljstvu pristupilo je još : uprav tog đana opremala se iz njegovog mjesta na rad omladinska brisigurno je ONO dan bilo po mjestu stupanja, pjevanja, poklika — baš kod kuće, Sad je eto i tu okolnost nekako ubrajao

Vozili su se punih pet sati, i već se počeo hvatati sumrak. Jenjala je vreva i odahnuo prostor: putem su &e iskrcali redom Dobovljani, pa Škyvap· ljani, pa Podgrebišćani, i sad je parobrod skoro prazan — izlio se iz njega, skupa sa svij ; i žagor, a posljednje puinike zasitio razgovor i OvladaD

. i eddištima i razzijevali, i

pa. se po 4j evali, Čak i Tonko, gore uvrh ste-

· gleda u nju ka u. svetoga sakramenta,

brstenjaka, — Okrenut malko porebarke i oslonjen laktom o sto, kao da.

davao na damijanu, slutio je njeno prisustvo nametala se kao svijetla mrlja kutu njegovog oka. Šjor Prošpe sklopio vodnjikave oči, u. tišini se čulo njegovo skromno hrkanje. Paron Miće najzad je sredio svoje priznanice i spremio »briktaš« u džep, pa ustao i izišao na palubu da protegne noge. i ;

Koracao je gore-dolje po »kuverti«, i svaki put kad bi prošao mimo stakleni krov salona, pogled bi mu privukla bjelasava mrlja nove damijanice. Sine mu u glavi: »Mrcina, miritalo bi mu je fabrikat!«

Suprotnom stranom palube šetkao je meštre Jurica Kulalela, Mići se činilo da i Jurica baca u prolasku pogled na damijanu. |

— Wvo nas brzo doma, — javi se Miće Jurici kad im se staze ukrstiše

na Krmi, S - . . — =, fala bogu, — odglasi se Jurica, Pa uđdružiše svoja dva samotna

šetukanja i nastaviše zajedno, I jednome i drugome bili su na vrh i njegova damijanica, i kao da su jedan drugome čitali tu misao, susprezala. Najzad, paron Miće popusti prvi.

— Intanto, Mili je.naša uja.

— Nađe on uvik, žbižigin ti je on! ; — I odmar je digA nos, Pazi na damijanicu khA& na zenicu oka — vavil

da kaže zaključnu,

ali se oba

'Kratka pauza, kao da očekuju jedan od drugoga Paron Miće i sad istraja kraće.

— Baš bi mu je miritalo sakrit! Neka malo bacila! \

— Miritalo bi, — potvrđi Jurica bestrasno, ali se obasja zagonetn: osmijehom, i O.

— ...I ne vratit mu je dva, tri dana, neka se dobro izgrize! — nava“ Jjivao je Miće. : ' .

Dolje u salonu, Mili odgurne novine i zijevne; riješio je sve ukrštene riječi. Struganje lanca i batanje posade po krovu upozori ga da u blizu :meti. Baci pogled kroz okno i vidje da već prolaze mimo PFratarski otok, Ustade i protegnu se. Parobrod izvi u suton svoj jauk. I ostali malobrojni putnici po

ustajaše otresajući imaginarne mrvice s hlača i stadoše prikupljati oko sebe .

pakete,i košarice prebrajajući ih po pet, po šest puta. Žene su popravljale kosu i odlazile jedna za drugom, u toaletu. Mili se javi konobaru na vrata kuhinjice da plati što je popio, pa iziđe na balubu i stade nezainteresovano promatrafi bijele, isprane stijene grobja, namjestivši usne na bezglasno zvi-

· žđukanje i ljuljajući se u koljenima.

Svijet se iskupio na pristanu. Parobrođić se polako priljubi uz obalu. Odmah uskočiše na brod dva-tri nosača i poneko od rodbine doputovalih koji su imali poviše priljaga. Nastadđe gužva, dozivanje između putnika i rodbine,

akanje preko ograda i spoticanje o kofere i zavežljaje, Šjor Milija Pek

preskake ) dočekala žena Lukrica i kćerka Svetlana sa velikom, plavom ·'mašnom u,

jezika Mili.

' nehotice Obazre naokolo, pa prođe

ve pozive na izručenje bez osmijeha i sa sjenkom zlovolje. Ostao je posljednji na brodu. Opet je sve premetnuo i svuda zavirio. Nije odgovarao ili je odvra– ćao osorno na ženine upite s obale. Tražio je objašnjenja i pomoći od kono| bara, od noštroma, od kapetana, učinio sve što treba da se učini pa da bar savjest bude mirna, ako je već damijana propala. Kad je izišao, obala je bila opustjela; ostali putnici već'su se razišli, okruženi rođbinom i nafovareni pa” ketima. Na obali je čekala brižna Lukrica, skrštenih ruku na trbuhu. Njeno mršavo lice imalo je, u sutonu, oštre crte udovice. Svetlani je dosadilo čekanje pa se klatila tijelom tarući se majci o krilo,

Uputio se kući ljutit, ne obazirući se na Lukricu i Svetlanu; one Su · kaskale za njim da ga sustignu. Jedva je pozdravio don Pjera koji je očito pokazivao namjeru da ga ustavi i da po običaju pita što se govori u Splitu i što se čuje na radiju. Na kućnom pragu izbi im sa zvonika osam sati. Otkucavalo je urijetko, štedljivo, kao da se sipa nešto dragocjeno, odmjereno na zrnca, Za večerom je zagrabio dva puta viljuškom zelja, pa odgurnuo od sebe.

- tanjir, Lukrica pokuša da ga umiri:

— % Ee Pe da će i sutra nać. ~ , a — Ma kako će se nać? ma di će se nać? — jedva dočeka on da plane. va KES O jo: 0 OVO: M Oe će SO Ludo. Patak, ' a 8 o ga je e: uđalasti oj zam to ječi e ta njena... ta njena lakomislenost! a ; a SSR aku GGVaNE e "0 — Hm! Ma baši I ti mi još govoriš: nać će.se! aa n: · Ni paron Miće nije dokasna zaspao. Čuo je kako je otkucalo jedanaest, i ponoć, Damijanica je bila u rukama meštra Jurice, Ovako, u osamljenoj! tišini noći, Mići se na mahove činilo kao da je i on tu izigran i ismijan, VItio.se po postelji i otpuhivao, ; | — CĆa:ti je? Ča si se uzvrti? — pitala ga je žena, š

e Oe Spavaj Mg +. Sipa on krto. stao je zorom. Mjesto je bilo još pusto — bila je nedjelja. Otišao dva puta do ribarnice; nije mu se dalo da mirno. sjedi na klupi | perivoju

da čeka svoje obično ranoranilačko društvo, već je šetkao naokolo zamišljen,

gledajući u zemlju. Jedva je dočekao sat kad je mogao da pođe k Jurici Kulaleli a da to ne bude napadno. Našao ga je pred BjEGovOjo: bašvarijom, u. · nedjeljnom odijelu i pod šeširom. Stajao je na pragu i otrćsao rukom naliven upaljač, a u drugoj je držao flašicu e Pozdraviše se suvo. Miće se kao, Do m su. sami, Uđe za Juricom u bačvariju.. H-pO:BCoZOT Da, da So uvjeri da | i — A vidiš, miritalo bi mu je ne vratiti, k i i s! — reče bez uvođa. Pa nadoda, da potkrijepi: BOVAR:IBHKO ROSI "9 i RE Oe, j } | Koulalela ravnođušno slegnu ramenima tražeći |___= Meni je sve isto, i po stolu čep od

ru -}4 krik

aaa NO

CANA cro Ae Braja O aUta a-a (a aa YRyaOk

„|

flašice,