Književne novine

' riski razumljivo,

SMRT FASIZMU — SLOBODA NARODU

GODINA III BROJ 38

Ađministrac!}a· Francuska 5 tel 2 ıgn

ORGAN SAVEZA KNJI

Uredništvo Francuska 1 teL 28-098

PRIMER JUGOSLAVIJE

Milan BOGDANOVIĆ

okviru prvih letnjih susreta u Dubrovniku naših i stranih naprednih pisaca isticano je, na radnim konferencijama, od slrane svih stranih učesnika, da je Jugoslavija danas jedan veliki primer, i je'dina tačka u koju napredni duhovi

Zapada upiru oči. Treba da postavimo .

i sami sebi pitanje, zašto napredni zapadni čovek oseća Jugoslaviju kao veliki primer i zašto njoj obraća svoje poglede. Ovo je potrebho učiniti da bismo odredili značaj i meru toj činjenici, Zapadni napredni intelektualci, pa, može biti, i mnogi drugi koji se danas nalaze zaključani u bezizlaznoj i zagušljivoj atmosferi informbirovskih zemalja, proživljuju jednu izvesnu sumornu, možda ı tragičnu krizu. Pritisnuti teškim uslovima pod kojima bi se stvaralačka umelnička misao i inspiracija mogli slobodno manifestovati u svetu koji se upravo od te slobodne misli i inspiracije brani, zapadni pisci i umetnici naprednih tendencija očekivali su, prirodno i istoda će socijalističkxi svet obezbediti slobodu stvaraocu za kojom oni teže. I tu su doživeli teška i bolna razočarenja. (Možemo 6&a mno= go verovatnoće pretpostavljati da pod pritiskom sličnih razočarenja žive i rade i mnogi pisci i umetnici u zemljama informbirovske isključivosti.) Socijalizam u Sovjetskom Savezu, i u nekim drugim zemljama koje ga izgrađuju, pokazao se, i u primeni na planu umetničkog stvaranja, upravo obratnim od onoga što se od njega Očekivalo. Jugoslavija je, u svojoj pravilnoj i hrabro nepokolebljivoj Dprimeni ostvarivanja slobode u socijalizmu, uspela da otme i izuzme sebe od nesocijalističke prakse ograničenja stvaralačkih sloboda u socijalizmu, I obratno tome, ona je i na planu književnoga i umuetničkoga stvaralaštva, obezbedila stvaraocu slobođu misli i

inspiracije. I zato je ona naprednim

intelektualcima i umetničkim stvaraocima celoga sveta pokazala veliki primer da je socijalizam obezbeđenje, a ne ograničenje stvaralačke slobode,

'j zato jer ona takav socijalizam izgra–

40, Jugoslavija je i postala ona vea tačka na horizontu ovoga i budu= ćih vremena u koju sa toliko nade i radosti napredni duhovi ostalih naroda počinju danas da gledaju,

Letnji susreti naprednih pisaca u Dubrovniku, razgovori, diskusije i rad u okviru tih susreta, to su očigledno potvrdili. Ali tu činjenicu ne treba shvatiti, i pogrešno bi bilo tako je shvatiti, kao element propagande za našu zemlju, kao jeđan novi dokaz koji bi trebalo široko publicirati, kao novu potvrđu da Jugoslavija ima prava u velikoj i istoriski značajnoj ideološkoj borbi koju ona danas vodi sa nosiocima i braniocima revizionističke socijalističke prakse. Činjenicu da se u Jugoslaviju danas gleda kao u veliki primer ne treba smatrati priznanjem za nešto izvršeno i dovršeno, i tim se priznanjem polaskano uljuškivati, već je treba razumeti kao veliku obavezu { odgovornost koji na 'predni evet Jugoslaviji danas nudi. Jugoslavija je pokazala da može da bude takav primer, Ona sađa treba i (da dokaže da, kao takav primer, ima u sebi i kvaliteta i snage da se i u Oblasti napredne stvaralačke misli i inspiracije može da načini korisnom za 'ceo napredni svet i za razvoj i pobeđu progresivnih težnji u-svetu. Prema tOme iz svih zaključaka do kojih se došlo u okviru rada za vreme Letnjih susreta u Dubrovniku jasno izlazi, da fu eminentni strani učesnici u ovome mznačajnome poslu nedvosmisleno pouzdano a&hvatili da je inicijativa Jugoflavije za ovakve razgovore izvanredno ozbiljna i korisna stvar, i Za 50– dašnjost i za budućnost napredne mi" 8li, 1,, više od toga, da se od ovih razgovora očekuju značajni rezultati,

Ovi prvi Letnji susreti naprednih

| "pisaca i umetnika sveta, iako sprove~

:deni u prilično nesavršenoj formi i 38 ·očiglednim organizacionim nedoštacima, ođuševljeno su shvaćeni kao prolog — reč je upotrebljena u toku ovih razgovora, — za jednu novu formu književničko-umetničke | napredne i slobodne saradnje. Niko od učesnika nije ni pomislio đa bi ovi prvi susreti mogli biti i ostati jedna slučajna im“ provizacija sa naše strane. Naprotiv, 8vi učesnici bez razlike razišli su se 88 osećanjem i uverenjem da oni ozbiljno nagoveštavaju mogućnost da še iz njih rođi i usavrši upravo onaj oblik “duhovne saradnje između naprednih ftvaralaca celoga sveta koji danas tako fatalno neđostaje, a za kojim se seča imperativna potreba, U činjenici ·da 6u u Dubrovniku, u Jugoslaviji, "bisei raznih zemalja 1 raznih mišljenja, ujedinjemi Gamo u jednom UVe~

renju da treba da služe progrešu i dobru čoveka i sveta, mogli neograničeno slobodno i otvoreno iznositi svoje misli i braniti svoja gledišta, i da su kod jugoslovenskih drugova sreli istu slobodu i istu otvorenost, oni su istovremeno i uverili u to da je Jugoslavija danas doista jedini punkt na svetu koji takvu slobodu omogućava. I to je za njih primerno, i zato oni od toga primera mnogo i očekuju .

Na Jugoslaviji je, na jugoslovenskim piscima i umetnicima je da dokažu da se napredni svet u taj primer neće razočarati. Tu leži ona velika Obaveza koju 6u Letnji susreti u Dubrovniku na naš položili i velika odgovornost koju smo mi samim tim

primili, Naš socijalizam ima sve uslove da mi tu obavezu i tu odgovornost ne izneverimo.

Henri Brajsforđ

Leon Devo (Crteži Branka Kovačevića)

___________ _____--—-— PTT

Književniti Jugoslavija upisali su 24 dru

narpini zajam 2.8089.700 dinara

| Clanovi i kandiđati Saveza književnika Jugoslavije za drugi narodni zajam upisali su ukupno 2,889.700,— dinara, y

Udruženje književnika Srbije upisalo je 1,200.000 — Hrvatske 801.700 Slovenije 535.000 — Bosne i Hercegovine 252.000 — Makedonije 61.000 i | Povereništvo književnika Crne Gore 40.000 dinara,

•

ŽEVNIKA JUGOSLAVIJE-

BEOGRAD, UTORAK 19 SEPTEMBRA 1950 LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

PORUKA |UGOSLOVEVNKIM IMTELERTUALCIMA

"Na prvom sastanku stranih i jugoslovenskih književnika, a u okviru letnjih sastanaka, održanih u Dubrovniku, francuski književnik Klod Avelin, pročitao je Poruku jugoslovenskim intelektualcima, koju je poslao Žan Kasu sprečen da prisustvuje ovogodišnjem susretu.

ragi prijatelji, Stanje moga zdravlja sprečava

me da se pridružim francuskim

prijateljima koji putuju u Dubrovnik. Žalim iz dubine duše, jer se lišavam jedne vrlo velike radosti: radosti da mogu ustanoviti da su, od moje prošlogodišnje, druge posete učestale, vi niste više sami, vi ne trpite više od one izolovanosti koju ste tako herojski podneli; i evo danas vi pružate svoja najlepša boravišta kao mesto susreta intelektualcima svih „zemalja. Nije propaganda to što vi tu radite. Vi ne tražite da dokažete da je vaš poredak raj, ni da obavežete strance jednom doktrinom koja bi bila isključivo vaša svojina. Ako vi pozivate kod vas sve ljude svih zemalja, čak i one koji vas kleveću jedino je to da bi oni upoznali istinu. Jugoslavija ne teži ničem drugom: da budeonoštoje,i da pokaže ono što je. Da protestuje protivu laži. Da otelotvoruje istinu. Ona ne želi ništa da dokazuje, ne traži da se dopadne; i kao što sam vam kazao prošle godine, njoj nisu potrebni toliko prijatelji koliko svedoci. Jugoslavija priziva sebi samo ljude kojima je stalo do istine i žele da sagleda ju istinu da bi mogli zatim o njoj da svedoče. Dopustite mi da vam kažem đa je malo naroda, u istoriji, imalo preimućstva da na taj način postane predmet istine, predmet svedočenja, samo svedočenje i poruka istine, malo je naroda imalo to preimućstvo da primi na sebe jednu tako uzvišenu misiju, i zato se svi slobodni duhovi okreću — i uskoro, mi se nadamo, svi narođi slobodni i željni istine okrenu–će se Jugoslaviji kao revolucionarnom izvoru, najčistijem i najplodnijem koji postoji danas u svetu.

Jedna druga radost čekala bi me u Dubrovniku: rađost da vidim pon09vo, ali na još eklatantniji način, ono što sam već video, naime kako se uobličava kultura i intelektualni život jednog socijalističkog naroda, narođa koji zasniva socijalizam. I da utvrdim da ta kultura i taj intelektualni život pokazuju neporečne "osobine slobode, trpeljivosti, iskrenosti, jednom rečju humanizma.

Kad jedan narod pretstavlja, u očima drugih naroda istinu, prirodno je da je on prvi dužan da poštuje istinu, da je istražuje, da je neguje. A istina se ne nameće spolja, spoljašnjim ukazima. Kao uostalom ni lepota. Ne pripada ni jednom sinođu političkom ili klerikalnom, ni jednom skupu dokiora,'da odlučuju o naučnoj istini, ili moralnoj ili istorijskoj, ili rom3ansijerskoj, o pesničkoj lepoti, o ume:ničkoj lepoti. Istina je, kao i lepota, u stvarima. I ona izbija iz stvari. Isto tako i čin, nacionalan i revolucionaran čin. I on je u stvarima, u činjenicama, u realnostima, u uslovima u kojima se nalazi narod. I on proističe ız tih uslova. To je njegov osobeni način da bude istinit i da bude lep. I samo narodu koji ga je zamislio i iz koga izvire pripada pravo da upravlja njime.

Nikakva sveta stolica ni nikakav gestapo nema dakle da nam nameće listu knjiga za čitanje i knjiga za spaljivanje. Nikakva akademija nadrjiučenjaka i policajaca ne muže da nam daje savete o broju stopa koji je dopušten da bude upotrebljen u stihovima jednog rondoa, ni da nas poučava onome šta treba verovati ili ne verovati, reći ili ne reći u oblasti biologije, astronomije, cirkusn 1ili vrtlarstva. O svemu tome, o našim metoda–_ ma istraživanja ili našim metodama stvaralaštva, o svemu tome ima da odlučuje svako od nas, a svi vi o tome da raspravljate. I tako se, a ne drugačije, obavlja progres.

Vi nemate pravo da prezirete narod, da ponižavate narod, obmanjuju-

ći ga da se starate da isfabricirate

nauku i umetnost, njemu pristupačne i za njegovu upotrebu. Pre svega zato što ste i vi narod a i narod je i -— Vi. Prisna saradnja između naroda i intelektualaca je prirodna posledica

jedne revolucije kojom je jedan narod postao gospodar svoje sudbine i sOp-

stvenik svoje otadžbine. Taj narod zida sebi svoje škole, svoje muzeje, svoje laboratorije, svoje univerzitete, svoje biblioteke kao što sebi zida svoO–je kuće, svoje mostove, svoje železničke stanice, svoje fabrike i svoje zadružne domove. I u svim tim cblastima svako, radnik ili umetnik —, seljak ili naučnik rađi ono što treba da radi, tj. što najbolje može.

Rađiti što se bolje može, to znači raditi radi onog što se radi. To znači uneti svu svoju pažnju u svOj posao, to znači izbrisati sebe samog, zaboraviti sve svoje interese i sve sVoje ne, posredno zadovoljstvo kako bi se usredsredio samo na delo, na ono što nam je pred očima, pod rukom, u du–. hu i iz čega treba da iziđe neka nuva stvar, predmet lepote, forma, formula, naučni zakon. matematički rezultat, međicinski lek, i prema tome, zatim, blagođet fizička ili duhovna, emocija, združivanje, progres.. Ali prvi uslov da seto ostvari jeste, ponavljam,

slobođa, nekoristoljubivost, skromnost. Da, skromnost, skrušenost pred naukom ili umetnošću koju u datom trenutku obavljamo, pred zanatom, tehnikom, koju u datom trenutku vršimo, pred propisima tog zanata, pred zahtevima materije na koju primenjujemo svoje napore. Zapamtite da je za jednog hemičara najbolji i najsigurniji način da služi narođu, ako služi hemiji, kao što je za jednog stolara najbolji i najsigurniji način da služi narod, svoj narod, svoj narod oslobođeni i koji stvara svoje institucije i koji ide napred putem revolucije i demokratije, ako pravi dobar nameštaj, ako fabrikuje pošteno i lojalno dobre i lepe stvari.

Žan Masu (Crtež Ž. Džumhura)

Slobođa intelektualca, naučnika, umetnika, znači privrženost delu i njegovu skromnost. Njegovu skromnost pred zanatom i pred delom koje treba da se ostvari. Dopustite mi da vam izaberem nekoliko primera među umetnicima iz moje zemlje, umetnicima francuskog naroda koji je prevashodno narod zanatlija. Dopustite mi da vam navedem jedan tekst našeg velikog umetnika Kloda Debisia, tekst u kome proltlivstavlja Vagnerovu Umetnost, koju nije voleo, umetnosti Cezara Franka. koju je voleo. Debisi nije voleo Vagnera zato što se Vagner ne uklanja iz svoje umetnosti, zato što umesto da se sav usredsredi na svoje delo on se brine samo da afirmiše i obznani svoju oholu i nametljivu ličnost. I Debisi nam pokazuje svu razliku koja postoji »između Vagnerove umetnosti, lepe i čudne, nečiste i zavodljive, i umetnosti Cezara Franka koja služi muzici gotovo ne tražeći od nje nikakvu slavu. Ono što pozajmljuje od života, on to vraća Umetnosti sa skromnošću koja ide do anonimnosti«.

Shvatate li divnu pouku. Radi se o tome da jedan muzičar služi muzici, da joj daje sve ono što uzima od života ,sve što dolazi od naših iđeja, naših osećanja, naših radosti, naših patnji, od svega onoga što sačinjava naše življenje. Sve to treba dati muzici, jer ona, ona jedina komanduje, i u njoj se sve završava. I evo što bi moplo izgledati paradoksalno, ali što je duboko istinito: samo će tako muzika koju ćete vi stvarati biti čovečanska. Jest, tako će je moći osetiti svi ostali

Ti mi reče: digam beli edra, f

ti v neznaen negđe kraj ke mineš. No prvata večer — bela, vedra Od srcevo koj ke mi ja skine!

Dali ljubiš strasno i so vera,

ili su tim veke tugj i čuden što ljubovta svoja ne ja meram ni so aršin ni na kantar studen?

Može bi si sepak. v edno prava,. , ; može bi te plaši mojot, vihor, ima lugje mlađosta ja đavat

da živeat spokojno i tiho.

Spokojstvoto damna sum go prodal, sega lutam bez počin i pristan,

Za mečflafa Šlo nema da zgine |

olku mečti, kolku mečti ginat! Seka mečta — kako mrtov lebed, Ako site v edno jato minat

ke pobeli esenoto nebe... .

ljudi. Zato što će se stvarati svesno, u punoj nezavisnosti, u punoj čistoti i savesnoj revnosti. Zato će biti muzika. A ne apstraktno i fanatično dirigovana izveštačenost.

Kada Ežen Delakroa, u svojoj slici Slobođa koja vodi narođ na barikade i Rože đe la Frene, u Osvajanju vazduha, puste da se leprša trobojna zastava na nebu koje su naslikali, oni služe slikarstvu, oni predaju slikarstvu boje francuske zastave. Jer te tri boje u delu koje su uspešno ostvarili, ostvarili i brižljivo i strasno, veliki radnici slikarske umetnosti, te tri boje imaju jedno uzvišeno značenje za koje ginu pobunjeni narodi prvi avijatičari. Te tri boje, na tim platnima su kao i ostale boje i usklađuju se sa bojama neba i sa čitavom arhitekturom i čitavom dinamikom kompozicije. Vidite, te tri boje bile su ideja, ideja đuboko urezana u srce Delakroa, čoveka i građanina, koji je kao čovek i građanin bio osetio zanos narodne Julske revolucije 1830. Te tri boje bile su ideja duboko urezana u srcu Rože de la Frene, herojskom srcu koje je duboko osetilo emociju prvih poleta avijacije; i Rože de la Freme, mladi heroj iz rata 1914—1918, imao je da umre za fe tri boje. Ali na tim dvema slikama, te tri boje nisu ništa drugo do boje, one služe slikarstvu, one su vraćene slikarstvu. I najzad, zbog toga te dve slike, koje su dva remek dela, imaju jedan sadržaj, imaju jedno ljudsko značenje, oličavajući zaista jedna revoluciju, druga osvajanje vazduha, i bude jednu čovečansku emociju, ljudsko združivanje. Zbog toga, zbog te stuđiozne skrušenosti ta dva umetnika pred svojom umetnošću, fe dve slike ne samo su remek dela francuskog slikarstva već dve od najsvetijih slika u kojima se može sažeti ideal francuskog naroda.

Budite skromni pred disciplinom za koju imate đara: to je najbolji način dđa upotrebite svoju slobođu i najsigurnije sredstvo da postanete veliki. I vaša veličina sama išćeznuće pred veličinom vaših dela. Jer se samo o njima rađi. I o velikom poslu, o velikom delu koje vi zajednički ispunjujete, To delo zove se Jugoslavija, i ona je primila lik istine, slobođe, demokratije ,revolucije. Ovo delo, čiji teret i odgovornost vi nosite od tiragičnih i slavnih godina, a, naročito o-– ve dve poslednje teške godine, vi treba da privedete kraju ne samo radi vas samih, vas koji znate i koji ćete

znati da se u njemu ostvarite, nego,

i radi svih naroda kojima vi danas služite kao primer i kao zvezda vodilja. Neka biste mogli crpsti porast energije iz nade da se svi narodi moraju najzad složiti u tome đa svoju nadu polože u vas.

Žan KASU

može ušte učam sal da odam, no so ljubov i so đuša čista,

Znam, vinovnik nekoj ke me smetat | zvezdđeniot pokriv da, go sretnam,

| a jas davam dvajset i šest leta na zemjava ednaš da go smetnam.

Ti mi reče: beli edra digam, miren zaliv negde ke te skrie. No srcevo što sekađe stiga

ludo v sekoj morski bran ke bie!

aaa

“

3 Aco ŠOPOV

„Li eo

· e BT u

Na NL,

Mog a

MEC PO

a ii,

PRIMERAK 4 DINARA

Tito Roza ri (Crteči Branka Kovačevića)