Književne novine
;
STRANA 4
DISKUSIJA
PISACI
LEKTOR
Povodom članka „O lektorisanju i „lektorisanju“ |
U Književnim novinama br. 50 od 12 XII 1950 g. izašao je članak Riste 'Trifkovića pod naslovom O lektonisanju i »lektorisanju«. Pisac članka služi 6e ružnim insinuacijama, netačnostima, da bi dokazao da je lektor »na svoju ruku prekoračio granicu svoje nadležnosti«, da je »svojevoljno zahvatio u neobično osetljiva umjetnič-
| ka ostvarenja«, da je shvatio tekst »kao lektorovu prćiju«, da je »Surovo ·i na 8&Voj kalup« mijenjao tekst, »drastično ga unakazio«, »niknjiževno upropastio«, đa je lektor svoj posao radio »nesavjesno«, »bezobzirno« i čak »lakoumno«. (Sve riječi pod navodnicama! uzete su iz spomenutog članka pisca R. Trifkovića).
Pošto se članak odnosi na mene, želim da na njega odgovorim u intere&u istine.
U rukopisu R. Trifkovića stavila sam 1.585 (hiljadu pet stotina osamđeset i pet) primjedaba. Od toga ukupnog broja pisac je usvojio 1.450 (hiljadu četiri stotine pedeset). Ovo pisac u svome članku ne spominje. Ove primjedbe su bile razne vrs&le: ticale su se interpunkcije — u tektu se miješa logička i gramatička „interpumkcija, pravopisa: nepravilno se upotrebljava
ije, je, e (pisac dosljedno piše »pošle«, »poslednji«, »Njemac«), napisane su po dvije riječi zajedno „(»samnom«, »neznam«, i 61.), a složenice se pišu kao dvije riječi (u jutru, tamno-zemljan itd.); ne vođi se računa o zakonu jednačenja i ispadanja suglasmika, napisao je: ždrijebci, odsječen,, tremutcima itd.; pisac kaže: »mukom mučio, mjesto mukom mučao; pisac nepravilno upotrebljava priloge kuda i gdje, pređloge zbog, raxki itd, itd.
Osim primjeđaba ove vrste bilo je fi drugih: rđav ređ riječi, suvišne riječi, pa ponegdje čak wuvišna i čitava rečenica; nezgodno odabrane piječi, nejasmosti itd.
Predlažući ispravke na ovim i sličmim mjestima, da li sam »svojevoljno prekoračila granice svoje nadležnosti«? Zbog ograničenog proštora ne mogu se zadržavati na svima pnimjerima iz, članka R. Trifkovića nego samo na nekoliko primjera iz njegovog rukopisa, iz kojih će se vidjeti nepravilnost stava pisca prema lektoru i neosnovanost žučnog tona kojim je članak pisam, .
Na pravopisu se neću „zadržavati, ali da vidimo kako izgleđaju rečenice koje sam predložila da se isprave, a pisacto nije usvojio. To su prije svega mejasne rečenice kao na primjer: »Ljuđi za nuždu napraviše svoja uboga staništa nađajući se da neće biti duga vijeka« — ko ili šta neće bifi duga vijeka — ljudi ili staništa? Valjda iz želje da pošto poto bude originalan, pisac pravi čudna „poređenja koja nam, zapravo, ništa ne govore: »Gojko planu kao &ijalica«, »..lice odjedmom planu kao upaljena šibica«. Iz istoga razloga pisac piše ovakve rečenice: »Poslednji kolut misli kao da je odvratio olsutni razum. na svoje mrojesto«; itd. ;
U svih deset primjera koje pisac mavođi kao najjači dokaz moga »nesavjesnoga«, »lakomislenoga« itd. rada, pisac zlonamerno izdvaja riječi iz njihove prirodne cjeline da bi ih mogao protumačiti onako kao to njemu majbolje pogođuje. Pisac navodi da lektor nije osjetio diferencijaciju između »klasje se pokunjilo« i »klasje se savilo«, ali baš zato što sam, ne 53–. mo osjetila, nego i što jasno viđim tu razliku, predložila sam da se ta' riječ zamijeni. Evo zašto. Pisac opisuje jed-
· mu rodnu godinu: svugdje izobilje koje rađuje čovjeka; pisac razvija jedmu bogatu, vedru široku sliku punu &vjeflosti. Riječ »pokunjiti se« znači snužditi se, ožalostiti se; uz tu riječ vezane su nepnijatne asocijacije, pa baš zbog toga je ta riječ »pokunjilo« u disharmoniji &a ostalim riječima u rečenici.
Pisac zamjera što nisam pnihvatila poređenje »Srce se sleže kao isoijeđen sunđer«. To je poređenie apsurdno, jer iscijeđen sunđer se raširi. Osim toga, ovo poređenje se nalazi na jednom lijepom snažnom mjestu u tekstu: one se odnose ma jednog starca čije šrce razdire bol zbog neizvjesnosti o sudbini Odreda i zbog strašne opasnosti koja se nadnijela nađ njegovim zavičajem. U tome starcu kao da su utjelovljene sve boli i brige onih koji niBu ı Određu, ali su svim srcem uz njega. Zaista, o takvom srcu reći samo đa se ono steže kao »iscijeđen sunđer« — i premalo je, i ružno je.
U istom pašusu i u vezi sa istim čovjekom malazi se drugo poređenie koje pisac spominje, a koje sam predložila da de izostavi: »kao iskisao miš«. Onoga ko je »iskisao kao miš« pomalo žalimo, ali nam je više smiješan. Međutim, ovaj starac na koga se fe riječi odnose nosi u sebi veliku bol, bol našu opštu. i mi duboko saosjećamo s njim. On nam nije smiješan.
. On je golem zbog svog velikog jada. Tivo te rečenice: »I starac se sav ste-
· še i opusti (kao iskisao miš) od neke teške i mračne alutnje, crne muke i
· tereta koja mu pritište dušu«.
'U svojoj ljutnji (zbog čega?) pisac
đe fako daleko da lektoru insinuira
da nije prihvatio poređenje »obične« šeoske šubare sa epishopskom hami. lavkom — iz nekih. vjerskih pobuda. Kađ se tako nešto podmeće vaspitaču, omladine, to je i više nego zlonamjermo. Srećom, đaci poznaju &voje nastavnike. T ovaj primjer, kao gotovo a, švi ostali koje pisac navodi, pretstavlja poređenje. Od dobrog poređenja se traži da ono s čim se poređuje moma biti slikovitije od onoga što se poređuje, ali u isto vrijeme freba đa bude i vjema slika onoga što se poređuje. Već smo vidjeli đa piščeva po-
____ređenja često ne zađovoljavaju, pa ne
zađovoljava ni ovo. Uz to, zbog razvučenosti epizode u kojoj še to poređe-
ri spominje, ono izgleda još neušpje-
ije.
Jedno od najljepših i najznačajnijih mjesta u rukopisu baš je ono u kome dolazi rečenica: »Odred se topio kao vosak i rasipao bez računa«. Na ovom mjestu pisac đajie opis jedne borbe. Borci određa Gojka Suvače u toj borbi pokazuju ko su oni. I borci i rukovodioci čvrsto stoje &vaki na svom mjestu; svjesni su i svoje dužnosti, a i opasnosti u kojoj se nalaze. Krvare, padaju, nestaje ih, a opot nam zbog svoje moralne snage izgledaju kao da su od čelika. I kađ poslije svega toga dođu na kraju riječi »odred se topio kao vosak i rasipao bez računa«, one nam izgleđaju i namještene, i banalne; one ne odgovaraju situaciji, daju lažnu sliku. »Topi se kao vosak« kažu za nekoga ko po-
· lako, neprimjetno slabi, umire bez opiranja, bez borbe. bez krvi, pasivno. A borci Odreda Gojka Suvače nisu tako. umirali, To vrijedi i za riječi »bez računa«.
Ja sam pozivala pisca preko pređduzeća (a i sama sam ga {ražila) da se sporazumijemo o ispravcima, jer nisam nilcako shvatila tekst kao »lektorovu prćiju«, Ali pisac, premda vrlo dobro zna kroz koje sve faze treba da prođe rukopis dok dospije u štampu,
" nije se odazvao.
Ne mogu a da se ne čudim: odakle kod mladog talentovanog pisca toliko bijesa, nepoštovanja, zlonamjernosti i
nepravednosti prema čovjeku koji je '
zaista imao i interesa i simpatije prema njefovom djeli i poklomio mu svoju punu pažnju.
Svi mi koji volimo knjifu radujemo še ramvoju mlađih književnih talenata, ali smo svjesni činjenice da se jedan mlađ pisac nikad neće razviti u pravog našeg pisca, pisca naše &ooijalističke otadžbine, ako še naporedo sa talentom kod mjega ne budu razvijale i sve one osobine koje &u potrebne čovjeku našega doba: samokritičnost, ljubav prema čovjeku, poštova– nie prema radniku pa ma na kom Dposlu se malazio, pravičnost i nceuftoljiva žeđ za sve novim i novim znamjem. Misli li o ovome pisac?
Bosiljka LJEPAVA
Sredjivanje starih biblioteka iz Boke Kolorske
Wu Herceg Novom osniva se arhivsko oOdeljenje koje će sadržavati knjige i materijale bivše Hercegnovske opštine. Topoliske crkvene opštine kao i arhive iz Risna, Luštice i sudski arhiv iz Mletačzog doba. Za ovai arhiv dodeljeme su dve bogate stare biblioteke A. Đonovića i T. Popovića kao i arhiv manastira Savine. U biblioteci i anhivi mandstira Savine nalazi se nekoliko povelja iz doba Nemanjića, vladike Save, Petra I i Petra IT Petrovića Njegoša. Među' knjigama naročito se ističe nomokanon li »Savinska krmčijas (Crkvena pravila) u rukopisu iz XIII veka i knjiga starih.izdanja koja tretiralu pitanja iz oblasti Boke i Crne Gore. Bogata ie i zbirka naših starih književnih i naučnih časopisn od kojih su nei u kompletnom izdanju. . )
Biblioteka Đonovića raspolaže mnogim naučnim kniigama među kojima se ističe sedam fomova nn latinskom jeziku »Ilyricum sacrum« iz XVI veka od Dan!jela Farlatija i mnogo naučnih enciklopeđiia, leksikona i izdania dela kojia obrađuju naistarlju istoriiu Đoke, Crne Gore i celog Balkana. Vrednost ove bibljoteke eeni se na nekoliko miliona dinara. Biblioteka POpovićn bomata je delima iz stariie i moviie istorije ovih krajeva kao i velikom količinom naučnih i beletrističkih časopisa.
ar ——,
~ KNIMIŽEVNENOVINE ~ j
KATUJL-PROPERCIJE - TIBIJ
iz lirike slaroq Mit
al
izdanje Male bibliotgke „Zora“, Zagreb. 1950
Mala bibiioteka »•Zora«, pod uredništvom pjesnika Gustavg toku 1950 godine, izdala je niz uspjelih prepjeva i obogatila našu
Krkleca, u prijevodnu
književnost sa nekoliko značajnih zbirki pjesama, kao što su: Gete »ICnjiga pjesama«, Šekspir »Adonis i Venera«, Muikelanđelo »Soneti«, Garcia lL,orka »Knjiga pjesama«, Gorki »Pjesme«, Bagricki »Pjesma o, Opanasu« i Julijan Tuvim »Sbihovi«, je napokon sa zbirkom »Liike iz starog Rima« koji čini izbor pjesama lirojice najznačajnijih liričara starog Rima prije naše ere —
Katula, Propercija i Tibula.
Čitajući danas ove pjesme, nasta
le pred punih „dvadeset stoljeća, osje-
ćamo lirsku draž, ljupkost, istančanu i profimjemu liričnost, intimne" ispovijedi ,te zanos životne radosti i boli, gdje je prevodiocu bilo glavno »islaći ono, što je bitno u svakoj od njih i čime se oni jedan od drugoga razlikuju«. Pre-
vodilac ove zbirke s latinskog,
Mikola Šop toliko je približio liriku stanog
Rima savremenoj poeziji da bi se čak moglo govoriti o jednoj značajnoj transkripciji poeiskih ostvarenja gdje se istančani i suptilni lirski izzaz bez pate-
fičnosti adakventno spaja sa stvarnošću.
Ovaj mali izbor lirike daje nam također potvndu o bogafstvu' kulture starog Rima iz vremena građanskih bitki, vladavine cara Augusta i Cezara, o pjesnicima koji se spontano zanose realnošću koja ih okružuje, a kojoj u svojim lirskim ostvarenjima daju snažan i neposredan pečat životne istine. Stoga nam ovi lirski prijevodi otkrivaju intiman život pjesnika bez mitološke nagomilanosti, u kojoj je Katulova poezija sva u raskošu životnih htijenja i freperi od unutarnjih uzbuđenja. Katul koji je živio u vremenu Spartakovog ustanka, pružio je toplim, neposrednim lirskim žarom, svojom istančanom i profinjenom lirikom sliku svojih poelskih stremljenja punu mladalačke svježine i pomalo nosftalgičnih radosti kojih se pjesnik nastoji da oslobodi, ali koje ga u korak prate kroz život za kojim čezne da ostane vječno mlad.
Propercije je sav u žaru svojih ljubavnih strasti, čijih petnaest prevedenih pjesama potvrđuju da je on uistinu najveći ljubavni liričar starog Rima, tvorac najznačajnijih ljubavnih elegija, posvećujući skoro sav svoj pjesnički opus Cintiji, strastvenoj Svojoj ljubavi. Propercie u tim svojim elegijama personificira ljubav kao stvarnost, kao život koji je u stanju da gasi svaki trag mržnje, »jer zaljubljeni poštuju mir«, U Propercijevim elegijama, koje u stvari tvore njegovu životnu ispovijed, lirski ostvaruju pjesnikovu ljubav prema čovječanstvu u čijem srcu postoje i tragovi mržnje prema svim zavojevačima svoga vremena, a navlastito prema caru Augustu, koji mu je na smrt osudio i oca, pa već u prvoj prijevodnoj pjesmi spjevanoj u »Slavu ADpo-
lona »pjesnik počinje sa stihovima: Dolje s onim, tko oružja zveku podiže i guši Apolonov glas.
da bi na završetku rekao Muzi, da »ratni vijenac nikada neće prikladno sta-
jati« na njegovoj glavi.
Naprotiv Tibulova 6e lirika razlikuje posve od Katulove i Propercijeve. Sva je protkana idilom seoškog života, dahom i toplotom jednog srca' koje je sraslo sa životom na sčlu. U ovoj njegovoj lirici provejava nostalgija puna istinskih nutarnjih remimiscencija, žudnje da se »živi ljudskim životom« i čežnje
o kojoj Tibul pjeva: Proklinjem te, ostani uvijek dijete, nevino, čisto ko cvijet. i
u čijoj lirici nailazimo i
ovakovih &uptilnih lirskih marginalija:
Ne praštam tebi zbog tebe, nego zbog majke tvoje,
Ta starica zlatna uvijek me do suza trone.
Pobijedi ona moj gnjev, ublaži moje muke. TI dovoljno je pročitati samo četiri prevedene pjesme »Sa Tibulove oranice«, pa da osjetimo kako je pjesnik strastveno srasštao sa selom, gaje mu život, prolazi u »poljskom radu«, i da u tim lirskim zapisima zaista proživljujemo imtimnost jednog idiličnog života koji u poeziji suvereno vlada zakonom ritma, dubokom osjećajnošću, neposrednošću i ljupkošću. Tu progovara pjesnik nadahnut. širinom prostora, istinskim osjećajima prema' stvarnosti svoga vremena, tako da mam ne samo lirika Tibula, već i Katula i Propercija postaje
bliska, rekao bih skoro suvremena.
Srećko DIANA
Kosta Hakman: Orebić
Stevanu
Stevan Sremac nije voleo da radi na rok, da unapred obećava listovima kad će i šta dati, nego bi ustupao svoje radove kad bi ih napisao, prema nekim svojim načelima i Sipa ama o kojima nije voleo da govori. "To je đobro znao Rista Odavić, urednik iluštrovanog časopisa »Nove iskre«, ali je tako isto znao i da Sremac ne voli reklamu, da se donose njegove slike i bjografije, pa smisli ratno lukavstvo da nagna Sremca da mu ipak postane saradnik.
Načinivši kliše Sremčeve slie s jednim dobrim otiskom on jednog popodneva ode Sremću u stan, pa posle pozdrava izvadi beležnik i zapita ga:
— Kole ste se godine rodili?
Sremac se trže:
— Zašto me to pitate? Šta će vam to?
— Rad sam đa čujem podatke iz Vaše biografije, jer hoću da obrađujem svoje čitaoce, — odgovori Odavić.
— Čime? — upita Sremac već uzbuđen i pocrveneo.
— Vašom slikom i biografijom, — odgovori urednik.
— Vi to nećete uraditi! Vi znate da sam i Cvijanoviću zabranio da prodaje dobpisnice sa mojim likom! Paheru i Kisiću u Mostaru!... I svakome ko bi to samo po” kušao. Ja to ne trpim i vi to nećete uraditi! Ja vas neću nikad više pogledati, za mene nećete više živeti ako...
— Zar zbog ovaMcve slike!, — uzviknu urednik, izvadi kliše i pokaza mu otisak.
— To je... to je bezobrazluk! Vi nemate na to prava! — naliuti se Sremac.
— Prava imam i vi mi ga ne možete zabraniti! Publika hoće da gleda lik Stevana Sremca;' ja sam urednik ilustrovanog lista i znam svoju dužnost. A vi ako mi ne date potrebne podatke, ja ću ispod slike staviti: »Ovo je slavni srpski pripovedač Stevan Sremao. Njegov je život nepoznat, jer oh o njemu ništa neće da kaže!« Sremac na to poče da se još više ljuti da grdi Ođavića, ali ga ovaji prekide:
Pa trebalo bi da se ja liutim. a ne vi! Kako to? — začudi se Sremac.
Pa eto: obećali ste nam priču još pre godine, pa je još ne dobih. te sad ho-
—
· Kako Je jedan urednik podvalio
Sremcu
objavim makar vašu sliku... if
ČUGR Ca, — povika na to Sremac 1 sinuše mu oči. = Nemojte donositi sliku, ja ću vam dati priču, a kliše ću zadražti kod sebe. |
Ali urednik ubedi da je to slabo jemstvo, Teč-bd može izraditi novo kliše, nego mu ponudi časni O. Sremac mu na
vrati kliše i reče: : OON Slušajte! „Dođite sutra — dobićete priču! i 3
Zatim izvadi niške turšlje i viničnog vina, što je O BA dobio od nekog Nilije, pa počasti gosta, / Ž 08 lada je u više mahova bio saradnik »Nove iskre«,
| SPASAO BOGA ODGOVORNOSTI
Danas zaboravljeni pisac, Stevan J. Jevtić, književnik malog dara i još manje kulture, bio je vrlo samouveren i pretenciozan. Verovao je da je njegova knjiga »Sito i rešeto« uzor humorističke Dprozže. Čak je počeo izdavati i svoja sabrana dela, od kojih Je uspeo đa izda prvu svesku. OI
nom, za icavanskim stolom, on okup bea samohvaiiše i da se potsmeva a uagima koji traže uzore u stranim Wnjiževno= stima ili kod boljih naših pisaca, Da će reći:
— sam bogme samonikao talenat. U 2 nećeš naći ugledanja ni jednog ređića, ja sam sam sebe stvorio! I da se ne bi šta tuđe za mene prilepilo, ja nikada i druge ne čitam; ja uopšte ne čitam, samo
Pitada to Milovan Glišić, pa pljesnu ruS B s, sinovče! E.
— Aferim, sinovče! BraVoS, 0, di braćg) da vidim samonikla đenija! Znaš li ti, bolan, sinovče, da si spasao boga strahovite odgovornosti! Nije morao da se muči da stvori ovo čudo od đenija, nego ti ovaj moj đenijalni sinovac sam Zzapeo, pa se stvorio...
Milovan Glišić imao je običaj da u šali svakog poznanika. mlađeg od sebe, zove
sinovcem. H. MAGLANOVIĆ i
SLOBODAN MARKTVIĆ iS:
GRAD NA
RUKAMA
(Novo pokolenje, Beograd, 1950)
Ovaj mlađi liričar je privukao na se pažnju još u svojim prvim pesmama, objavljenim po našim „časopisima. TIskrila. je u njima izvesna Originalnost, što u našoj lirici poslednje generacije nije česta pojava. Marković se još spočetka individualizirao, barem u tolikoj meri da se njegove pesme razlikuju od mnoštva drugih, i to ličnim akcentom. Tematika je, inače, zajednička većini naših mlađih pesnika izgradnja i socijalistički patriotizam. Uspeh je autora baš u tome što objekti pevanja prolaze kroz prizmu njegove ličnosti. Bilo da peva o domovini, ili o zastavama rada, o brigadama i sirenama koje zovu na posao, bilo o skelama i građevinama, o budućem gradu ili o sebi — sve je obojeno subjektivnim doživljajem. Doda li se tome da je oblik negovan, a izraz, iako ponekad tražen, dat u zamahu i pristupačmo jasan — postaje obrazložen ufisak koji Markovićeva poezija ostavlja. Moglo bi u njoj biti više sažetosti, ali se ne može gOVOriti ni o nekoj rasplinutosti.
Retko koja pesma u ovoj zbirci da je nameštena, nategnuta. Patriotizam na primer, nije nimalo deklamatorski, izražen je tako da je razumljiv samo po sebi: :
A da se gine, zar baš mora znati
svako kad daješ život za te zore.
I poginuću, uvek poginuću... Ne mora niko videti ni čuti.
Neke strofe daju istovremeno i đuhovnu i materijalnu sliku izvesne situacije: Planuše puške, tu zemljo po tebi.
UiUstaše vatre! Niko da pogasi!
kaže se u istoj pesmi. Pesnik uspešno oživljava mrtve stvari, usklađuje nji-
pPolkolenje koje je u Novom Sađu živelo de= vedesetih godina prošloga veka i devetstotinitih godina, seća se dobro lika Laze Kostića i njegovo života u Novom Sadu. A taj život stoji donekle u Vezi i sa Ditanjem njegovog ličnog materijalnog ODpstanica. Pošto je nasledstvo koje mu je iza oca ostalo za kratko vreme utukao, Kostić je najposle bio primoran đa se izdržava od svoga rađa i truda. Ali nemajući nikakvog stalnog i sigurnog izvora za izdržavanje, pitanje ličnog opstanka Kostićeva nije. kroz veći deo njegova života, sve do ženidbe, silazilo sa dnevnog reda.
'U novosadskom Glasniku Istoriskoga đruštva (1929—1932) pok. Rista Odavić objavio je čitav niz pisama koje je Kostić upučivao Jovanu Boškoviću, nekadašnjem profesoru Velike škole i ministru prosvete, Među njima je mnogo takvih u kojima je reč o Kostićevim novčanim neprilikama, i o tome kakb da dođe do nekog sigurnog izvora za izdržavanje. U pismu od 2 novembra 1872 gp. iz peštanskog zatvora, koje je pisano nemački, Kostić traži da mu Kosta Trifković pošalje neki novac, jer mu je poslednja stotinarka već na izmaku. U pismu iz Budimpešte od 13 maja 1874 Kostić piše đa bi hteo da krene kući, ali da bez pedeset do sto forinata ne može. Zato traži da mu se taj novac pošalje, a on će, čim stigne, predati menicu u banku i novac vratiti. Iz Budimpešte 22 juna 1874 Kostić opet traži da mu se pošalje novac, i to »telegrafom•. U pismu od 13 jula 1074 iz Buđimpešte Kostić pominje menicu na koju nije dobio novac, pa traži đa je Bošković uzme natrag i poništi. U pismu od
1 novembra 1875 iz Novog Sada on traži damu Đorđe Stratimirović vrati tri stofine forinata koje je od njega uzajmio, i »meće« tu stvar Boškoviću kao vrlo hitnu »na dušu«. U pismu odđ 25 novembra 1875 iz Novog Sađa on opet govori o hit'nom povratku Stratimirovićevog duga kaže·da »bis dat qui cito dat«, itd. U drugim pismima ĐBoškoviću Kostić ga više pu-
* ta obaveštava o svojim teškim materjlialnim prilikama, i traži saveta i pomoći kako bi došao do nekog sigurnog izvora za život. Devedesetih godina materijalno stanje Kostićevo toliko je teško da je u pitanje došla i sama njegova svakidašnja ishrana, i on le primoran da se spasava u sremskom manastiru Krušeđolu. A kada dolazi u Novi Sad, on je svakoga dana gost novosadskog knjižara i štampara Arse Pajevića, kome dolazi na obed i bez naročitog poziva, poznavajući rođoliubivu i široku ruku Arsinu, Sve to još pokazuje kako je ozbiljno staranje za svoje lične materijalne interese bila kod Kostića uvek
' najmanja i poslednja briga,
Oboleo u mlađim godinama od plučne bolesti, Kostić ie napregao sve snage da se od nje otme, pa se sav bijo predao gimnasticl, šetnjama, pranju hladnom vodom i kupanju. Naiposle je uspeo da od VisOkoga 1 slabunjavog mlađića sa uskim grudima, kakav se viđa na fotografliama peštanskih omlađinaca, postane razviiena i stasita ljuda koji ie po čitave salate mogao da izdrži u šetnji i kretanju. Do smrti On je sačuvao bujnu, kovrčavu i crmu kosu kao u mlađića or dvađeset godina. Kostić nije šetnje i gimnastiku propuštao ni ada je dolazio u Novi Sad, ili, upravo, on je leti u Novi Sad dolazio 00 e za. to da u njemu izdrži svoju kupališnu kuru u Dunavu. Pošto bi u popodnevnim časo-
OB:RARR JANA) Jaja O OM e POR O a a SR ua OI | Odgovorni urednik: Jovam Popović, Beograd Franouska broj
Nekoliko neobigvljenih podataka o Lazi Kostiću
vima gologlav, preko »Tranšamenta« takoreći optrčao petrovaradinsku tvrđavu (na jednoj “takvoj šetnji on je i doblo prvi ozbiljah srčani napad), on bi se, oznojen i u goloj vodi „vraćao pevušeći preko pontonskog mosta u novosadsko dunavsko kupatilo, gde ga je čekala suva preobuka. U kupatilu, gde smo ga svakoga dana viđali, on Ide prvo pod tuš, pa onda pliva, dok se ne zamori. Ali kako u ono vreme nije još bilo »fer« jzlaziti na ulicu bez šešira, jer bi to značilo izaći neobučen (seljaci u Vojvođini kažu: »Daj mi šešir đa se obučem«) i Laza je imao pri sebi uve šešir od nekog sasvim lakog »filca«, koji bi uvrtao i stavljao u džep, iz koga mu je str-
- čao, tek da se vidi da običaj Novosađana
poštuje. Uveče, pojavljivao bi se i u pozorištu, pa i na pretstavama svoga Maksima Crnojevića, u odelu koje je bivalo prilično oveštalo. Seđeo bi i u loži vlasnika pozorišne zgrađe, Laze Dunđerskog. čijoj je najmlađoi kćeri Lenki ispevao svoju pesmu, Gđici K. D. u spomenitcu, i, docnije, svoju labudovu pesmu, Santa Maria
dela Salute, Svoje šetnje oko Petrovara-
dina pravio bi Kostić obično sam, ali početkom devetstotinitih godina viđao se om
' svaki dam u društvu sa Jovanom Milići-
ćem, jednim nižim činovnikom novosadskog magistrata,.koji je, kao i čitava njegova porođica, nosio od starina nadđimo »Davo«, Ta intimnost i prijateljevanje sa »Đavolomue bili su u Novom Sađu predmet živoga interesovanja 1 nagađanja. kakvi bi mogli biti razlozi “vezivanja ta dva i po kulturi i po mentalitetu toliko različita čoveka. Najposle, jedan vatreni poklonik Kostićeve muze i njegova manira u stih i kovanicama duo je u iednom epigramu, objavljenom u novosadskom političkom dnevniku Braniku, rešenje problema koji je Novosađanima zađavao toliku brigu:
»Često u naš Novi Sađ Skokne pesnik, ne baš mlad, Al starošću nesavlad:
Teo mladić je još i sad, Crnokos i crnmobrađ.
On se icreče živo, zdravo, Bezšešimo, Eologlavo...
Sve je lepo, sve je pravo, Mož' Goživet leta trista, Al tu posla nisu čista,
Kad ga svuđa prati »Đavo#.
Nebrojene su bile đosetke, đuhovitosli i kalamburi koji su se devedesetih 1 devetstotinitih godina vezivali u Novom Sadu i Vojvodini za ime Laze Kostićns. Pa, razume se, i u Vezi sa društvom literata i poeta koje se šezdesetih godina. i docnije, skupljalo kod »Pere ulici, »Rađa bi se to društvo razigralo. to jie hdiptelo od šale i dosetke. Da ice tu bilo fonografa ili bar stenografa, više bi se jedne večeri skupilo lepe šale i umnih varnica, nego što je za godinu u nekih »šaljivih listova«, kaže Kostić u svojoj
kamile« u Fiebarskoj}.,
knjizi o Zmaju. Upađajući jedne večeri u to društvo, i zatičući ga kako se slađi varenim smuđem i zaliva ga karlovačkim bermetom, Kostić ga pozdravlja stihom: »Zar se tako teče kuća, svako veče pored smuđa?« — U društvu „sladak smeh. „Deđ još stih«, reče neko iz društva, našto će Laza: »Zar se kuća tako teče, pored smuđa svako veče?« »Hajd' još jeđan+«, primećuje opet neko, a Laza: »Zar se kuća teče tako, pored smuđa veče svako? — Jedan »punonadežni« mladi stihotvorac predaje Lazi zbirku svojih stihova, očekujući sa nestrplienjem niegov sud. »Pa kako Vam se sviđe moji stihovi?« zapitaće posle nekog vremena mladi poeta Kostiča. — »Odlično, sjajno, svaka strofa, — katastrofa«, odgovara Kostić. — Javljaiući Jednom prijatelju svoj polazak i dolazak, Mostić mu šalje ovakav lakonski brzojav: »Danas po — sutra do — LazaK«. — Na opomene svoga krojača, kome je za vreme srpsko-turskog rata prestao slati otplate za poručeno odelo, Kostić mu šalje ovakav zagonetan odgovor; »Da nije bilo rafa, bilo bi rata«. Kada krojač nikako ne može da odgonene smisao toga Dpifiskog odgovora, neki mu prijatelii objašnjavaju da on znači: »Da nije bilo rata, bilo bi rata« (otplata). Dolazeći da čestita jedne godine slavu SVOme prijatelju iz peštanske Preodnice, profesoru Svetozaru Savkoviću, „Savi, Laza #žZa pozdravljia rečima: »Sava, srećna ti slava!« Kad je za Vreme svogn boravka u manastiru Krušedo'u, sreo jednu grupu Sremica, sa obramicama i kotaricama na ramenima, Laza ih pita kud su krenule. — »Iđemo u Šljive«, odgovaraju mu Sremice. — »Pa Rad idete ušljive, što se ne izmijete?« izbacuje Laza Sremicama svoji novi, malo nategnuti kalambur, iako je kalambure, kako on kaže u svojoj knjizi o Zmaju, pravio, bajagi, samo od nevolje, prevođeći Šekspira. Ustvari, humor i volja za kalambure njsu Kostića ni na samrtnoj postelji napuštali. Ležeći pred samu smrt u jednom bečkom sanatoriju, Kostić pita sestru koja ga je dvorila ođakle je. — »Iz Tropau«, odgovara mu sestra. — »Vi ste iz Tropau, a ia sam »tropa#«, primečuje joi Kostić.
U vezi sa četrđesetgodišnjicom MKostićeve smrti navođeni su stihovi koji su DOnikli u narođu u vezi sa njegovim zatvorom - i
»Zelen doboš đobuje, Laza Kostić robuje«.
Ali su pm tom Izostavijaha ćruga dva stiba koji upravo i čime poentu strofe,
»sNe robu?e što je Morlv. Već robuje što je ŽiVe.
Deveđegetih godina prošloga veka još se u vezi sa Kostićevim zatvorom mogli čuti u Novom Sađu i Vojvodini i ovi stihovi:
»Prođaj, babo, livađe, Pođaj Lazi hiljade, Da potkupi Jezdimira, Da ga ne seikira.«
Jezđimirović je u vreme mađarske ere bio sudija okružnog suda u Novom Sadu. Treba još dodati da je Maksim Crnojević prvi put štampan u izdanju Matice srpske 1866 F., a ne osamdesetih godina.
Čuvamo i jedno još neobjavljeno pismo Kostićevo od 28 aphnila 1910 g., iz Sombora, pisano, dakle, osam | meseci pre njegove smrti. Ono je upućeno profesoru Svetozaru Savkoviću, kađa je Kostić primio poseban otisak njegovih članaka, U odbranu Jovana Đorđevića, koji mu je Savković bio poslao. U pismu Kostić, malo ljutit na Beograd, odakle su pre toga kroz više Fodina dolazile oštre kritike na njegovu poeziju i njegov rad, kaže: »Dobro si namestio leđa našem Ševiću., On je inače prilično »bristar« i đosta spremam u svojoj struci, kao što mi se čini, ali se mnogo nagutao onog bezobraznog vazduha beogradskog. Ja sam fe: sad čitao u »Letopisu« onu njegovu nepromišljenu pisaniju. Tvoju sam »Odbranu« čitao već u »Braniku«. Ostaj zdravo tvome starom Lazi Kostiću. — Čuvamo još jedan dosada neobjavlien sastav Kostićev, 80 avgusta 1866 E. on je uputio Patronatu Srpske gimnazije u Novom Sadu ovu lakonsku molbu da Ea postavi za profesora gimnazije: »Osnivajući se na priloženu diplomu doktorata prava, molim slavni patronat da me jizvoli izabrati za učitelja na gimnaziji novosadskoj. Laza Kostić, doktor sviju prava.«
TI u Vezi sa ženidbom Kostićevom imućnom Somborkinjom, Julijanom Palanačkom, pričalo se u Vojvodini da je ona u njegovim mladim godinama bila pokvarena blagodareći samo Kostićevoj nebrizi i zaboravnosti. Da je o damu prstenovamja Kostić bio pošao od kućo, ali da ie. prolazeći pored krčme u kojoj je njegovo društvo igralo »farbla«, svrnuo da odigra jednu pattiju, pa u vatri igre na prstenovanje zaboravio. Ipak, đugo vremena iza toga, on se sa Julijanom Palanačkom venčao, i tako, bar na kraju života, rešio pitanje svoje lične materijalne egzistencije. I posmrtni list koji je izdao povodom ženine smrti i koji smo sačuvali, nosi u sebi tragove poete romantičarskoga kova, i duha koji se nikako nije dao steći u okove i šablone: »Javljam svakom bolećem«, kaže Mostić u posmrinom listu, „da mi se moja verenica ljuba Julljiana rođ, Palanačka sinoć oprostila svake muke i nevolje zemaljske.«
Tako je i Laza Kostić, uvek gotov na šalu, doskočicu i kalambur, pomagao da se u vojvođanskom društvu onoga vremena stvori izvesno prisno i vedro raspolo*enje. U tome pogledu on je bio u jednom kolu sa Zmajem, Abukazemom i drugim humoristima Vojvodine, čiji se humor i satira u Zmajevom listu Starm3šli sa nestrpljenjem očekivali, Poređ kritike naavi i neđostataka onoga Vremena, koju su svojom šalom i satirom vršili, oni su u vojvođamsko društvo unosili i mnogo Veselosti, veđrine i slatkoga 1 dobrođušnog smeha, koji su uvek bili so i začin ovoga našeg često suvog i jednolikog života.
Dr. 4. S.
OH NO NO E O O OV . ea IO M ” — RStam parija »Borba« Beograd, KRardeljeva 91.
hovu prirodu sa potrebama čoveka
(»Noć na građevini«).
U poemi »Zrela jesem«, najvećoj i najuzbudljivijoj u zbirci ima strofa (8, 11, 16, 17, 32, 36, 40) koje već dokazuju umetničku zrelost, kao i sposobnost autora da se i dalje razvija u pravcu još skladnijeg i sažetijeg izraza. Postoji, međutim, i opasnost đa se on ponese svojim prvim uspesima, jer on u nekim pesmama naginje ka opštim slabostima naših mladih pešsnika. Ima i kod njega opštih, stan= dardnih mesta i psihološke nesigurnosti u davanju duševnih stanja. Nje• govo merilo vrednosti nije uvek pouzdano. U viziji o budućem gradu, na primer, ima slika neujednačene lepote efekta. Ideja da pravda čuva granice, analogna onoj narodnoj da, »pravdđa čuva zemlju i gradove«, navodi ga da, radi nje same, bez odu= hovljenja materije, napiše pesmu bez imalo poleta (»Orile zadrugari«). A. to u ovoj zbirci nije jedini izuzetak.
Sve u svemu, Slobođan Marković je ovom knjigom afirmisao svoj pesnički talenat. Od njegove dalje budnosti za= visiće hoće li on svoju darovitost razvijati,, prođubljavati.
Risto RATKOVIĆ *
BIBLIOGRAFIJA
Jovan Popović: Lica u prolazu, pripovet-= ke. Izdanje »Matice srpske« Novi Sad 1950, ćirilicom, str, ? cena 40 din.
Milka Žicina: Kajin put, roman. Izdanje »Radđa« Beograd 1950, ćirilicom, str. 236, ce= na 53 din. .
Radonja Vešović: Vilorenja, pesme. Izda= nje »Novog pokolenja«, Beograd 1950, Ćći= rilicom, str. 170, cena 67 din.
Mosta Abrašević: Pesme. Izđanje »Ra= Ovaa Beograd 1950, ćirilicom, str. 81, cena
n. _}
Horvat Kiš: Istarski puti, putopisi. Izdanje Državnog izdavačkog poduzeća Tirvatske »Zora«, Zagreb 1950, latinicom, str. 214, cena 63 din. cd .
Gorki: Pjesme. Preveli DobrišaCesarić, Grigor Vitez i Gustav Krklec. Izdanje Dr=
| žavnog izdavačkog poduzeća Hrvatske »Zos ra«, Zagreb 1950, latinicom, str. 51, cijena 19 din.
Thomas Mann: Budđenbrookovi, roman Prevela Iđa Ađum. Izdanje Državno izda vačkog poduzeća Hrvatske »Zora«, Zagreb 1950, latinicom, str. 763, cijena 170 din.
UREDNICI Dušan Kostić, Tanasije Mlađeno= vić, Jovan Popović Ćao O ——_ _
PRETPLATA ZA EKNJIŽZEVNE MOGVINW Za oašu zemliu na 6 meseci 100 dinara | na gođinu đann ?200 dinara
Za Inostranstvo na 3 meseca 65 đina:! 6 meseci ”iInara -n gođinu đans 200 w dinara
Broj ću„khovnog račana 102-9032020 Pošt., fah ređakcije 617 Poštanski fah administracije 69%
Rukopisi &e ne vraćaju