Književne novine
va LOTO a
OE OB
i DOME ca ya0o)
OMR
WE —
u eđic
STRANA ž E ad:
Krake vos Bh inoviranslva
„o a Modiljijani: Ružičasta bluza
IZLOŽBA MODILJIVANIJEVIH SLIKA
U Klivlendskom muzeju u Americi neđavno je Muzej mođerne umethosti organizovao veliku izložbu slika savremenog italijanskog slikara Modiljijanija, Između ostalih, bilo je izloženo i Modiljijanijevo čuveno platno »Ružičasta bluza«, koje spa„đa među niegove poznate slike slabunjave đece sa Monmartra i Monparnasa i pretstavlja jednu od »onih koje optužuju«.
NOVA STUDIJA NEMACKE POEZIJE
Pođ naslovom »Nemačko peshištvo od mlstic zma đo baroka, 1400—1800« u Nemačkoj je pre kratkog vremena objavljena ova studija nemačke poezije toga doba. Autor ovoga dela, Volfgang Štamler, koji je prvo izđanje ove knjige objavio još 1997 godine, prikazuje reformaciju — prema pisanju »Tajmsovog literarnog dođathka« — i daje neke nove momente u poeziji toga vr:emena. Knjiga je objavljena u Štutgarlu, u izđanju edicije »J. B. Meclcreše Ferlagsbuhhandlung«. »TRI ENGLESKA TITANA«
Tngpleski esejist Samjuel Luker završio je pre kratkog vremena jedna veliku studiju »Tri engleska titana«. Ova knjiža pretstavlja analizu dela Šelija, Trelonija i Henlija, a objavljena je u izdanju edicije »Alđridž Bros« u Londonu,
NOVA BIOGRAFIJA PUSKINA
Neđavno je objavljena jedna mova biografija velikog ruskog pesnika Aleksandra Puškina. Henri Trojat, autor ove blografije, daje studiju -Puškinovog dela i osvetljava neke nove biografske muomente iz pesnikovog života, Biografija je obiavljena nw izdanju eđicije »Golanc«• u Londonu.
JEDNA NOVA STUDI-GA GRCEKIH ' TRAGEDIJA
Tit izdanju edicije »Koen 1 Vest« u TnTOB je pre kraćeg vremena objavljena edna veća studija grčkih tragedija od D. V. Lukasa. Po pisanju profesora A. IT. Kambela, saradnika lista »Kembridž rivlu«, »Ovao značajno delo pretstavlja pouzdanu i ozbiljnu studiju velike literarne vrednosti, { zadovoljava jeđnu veliku potrebu na prlanu izučavanja grčkih tragedija«,
NOVA BIOGRAFIJA SERVANTESA
»Život oca' mođernog romana i stvaraoca Don Kihota«, novu biografiju Miguela de
. Servantesa objavilo je pre kratkog Vremena ·izdavačko preduzeče »Brjus« u Ame-
rici. Autor ove nove blografije, jedne od retkih na engleskom jeziku, Gari Mak Bojn, dobitnik nagrade »Brjus T'eloušip a-– varđ«, osvrće se, pored ostalog, i na neke još meosvetljene strane Bervantesovog života 1 filozofije. Najveći đeo ove biografije autor je posvetio odnosima crkve prema remesansnoj misli.
BABRANFE PRIPOVETEB PP. BIKOTA i FICDŽERALDA
TBngleska eđicija »Grej Vols pres« objaviće 30 marta ove godine zbirku gkratkih pripoveđaka znamenitog savremenog engle&kog Književnika '”. Skota · Piicdžeralđa. Zbirka će biti objavljena pod naslovom »Pozajmljeno vreme«. Pripovetke su s58Bbrali Alan i Dženifer Ros, a predgovor je mapisao Alan Ros.
TRADICIONALNA IZLOŽBA SAVREMH| NOG AMERIČKOG SLIKARSTVA
w Vorčesteru (država Masačuzets) otvorena je 4 marta trađicionalna izložba pod nazivom »Savremena umetnost Sjieđinjenih država«. Izloženo je šezđeset slikarskih radova, od kojih dvadeset i dva crteža i linoreza, Pored toga, dvadeset i četiri vaMJarska rađa pretstavliaju sastavni đeo ove izložbe. Međutim, najveći deo izložbe DĐOsvećem je savremenom. američkom „slikarstvu. Među izloženim delima nalaze se radovi simbolično-real:stičke škole američkih majstora Henri Kernera i Stivena Grina; dela apstraktnog slikarstva Gotliha. Baziotesa i Tangija, kao i slikara Albersa i Senhauzera. Naročita ložbi posvećena je ekspresionistima »B9o9stonske škole«. Između ostalih zastupljeni su i slikari Džek Levin, Himan Blum, Alfred Duka, Kalahan i Grejvs,
_ JEDAN SAVREMENI EMGLESKRI UMETNIK
Đođ naslovom »Jeđanm savremeni engleski umetnik« medđavno je u izdanju »Ambasador edišn« u Londonu objavljena „velika stuđija “slikarstva znamenitog engleskog gavremenog slikara Grahama Saterlenda. Knjiga je ilustrovana velikim brojem reprođukcija ovoga slikara — najvećeg ko Toriste koga je Engleska imala«, kako piše Robert Melvil, pisac uvodnog eseja za ovu
knjigu,
ISTORIJA UMETNOBSTI INDIJE I PAKISTANA
'U Engleskoj je nedavno objavljena jeđna veća stuđija umetnosti Inđije i Pakistana. Knjiga je objavljena pre kratkog vremena, povođom velike izložbe umetnosti malje i Pakistana, koju je u Engleskoj organizovala Kraljevska akademija nauka. Ova knjiga je podeljena na tri dela: »Skulptura« od K. V. Kodringtona, »Bronza i tekstile od Dž. Irvina i »Slikarstvo« od B. Greja, — sve pod zajedničkim naslovom »Umetnost Indije i Pakistana«. Knjigu je uredio Sir Lej Ašton, a objavljena je u ediciji »Faber i PFaber« u Londonu. Ova stuđija pretstavlja koristan prilog izučavanju umetnosti ovih naroda.
»POZNAVALA SAM SARU BERNAR«
ođ naslovom »Poznavala sam Saru Bornar« objavljena je pre kratkog vremena iji »Fredđerik Miler« u Lonđonu bio Šo a velike glumice Sare Bernar. Autor
e biografije, Sjuz Ruef, koja je pozna» vela Saru Bernar, napisala je, po mišljebju kritike, veoma zanimljivu biografiju ove znamenite svetske glumice, Kn. iga je flustrovana velikim brojem manje poznat n fotografija Sare Bernar sa scene i iz njenoga života.
IZLOŽBA KARAVAĐOVIH DELA
U Milanu pripremaju izložbu slavnoOE l\talijanskog slikara Karavađa (Caravaggia), koji je živeo u drugoj polovini XVI iu početku XVII veka. Ova izložba daće dosađ majpotpuniju sliku stvaralaštva velikog majstora, Mnoge ustanove i galerije, Koje imaju originalna dela Karavađa, preMale su ih organizatorima izložbe, tako da će u Milanu biti izloženo oko 40 dela od Koravađa i preko 50 đela od njegovih učce-
nika.
pažnja na ovoj iz- ·
PRED Pi
'MIJERU »FUF}
KNIIŽEVNE NOVINE
0D LOPE DE VPGA
ao što delo besmrtnog Šekspira
dopire do nas kroz maglu Ve-
kova u svojoj neprolaznoj lepoti i vrednosti, tako isto i veličanstveni a„tvaralački opus Hope De Vega, jednog od „najblistavijih pretstavnika Renesanse, znači za čovečanstvo draocenu riznicu, neocenjivu sliku epohe »koja je rodila titana po sili misli, strasnosti i karakteru, po mnosostranosti i učenosfti«. Delo, Lope De Vega (1562—1635), velikog španskog pesnika najveći je domet nacionalne španske dramaturgije zlatnog veka, koja je originalni produkat španske književne kulture. .
Slično engleskom pozorištu Jelisa- |
vetine epohe, španski dramaturški sistem XVI i XVII veka se ne potčinjava klasičnim normama dramaiurgije koje je formirala italijanska literatura Renesanse, Dramska književnost Španije se izborila za svoju nacionalnu nezavisnost. Usamljeni i retki pokušaji stvaranja španske drame po uzorima humanističke italijanske dramaturgije, zbrisani su moćnim razmshom španskog nacionalnog bozorišta, nacionalnog i po formi i po sadržini, pozorišta koje je postojalo za narod i bilo prožeto snažnom WOotom demokratičnosti. Lope De Vega, Tirso De Molina, Kalderon, Alaršon i Moreto najsnažnije ličnosti španske dramaturgije zlatnog veka, znatno su se. razlikovali među sobom i po SsVOjim stvaralsčkim osobinama i po klasnoj pripadnosti, ali njih sve ipak objeđinjuje jedan dramaturški sistem, vezuje ih zajednička vernost nacionalnoj tradiciji. Najveće ime toga sistema je nesumnjivo Lope De Vega. U svom traktatu »Nova umetnost je pisati komedije u naše vreme«, veliki pesnik u ime demokratičnosti, pristupačnosti i aktuelnosti, negira epigonsko tapkanje za pravilima antičke poetike i humanističku trađiciju u smislu kako su je propovedali kritičari Renesanse.
Produktivnost Lope De Vega je prosto neshvatljiva za današnje Dpojmove, · Cifre su gotovo fantastične i mogu da se objasue samo neponovljivim i granđioznim talentom ovog renesansnog velikana. Dve hiljade komedija, od kojih je sačuvano 168, osim 224 koje su poznate samo po nazivima, Od svoje desele godine kada je preveo na španski latinsku poemu Klaudija »Otmica Prozerpine« pa do poslednjeg časa svoga života pesnik je neumorno stvarao (sedamdesetpetogodišnji pesnik na dan uoči svoje smrti piše veliku poemu »Zılatan voek«), U toku njegovog dugog i plodnog života, nepresušni izvor misli i osećanja izlivao se u zvonke stihove njegovih komedija, soneta, poema, u prekrasne stranice njegovih romana i putopisa.
Lope De Vega je stvarao u epoši žestoke političke reakcije i eRonom-
skog meteža, u vreme inkvizicije ko
ja je gušila čovekovu ličnost i zlokobno širila krila srednjevekovne ftame nad celom Španijom, Posle Rekonicviste, u kojoj je španski narod odbranio svoju nezavisnost u borbi sa Mavarima, on dospeva pod jaram despotske kraljevske vlasti, pod jaram feudalaca i grabljivog fanatičnog sveštensiva. U to vreme inkvizicija je'postala strašno oruđe španskog apsolutizma. Nasuprot toj mračnoj eposi delo Lope De Vega je prožeto radožću i bodrošću života — veseljem koje opija. Ali to niukoliko ne znači da njegovo delo nije odraz stvarnosti u kojoj je živeo. Neodrživa su mišljenja koja vide u dramaturgiji Lope De Vega bežanje od stvarnosti, slatko vino kojim se opija gledalac, čija se pažnja skreće od svakidašnjice, od protesta i borbe. Takva mišljenja su dobila svoju reakcionarnu poentu u rađovima književnih »istražitelja« fašističke Španije, koji stvaralaštvu narodnog pesnika pripisuju apstraktni pojam urođene religioznosti i apsolutnog niskopoklonstva pred kraljevskom vlašću bez imalo kritičkog odnosa prema njoj. Španska drama, kao i svaka druga, pre svega je
oruđe klasne borbe, a u rukama takvog dramaturga kao što je Lope De Vega to oruđe je neobično oštro i tačno usmereno, Ono je usmereno protiv preživelog feudalnog sistema koji okiva Šponiju i ugnjetnva Šširoke narodne mase. U centru Lope De Vegovog dela je čovek, Pesnik potcrtava vrednost čovekove ličnosti kcja blagođareći svojim individualnim osobinama probjja sebi put kroz Žživot. Najomiljeniji heroji egovih komada ne pripadaju privilefbvanom staležu, Sa velikom ljubavlju on slika likove žena koje samostalno izgrađuju svoj život uprkos srednjovekovnih tradicija tako moćnih u španskom društvu toga vremena, Njegova dramaturgija nije dvorska, ona je demokratska. On kao pretstavnik buržoazije i progrešivnog dela inteligencije (letrađos) nije mogao a da ne odrazi u svom stvaralaštvu protest kojim je bila prožeta društvena grupa kojoj je pripađao. On prvenstveno crta špansku hidnlgiju, a mnogo manje obrađuje materijal iz života nižih slojeva tadašnjeg španskog društva. U mnogobrojnim komedijama »plašta i mača« Lope De Vega, koristeći se materijalom iz stvarnosti, insistira na živosti penušavosti, životnoj radosti i obično dovođi komediju do svečanog finala u kome se u većini slučajeva opravdavaju amoralni postupci heroja: On ublažava oštrinu odraza stvarnosti koja je tako karakteristična za španski roman toga vremena, Međutim, u svome delu »Piente Ovebunn« on progovara Doftresmim
glasom narodnog pesnika ispevavši himnu slobodi, čoveku i ljubavi, pokazavši tiraniju u njenom nakaznom vidu.
U uslovima španske stvarnosti, na granici između XVI i XVII veka kada je najveći deo zemlje pripadao plemstvu i crkvi i kada se seljašivo nalazilo u punoj zavisnosti od feudalne gospođe; Lope De Vega, koji je nesumnjivo bio jeđan od najprogresivnijih ljudi svoga vremena nije
mogao a da ne odrazi narodna stre-
mljenja ,idđeale i onu pritajenu i prigušivanu želju za slobodom.
U svom komađu »Muente Ovehuna«, Lope De Vega crta život jedne seoske opštine, crta seljake koji u času kada feudalni gospodar poseže i na njihovu čast, dižu svoju glavu i svete se, Borbeni uzvik seljaka Menga »Sunce tiranije zapadu se kIčni« „— to je dah kojim diše ova grandiozna scenska poema u kojoj kolektivna soliđarnost prerasta u moćnog aktera koji je velik ne samo po onom što jeste, nego i po onom što će da buđe. Španskoe seljaštvo sa svojim velikim potencijalom „čovekoljublja crta se kao nosilac svetle iđeje o čoveku i suprotstavlja se ličnosti o-
Mihailo MPažnafović
mandora i njegovih slugeranja koji su pretstavnici tiranije protiv koje se pesnik bori,
Međutim, taj revolucionarno ocrtani sukob se odigrava u okvirima koje nameće epoha u kojoj je pesnik živeo, Teza |\»savez naroda s dobrim kraljem«, a to je bila parola umerene političke grupe kojoj je pripadao Lope De Vega, provlači se i kroz njegov komad »Fuente Ovehuna«. Pesnik je stajao na pozicijama apsolutizma koji je po njegovom mišljenju bio jedini sistem koji bi mogao da spase Španiju, i da joj omogući uslove normalnog razvitka, On pokušava da ocrta lik idealnog kralja, pravednog i punog briga za narod. Upravo ta idđealizacija kraljevske, vlasti prinuđava pesnika da se okrene minuloj eposi u kojoj bi mogao sa više objektivnosti da ostvari svoje težnje, U liku kralja Ferđinanda i kraljice Izabele, koji su se borili protiv samovolje i nasilja feudalaca i stvorili ujedinjenu špansku državu, posnik je našao pogodan materijal za sprovođenje svoje ideje o apsolutnoj i pravednoj monarhiji. Međutim, cela. ta slika dvora ima sekundatni značaj u komadu »Puente Ovehuna«. Ona čak zvuči kao neophodna koncesija dvoru, nešto slično Molijerovom završetku Tartifa.
Pravu dragocenost dela pretstavljaju likovi seliaka, Najznačajnije mesto zauzima lik mlade seljanke Lavrencije ,koja iz obične ponosite i pune đuha seoske devojke prerasta u herojinu koja govori reči koje su na usnama celog naroda, Lik Menga nosi sa sobom neiscrpno bogatstvo narodnog humora, jeđan „nesalomžijivi optimizam izrečen na visoko poetski način. Svi oni, dostojanstveni Estaban, srčani Frondozo, raspevani Barildo i mnogi drugi, sačinjavaju bogatu i rečitu galeriju tipova, U o9crtavanju ličnosti Lope De Vega se odlikuje tačnošću psihološkog “rteža, dubokim razumevanjem ljudskih osećanja, oštrinom individualnih karakteristika i istinskim realizmom u tretiranju ljudskih #ežnji i strasti, Ništa ljudsko nije tuđe Lope De Vegi. Njegov bogat i buran lični život mogao je da buđe dobar savetođavac njegovom velikom talentu, koji kao da je apsorbovao u sebe ogromno stvaralačko bogatstvo španskog naro-
đa. Branko BELOVIĆ
Miroslav Antić
BROJ 12
| | _
TE OVEMUM/+ Grigoriše Ksenopulos - tVOrdC
novogčkog kazdlišta
đini života vodeći čki drama”
tičar, bivši ravnate Narodnog kazališta u Ateni (1930) Grigorije Ksenopulos.,.
Smrčću Grigorija Ksenalosa nestalo je s pozornice grčki književnog života jednog od najodnijih i najbopularnijih dramatičar i romnnopisaca, Njegovo je ime ominiralo u grčkoj književnoj kultursve tamo od godine 1885, Nije bilo pačajnije grčke novine ili časopisa,ije bilo grčke pozornice sa koje ni, odjekivalo njegovo ime. Nije opebilo pisca, koga bi grčka javnost iše obo-
Nin jeumro u Atii u 84-oj go
Grigor.je Jiiscnopulos
žavala i više napadala. U Ateni jeio popularan kao historik građanšbg društva: volio je staru Atenu no )Š više svoj rodni zavičaj, jonski otkx Zakinthos (Zante), Rodio se doduž u Carigrađu (1867), no u ranom djtinjstvu došao je u Zakinthos, gd: je proveo svoju mladost. Pjevao je) tijesnim ulicama Zakinthosa, o njć govim obalama, umiljatim poljima storinskim kućicama. d
Rijetko je koji pisac pisao O SVO rodnom zavičaju 5 toliko poznavanja, Jjubavi i dubokog poštovanja kao Ksenopulos o Zakinthosu. Iz njegovih djela čitateli će bolje upoznati Zakinthos negoli da sam posjeti taj prekrasni otok. Često je u svojim djelima, opisujući mondenski život atenske buržoazije, upoređivao taj isprazni parazitski život s teškom borbom za život radnika i seljaka u Zakinthosu. Prikazivao je i tešku egzistenciju sitne buržoazije, koja propada i žigosao je raskoš plutokracije, koja je zamijenila „nekadašnje plemstvo.
I kao novelist i romanopisac crpio je Ksenopulos svoju tematiku iz života atenskoga građanstva, iz svoga užega zavičaja Otoka Zakinthosa i uopće s jonskih otoka. Najveću popu-
_ larnost postigao je svojom novelom
»Rđav put« (1912); novela prikazuje
S j O4š mene i neba nema Jluđe ništa. Volim &ve. I zoru. I podne, I mrak.
A nekad sam jednoj višnji iz dvorišta bio nešto više no samo vršnjak. :
Igrao sam tada fudbala i klisa, i negde, za selom, stazom ispor vrba,
u četvrtom, mislim, zbunjen, čupav,
nisam
umeo đevojci da izjavim ljubav.
Ko je mogo znati, ko je mogo znati, đa će od dečaka 6a kosom ko Svila, biti jedan čovek, jeđam Wurov ratnik pod barjakom želja, bola i aprila!
Ako mi je pesma danas možda gruba,
bez šminke, bez poze, žilava do zdravlja, ko sme da mi kaže da tu nije ljubav
nežnija od amova, i od neba plavlja!
„POSTO BLOCCO«.
e znam ni kako ni zašto, ali meN ni je uvijek teško kad god do-
đe čas rastanka, kad god se Odvajam od svojih. Uvijek, u tim nemilim fremucima, oči mi lutaju nekud, pogled mi se muti, nestaju mi riječi, nešto me davi u grlu. Tako, još od ranih dana. Upravo od onda kad sam prvi put ostavio rodni dom i otišao u građ da učim škole. I uvijek, u
| očima onih hoji me ispraćaju, vidim
suze. To tako iđe stalno, pri svakom rastanku od njih. Još od onih prvih, dječačkih ispraćaja, kad se nijesam mogao rastati od oca ili majke, već ih pratio đo na kilometar dva od građa, i vraćao se još brižniji nego da ih nijesam ni viđio, pa sve do sada, kađa me majka prati desetke kilometara, plašeći. se da se ne izgubim u dalekom svijetu. I, za čudo, koliko god nas spajale najdublje, najskrivenije veze, meni se čini kao da nas uvijek nešto razdvaja, da se nešto uporno isprečava između nas, da nam neko, nevidljiv i nepoznat, a ipak prisutan, branž da buđemo zajedno, da se osjećamo sasvim svoji. I to osjećanje neke neugodne rastavljenosti vječito mi remeti mir i toplinu tih ganutljivih rastanaka, stalno me prožima nekom nerazumljivom tugom. Pa to isto prosto kao đa se čita na licima i u pokretima mojih već ostarjelih rođitelja; sve mi izgleda da se oni nešto
uzdržavaju'od mene, da je njima teže nego meni, Pri tome me neizbježno o=
.
buzima neodređen, nejasan utisak da se oni osjećaju nekako krivi zbog toga što odlazim, kao da su oni učinili to đa pođem daleko od njih. I ma đa bih htio to đa izgladim, da stišam njihovu rasijanost i nekakvu prituljenu bojazan koja nenadno iskrsava u fim prilikama, ništa mi od toga ne polazi za rukom, pa mi onda bude još teže, Nikako ne možemo da istrgnemo između nas ono što nam tada smeta, već, naprotiv, kao đa se to neznano, podrivačko, odbojno, ispreči između nas baš onda kad bi htjeli da ga potpuno nestane. 'o fako biva otkad pamtim svoje odlaske od kuće, i njihove dolaske, kod mene u grad, i ispraćaje,.. Pratimo se, a sve nam se čini kao da je nešto ispriječeno između nas, da nas nešto razdvaja, pa bi, tako, prateći se što đuže, htjeli da to uklonimo, suzbijemo, ofstranimo a ništa mu ne možemo. ,
Ali, nikad tako surovo, nikađ tako zlokobno to nijesam ni vidio, ni osjetio, ni upamtio, kao jednoga dana...
Zima, ljuta planinska studen, februara četrdeset treće.
Sjedim u svom podrumskom stanu, zabavljen knjigom i jedva SOrljivom vatrom u dotrajaloj peći. U dimnjivu sobicu, u koju dan propuštahu dva manja otvora pri samom plafonu, uđe susjetka Soka i, skinuvši starinski šal kojim se bješe obmotala, prišapta mi:
»Čeka te majka za Crnom Gredom«. »Kako? Otkud znaš majku?«, trgnuh se,
»Napolju je hladno... Požuri da se ne smrzava«, odgovori mi.
Ne pokušah ni da je šta više zapitam, — znam da su svi prilazi gradu zatvoreni i da nikog. ne puštaju unutra, — Već brzo izađoh; zaboravih čak i da joj bar zahvalim za uslugu.
Ulicama gotovo nikog ne sretoh, ma da je bio dan, osim talijanskih vojnika; oni su irčkarali po snijegu, zviždućući neke čiriktave, njima svojsivene arije. Cestom što vodi za Crnu Gredu točkovi kamiona zarezali su u snijegu dvije dugačke brazde, jednom od njih mogao sam lakše koračati, Snijeg već narastao do metra visine, samo što je drum očišćen toliko da kamioni mogu prolaziti. Kad izbih na pogled Crne Gređe, odmah mi se, sred snežne bjeline, ukaza mala crna prilika. Čim se pomolih, ona polako ustađe, tapkajući sitnim korakom u mjestu. Snijeg pađa, vije krupnim leptiricama, a ona se pokrila preko glave starim, iznošenim njenim „kaputom, i smije se, rađosno mašući mi rukom, Zavrtješe mi se suze u očima... Stražar me već zaustavi, tražeći legitimaciiu, potom pri đe njoj, nešto progovori, pa se vrati
»Majka i sin?«, prozbori on, drhteći usnama od studeni.
»Da«, odgovorih. Mogu li.,,«
rare razne ri ere er araugirı ia
»Samo kratko«, odvrati mi.
Prilazimo jedno drugom, a r- i“ tu između nas, oslonjena na dva Omanja stupca, položeno leži jedna dugačka drvena prečka, premazana Crnom i bijelom bojom. Na kućici iz koje je stražar izišao piše: POSTO BLOCCO. Stražar je s puškom, a gore, iznad nas, vire cijevi iz bunkera, Spletovi žice, prostrti svud. oko greda, jedva se primjećuju pod snijegom. Ovdje, na mjestu gdje smo sad, oni su gusti i nešto razmaknuti, kako bi se ta pregrađa, prema potrebi, mogla podići da otvori prolaz kamionima. »Zakopčaj se bolje«, kaže ona. »Kako ideš ka da je ljeto!«, i pruža ruke preko prečke da mi podigne jaku od kaputa. A ruke joj male pomodrele,
.štima. I u je
stara, od kojih jedbš u privremenim VEty stane »u luku
povijest dviju se lijepa nalazi sreć
zama, da napokon pri : bračne sreće«, dok druga ružna i
toga čangrizava provodi kuODO život, a kada napokon i. Oea krene »rđavim putem« doživljuj BOTka razočaranja. Takav pesiniZara spleten je i oko autobiografije neodlučnogF i plašljivog muškarca, ORO | neprestano izmiče iz ruku lju ia, sreća. Tu svoju | . nap o suptilnim poznavanjem TU _K psihologije, dramatizirao je po natpisom »Bacanje kamenja na gunce« (izdana U zbirci njegovih drama u 919). · _ At 1ebijod je napisao niz djela bez veće literarne vrijednosti, PL? je iake podlistke, lakša zabavna jela, radio je ByžDEE je škodilo solidi njegova rada. Orle od svojih prvih novela »Stela Violanti« i »Potini Sandri« dramatizirao je 8 osobitim uspjehom i te se dvije drame prikazuju ne samo O Ateni nego i na pokrajinskim kaza dnoj i u drugo) drami se likovi djevojaka. Kseno=~
istakao kao suptilni analita mnjegova
prikazuju Deo di iačke duše i tičar djevojače . ; predilekcija dolazi do izražaja & u njegovim romanima i đramama. KR gov roman »Paulina« (1938) bavi” :Š doživljajima djevojke koja je RO iz provincije u Atenu na ABVEUČ INO studije gdje nailazi na teške prilike i različne opasnosti i iskušenja.
Kada je godine 1901 Hristomaa08 osnovao U Ateni »Novu pozornicu« počeli su grčki književnici pisati izvorne drame. Najistaknutiji „predstavnici dramatske poezije bili su: Grigorije Ksenopulos, Spiros elas (rođen 1883), Panđelis Horn (1979) i Teodor Sinađinos (1872). Pored njih se istakao i vješti komediograf (vođviljista) Timos Morajtinis (1872).
Ksenopulos je nastupio kao dramatski autor godine 1895 ali je do 1908 napisao svega tri dramatska djela, No poslije 1908 počeo je razvijati plodni kazališni rad tako da je u sVEmu napisao oko 50 drama. Prerađivao je i svoje romane = novele u drame, među kojima su najuspjelije spomenute »Stela Violanti« i »Fotini Sandri«. Njegove se drame mogu podijeliti u tri skupine: drame sa Ssižeom iz autorove uže domovine otoka Zakinthosa (Zante), psihološke drame i različne drame. j
'Ksenopulosovi igrokazi .kao napr. »Tajna grofice Valerije« ili »Uzimanje-·po par« prikazuju dekadansu arlstokracije i njezino nastojanje, da za svoju djecu izabere adektavne partije, Drama »Rahela«, koja se bori za slobodu misli protiv natražnjaka ja »rava studija o mjesnom židovskom \aselju. Drame »Narodnjaci« i »Zadunice« prikazuju odnose među naro-
om, a »Cvijet Levanta« (tako je” Brže nazvao Ksenopulosov~ Zakinth6) prikazuje nam tipičnoga' stanovnia Zakinthosa, koji je napola Tartaen, a napola Odisej, Široke narodđnemase primile su najsrdačnije njegoe drame »Potini Sandri« i »Stela Vidanti«, u kojima je lokalni elemenat podređen sentimentalnoj drami. Te drame idu u drugu skupinu, Tu nasupaju djevojke od 15—20 godina, kojeje Ksenopulos studirao s osobitom marljivošću; prikazivanje tih dievjaka nema u sebi ništa konvencionalioga. Njegovi su djevojački likovi tmperamentni, spontani, nepo= sređi, odlikuju se mlađošću. Velika je ralika između djevojačkog tipa Potini Sandri, koja umire zbog ljubavi ı »Jedinice«, mođerne djevojke, koju toditelji ne mogu shvatiti. U toj drmi Ksenopulos je veliki branič želske slobode.
Karacteristika Ksenopulosa ističe se u njigovim dramama na faj način, što on ne izražava svoje mišljenje nego diskretno prepušta svojim slušateljim đa sami razmišljaju, Dijalog mu je na visokom nivou, Unatoč njegovoj velikoj produkciji, ipak se afirmira kao snažan „dreematičar. Mnoga rjegova djela preživjet će ga za dugi niz godina, a neka će ostati trajno na repertoaru grčkih kazališta,
Dr Ivan ESIH
— j_—_—_._._. vr I O ranu NEUE
drhte, i li:e joj se smežuralo, pa i
di Z– bili: po, Bihmu pićušni čvorići, CelYatag 8eć, a njoj suze kaplju, i smije
»Nijesi mi se nađa«, veli ona. »A ja odjutros ovđe, Ne puštaju... «
»Zašto se nijesi vratila?«
A oha, kao đa pogađa moje misli:
»Nije meni zima. Putom mi je bilo toplo... No ovi ovđe ne daju, a htjela sam kod tebe«.
»Kako ste na domu, što radite?«, prekiđam je, i
»Dobro smo, Samo se ti pazi, pa će biti i bolje«, govori ona, a pogleduje na stražara.
Onda zaćufasmo. Pogled nam, ne želeći to, pada na prečku, dođirujiemo je rukama, pa se odmah osvrnemo ustranu, nišla ne progovorivši, Stražar se šetka iza nas, duva u ruke i zanima se posmatranjem iskidanih snježnjih cvjetova.
»Mnogo me zađuži jedna žena«, kaže ona, u želji da što prije prekine nezgodnu ćutnju. »Došla ona jufros i čeka s te strane. Čeka, a niko joj ne „dolazi. Pitam je koga čeka, a ona veli: neke njene, iz Mikulića, Reže mi da je izbjeglica; došla s đecom iz Banata, pa joj sad pomažu njeni, od , rođa, Kad me pripita koga ja čekam, kazah joj, a ona se podiže: »Sestro moja, što mi zboriš, Ja ti znam sina, on mi Bora uči...«, i smjesta pođe. Bto, kako si brzo stiga... «, osmijeh -
joj prelazi preko usana, a usne joj mođre, skupljene. i »Svejedno, nijesi irebala dolaziti kad je ovako«, opominjem je. | »Znam ja to, zaboga, no, eto, da vi-. dim kako si«, odgovara mi. i