Književne novine

* ~

O. tuj, 083 za ea

SV 27% PAŠSTIZ\TE ==" SLOBODA NARODB

GODINA IV |

BROJ 13

PROSLAVA 27 MARTA

PRIJE BENET PR

Dušan Kostić,

yA ris kakav, ili zvuk neke riječi

izvuče opet na svijetlo Ovog sunca stara sjećanja, zaboravljena već davno i zakopana; poplave na čas uspomene i sve ono nekad doživljeno. I dođe mi da mahnem davnom oblaku ili onoj izletničkoj livadi pod Kosmajem, i razlistalom Stražilovu među jarkovima i dolovima, i đerđapskoj onoj mjesečini na palubi, Da pozdravim povorke mlađih ljudi kalemegdanskim stazama, poslije časova, prije časova — roneći' okom po mutnim talasima Save i Dunava, po blagoj izmaglici sremske ravnice, po nebu punom ptica, i mirisa, i aeroplana!... Da, eto, zabruje strune u meni i sve se op?St javi — pomalo muhtno, u blagim magličastim konturama, daleko, daleko.

Prije deset proljeća...

Pričalo se tih dana o Paktu, o izđaji, o pređaji. Bilo je gorko, bilo je strašno to osjećanje poniženosti i sramote. U Berlinu Cvetković je nazdravljao Hitleru poslije obavljenog posla, u Beograđu zdravicu su šhvatili kao pogrebno slovo slobodi i nezavisnosti. Nezađovoljstvo je raslo, plavilo — }ledovi su se topili, narastale bujice. Sje-

. ćam se povorke đaka: napustili su ča-

sove i zajedno s profesorima izašli na ulicu pjevajući patriotske pjesme, pjesme koje su zvale na borbu, koje su zbijale. Išli su bučno, gologlavi, praznično patetični. Ulice su bivale sve življe, postajale poprište—svak je osjećao đa se nešto krupno mora dogoditi, da se već događa. Sklopljena je knjiga u biblioteci, sve manje je ljudi u seminaru, napuštane su kancelarije, u fabrikama se kuvalo. U znak protesta, na reverima i u rukama pojedinaca javljale su se prkosno (i, O OROOVO)

_trikolore — očevidno, nije sloboda

ipo ainaie. potpisivača, Ne, od njih se trebalo braniti. Sve otvorenije izbijalo je negođovanje. Narod, Beograd, bio je sve odTučniji i jednodušniji.

U prvi mrak, dvađeset šestog marta, demonstracije su razbuktale sve: istovremeno, na više strana, potresli su Peograd ogorčeni poklici. Na Cvetnom ftrgu, sjećam se, neko je govorio. Hoćemo nezavisnost i slobođu! Nećemo pakt, bolje i rat neko ovakav pakt! Na okup, rodoljubi! Riječi su se upijale u razgnjevljene đuše, padalo je sjeme ma plodno tlo. Zvonile su, lomile se o briđove palata, treštale trgom, parkom, Onda je rijeka krenula Njegoševom, pokušali smo da ekrenemo 'u Milutinovu — ka sovjetskom poslanstvu: đočekao nas je gust kordon žandarmerije. Kao zid stajao je pred zapožarenom masom, nijemo i mrko, i nije popuštao. Ali ni mi nijesmo ustuknuli. Stali smo. Oči u oči. Sve je gorjelo, sve je zvonilo. 'Tran&sparenti nad glavama, parole, ruke, uzvitlana šuma ruku. Jurnuli smo, poslije, kao strašna lavina u više pravaca — svaka nova ćelija narastala je u ogromnu žzoplavu. U velikoj grupi, Radojica i ja krenuli smo uz Njegoševu, preko Kalenića pijace, zatim Prištinskom, i dalje, Ilićevom. Vikali smo, ljudi su nam mahali sa prozora. Izbili smo kod Cvetkove mehane,i onda širokim dugim bulevarom, preko Đerma, čuđeći se gdje su žandarmi i agenti. i

U našem oskudnom stanu, u Danilovoj ulici, našli smo se opet svi skoro a8vi iz partiske jedinice, iako se nijesmo dogovorili. Bili smo uzbuđeni uspjehom, Dugo smo pričali, kasno u noć, prepričavali utiske, oduševljeni. U jednom momentu, prešavši rukom preko guste čekinje brkova, Radojica Mijušković (godinu dana kasnije, u rano proljeće, poginuo je od talijanske granate) ustade:

— Čeasna riječ, drugovi, ovo me čudi. Međer smo uspjeli da ih smutimo, kažu: naši kod »Mostara« prošli su bolje ne može biti. Braćo moja, mili moji, ovo noćas bi bog bogova! Ajde, Veljko, reci mi jednu demonstraciju da je bila ovakva, ha!..

»Raširio je ruke, toplo nasmiješen, i onda desnicom snažno lupio o sto:

— Nema je! Koja?..

Sve smo prebrali, svu situaciju, pro-

nam samo đa jeđan pogled, mi-

A dministrncila:

LIST ZA KNJIŽEVNOST

Uredništvo: Francuska 7. teL 28-098

Knrđeljeva 31, teL 24-001

šli čitav svijet, imperijalizam, fašizam. Ni kolonije nijesmo zaboravili. Psovali smo i Čemberlena iako već dugo nije bio premijer. Ma eku i Cvetkovi“Ću, naravno, dali, smo njihovo. Onda smo se doZovorili zn sjutra: naći ćemo se na Pakultetu, viđjećemo za dalje. I razišli se. Radojica je legao u onaj švoj „Mmođerni+ mesingani Krevet (pomalo sam avidio na njemu!), „pođa. mnom je zastenjao pretpotopsli

krevet s emim' tablama, išaranim

neukusnim cvjetovima, vjencima ne-

kim, glavama „anđela i anđelčića —

razmišljajući obojica kad ćemo ispli-

vati iz ovih Nojevih kovčega i bijed„ ne naše sobe 'stuđentske...

Ujutru nas je probudio Veljko:

— Ajte, bre!.. Vi spavate a napolju tenkovi, i vojska, i svaki rusvaj! Brzo na Fakultet!..

Da li se šali, što.bi se šalio? Izbijamo na Aleksandrovu — kao u praznike, izišlo je, čini se, sve živo na ulice. Priča se na sva usta o noćašnjem puču oficira. Puklo je, znači. Kralj je, istina, još tu; njega su sačuvali i doveli, ali — bar jedni su, oni najgori, otišli. Kakvi će ovi biti? Da vidimo, da vidimo...

Kod Skupštine i dvorskog parka tenkovi. Mali, neugledni. Kao igračke. Sivi, novi, iz magacina. Prvi put ih vidim, zamišljao sam ih strašnijim, oklopljenim džinovima, Ali oni, i ova-

ko maleni, ispriječili se samouvjereno:

— moramo da ih zaobiđemo. Idemo desno, Kosovskom. Stižemo na PFakultet i hvatamo vezu. Dobijamo zađatke. Devet je sati. Javljaju se već prve povorke manifestanata, prvi transparenti. Jutros još muvali su se neki oficiri špartajući kamionima gore-

dolje, držeći nad glavom, kao ikonu,

čezla je i kraljeva slika s ulica — sve je poklopila snažna bujica pod parolama i transparentima Partije, rijeka sa stotinmu rukavaca, rijeka što je poplavila ulice: slobođarski, onaj pravi, onaj jedini, naš Beograd, Beograd koji ostaje!.. Osjećam da sam dio te rijeke, i ja nemam svoga imena, ja sam ' grlo koje neumorno kliče, ruke koje tako mnogo plješću — do požara, do umora. Slušam kako pršte stakla na »Deutsches Verkehrsburo«-u, i ljuđe kako grme, gledam žanđarme kako obezvrijeđeni i bespredmetni zaziru i bježe od ove lavine koja se više ne gaustavlja. Praznik je među nama, iako svi slutimo skoru oluju. Bolje grob nego rob, bolje rat nego pakt! Kao da je sve odriješeno — pokuljala je snaga narođna.

Veče je rano, tek će žarulje. Kod Vukovog spomenika sjatio se Beograd. Pod onim krupnim Vukovim brcima, s granitne ploče, govori Rifat. I đrugi. I treći. Nailazi, otud od Grobljanske, konjica pod šlemovima, Jeđan za drugim, mrko jašu vojnici, Prolaze ćutke kroz masu koja skanđira: »Vojska s narođom! Vojska s narodom!«.. Uhvatio sam oficirove oči: strijeljale su nemoćno, dok je na usnama bio smješten lani smiješak... g

Pijan sam od slavlja. Stege su Dpopustile, narod se razmahao. Beograd je sav na ulicama. Na poljani kod Pravnog fakulteta javno razdjeljujemo letke među sobom: idem Molerovom, Stiškom, Sinđelićevom i prolaznicima dajem proglas Partije. Sve se otvorenije govori o Partiji, ona sve više o-

svaja — na hnjen poziv sliježe se čitav'

Beograd kad Đilas govori na Kalenića pijaci. Ljudi traže riječ njenu, okupljaju se oko nje, ona je glavna politička sila, od nje se očekuje. Stajali smo pred Pravnim „u očekivanju direktive za pretstojeće. manifestacije, kad se zaustavio, tik uz trotoar, plavkasti auto. Izletio je iz njega nalickan vazduhovlovni oficir, Rhomam-

' dant grada: došao da nas moli, misli 'valjda da smo mi, studenti, kolovođe svega, da smo Partija: moli da otkažsrao manifestacije. Otežava im se, veli, međunarodni položnj, moraju, kaže, da taktiziraju — čak i s Hitlerom, Gusta je situacija. A oni su, inače, za ono što i mi, samo... Vratio se tamo otkud je-i došao — pokunjen, smijsšan.

Prije deset proljeća...

/Oolatnji .eqetot

iv — živ!... To jedam vrabac mali pod prozorom se mojim glasi,

i pozdravlja me: Zdravo da il očima trepćuć ko u šali,

Kroz mulno ja ga gledam staiklo, jer soba mi je dima puna,

al u srce me nešto taklo,

i opet jeknu davna struna,

O zdravo, zdravo, vrapče 6ivi! Vračam mu pozdrav brafske duše, I pored prijetnji zlih i suše

smo, jošte živi!

rađosni j

Gustav RRRLEC

BEOGRAD, UTORAK 27 MARTA 1951

u životu društva iu kulturi, a ne samo među de Vriesovim lalama, šebojima razvoj ide u čiz-

mama od seđammilja, praveći skokove

što iznenađuju i izazivaju kod jednih strahove i panike, kod drugih, kod većine, rađosti olakšanja koji omoguću= ju razmah svih stvaralačkih snaga.

„ Od jedne blede i tamnjanojdne izložbe {resaka u Beogradu 1946, od one izložbe na pakpapiru, siromaške, a

neukusne, od one faktografski ropske

izložbe bez jasne koncepcije, bez sadrže, ukusa i života, bez odjeka u nama, do ove, otvorene • 11 o. m. u Zagrebu, prošlo je pet godina, ne, prošlo je pet vekova, jer sve što je dobro urađeno kod nas učinjeno je u orbitu socijalizma koji gradimo i prema tome, moralo je, da za nekoliko poslednjih godina prkoseći petvekovni prostor mrtvih voda zaostalosti, da bi bilo dobro i bilo socijalističko.

I ovde, kao i tada pre pet Jeta motiv je isti: srednjovekovna umejMnost naših naroda. Ali ovu zagrebačku izložbu nemoguće je zamisliti izvan klime koja je naša. Za feudalizam se nisu pravile izložbe, ali da su se pravile, nijedan knez, ni vojvoda, ni kralj, ni car, ni papa me bi tako pretstavio umeftnos} svoje epohe'da je nekim čudom rešio da je pretstavi. Ni građanske mecene, ni bankarski šengajsti ne bi otkrili tako rebelske motive u umetnosti društva koje su porekli. Pa čak ni onaj »socijalizam« koji bojažljivo, a birokratski bahato, stavlja i svoje najefemernije taktičke poteze u akvire večnih strateških istina, ne bi se bez neposredno drečeće propagandne polze u smislu poslednje protestne note svog ministarsiva spoljnih poslova, upustio u pothvat revaloriziranja zaboravljenih umetničkih dela. Samo se tu kod nas bez profiterskih ambicija u prilog ove i one teze o državotvorstvu Nemanjića, ili one druge o potpunoj autarktičnosti naše umetno-

a stvar pakto- “kraljevu sliku. Ali brzo su iščezli, iš- St, ih one.treće, pele i ste pete o nje-

nom ekskluzivno srpskom, ili hrvatskom, ili makedonskom karakteru, samo se tu kod nas, velim, moglo 'stinoljubivo, bez trulog firca velikonekakvih tendencija izneti pred svet ova izložba lepota samo zato što su umetničke lepote, bez pretenzija ikoga tu i sad da ovaj vek naše stvarnosti zakiti perjem tuđih stvamosti i vekova. A ipak je to perje i naše, To se ne mora reći, ni rećima podvući. A ipak je i ta umetnost živo nasleđe nas živih, jer sličnost između onog što se vidi na izložbi i onih koji je gledaju, neosporna je za svakog objektivnog trećeg, za svakog posmatrača sa strane. Suštinska. Porodična. No ako taj njen smisao i godi onima koji su se oslobodili podložništva šovenskim i drugim konformizmima i davanja »nevinih« davici i koncesija raznim oportunitetima, to nije zato što se namestilo da tako bude, nego zato što je zaista tako.

Ne mislim da umeinost egzistira u ,

beztendencioznom vakuumu. Naprotiv niklo na tlu stvarnosti koju odražava, umetničko delo nosi u sebi u jednom pročišćenom i denaturisanom stamju

Oskar

odlučujuće društvene i životne tenđen cije same stvarnosti, bez čijih sokova ne bi ni postojalo.“ No ta političnost

umetničkog dela, nije nikakva namet-"

ljiva teza iz jednoglasno donete rezolucije i nikakva ćepenački primitivno egzaltirana halabuka u čast i slavu onog i ovog i nije balkanska u lošem značenju fe reči.

Rekao sam balkanska, ali se istovremeno pitam, zašto bi i danas Bal, kan morao da zvuči pogrdno i izrazno, kad baš tu u srcu Balkana nastaje pred našim očima, humanistički čovek i podižu se uz znana lišavanja

I KULTURU

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

Davičo

kanci. Zašto, kađ je tu baš napredak najnaprednije istoriski gurmut napred, kad je tu dobio najsnažniji impuls za poslednjih 30 godina, baš fu, na tom donedavna crnom komadu sveta, na tom krvavo zaostalom klinu kontinenta? Zašto, kad je tu baš stvarnost pretvorena sva u mah skoka koji u ovom času još preleće razmak od nužnosti do slobode? Zašto, kad se tu našlo i ljudi da zamisle i sredstva da se ostvari jedna takva izložba koja bi činila čast i kudikamo bogatijoj i razuđenijoj sređini nepustošenoj svake dve decenije kao naša što je bila dosad,

Manastir Sopoćani — Baspeće (detz!lj) ,

i napore odbranbene snage jedinstvene na svetu, ove naše socijalističke, dakle, odumiruće države, Apsurdno? Ali to se ne čini radi osvajanja, nego radi odbrane njenog isloriskog prava na odlazak u onu ropotamicu o'lkojoj Engels proročki govori u svom »Poreklu porodice...« Jer od trenutka kad se interesi društva kao celine i svakog njenog čoveka kao subjekia u njemu, apsolutno izjednače i kad se izjednačeni pojistovete s interesima države, onđa je država kao organ zaštite jednog od antagonističkih inte. resa društvenih klasa, izlična i kao izlišna — odđumrla. Tu kod nas ona se nalazi u ođumiranju. I mi smo svedoci tog gordog procešsn otelotvorenja slobode. I mi smo gordi i nema= mo razloga da se stidimo što smo Bal-

sredinj u kojoj se tradicije ukusa i mere prenose bez potresa s kolena na koleno vekovima, a ne moraju da se kao kod nas osvajaiju iz generacije u generaciju, od kojih svaka počinje od ruševina, od nule. I počinjući od nule uprikos filogenetskom ubrzanju u ponovnom osvajanju već osvojenog i ponovnom otkrivanju već otkrivenog, nije čudo što nismo stizali da stignemo rt vremena i što smo uvek za sve planove, a ne samo za plan umetnosti, bili primorani da importiramo i to, uglavnom već izanđale kriterije i prosedeje, Sad više ne. Od raspoređa eksponata, načina na koji su izvršeni mulaži, kopirane freske od ukusa pri izboru, od metode pretistavljanja predmeta, do dokumentacije, do maketa manastira u uzdužnom preseku, do

0DNOS PREMA PISCU

Piše:

(0,

70 alni i BOGDAN ČIPLIĆ,

M žđda ne postoji u nas nijeđan pisac kome se nije desijo da od strane ređakcija časopisa kome je uputio prilog ne dobije odgovoz=~ bez obzira na to da li je redakcija saglasna ili nije da njegov prilog objavi. Međutim, najobičnija pristojnost zahteva od svakog čoveka da odgovori na poštu koju prima. Piscu, međutim, u ovakvom slučaju ne ostaje ništa drugo već da pristojno — čeka. Često se događa da to čekanje traje beskonačno. Ako se prilog objavi, to

je odgovor. Ako se prilog ne objavi, ·

ni odgovora neće nikad biti. Svakako je još veća nepažnja ako se piscu ne odgovori kad izdavačkom preduzeću ponudi rukopis svoje knjige, ili ako na već poslat rukopis od preduzeća ili pozorišta ne dobije potvrđu o prijemu. Kad bi se radilo samo o najuobičajenijoj konvencional]–~

nosti, bilo bi fo nepažljivo, akamoli kad je u pitanju ustanova koja treba da daje potstreka za književni rad.

Na sve to moglo bi se ođgovoriti-da

Su pisci koji to osećaju kao nepažnju

— preosetljivi. Šta će se fu sad »birokratisati« i »administrirafi«! Ako i prihvatimo takvo objašnjenje, ipak time ne možemo zaključiti • OVo pitanje, jer ima kod nas predđuzeća koja mesecima ne saopštavaju svo je odluke, Jeđan pisac je nekolko puta molio bezuspešno preduzeće da se postupak ocenjivanja njegovog dela ubrza. Tek posle pet i po meseci pisac je dobio odgovor. Nije redak slučaj da posle dugog čekanja stigne negativan odgovor, a da nije data ocena O đelu (koje, verovatno, nije ni pročitano), jer se preduzeće pravđa time što delo nije u planu! Ako je to bio razlog, onđa je pisac rukopis mogao dobiti natrag već sutradan. Međutim, ako se delo »van pla„na« u pneduzeću ne čita i ne ocenjuje, onda ono, ma bilo i najgenijalni

je, nikad neće ući ni u kakav plan,·

niti se može pojaviti bilb kada „ SVetlosti dana.

To se sve tiče slučaja kad pisac dobije odgovor na poslato delo, pa makar i posle godinu dana — »van–Pplanski«, Ali šta da radi jadni pisac ako odgovor ne dođe nikad? Svako će odmah reći da je fo preterivanje i da ne postoji preduzeće koje neće uopšte reagovati na „poslato delo u rukopisu. Međutim, postoji! Može li pisac, recimo, kad ne dobije nikakva glasa od preduzeća kome je poslao de]o, posle godinu i po dama da DOosumnja da je delo izgubljeno?, Može, Teći će se, ali se ne može desiti da se delo izgub;:, Međutim, nažalost, moguće je'i to. Posle šesnaest meseci izgledanja i raspitivanja, „zabrinut zato što je (avaj!) bio lakoveran pa preduzeću »Glag rađa«+ wu Zagrebu

poslao svoj jeđini primerak, unikat rukopisa svoga — pisac se najzad obratio za. pomoć Zavodu za autorsko-pravnu zaštitu. Zavod mu je uskoro dostavio kratak i jasan odgovor oyog izdavačkog pređuzeća:

»U vezi sa vašim dopisom od 7 veljače 1951 javljamo vam da nam nije ništa poznato o rukopisu N. N-a tom i tom, im ž :

Od prije godinu đana su se gotovo svi ljuđi u našoj redakciji izmijenili, pa i glavni urednik koji se sada nalazi na liječenju u bolnici,

Mi smo pregledali sve naše rukopise, ali među njima nismo našli: spomenut rukopis.«

Šta sad? Kako pisac na to da. reagira? Zavod za autorsko-pravnu zaštitu smatra da se može tražiti ošteta. A šta smatraju piscj da treba učiniti? Šta na to imaju da kažu neka naša izdavačka preduzeća, redakcije i pozorišta? Izdavačka preduceća su, kao najnoviji akt svoje Meurtoazije prema piscima, prestala đa unose u ugovor sa autorom određbu po Mojoj su dužna da im daju bilo i jedan pri= merak njihovog štampanog dela. Nije li možda, posle toga uzaludno apelovati na njih i za druge drastične slučajeve »kultumog« odnosa prema piscu?

Ali, mislim da su zato dužni pisci, i preko avojih udruženja, i lično, u

svim poslovima sa izdavačkim preduzećima, časopisima i tima, da zahtevaju dosledan lturan i

pažljiv odnos prema “piscu, već i kao jedan od znakova novih odnosa koje Partija i narod imaju danas prema svojim umetnicima, |

Jer, inače, ako budu sami pisci, zanemarili i dozvolili da se odnosi i

dalje azvijaju u pravcu koji sam o- ||

značio, kud bi nas to odvelo?

·posipa izjeđice između

PRIMBRAK' b dinara

IZLOŽBA SREDNJOVEKOVNE UMETNOSTI NARODA JUGOSLAVIJE

u SVETOVNOST | JEDINSTVO

ćilimova s flocrtom mamastirskih lađa ilocrtom do arhitektonskih crteža zađužbina na crnom staklu s belim prozračnim linijama, odozdo osveilljenim sijalicama, sve je prikazano 8 umehbničkom merom i diskrecijom, 6 u– kusom i sigurnim sudom i teško se može zamisliti da bi se ma gde u svetu moglo đa napravi nešto savremenije moderno na poftki tako starostavnoj. Potomci se prepoznaju s rađošću u precima. To je prvi zrak kojim nag obasjava ta umetnost i snažam argument u prilog originalnosti, sadržajnoj artističkoj originalnosti naših srednjovekovnih slikara, čiji su likovi lšeni svake mprostrtosti. Ljudi &u, bili ratnici ili sveci, uspravni; bili pastiri ili kraljevi čovečni su; a sveti Vlasije ključa prosto od zemnosti, od plotsikih poriva, od neke epikurejske Jukavosti i priprostog licemerja kojim fzmiruje protivrečje između savesti svetačkog formalizma i nagona tela na koje šiču sve pemate ili nepernate guske ovog sveta. Namenjeni svrhama ·ad 'maxi-, mum utilitarnim, svetac u obzadi majstora Markovog manastira, ne deluje nimalo kanonski mistično, nimalo metafizički i, čoveku se čini da taj Vlasije, svetac po zanimanju, nikad nije sasvim verovao u dogme mi u hokuspokus pretvaranja vina u Krv i nafore u Telo. Nadzemaljska jeza ne uznemiruje nigde, čak ni kod Hrista čiji je izraz umoran i razočaram. To je lik čoveka posle mučenja, ne boga. Ali taj svedeni Isus na čoveka, toliko je opet čovečno čovek, toliko argat i rabotnik koji se u svom veku narmbao i nadirinčio natežući se s nikad dovoljno sitim komadom hleba od nemila do nedraga, da vas pred njegovim skidanjem s krsta hvata samo potresno osećamje sažaljenja i poistovećenja s njegovom sudbinom čoveka. ·'A to nije divljenje koje pripada bo-

. gu, makar i skinutom s krsta. Nisu sa~

mo Vlasije i Isus primeri te naše srednjovekovne organske antimetafizič-

| nosti. Ima ih bezbroj. L,esnovsko Kolo

je tako razigrano i veselo kao da nije na steni crkve, nego napolju u porti, a Prokletnica koju uzalud odvlači đavo u pakao, tako je ružičasto penušava u svojoj beloj nagosti, tako ustreptalo svetla, da nas rađuje što je đavo njje uspeo da odnese već toliko vekova iz svetilišta u Visokom, što je još tu pred nama sa svojim oblinama devojački jedrim, nežnim i sočnim od čulnosti koja se ne stidi sebe ine pati zbog sebe niti otvoreno paklene perspektive, i to ne samo danas kađ se ne veruje, nego ni tad, kad su muhe paklene bile realnost realnija od samog, zemnog života, kađ se verovalo, toliko da ni apsolutno buntovni bogumili nisu ateističlki bezbožnikovali. Po. gledajte izbliza likove one dve helenistički paganske figure iz božićne himne (Žiča), naročito desnu, graciozniju, 5 harmonicno zaobljenim bokom, s rukama meko sastavljenim na temenit, s onim započaedim osmehom. «koji još nije osmeh, nego spokojstvo koje dolazi od zdravlja i samosvesti žemstvene žene, pa da se shvati da je stara slovenska antimetafizičnost našla ne u Vizantu, već u antici „koju obnavlja na zidovima Žiče pre no što je Evropa ponovo otkrila vek, dva kasnije, afinitet, a možda i uzore. Veći realizam naših freski Inspirisan. je očigledno antičkom plastikom čijih tragova ima i danas puno u našim krajevima, a tad ih je moralo biti mnogo više, jer je kudikamo rafiniramiji od vizantiskih stilizacija i kanona ili ranogotBkog, barbarskog još naturalizma SU gestivnog i ave, ali naturalizma. Pogledajte Pavla, ljudski mudrog Dpropagandiste u čašu kad smišlja novu parolu i tezu procenjujući a izrazom državnika sve evemtualnosti, reperku-

” sije, dejstva, štete i prebiti koje o

parola koju baca doneti erlovi. TI; onnj

„ženski profil iz Sv. Pantelejmon. Ni-

je li Čermakova crnomanjasta rcbmja 8 poznate wlike tipološki istovemn s njom? A izvesno je da Čermak nije bio u Nerezi. No to je i onaj isti tamni profil dinarske žeme ikoji se tako grandiozno ostvaren, javio u Meštrovićevim udovicama i majkama. I ne samo kod Meštrovića. Može se reći da nema našeg slikara ni vajara kroz čije delo nije prešao taj snažni i ljupki, taj tužni i potvrđujuće hrabri profil naše crne, junačke žene, Ođ isloni je kanda to naš osnovni ženski tip i vrlina je Nerezijskog majstora što ga jo uočio i dao, jer Je jedna od osnovnih vrlina umetnosti da svoju stvarnog: sintetiše, a me da joj hefer-puderom ] njenih dečjih i nedečjih nogu, To ne šine ti naši da: ri slikari. Njima je ideal sam život čak i kađ široko razvijaju motiv Opln~

(Nastavak na trećoj strani)

0 s cs

Crkva sv. Apostoja u manastir Peć · Poslednja večera (detalj) ;

% ,