Književne novine

STRANA 4

.LDUŠAN ĐUROV.C:

»POD VEDRIM NEBOM«

Izdanje »Proesvete«, Beowrad i550

Roman iz života crnogorskog sela sa početka našeg stoleća,

„Svaki komađić zemlje tamo se voli i želi do bezumlja, jer tamo ljudi zemlju od kamena otimaju. Taj život nasiluboga, ta ljuta'nevolja čine da se karakteri oštrije izdvajaju i raz-

· likuju, ali i da nisu složeno nijansirani. :

Očajanje beđe. nagovešteno je čak i u delikatnim Qqdnosima bračne zajednice, Na Novki su još uvek tragovi nekadašnje lepote i snage. A usled neprekidne borbe za opstanak misu se njene ženske snage i lepote nauživali kako valja ni ona nie njen muž. '

Ne samo ta zajednička materijalna briga, materijalna do čulne opipijivosti, nego su ženu toga vremena u* nižavali i patrijarhalni običaji. Nerotkinja Anđuša dovodi najzad ženu svome mužu da bi s njom izrodio po-= tomke te da mu se kuća ne bi iskopala i ognjište ugasilo, »Božo Todorov, — reče ona drhtavim glasom, pominjući prvi put Bređ njim njegovo ime, — dovela sam ti ženu i srećno ti bilo!•« A Novka Boškova priča ćerci da nevesta u njeno vreme. nije govorila sa svojim mužem petnaesi dana. »Ja sa mojim nisam ni mjesec. To bi bila sramota«.

Takav je otprilike bio život crnogorskog naroda, njegove mase, A uporedo sa tom nevoljom, koju su 8. narodom delili i oni ugledni plemenici čije ih je poštenje vezivalo za »staru«, narodnu Crnu Goru, šepurile su se derikože i razni prirepci knjaževih glavara.

Političko stanje i ustrojstvo Crne Gore toga vremena ispričano je pred kraj romana.

»...Ovi glavari nisu kao prije, a duše radi ima i među njima dobrih, ali malo. Prije je njih birao narod i oni su govorili i radili u ime naroda, a ove sađ postavlja Gospodar, pa 86, bogme, truđe đa sačuvaju svoj puni vagan. U Crnoj Gori je, brate, jeđno Gospodar drugo glavarin, a treće

· narod. Eto dao je ustav, ali je ostalo sve isto: Gospodar postavlja ministre i vlađu, daje glavarstva, postavlja i otpušta. činovnike, narod pod jJeđan konat, uzima žito na vađevinu, muči se, iđe u svijet za zaradu i ne smije da se · očeše gdje ga svrbi. Tako ti je to. A. jesi li viđio koliko ima grbova dušanki, svitnih gunjeva, dolama i toka. od njih se ne može neki put razminut kroz Cetinje. Kađ bi đošao neki stranac, koji ne zna kako živi naš narođ u tom kamenu u tim brdima, rekao bi: Tenk ju, srećnog li narođale Od takve, sumnjive svetlosti bio je saikan gospodarev oreol, Govorilo se o njemu kako je pametan, junačan, kako je dobar i praveđan, kako će se

! posvetiti ceo osim one ruke što mu ie narođ »opoganio i ogriješio« celivajući je. On je sistematski potiskivao i zapostavljao nesavitljive karak=

. tere, istinske pretstavnike čojstva i junašiva. j

U ovom romanu ljuđi češće SDpOminju staru Crnu Goru, koja se od nove razlikovala time što je bila više plemenska i narodna, dok je nova

_ bila više desnotsko-državna i glavarsko-birokratska. S tom promenom je nastala i promena u crnogorskom kompleksu čojstva i junaštva čijem postanku treba tražiti uzroke u ekonomskim i političkim prilikama crnogorskih plemena svoga doba. Na siromašnom flu, nćrazvijenim ostalim sredstvima proizvodnje, a u stalnoj borbi s narodnim i verskim neprijateljem, (što. je tada bilo skoro jedno isto), crnogorska plemena su morala da se takmiče u čojstvu i junaštvu. Bila je preko poirebna hrabrost i tvrđa reč. J unaštvo i nepoštenje su se međusobno isključivali. Vremenom se prilike menjaju, granice se unekoliko stabilizuju,. moć vladaoca raste, materijalni usl]ovi se koliko toliko poboljšavaju, imovinske razlike se pooštravaju. Komplikuju se, znači, društvevni odnosi, te moralni ukus »čojstva i junaštva« irpi u praksi izvesne izmene. Pod »gospodarem« već ima viđenih i uglednih ljuđi koji žive od tuđih zasluga i od svojih ulagivanja i metanisanja, a uz te prve do prvog prirepljuju se ljudi nadmeni i okrutni prema nižim a iolenoprekloni pred višima. Nekad junačka obeležja, pOo„staju prazne zvrčke. Mikonja Markov, najglavnije lice u romanu, pozajmljuje za svadbu toke i medalju, lako svi svatovi znaju da to nije njegovo. l

Taj isti »čojković« na prevaru uzima Novkinu ćerku Jelenu za služav-

a, Obeščašćuje je, i pomoću novca i

čnih veza bremenitu proteruje iz Crne Gore, da ga ne bi osramolila pred važnim ljudima.

Đurović je umeo da nam oživi još

njihovih postupaka, da ih obeleži prelivima koji ih individualiziraju, đa nam ih obistini i ureže u pamćenje. Božo Tođorov, stari barjaktar Šlkrnjo, et junak Periša, drvoseča Marinko, ovica Boškova. Anđa,. Rađuša dobiTi su svako svoj određen lik. Komandir Neško i kapetan Šujo ne žive u Kamenštaku; viđeli smo ih kod Mikonje na svadbi i u varoškoji kavani, ali je dovoljna bila njihova Pposeta Bojici, koji se vratio iz Amerike sa nešto zarade, poseta u cilju izlaglvanja nekog.dolara — pa da Be iz njihovog ponašanja i razgovora dovoljno oseti praznina njihovog bića, i da ih upamtimo, da ih čak prepoznamo ako bismo ih sreli prerušene u naše savremenike. i Požar planine, seđeljke kod Periše, Škrnja i MBojice, odlazak i povratak naših »amerikanaca«, svadba, švert na albanskoj granici, rad na krečani, Yad na pregrštima zemlje, rad u kršu, sahrane i oplakivanja, očajanje

i SQ 00000640600002042200020002200200024

nekoliko karaktera, da ih izvaja iz &

obežžašćene Jelene koje prelazi egzaltiranu rezignaciju, mahinacije nitkava Mikonje — to su glavni okviri radnie u ovoj povesti.

Đurović slika sigurnom rulcom. Ponegde pretera u podvlačenju, katkad mu promnknu pojedinosti ili zanemari naolco beznačajne sitnice, ali često postiže ono glavno, ono što iz pojmova vaskrsava slike i likove, ono čime se prenose psihička stanja njegovih ljudi.

Autor ne postiže to samim spoljašnjiim opisivanjem — to je, uostalom. i nemoguće — nego i podešavanjem verođostojinih postupaka, njihovim usklađivanjem s logikom zamišljene radnje kao celine i, što je još važnije, sa psihologijom ličnosti. Niihovi lični opisi, koji su često konvencionalni, kazuju nam manje od njihovih postupaka. 7 | Pisac se, uzgred budi rečemo. 'služi ponekađ i predosećanjima, ali ih ne produbljuje. Pređosećania su, wostnalom, s nnužnog gledišta samo slučajno verođostninn. samo se slučajno obistinjuju (Frojd).

Novlcn ružan san frebnlo je dn se”

i po vremenu i po'simboličnom znnčenju poklana sa nmesrećom koin je zadesila ćerku joi Jelemu, Đilo ie oTcolnosti zhor Mojih je Movhki srce zeblo još ođ Jeleninog polaska u najam, ali đani koji su prefhodili snu bili su bez novih podafnka, te smm dobija važnost nameštenog slučaja, što pisac očigledno nije hteo. Đurovićev roman nije bez infrige. Zapleti 1 raspleti vrše se u niemu

. postupno, događajil se često nagove~

štavnju, Ili se iz podvučenih otkolnosti danju naslutiti.. Tako bez maglih i sempznmcionalnih preokreta, roman Održava čitaočevu pažnju budnom đo kraja, _

UW ovom romant Iz crnogorskog života pisac, | sam Crnogorac. u svoje ime govori ekavskim mnarečjem. On, međutim, opet u svoje ime, često upotrebliava neprijemljiive provi ja lIzme 1 varvarizme (zorzavati, tHzmnti, Jocati, frculet, burilo, arlija, pušteg !tđ.).

. Poređ izvesnih banalnih izraza (»češl{ao Je osećanja i misli), u ĐurovlIćevoi rečenici ima nemogućih i nelogičnih slika. Nije bilo neizbežno

ni nagomilavanić priđeva, kao na Dri-

mer »žellan divnog, prosfranog, n3= gmelanog, okupanog meba«).

Đurovićev stil ponekađ niie đovoljno precizan, iđejla i rečenlcnm se ne nollapajt uvelc bez ostafka ledne i druge, alt je, uglavnom, kmmđar dna day težinu romana ns nužnoj visini. Rešenjem romann pravda osvetnljublja nile zađovoljena. 'ıxmesto da buđe izvrgnut ruglu, ili ubilen 6đ nekog iz Jelenine svojte, Mikonja Marlcoy na poklonjenžju kođ kmjaza dobija međalju. Ovim fragičnim znvršetkom romana Kažnjava se sam režim. Uz to još, nagoveštava se orpanizovana borba protiv Nikoline samovoljie. i

Sve u svemu, »Pod veđrim nebom« je ozbilian i uspeo poduhvat đa se jedan zamašan deo crnogorske stvnynosti oživi i ubedlilvo prikaže u obliAku romana, čila su umetnička sređstva. uplavnom. na visini njegovog socijalnog značaja.

Tonilga je, u izdonju beomrndske »Prosvete«, ukusno opremlien3n.

nisto RATEKOVIĆ

K- nas se u posllednje vrijeme počelo pisati o recitaciji, o jeđnoj do dana&, barem teoretski, zanemarivamoj repro-

duktivnoj umjetnosti čija se praksa damnmomice širi. Najveći publicitet ima recitacija svakako na našim radiostanicama. (Rađio-Zagreb uveo je neđavno Uz redovite književne priloge i svakodnevne petnaestominutne književne emisije), Niie, dakle čudno. što se posljedniih mjeseci pojavilo u našim listovima i časopisima nekoliko člamaka o recitiranju i umjetničkom čitanju. ·

Nažalost, često se u tim člamcima govori 1 suviše općenito, a đa bi teorija recitacije

imala od njih koristi. ili se opet iznose ne-

ki već davno prevaziđeni zaključci i operira se pojmovima, koji su već u osnovi knivi (gledaiac recitacija). ,

Svrha je ovoga članka da ukaže ma neke probleme, koji se postavljaju pred recitatora i dn ilustrira suvremenmo stanje teorije recitacije, tim više što se praksa mnogih naših recitatora i recitatora-penngoga nalazi u stadđiju takozvane glumačke recitaci|e, koja Već samom svojom metodom nije u stanju adekvatno TrTeprezemtirati pjesnički tekst.

Recitacija se kao samostalna umiefnost utvrđuje tek Nrajem prošlog i početrom OVOg stoljeća, Poiavom simbolizma u poDeziji bilo je neophodno revidirati i zastarieli načhn recitiranja. Takozvana glumzčka recitacija, pristupa!a jie poeziji kao monologu neke role. kojii freba »odigrati«, Poeziji se pristupalo metodom realiziranjia jedne druge um{etnosti, Nije bio riledak slučaj da je recitator obukao kostim. đa se maskirao i da je kod recitirania bila naznačena inscenacija. Razumlivo je da je recitacija na taj način ostajala čvrsto unu– far okvira glumačke umjetnosti, keo jedan njen laganiji vid. (Savietovao sam ih da se odreMtnu one trađicije, koju smatram mraoznom. a kojia se sastoi u tome dd. se neposrednim efektima scene žrtvuje čitav glavbemi dio djela. Ta neugodnan tradicija uništava kontinuitet, onu beskrajnu me!odiju, Foia se tako divno opaža kod Rasina« (Pol Valeri),

Ali bez obzira na to, što je takav nažčim sputavao razvoi recitacije kao samostalne reproduitivne umjetnosti, njime se, što je nnjosetllivije, samovolino postupalo sa strukturom „pjesme, nasilno mijenjaiući neke njene komponentie — najčešće ritam i melodiju stiha. Pjesmn se nije recitirala, nego »igrala«. Poezija se, dakle, interpreiipala giumačkom umipftnošću, što je povlačilo za sobom shvaćanje pjesme kao dramskog teksta, koiemu je potrebna glumačlica Mtreaciia (ledma meproduktivna Uumletnost) da bi bila realizirana, Time je dolazilo u krainjem slučaju i do negiranja pjesme kao određenog Književnog oblilca.

Međutim, ritam i melodija stihn nisu samo »fermalne« strame neke pjesme, nisu odijlelo, ruho koje se može mijenjati, oni su komponente smisla ili sadržaja piesme. Mije neki sađržaj stavljen u lu i tu formu. Sadržaj nee pjesme je sve, svaka riieč i zarez u toj strukturi. Ono što (kao pomoćno metođološko sredstvo) djiielimo na sadržaj i formu, to je samo »sadržai \kratko« da ga tako nazovemo. Svaka rileč i po svome značeniu i po svojoi metričhkoi

1 zvučmoj slici u odnosu na ostale 1 beš te l

i takove viiečl jest jedna jedinica «advžaja (ili smisla) cilele pjesme. Kad recitator

__ ____ _ KNJIŽEVNE NOVINE

Maža Živkova: Crtež .

a 3 ae m a e ŠO :. BO Š ta O Oe O a MOMNOJ aa Ofa4ket> LK O“ — UO CSR a ro. y < e 4 er po

OE O tar E udo u PLO ML O e Mat)

Hrvatska drama na Rijec!

Kolektiv Hrvatske drame naeRijeci dao je dosada pet premijera (»Brod je otplovio«, »Revizor«, »Celjski grofovi«, »Ljubovnici«, »Škrtiac«), dok sa šestom (»Monserrat«) izlazi polovinom aprila, čime bi bio ispunjen reperioarni plan, jer je planirano svega šest premijera. S obzirom na to da će plan biti ostvaren ranije nego što se pređvidjelo, odlučeno je da se daju još dvije premijere i Tlo komedija od Prisilija (J. B. Priestly) »Otkad postoji raj« i »Sumnjivo lice«. Pored gore spomenutih djela, drama je obnovila još nekoliko komađa iz prošlosezonskog i ranijih repertoara (»Ministarka«, »Mirandolina«, »Pyg-

malion«, »Pigarova svadba«, »Glem- .

bajevi«, »Agonija«, »Dundo Maroje«), tako da se danas na repertoaru Hrvatske drame na Rijeci nalazi oko desetak, što obnovljenih, što novih dramskih djela.

Svojim solidnim i ozbiljnim rađom, kolektiv drame je postigao i odgova– rajući uspjeh, tako da su njegove premijere i od strane publike i od strane kritike vrlo dobro primljene. Od pojedinačnih uspjeha isliču se uloge Joze Martinčevića kao načelnika u »Revizoru« i Hermana u »Celjskim grofovima«, Joze Jukića u »Škrtcu«e i vanredna kreacija Ive Marjanovića kao Lovre Kalebića u »Lijubovnicima«. U ovogodišnjoj sezoni omogućeno je i mlađim članovima drame da dođu do izražaja, pa naročito ističemo lijep napredak mladog glumca Danila MaYičića kao Hljestakova u »Revizoru« i Imftrigala u »Ljubovnicima«, Od režijskih ostvarenja postigli su lijep

uspjeh Anđelko Štimac sa režijom »Ljubovnika« i Leo Tormašić sa Kreftovim »Celjskim grofovima«.

I pored svoga napornog rada u samom Rkazalištu, kolektiv „Hrvatske drame na kome leži najveći teret (po red opere i falijanske drame) posvećuju punu pažnju kulturno-prosvjetnom radu na terenu, pa je već dosada

. zabilježeno oko 25 gostovanja sa raz-

nim djelima, ne samo na terenu riječke oblasti, nego i van njega.

Međutim, ma đa mema sumnje da se je kvalitet rada Hrvatske drame na Rijeci pobolišao, da su postignuti li-

·jepi i pozilivni rezultati, postoje ob-

jektivne smelnje koje onemogućuju da se postigne onakav teatar kakav bi Rijeka trebalo da ima. Radi se o tome da bi Hrvatska drama na Rijeci, najvećoj pomorskoj luci FNRJ i drugom gradu MR. Hrvatske, trebalo da raspolaže sa kvalitetno i kvantitetno daleko jačim 'ansamblom, nego što ga ima, jer je jasno da kolektiv od 25 članova ne može da zadovolji onim zahtjevima koji se postavljaju pred dobar teatar. Ne može naročito da zadovolji u ovakvom centru kakav je Rijeka danas” (Narodno kazalište na Rijeci je vjerojatno najposjećen:1i teatar u zemlji od strane stranaca, naročito stranih pomoraca). U svakom slučaju ovim se pitanjem treba ozbiljno pozabaviti, posvetiti mu svu p3šažnju koju ono zaslužuje s obzirom na važnost Rijeke kao prve pomorske luke Jugoslavije i kulturnog cemtra novooslobođenih krajeva.

e (IOS |H HOĆI,

bled ko kora breze

lupa po crnom betonu.

brojim zvezđe što tonu... Gde to nečija proteza

Da vilotem iz grla trista! Zar protiv rata da ćutim?

... Zar opet da olista drveće lišćem žutim?

Ba:šić

Zvonunir

»drobi« stihove, pretvara ih u prozu, narušava njihovu liniju intomacije, njihov ritam (a svaki je stih jedna ritmička clelina) on time ne samo da uništava piesmu, ne samo da dokazuje pjesniku »uzaludnost njegovog napora« što je te rečenice komponirao u stihove nego time mijenja i sadržaj pjesme. Mijenjajući nee njene komponente, on neminovno mijenja ili u drugom pravcu usmjeruje' njeno značenje. Tmokozvana komora reocitscila, koja se razvila u razdobiju između dva rata, odvedila je recitaciji ipak njiene osnovne okvire sa svoja tri postulata:

1. Recitacija se mora osnivati na podloz" ritma: 2, recitatorova intonacija mora biti! izgrađema ma jedinstvu melođije glasa i ritma: 3. tek Rod fraziramja dolazi do izražaja recitatorova zamisao.

Mođema lingvistika, naročito strukturalna, svojim istraživanjima na pođručiju pjesničkog jezika, pružila je mnogo mopućnosti za razradu opširne teorije recitacije. Međutim, iako još misu na reocftaciiu primjienienmi u svoi širini ren]tnti modeme limrvistike, ipak je očito da sm poswbmlati ikomorne recitacije krmiji i samo općenito točni. \

Prije nego pređemo ma izlaganje nekih osnovnih primcipa recitacije. potrebno je da izvršimo malu amalizu pjemičkog. izrbza i da utvrdimo ško čmi da jedam stih buđe shvaćem kao stih, a ne kao Woman proznog teksta, iako im je često metrička shema potpuno ista.

Dok se na ritam pjesme gleđa kao na vaniskt formu, ne može se doći do homstataoiie (za pravilno postavljanje rerifacije vrlo važne) da je ritam nosilac komstrukcije cijele pjesme i da Je on u niu duboko i merazdvoino wicorenjem. Tıltam pjesme nije samo, kako se često misli, pravilno igmienjivanje arze i feze. Na ritam utiču i mnogi drugi faktori. Često ponavljanie jstih samoglasnika i suplesnika jli mijhovih grupa (eufonijska etrukfura plesme), izbor riieči. niihova Tboia, sukobi niihovih zvučnoeti, Koliko je važan za Titam odnos Opsera rečenice prema opsegu stiha neka pokaže ovaj primjer:

»Gdle li ie zora i koplje sunčano. T zdenac studen vođe, konjamiče mo}j.«

Na ovom primjeru viđimo sukob opšeza rečenice prema opsePgu stiha. Svaki ie stih, kao što smo već gore spomenuli, jedna ritmička cjelina (kao u muzici Jedna muzička fraza). Recitator smjera »glumačke 'rocitaclje« interpretirao bi te stihove. otprilie ovako: »Gdle li Je zora i koplie sunčano.

T zdenac siuden Vode, konjaniče moi.#,

_ dok bi ih recifator smiera komorne reci-

tacije Interpretirao sa oštrim pređahom 1zmeđu stihova, ne pazeći mi naimanie na logičko fraziranje. Prvi bi način mništn stih, đok bi drugi sačuvao metričku sli-

_ prividno izgleđaju

| Odgovornj urednik; Jovana Popović, Beograd, Francuska

Dragoslav GRBIĆ

DOETACIJA

ku, ali još uviječ ne bi dao pravi ritam. ovih wihova, koji je rezultanta napetosti između opsega rečenice i stiha.

Osim spomenutih faktora, na ritam dieluje i sintaktička komstrukcija rečenice, pa i sama tema pjesme, iako ritam i tema kao dva najudaljenija elememta pjesme.

Glumačka reocitacija polazila je ili od logičkih altecenafa, koji su bili odabirani ma csmovu logičkog. fraziranja rečenice, ili u boljem slučaju, od konstatacije da u Trečenici ne postoje logički akcenti.nego linija ili melođija rečenice, polazila je od intonacije rečenice, koja je nosilac njemog značem|la. Međutim, već na malom prim{eru možemo se uvjeriti đa postoje „dvije intonacije — intonacije rečenice i initonmancija stiha. Na puilmjer: »A. za tu vjemuost ia nemam Yiječi« ako shvatimo kao prozu dobit ćomo drugačiju iotonacilu nego u xonteletu plesme, iako le cezura u jedmom 1 drugom slučaju iza riječi »vjernost«:

»— Kako si druže? — miluje me vjetaT, zove i kosu mrsi. ·

A za tu vjernost ia nemam riječi samo mc prolaze srsi.

Još oščitija bit će razlira između infoma-– cije rečenice i stiha na primjemi gdje rečenica shvaćena kao stih pomiče cezuru. »A miesec kad se nad selom nasmlie« shva– ćena kao proza ima cezuru iza riječi »mjesec«, dok u komfekstu pjesme imana cezuTu iza riječi »iad sea”

Sve što se rađa grob u sebi nosi i svoju zoru i prolaznosti prah, a mjesec kad se nad selom nasmije

| više me nije, kao prije, strah«. iu ovom je primjcru očito đa sm došle u sukob dvije intonaciie. što znači dn postoji zasebna intonmcija stiha, čije ignoriranjle sa strane recitatora ima ?a posljedicu grubu povredu piesmičkog diela, tim više što se često u slobodnim stihovima gotovo samo intonacijom razlikuje stih cd ritrničle proze. Izbjezsav9nnje interpumkcijle u poeziji, lako jie to bila uglavnom modna polava, išlo je za slobndnim nizom asoci ac!ia, koje nosi neprekidna struja riječi unutar stiha. Barem kod AnpolineYva (Avollinaire), koji se među prvima, služin fim načinom, bilo je to, sviiesno ili nesvijesmo, naglačšeno oslobađamie imtonacijie stiha od logičnog frazirania. |O Nemdje opet pjesnik sam podvlači cel re aa Žitbai naglešujući čak i grafićici intonsciju 1 ritam svojih stihova, Nayjiočitii prirmier je Mainkovshki. čiile dijelove stihova meožemo lakn sastavifi u uobičn'c-

{

BROJ M

PITANJA ZA DISKUSIJU Uz prevod pesama

Federika Garsije LO

Svaksko da bi obevežilo 15-godišnjicu smrti španskog pesnika Pederika Garsije Lorke, koga su španski fašisti mučki ubili 1936 godine, izdavačko preduzeće »Zora« iz Zagreba izdalo je, pod uredništvorm Gustava Wrkleca a u prevodu Draga Ivaniševića, zbirku T,orkinih pesama, Taj pothvat zaslužuje naše priznanje, ali mislimo da je Gčinjena greška Šlo su se Lor zine pesme prevodile na brzu ruku. NesuOVO da ih je trebalo prevesti, ali ne i po svaku cenu — ma koliko da kod nas postoji i neka vrsta opravdanja za sabo prevođenje sa španskog, jer imamo malo ljudi koji pOznaju špamski jezik i špansku Književnost toliko da bi mogli ~ arno prevoditi, a pogotovu jednog PP. G. Lorku.

Čitajući Ivaniševićev prevod, neka mi se oprosti, stekao sam utisak da Drago Ivanišević ne za dobro ni

| Špansti jezik ni F. G. Lorku. To nije

ne stihove, često i cilnbički točne. TU, kad

već oeltiramo IT(eštelana:

»Jezdj, moj Rkonju. Čuješ

Jezadi, konjlecu moj4,

1i trubu?

teško proverili svakome ko se bar malo interesovao književnim delom Lorkinim, pa bilo i posredno.

Samo đa naveđemo nekoliko prime–ra i to s reda, ne tražeći ih naročito. U pesmi »Romansa mesečarka«, u kojoj na jednom mestu stoji otprilike Ovako: »Smokva grebe vetar hrapavim lišćem svojih grana a breg, mačak stražar, sve jače reži«. Međutim, Ivanišević veli: »Smokva tare vjetar čvorovima svojih grana, a planina, mačka orjatka, ježi svoje ljute aloje«. Čitalac će težiko shvatiti o čemu se radi a i nađene reči su suviše opore za jednoga Lorku. Odmah ispod toga stiha Ivanišević prevodi: »Ona stoji na balkonu«, a u španskom tekstu piše: »Ona čeka na svojoj verandi«. (Ella signe en su baranda). Veranda i balkon ne liče u pesmi jedno na drugo a glago! čekati ipak nešto znači, dok je stajati sasvim pasivno.

Reč »compadro« znači u španskom pobratim a Ivanišević je prevodi sa kum. Pa i kad bi stajalo u nekom rečniku da je »compadro« kum, (a Španci obično kuma nazivaju »padrino«), ipak mislim da je tu reč trebalo na srpskohrvatski prevesti sa pobratim, jer tako bolje odgova– ra duhu. radnje u pesmi.

Ivanišević pogrešno prevođi i obične reči, kao »mamte« (ogrtač) u »Dpokrivač«, »vengo« (dolazim) u >»vučem Sse«, »las sabanas de Holanđa« (holandska rubenina, rublje) u »hovandske ponjave«. U »Romansi o španskoj žandarmeriji« u kojoj su »pijani žandarmi Jupali na vrata« Ivanišević kaže: »Žandari od vina pijani udarahu po vratima«, iako se vino uopšte ne pominje niti se pak u našem jeziku, u ovom slučaju ,može udarati po Vvratima, nego jedino u ili na vrata.

Slabo je prošla i Lorkina pesma »Desposorio« koju je Ivanišeyić preveo kao »Zaruke« ma da se iz stihova vidi da je u pitanju razvod a fa reč i znači razvod. Odmah u prvom stihu stoji: »Bacite taj prsten u vodu«, iz čega se Jasno vidi da se radi o prstenu koji se, kao simbol zaruka, ne

· želi više. Ivanišević je pogrešno preveo zamenicu »ese« (taj) u »Ovaj«, pa mu se učinilo da je to prsten zaruka, jer je zaista »ovaj« nekako biiži od »toga«, Ovo slabo prevođenje navuklo

* ga je na greh. Trebalo je znati bar pokazne zamenice u špamskom jeziku

Ali recitator nije ipak toliko skučen ka„ko to izgleda na prvi pogled. On je doduše ograničen s jedne strane kompozicijom pjesme, a s druge strane samim svojim glasom, koji ima određenu boju i određene mogućnosti artiMulacije i ekspiracije, ali često će recitator sam odlučivati o nekim vrlo važnim komponentama piesme, O njihovoj hijerarhiji, koja se u nekim slučajevima može različito razmjestiti. O dominaciji eufonije nad intonacijom i obratno, ekspiracije nad eufonijom itd. Tempo, pauze, fraziranje: u svemu tome dolazi do izražaja recitatorova umjetnička zamisao. Navest ćemo nekoliko primjera, ne naročito traženih, koji če nam polcazati neke kombinacije alternativa pred kojima se nalazi interpretator,' .

»Viđio sam je golu i zavolio je očima 1 rukom | tugom u dlanu. Zmiju sam zmijio, kosom sam iosio vodu sam nosio đok sam OboslO!«

Ova strofa puna eufonijskih svojstava, ima ujedno naglašenu liniju intonacije. Da li će recitator postaviti kao đominantnmu mjenu eufonijsku izgradnju ili će ie potismuti muiodijom ovih stihova? U prva dva stiha isk:aču vokali niskog timbra »a«, »O4, »U4, dok se u trećem i četvrtom jstiču spojevi vokala »i« i »o« sa honsonamtima »S5« i »74. Stavljajuči eufoničmost ovih stihova u prvi plan, recitator neminovno maručžuje melodišiu stihova do te mjere da ona potovo 1 mestaje. U obratnom slučaju uzdlgnutom intonacijom stavljema je u pozadinu cufoničžnost ovih stihova.

»Pod tim vješalima mmijurime, zmijurine, plaze, plaze,

loču, loču.

Pod tim poljanama po pustim gorama loču, loču.«

Tri ovih stihova. jer su Wratkog đaha 1 lomljeni, ne iskače melodičnost, nego je recitator postavliem pred izbor između jake 'eufoničnosti, koja se nnlazi u njima i jakih promjena u ekspiraciji, kole znhtijeva niihova tematska konstmukcija. Kombpromis u interpretaciji, igmeđu eufoničnosti i ekspiracije je Vrlo teško postići, iet promjens u intenzitetu ckspiraclie mijenjaju v'sinmu glasa, đok eufoničmost traži ŠtO

mirniju limiiu glasa. e

„Što da še žali kađ se popali tamnica dana, kasarna osvajača? Oko za oko. Smrt Za, smrt.

Buna je jača od oštrice mača.«*

Analizirajući ovu pjesmu naići ćemo ma treću Wombinaciju — kolebanie između 1lnije „intomacije i promjena u intemzitetu eksoiracije.

Tz ovih uvodnih problema oko „enalize strukture pjesme vidi se očito da ispravno postavlianje reoe:taciie zahtijeva studđi)zam rad, Hojl će se temeljiti ma poznava– nju teorije poezije. Pada se ne će događnti da recitstor »igraB#, da »drobi+ stihove ili da samovolino poštuon 5a često vrlo delikatnom kompozicijom pjesme.

• Gityanı su stiovi 17 rbirke »Piletao n\ iztovu« od Jure Kaštelana.

broj ı — tam parija »Borba« Beograd. Kardeljeva Sl.

004402 #090%24200%000000000%0000200002000020046000002042

| | 0 i

| | |

i |S

gao prevoditi Lorka, ma da se Ivanišević morao i jnače Dpriremiti znatno bolje za prevođenje Ovog osećajnog španskog pesnika. K-Oliko Ivanišević nije osećao ni naš Jezik jasno pokazuje i prevod reči »SiJencios, koju on prevodi, jako je poređ nje uskličnik (!), »Tišina«. Mislim da se u ovom slučaju ni sa jednog romanskog jezika ne bi mogla drukčije ova reč prevesti nego sa »ćĆulite«. To joj je i OV“ de smisao, jer svakako nije lako baciti prsten u vodu.

U pesmi »Zemlja španskom: »Zemlja srorti bez sltela«, Ivanišević prevodi: »Zemlja smrti slijepe i strijela«. U pesmi »Oh!«4, ili »Jao!«, kako je Ivanišević preveo, u petom stihu stoji u originalu: »IIOrizont bez svetlosti nagrizla su zgarlšta«, To je Tvamišević preveo: »SınO=~. kve nagrizaju obzor bez svjetiosti«. i} pesmi »Zora« stoje u drugom delu Ovi stihovi na španskom: »Spanske devojke malenih mogu, čije suknje drhte i svetlošću zare raskršća«, Ivanišević je preveo: Ljepojke španjolske, noge sićušne i treptavih sukanja, što ispuniše svijetlom raskrsnice«. U »Romanši špamske žandarmoerije« a za stihove: »Jato jaulka leti sa dimnjaka. Sablje režu povetarac koji kalpaci ranjava= ju«, Ivanišević nalazi: »Jato dugih krika podiže se s vjetrnica. Sablje kose povjetarce, ŠtO kopita gaze, gaze«, Isto tako »Bogorodica leči decu pljuvačkicom od zvezđa« kod Ivaniševića: »Djeva liječi malu djecu zvjezdanom finom slinom« (La vigm cura a los ninos con. salivilla de esfrellas). Na jedmom mestu beže stare Ciganke »sa pospanim konjima i sitnim novcem« (y los onzes de moneda) a kod Ivaniševića »na konjima pospanim 8 ćupovima punim novca itd.

Ovih i sličnih primera puna je knjiga a nismo ih naroščito tražili. O nekoj mekoti i melodičnosti Lorkinog stiha takođe nema ni govora a to je osnovna snaga poezije oOVOB darovitog i punog života špamskog pesnika, koji je mikao u prvom ređu iz španskog folklora da bi se kasnije njemu sasvim posvetio i postao njegov tumač i interpretator bez takmaca.

Ttalijanski prevodilac PF. G. Lorke, Karlo Bo, koji je imao mnogo više sreće od Draga Ivaniševića, učinio je nešto što mu je pojačalo cemu kao prevođiocu Lorke. Naime, na levim stranicama Knjige prevoda doneo je originalne Lorkine pesme, tako da čiiaoci, posle čitanja prevođa, mogu pogledati i original. To je, pored vrlo dobrog prevođa Lorkinih pesama, zbilja zadovoljstvo, koje mi nismo ni izdaleka „imali čitajući ove prepeve Draga Ivaniševića na naš jezik. Ponavljamo: P. G. Lorku je trebalo izdati, možđa i u manjem obimu iako on ima, ako se ne varam, sedom Kkmnjiga pesama. Ali ga nije trebalo prevoditi ovako — po svaku cenu. .

Marko KAVAJA

suha« stoji na očiju i

BIBLIOGRAFIJA

eee a mia\sM:u et zena zu rar aEyere aa aa aaa er Ta ra

i ::

Dušan Kostić: Poema o građu i ljubavi, Tzdanje »Novog pokolenja« Beograd 18051, Ćivilicom, str. 88, cena 43 din.

Karlo Golđini: Miranđolina, komeđija wu tri čina. Preveo Bogoljub Rucović. Tzđanje »Prosveteć, „Beograd 1951, ćirilicoma, Str. 110, cena 380 din.

M. PF. Saltikov-Ščeđrin: Guberniske slis ke. Prevela Milica Carcaračević, Izdanje , »Prosvete«, „Beograd 1951, ćiriljoom, Sire. 590, cena 10. din. ,

M. Tljin: Priče o stvifrima, knjiFa I, pre< veo Vladimir Kamenarević. Izdanje »Dečje Mmjige«, Beograd 1951, ćirilicom, str, 268, cena 86 din.

M. ITljin: Priče o stvarima, knjiga II, preveli Radovan Teodosić 1 Vlađimir KRememnarević, Izdanje »Dečje Knjige«, „Beograđ 1951, ćirilicom, &tr. 1408, cena 55, đin.

TĐesanka Maksimović: Borci za zđrayvlje pesme, Izđanije »Svijetlosti«, Sarajevo 1051, 'čirilicom, str. 51, cijena 94, din,

Branko Ćopić: Veliki prilatelj hromog dječaka, priče za decu. Izdanje »Svjeflo= sti«, Sarajevo 10951, ćirilicom, str. 41, cijena 29 din. '

Slavko Mićanović: # Majevice 1 Semberije. Izdanje »Svjetlostić, Sarajevo 1951, Čirilicom, str. 9200, cijena 483 din.

V. 1. Lenjin: Izabrana đela. tom IT, knjipn druga, preveo Zvomko Tkalec. Izdanie »Kulture«, Beograd 1951, ćirilicom, str, 567, cena 80 din.

_....|._ _ —

UREDNICI Dušan Hostić, Tanpsiie Mladđeno=

vić, Jovan Popović

proj čekovnog račapa 102–00220?%0 vPočt, fah redđakoeije 61? poštanski fnab neđninistvacije G29

&ubkcpisi se ne vrnćaju

__ O ai a a o aero