Književne novine

STRANA 4

e e—eI—–Z1Z11417Z27–756 IIIII=ı:s::—đ=+=m=m=m==— ooo =

UZ DRIJEVOD „TEORIJE KNJIŽEVNOSTI“ Li. . TIMOPPJEVA

(Nastavak ša druge atrane)

A sađa bi trebalo odgovoriti na pitanje poštavljeno u početku. Teorija književnosti IL. I. Timofejeva vrio je daleko od toga da objasni historijski proces poštanka i razvilka kmjiževmog izraza u njegovom složenom toku, ona čak to niti ne pokušava. Ona je klasični primjer teorije bez historijskog sadržaja i upravo zato u njemim „komparacijama i uopćenjima možemo na svakom koraku naići na

~Bhematičnosti. Ima u nekim njenim uvodnim 'oglavljima dijelova, koji više 6padaju u estetiku negoli u teomriju književnosti i koji se u ovoj knjizi mogu opravdati samo ako je shvati| mo kao udžbenik; s druge strane znatan dio u nekim drugim poglavljima &pada, zapravo, u poetiku. Ne bih že-

lo da &e shvatbi kao da morfologiju ,

izraza pokušavam isključiti iz sistema teorije MKmjiževnosti; naprotiv, smatram đa nauka o oblicima kao osnovVnim imdikacijama treba da bude bolazna točka istraživanja. Ali čini mi se da bi i morfologija trebalo da bude izučavama u svom historijskom vidu i

to mnogo sistematičnije negoli što je to dosađ bilo rađeno. Jer upravo zato što je morfologija izraza (a tu podrazumijevam nauku o književnim Vvr| Btama uopće i o oblicima tih vrsta) | polazna točka istraživanja, ona ne može da se iscrpi u deskripciji, nego treba da, kao prvi pol relacije, bude nadopunjena i, zapravo, po mogućnosti što bolje objašnjena đrugim polom; a pod tim pomišljam na društveno-po-

litičku, „kulturno-historijsku 1 psiho-

lošku realnost pojedinih razdoblja, unutar kojih bi trebalo pronaći determinamte razvitka. Na taj način bi for, malna analiza preko sadržajne analize prešla u teoretsku eksplikaciju, a književnost i poezija bi u takvom hiBtorijakom „pregledu i objašnjenju smjenjivanja metoda { stilova poprimile viđ jednog „progresivnog rasta ljudskih &poznajnih i izražajnih SspoBobnosti. Teorija književnosti trebalo

bi da pokuša objasniti u čemu 6e sastoji ta progresivnost razvitka, koje su njene posebne zakonitosti, i ma koji način ona slijedi opći razvi tak kulture, teoretske misli i društvenih odnosa. Takva teorija pretpostavlja suvereno vlađanje kulturno=historijskim koordinatama pojedinih razdoblja i metodskim postupkom, kojim će se moći izbjeći kulturno-historijska deskripcija, kao i svako spekulativno teoretiziranje, a uvjerem sam da se ona ne može pretvoriti ni u historiju književnosti, Ona će slijediti odnos književnog izraza i stvarnosti u osnovnim linijama, posmatrajući i izučavajući promjene tog odnosa, i njegova očitfovanja u tipičnim, kao i u singularnim umjetničkim pojavama.

1. I. Timofejev se po prirodi 8ame stvari morao na više mjesta svoje knjige približiti upravo fakvom Dpostavljanju i rješavanju problema, osobito u prvoj glavi trećeg dijela (»Stil, pravac, metod«). Ali nehistoričnost izlaganja i određivanja književno-teoretskih kategorija i tu je uvjetovala jednostrana uopčavanja i pojednostavljienja osnovnih pojmova (romantizam, naturalizam, realizam i đr.) koji, bez sumnje, postoje ne samo u Svojoj historijskoj Rkonkretnosti kao historijski, nego i kao teoretski pojmovi, ali kojih se teoretska upotreba može provesti samo nakon što je njihov historijski smisao točno diferenciran i određen.

'xvjeren sam da to isto vrijeđi i za ostale umjetničke vrste i da se može i mora sagledati mogućnost posebnih teorija umjetnosti, koje će taj predmet uistinu 6hvatiti kao proces, koji se odvija u historiji, dđakle upravo onako kako on u stvarnosti i postoji,

Grga GAMULIN

Venko MARKOVSKI

Ć altaoinačh

JOE zemjo moja, lulko moja sveta, tebe eden krvav varvar li te gazel, v teški prangi koval i so bezum mrazel, bezum poln so strvost i so jarost kleta?

Edni li se zdale i te jale pceta,

sprema tebe eden nadmen crv li lazel, tvojot bogat prede] eden li go blazel, zemjo, majko moja-živa mečta seta?

Edni loši 'raci tebe li te krale, v raniji žetvi tvojte rosni rusi grivi, v nizi dukat-tutun tvojte maki živi?

Edni temni juđi v tebe li gi brale, | Dur i tvojte čudni freski pokoj nemat, v mrak i fie posred sudni reski dremat.

Dična zemjo moja, lulko moja svidna, gneven skrež go plaši tvojot miren cvetež, bura zla go demne tvojot Orlov letež,

tvojot svetol dom go mami mraka idna...

Prečiš, zemjo moja, tolku što si vidna, preči tvojot život v pesna što go pleteš, prečiš ti što nesi plen na grabliv metež,

prečiš, mečta svetu V dela što se

zbidna

· Može utre plamen da te zgrabi tebe,? Može da ja strelat seta tvoja čelad, ? - Može plan se tai veke da te delat?

Zemjo moja mila, može se da bide...

moe svidno nebe, No nad nas ke bdeat:

borbata i našto sveto zname V nea!

čaj ovoga slavnog pesnika, ne pre-

svojoj stuđiji o Vojislavu Iliću SkerU lić je ukazao na pravo mesto i zna-

m lazeći ni preko slabih strana njegova đela. m Skerlićeva studija zaslužuje punu pažnju = i danas, ali je potrebno proveriti izvesna |I m Kkritičareva tvrđenja u vezi s Ilićevim U= gledanjem na strane pesnike. m Čitav jeđan odeljak studije Jovan Sker= lić Je posvetio ukazivanju na Tlićeve »pom zajmice od drugih pesnika«, a prvenstveno = iz ruske poezije. Pozivajući se na članak m pesnikova brata Dragutina Ilića »Gdekoja ~ Vojislavu“ OBranikovo OT 5007 BOa m naročito na knjižicu Vladimira orovića = Vojislav Ilića objavljenu u „Mostaru 1906 m godine, Skerlić se najviše zadržao na PU= RIO otn uticaju koji je zaista ovđe-onde m očigledan, ma da je prilično sporno ĆČoro” vićevo tvrđenje đa je Ilić baš pod tim utim cajem prihvatio heksametar. m Deksametar je mnogo svojstveniji poe= Ziji V. A. Žukovskog kojega ie Ilić takođe „ vrlo rado čitao (5rT1 ja kao mirni, đopDri đak m Žukovskopg i Puškina...s), dok se u pPuški. m novoj poeziji javlja relativno retko, i to m tek krajem dvađesetih i početkom triđesei: = odima, tj. u poslednjoj trećini Puškim nova stvaralaštva. m Studija Jovana Skerlića O \vojislavu Ilim Ću, Vi je tu skoro DOR OPE Re fa m DTVO lizi nOVOgE anja egovi? = tičkih spisa, „»NOVO pokolenje«, Beograd, „ 1950), sadrži 1 tvrđenja o uticaju drugih TuE Se a enčs" Zadržaća se na irimi Otyrde = ava Tlića. Zađrža se na a : m njima koja, po mome mišljenju, upućuju = čitaoca na netačan zakliučak. m Pre svega, ne može se prihvatiti tvri đenje da između Ljermontovljeve pesme m »Jedro« (»Parus«) i Ilićeva »Brođara« po= Stoji »prilična sličnost«. Mlađićka pesma M. = ZOSJE Oto bo CCANO POLO DaBpoloa e, nemir rca ji čeka buru da = u njoj oprobao svoje' snage. Po Osnovnom = tonu »Jedrox kao da nagoveštava drugu, = još značajniju i borbeniju pesmu koja je m napisana šest i po decenija posle T,jermon= a GB a »Pesmu o Vesniku bure« Mak"3 a Gorkog. · = Iičeva pesma »Brodara nikla je, očigled= no, 1z sasvim drukčijeg raspoloženja: Ilićev = brodar mirmo dočekuje. buru, ali to je um stvari đostojanstvenost jedne duboke re| zignacije koja je nastala iz niza sve težih = razočarenja ,iz neprebolne gorčine 1 uve= a da je sve na svetu ništavno i besm Ciljno. Vojislav Ilić ima, naravno, id m čijih pesama, ali u »Brodaru« dolaze dO ” izraza Tlićev unutrašnji sumor i orlovski w indiviđualizam, te dve osobine mnogih njes EOVI elibor

govih stihova, O kojima je pisao Vi

_ _——-— –—__c—---{ZTŠLK,TCk—IIF——

Pjer Križanić: Ilustracija za »Pop

ČITAOCI NAM PIŠU

RRJIŽEVRETNOVINE

RV : OPAO) P7

ĆCiru i pop Spiru« od Stevana Sremoa

—

DA SE ISPRAVI...

U jednom od zadnjih brojeva »Književnih novina«, Mladen Leskovac dao je veoma korisnu inicijativu da se i u našoj štampi, a prvenstveno Uu »Književnim novinama«, uvede rubrika u kojoj bi i pisci sami i čitaoci ispravljali griješke na koje naiđu u našoj štampi. No iako svaki od nas, takoreći svakodnevno nailazi na razne naoko sitne griješke i omaške, ipak je prošlo đosta vremena a da se na taj zaista veoma koristan prijedlog nije odazvao još nitko, izuzev Milovana Lalića, m jednom broju »Književnih novina«.

I baš ta isqravka jedna naoko onako beznačajn» sitnice, ali ustvari i te kako važnog podatka o Njegoševom odnosu prema cenzuri, ponukala me da i ja ovdje zabilježim dvije griješke, na koje sam naišao ovih dana.

U Kuprinovoj knjizi »Moloh i druge pripovjesti«, koju je neđavno izdalo izdavačko poduzeće »Glas rada« u Zagrebu, na str. 41—42, nalazi se i ovaj opis jedne svečanosti: »Usred te žive ograde, nadđ samim rubom jame, nalazio se prost, neobojen stol, pokriven bijelim stolnjakom, na kojem su stajali križ i evanđelje pored limene čaše sa svetom vodom i škropila. Svećenik, već u zelenoj odeždi, protkanoj zelenim križevima, stajao je postrani, pred petnaestoricom radnika, koji su bili odabrani za pjevače. Otvorenu stranu slov» »P« zauzeli su inženjeri, poduzetnici, stariji nadzornici, činovnici šarena Žživahna skupina od dvijesta i više ljudi«.

· Kako je svakom obrazovanijem čovjeku poznato, književnik svojim djelom nastoji da djeluje na maštu čitaoca pomoću slika, izazivajući pred njegovim očima slike danih situacija. Postvlja se pitanje, kakvu sliku o rasporedu stolova za dvije stotine i više ljudi izaziva u čitaočevoj mašti ovaj tekst. Nikakvu, jer se stolovi uopće — norm.alno uzeto — ni ne mogu poređati u obliku latiničnog slova »P«. Dakle. u čemu je stvar? Zar je moguće da je Kuprin napisao takvu besmislicu? Ne, nije! Stvar je vrlo jednostavna. Kuprin, koji je pisao ćirilicom, imao je ored očima ćirilično slovo »II«, i ono daj veoma dobru sliku poretka stolova na sličnim banketima u sicbodnoj prirodi

Dakle, Xitava je stvar samo u tome što je na ono mjesto u tekstu gdje stoji slovo »P« trebalo staviti ćirilično slovo »II«, ili da je prevodilac to mjesto preveo sa: »u oblik ćiriličnog slova P«.

Drugi primjer. Dajući u 3 broju zagrebačkog književnog časopisa »Repu= bliFa«, letimičan i informativan pri-

kaz o Skerliću i njegovom rađu, za hrvatske čitaoce, kojima je ta zname=nita srpska ličnost malo poznata, Milan Selaković je napisao: »...a što je

' došlo do izražaja i u sakupljenim nje-

govim djelima pod naslovom »Pisci i knjige«, predviđeno u devet knjiga, a dosad objavljeno, koliko mi je poznato, samo šest knjiga (prva i druga 1907, treća 1908, četvrta 1909, peta 1911, a šesta 1913)«.

Nastranu što ciklus »Pisci i knjige« ne pretstavlja Skerlićeva »Sakupljena djela«, nego samo zbir njegovih članaka i eseja izvan kojih se nalaze njegova velika monografijska djela. Do gornjih nepotpunih podataka, u koje kao da i sam sumnja (»koliko mi je poznato«) drug Selaković je došao, vjerovatno, služeći se već davno zastarjelim podacima iznesenim u popisu Skerlićevih djela, priloženom njegovoj »Istoriji nove srpske književnosti« koju je izđao Geca Kon god. 1991 u Beogradu ·(II izdanje). U ne= koliko slijedećih godina izdata su Dponovo, takoreći sva Skerlićeva djela, pa među njima i VII, VIII i IX knjiga »Pisaca i knjiga«. Sedmu knjigu izdao je Geca Kon god. 1922, a osmu i đevetu god. 1926.

Pored toga, podatke koje je izneo

drug Selaković u svom zaista toplo i veoma instruktivno pisanom prigodnom članku o Skerliću, trebalo bi nadopuniti konstatacijom, da je Geca Kon prije VII, VIII i IX knjige »Pisaca i knjiga« štampao i sve ostale knjige iz te serije, od I do VII. Osim toga beogradska knjižara »Napredak« štampala ie u drugom izdanju godine 1992 Skerlićeve monografije »Svetozar Marković« i »Jakov Ignjatović«, godine 1993 »Srpska književnost u XVIII veku«, a godine 1925 »Omladipa i njena književnost«. Zvonimir RULUNDŽIĆ

Otvorena je radionica majstora Đorđa Andrej|evića-Kuna

Pre neki dan u Beograđu je otvorena majstorska radionica majstora-slikara ĐOTđa Andrejevića-Kuna. Radionicu je OtVOrio u ime Saveta za nauku i kulturu FNRJ Vladislav „Ribnikar. Otvaranju su prisustvovali članovi Politbiroa CK. KPJ Moša Pijade i Blagoje Nešković, mnogi umetnici, književnici, kultumi i javni radnici.

Tri pesme Vojislava Ilića koje se smatraju pozajmicama

Gligorić (u uvodu »Prosvetina« izdanja izabranih Ilićevih pesama, 1948 E.).

U pesmi »Brođar« nema ničega od žudnje za burom koja se prodeva Kroz strofe Ljermontovljeva »Jedra« uznosi borbu protiv sive i teške svakidašnjice, u ime jednog višeg i lepšeg načela,

Nepodudarne po raspoloženju koje u sebi nose, pesme »Brođar« i »Iedrox nemaju ničega zajedničkog ni po svome obliku, strofici i zvučanju stiha. Iličeva imtonaci. ja korenito se razlikuje od Ljermontovljeve. Štaviše, rečnik »Brođara« ima vrlo molo dođirmnih tačaka s »Jedro!.« ma da je »radnja« obeju pesaina vezana za more i

brod. Ne može se smatrati đokazanim čak ni

to da je Ilić, pročitavši Liermontovljevu

pesmu, uzeo iz nje spoljr:u atmosferu i, potstaknut njome, razvio motiv koji je ođgovarao njegovom poetskom raspoloženju. Slika brođa na moru nije nikakav Ljermontovljev pesnički pronalazak, niti je vrednost njegove pesme u simbolima kao takvim, več u borbenoj sadržini kojom je esnik protkao te simbole. Ilić Je dao SVOju sadržinu, ftako da poređenje tekstova »Brođara« i »Jedra« upućuje na zaključak o samostalnosti Ilićeve pesme, ıwg danom slučaju ne može se govoriti ni o kakvoj, a još manje o »priličnoi sličnosti&

. • *

Skerlić je, između ostalog, napisao đa Je Tlićeva. Desma »Građanska vrlina«, izišla »i u zamisli i u mnogim pojeđinostiraa« iz jedne pesme ruskog pesnika Kondratija Tijodorovića Riljejeva — iz njegove odđe „Građanska hrabrost.

Ova Riljejeva oda, koju ska cenzura zabranila, na! isana je 1823 godine, kada je stav levog Krila budućih »dekabrista«, a prema tome i samog Riljejeva, bio znatno umereniji nego uoči ustanka. mo se ogleđa i u čitavom iđejnom skloDU ode koja se znatnim delom svodi na ElO-. rifikovanje admirala, a kasnije Visokog funkcionera državne uprave grofa N. 8. Mordvinova, bDpristalice reformi usmerenih na izvesno ublaženje okrutnog režima, pa i ma ustavne forme vlađavine, Mlađi ari-

; Odgovorni urednik; Dušan, Kostić, Beograd, Francuska, broj 7

je tađašnja car.

stokratski liberalizam Mordvinovljev izgledao je Riljejevu u tom trenutku ne samo prihvatljiv, već i dostojan veličanja.

Svoj ditiramb sedamđesetogodđišnjem državniku Riljejev počinje ovako:

Ko Je taj divni džin u svetlom wilopu, džin mirna čela, vitka stasa, sav blistav od lepote? Ko je taj džin, ukrašen ven. cem, s mačem, terazijama i štitom, pun prezira za đušmane i nadmenost, ko je taj što stoji kao granitna stena i gazi moćnom petom podmuklu nepravdu? Od svega toga Vojislav Ilić ie uzeo samo

one opšte stvari, a još manje su njegove POzOICe iz daljih strofa |Miljejevljeve e.

Prva strofa Iličeve pesme »Građanska vr lina« glasi:

Strog 1 uzvišen preda me Je stao, Oružan mačem 1 grančicom krina...

Ah, poznajem ga, i pre sam ga zna0,

Sa svetla uma, pravđe i vrlina. Stalan ko stena, muđar kao zmija,

On čuva narod 1 brani slobođu,

Čelo mu vedro, a pogled mu sija

Ko jasna zvezda na nebeskom svođu On tiraina mačem povrgava,

On belim krinom roba uvenčava.

Od Riljejevljeva opisa nosioca građanskih vrlina kod Iliča je ostao samo mač, dok su terazije i štit zamenjeni grančicom Krina. Zajednička je kod oba pesnika, u cifiranim | daljim strofama, misao O službi pravdi i vrlini, o borbi prootiv tiranije i odbrani naroda. Po svemu sudeći, RiljeMa pesma, koju je Vojislav Ilić proitao u Gerbelovoj antologiji »Ruski pesnici u biografijama i odabranim delima«, ođigrala je u danom slučaju ulogu UDpoZOrenja na temu kojoj je Vojislav Tlić pristupio na mnogo široj osnovi nego ruski pesnik, težeći da bude blizak · političkoj stvarnosti tadašnje Srbije. Značaj posrednog ili neposrednog upozorenja na temu ne može se, naravno. potcenjivati, ali ga nc treba ni preuveličavati. Tlićeva pesma

»sGrađanska vrlinav nije imitacija RiljejeV. „

ljeve ode, niti ie zadržala njen poluprigo-

dan, uži karakfer. Od Jedanaest strofa ru

ske pesme samo jeđna, peta, ima nešto pesničke živosti, dok je sve ostalo — puka retorika na prosečnom nivou i u kalupima svečane ode lišene svaše neposrednosti i ubedljivosti. Duboko pesničko osećanje Vojislava Ilića svakako mu ne bi doputi:stilo da ide tragom pesnika koji bi ustvari nije ni bio, i pored svih svojih visokih ličnih odlika. Navođenie dveju velikih pesama, Ilićeve i Riljejevljeve, oduzelo b nam mnogo prostora, ali ni u čemu ne bi promenilo zaključak do wojeg 5e dolazi već na prvi pogled.

Pošavši od osnovnog momenta teme, na \oju ga je uputila jedna od Desama sadržanih u Gerbelovoj antologiji, · Vojislav Tlić je razvio, umetnički preobrazio i pročirlo tu temu na način svojstven njegovoj, ali nipošto i Riljejevljevoj poeziji. Drugim rečima, Jlićeva inspiracija, potstaknuta rusiom ođom, našla je svoj. šici i lepši put, na kojem se nije ortdržavVala OsnOVnih specifičnih obeležja te ode.

Najpoznatije delo rusko pesnika Konstantina Nikolajevića Batjuškova »Taso na samrti« takođe Je pomenuto u Skerlićevoj studiji. Skerlić kaže da je Ilićev »Tasov oproštaj uglavnom izišao iz te Batjuškov. ljeve pesme, a nešto i iz jednog ruskog prepeva Bajronove »Tasove jadiRovice«.

Batjuškovljeva elegija u celini pretstavlja delo koje je nesumnjivo moglo izazvati Ilićevo interesovanje. Gerbelove antologije ruskih i engleskih pesnika uputile su Tlića na temu o. Torkvatu Tasu, i Skerlić je potpuno u pravu kad to istiće. Međutim, Vojislav Ilć je i tu pokazao, kao i u slučaju s Riljejevljevom ođom,. samostalnost svog stvaralačkog postupka. Po. služivši. se izvesnim Bati kovljevim rečima (na primer, »horug\e i » pelište«), Ilić je izgradio monolog Torkvata Tasa na sasvim drukčijoj osnovi. U elegiji Konstantina Batjuškova preovlađuje meditativni elemenat koji je našao odgovarajući. izraz u kombinaciji šestostopnog i petostOpnog Jamba, vešto primenjenog i po samom svom sklopu usmereno reoi-

II E—ZIIZII=——KKKz——K——— BROJ 22

Reč više o pitanju stvaralaštva Laze Lazarevića

(Nastavak sa prve strane)

vu, a ne izrazitog pretstavnika književnog realizma tih godina čije stva–ralaštvo pokazuje iste simptome kao i Ostala realistička književnost njegovog vremena?

Mislim da u osnovi Lazarevićevog stvaralaštva nema ničega ličnog i izuzetnog, i ostavljam sasvim po Strani, kao nebitno, pitanje o »sentimentalnoj i konzervativnoj prirodi« Lazarevića: to je, u najboljem slučaju, prazna fraza, a inače, moglo bi biti skroz nazadno shvatanje da lična priroda čoveka predisponira da zastupa određena idejna gledišta. Lazarevićevo stvaralaštvo ne izlazi van okvira razvoja Wrpske ıealističke književnosti;

Za njega je karakteristično to da je

najizrazitije obeležio njenu krizu osamdesetih godina, onako kako je njen polet sedamdesetih godina obeležilo Glišićevo stvaralaštvo. A kada

je već spomenut Glišić, korisno je na-

baciti pitanje: ne postoje li dva Glišića, onaj iz sedamdesetih i Onaj iz osamdesetih i docnijih godina, i zar Glišićeva »Prva brazda« ne bi mogla da uđe u rod Lazarevićevih idilizacija, odnosno idealizacija? Mogla bi gvakako, a objašnjenje za to takođe ne treba tražiti ni u »preokretu« u Glišiću, niti u »prirođi« Glišićevoj, jer se ona pokazala pogodna i za oštru satiru na birokratiju, i za seosku 'dilu. Sve su to opšta pitanja uslova razvoja realizma u srpskoj književnosti, a ne individualnih osobina, preloma ili preokreta u Lazareviću ili Glišiću.

Niko me sumnja da je Glišićeva satira na birokratiju iz sedamdesetih godina bila književni odjek Markovićeve borbe, a većina je sklona da Lazarevićevu »patrijarhalnost« shvati kao odricanje od »nove nauke«, odricanje od Markovićevog pokreta. Međufim, idealizacija patrijarhalnog života ne samo da se sreće i kod Markovića, već su u Markovićevim 6hvatanjima elementi i vrednosti patrijarhalnog života konsekvenino razrađeni, i stavljeni kao osnov društvenog preobražaja Srbije. U patrijarhalnim ustanovama, pod kojima treba Dpodrazumetfi oblike i sadržinu narodnog života, u snazi narodnog kolektiva, Marković je video osnove i snage sposobne da u specifičnim uslovima ekonomski nerazvijene Srbije omoguće da se preskoči kapitalistička epoha, o čemu je toliko pisao. Ne nalazeći u svome vremenu razvijene klasne snage, snage proletarijata, kao no sioca revolucionarne borbe za socijalistički preobražaj, Marković je razrađivao gledišta o mogućem 6ocijalističkom preobražaju na patrijarhalnim osnovama, nalazeći u starim oblicima narodnog života i rađa sličnosti sa wWocijalističkim. Rušenje birokratije bio je jedan zadatak Markovićevog pokreta, drugi je bio izgradnja novog društva na patrijarhalnim temeljima.

Ovde, razumljivo, nije reč o oceni takvih Markovićevih pogleda, Već O odnosu književnog stvaralaštva toga doba prema Markovićevim idejama i njegovom pokretu, Glišić je svojim stvaralaštvom iz wedamdesetih godina dao veliki umetnički prilog borbi protiv birokratije kao revolucionarnom zadatku, a što se tiče druge strane Markovićeve borbe, ne nalazi li ona nešto zakasneli odraz u Lazarevićevom stvaralaštvu? Zar moral i snaga zadruge, porodice, čoveka iz nje, ili pak moral i snaga sela, narodnog kolektiva, nisu onaj mora] i ona snaga o kojima je Marković toliko pisao?

Teško je videti druge razlike između Markovićevih idealizacija patrijarhalnih „narodnih ustanova, i Lazarevićevih idealizacija patrijarhalnog, narodnog života — osim te da ih deli izvestan vremenski razmak. Stoga je glavno pitanje odakle taj zakasneli o draz Markovićevih gledišta, koji je bio sve nesaglasniji sa stremljenjima vremena, i zašto je taj odraz jedno stran? Odakle to da za jedan period oslabi u književnosti onaj đeo Markovićeve idejnosti, izražen u borbi

taciji. Kod Batjuškova nad 'asom promi. ču u dugoj povorci sećanja na sve njegove patnje, dok je Ilić uzeo kao osnovni motiv Tasovu ljubav prema Leonori, sestri Alfonsa od Perare kojsm je pesnik posvetio svoj »Oslobođeni Jerusalim«.

Nije isključeno da se Vojislav (ić koristio, pored Gerbelovih antologija, i jeđdnom knjigom koJa je izisla u 3eograđu 1879 godine, t]J. četiri godine pre nego Što je napisan »Tasov oprošta1l«. Reč je n trećoj svesci đela M. Đ. Miličeviča »Životi i dela veli:::h ::adl iz SVui nar9da« izdanje Čupičćeve zadužbine, XIT) Od triđeset tri biografskb uieksta le knjige Teđan obrauuje život Torkvata Tasa, i to uz prilično jako naglašav ır:ie leškoća i patnji koje je slavni pesn;k doživec zbog svoe ljubavi prema sestri vojvnđe od Ferare.

Prevaga jubsvnog motiva u Tiiševoj pesmi usliivila le formu koja u suštini nije srodna Batjuškovljevo,. Stinovi »Tasova oproštaja* kao da dozivaju muzu Roja bi ih pratila. Te *tihove čitsla:, prima i do življuje kao pevanu reč, a ne kqo re?tovanu. U rome je veoma važna i kavakteristična razlika imeđu ovih dveju pesama.

Navešćau, u siobodnom prevodu, đve Siro fe elegije K. Batjuškova, i to baš one strofe koje su po svome rečniku iskorišćene od Ilića:

O, druzi, dajte mi da viđim divni Rim, Gde mene, avaj, tmurno groblje ište, Gde nad, brežuljeima vijori laki đim;

O, prastaro kviritsko pepelištel!

Čarobni iraju moj, heroja zavičaj,

tW kome zbore svete ruševine

Lepote neba mog, azur i rujni sjaj! Topole gorde, večite masline!

Da upoređimo te pBatjuškovlleve stihove

Tlićevim: \

Ne! To narod, pun svetinje,

·Puk i plemić, star i naulad,

T horugve i buktinje

Kroz ferarski nosi građ.

Mene traži, merne ište,

Da svečano iđem 8 njim,

Na kviritsko pepelište,

U večiti, gordi Rim.

Pozajmice su nešto veće nego one iz Wi1jeJevljeve ode, :ali poetska, osnova »T'asoVa oproštaja« nije Đatiuškovljeva elegija, Već Iličevo pesničko viđenje smrti Torkvata Tasa. . y

Vojislav Tlić poslužio se do izvesne mere rečnikom „Konstantina Batjuškova, ali ne i njegovim načib»m obrade teme, a ”oš manje njegovim stihom i intonacijom. Đeesma »Tasov oproštaje Ima osoben dah i unutarnji živoi, tako đa deluje i zvuči sasvim drukčije nego elegija ruskog pesnika.

Lav ZAHAROV

— Stampa rija »Borba« Beograd, Kardeljeva 81.

"a a " -" = - " = === " ” a = a - = a = = - "a a „a = =

a oživi samo onaj

protiv birokratije, H patri-

drugi deo, precenjivanje snage jarhalnih ustanova naroda?

U stvarnosti, osamdesetih godina borba protiv birokratije nije zamrla, ali ona nema više karakter borbe za promenu društvenog poretka, ona ne označava pripremu političke revolu= cije koja bi omogućila izgradnju. noOvog društva na ustanovama narodnim, — to je borba radikalne partije za vlast, a povika na birokratiju samo je više-manje demagoško sredstvo, sredstvo za barangiranje seljačkih masa, Kada imamo na umu da je tu borbu vodila stanka koja se proglasila za naslednika Markovićevog pokreta, nosioca njegovog političkog programa, jasno je da pitanje jesu li pojedini književni stvaraoci oxamdese=fih godina napu&tili borbu i njegove ideje ili ne, — nije formalno već suštinsko, Ona politička i idejna strujanja koja su osamGesetih godina prekrojila Markovićev program i njegove ideje, zaista su ih tako prekrojila, da se odricanje od »nove nauke« moglo slobodno smatrati kao protest protiv takvih tendencija.

Naravno, postavlja se pitanje šta je sa pravim naslednicima Markovi= ćevog pokreta, sa produžetkom borbe koju je on poveo. Oni će se i javi= ti, i razviti svoju borbu, ali tek sa 6a= zrevanjem realnih uslova za razvoj socijalističkog pokreta; osamdesete godine 6u obeležene samo idejnim previranjima. Ko je tada književnim stvaraocima mogao dati idejnu podršku, osvetliti im put onako kako je to učinio Svetozar Marković u svom vremenu? Reformističke tendencije u političkim borbama dobile su svoju nadopunu u reformističkim shvata= njima zadataka književnosti, izraže= nim već u »Književnim pismima« Pere Todorovića. Književni rascepi pratili su političke rascepe.

U situaciji obeleženoj zaista velikim političkim i idejnim krizama, u kojoj je, posle osipanja Markovićevog pokreta, samo reformističko krilo učvrstilo svoj uticaj, postavši avangarda u borbi za beskrupulozno zadovoljenje buržoaskih apetita, sva Lazarevićeva, pojedina Glišićeva, i pojedina dela drugih srpskih realista, po svoj suštini označavaju oštre proteste pro= tiv novog stanja. Da li bi ti stvaraoci koje nazivamo »konzervativcima« bi= li napredni — da su se pretvorili u apologete buržoaske bezobzirnosti, političkog karijerizma, oslobođenja individue stege morala? Istina je da ti stvaraoci bacaju pogled unatrag, i tu ima izvesne besperspektivnosti, ali taj pogled unatrag treba shvatiti kao izraz zatišja koje je imalo svojih du= bokih i opravdanih razloga. Ostalo se na starim patrijarhalnim principima, odnosno vrednostima sWtvorenim u krilu seljačkih masa, dok se ne sagledaju nove vrednosti koje bi takođe afirmirale snagu narođa, jer se nisu prihvatile »vrednosti« klase koja 66 bezobzirno uspinjala. ·

U takvim protivurečnostima treba gledati stvarnu sadržinu Lazarevićsve »konzervaiivnosti« sagledati kakav je bio njen stvarni značaj u periodu onakvog društvenog razvitka, koji je, istina, značio napredak u smislu ostvarenja društvene zakonitosti, ali je bio obeležen beskrupuloznom grabeži i praćen srozavanjem moral. nih vrednosti. Bezobzirnost prema trađicijama, ismejavanje patrijarhal= nosti, raskiđanje moralnih stega, sve bi to više konveniralo buržoaziji (uklanjajući njenu moralnu osudu) nego borcima za narodna prava. S tim u vezi postavilo bi se i pitanje o stvar= nom značaju onih moralnih vrednosti koje je Lazarević isticao, a koje je na= lazio očuvane u starim životnim oblicima naroda. Svakako da tu nije reč o nekakvom malograđanskom moralu i malograđanskim predrasudama. Ra= dije treba poći za Markovićem, pa iz naći kako su se i ukoliko baš iz tih životnih oblika mogle osloboditi revolucionarne snage, očuvane od svih uticaja političke demagogije, eposob= ne da u određenim istoriskim trenu= cima shvate gde se vođi borba za narodna prava, pa da joj se pridruže.

Ne bih, ovom prilikom, išao dalje od nagoveštaja pravaca analize kojom bi se Lazarevićevo stvaralaštvo moglo dublje objasniti da bi se došlo do njegove pravilnije ocene. A iz njih se jasno vidi kako «u pitanja Ocene na= ših velikih realista otvorena; a OtVO= rena će ostati sve dok se dublje ne zaore u stvarnost iz koje su ponikli.

Miroslav PORĐEVIĆ

IBLIOGRAFIJA

Jaša M. Prođanović: Antologija narodnih pripovedaka. Izdanje »Srpske književne zadruge«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 450, cena 115 din.

Bratko Kreft: Dr. France Prešern (sces narij), Izđanje »Slovenski knjižni zavod«, Ljubljana 1951, na slovenačkom, str, 144,

ena ?

Milorad Šapčanin: YFripovetke, Izđamje »Srpske knjižctvne zađruge«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 200, cena 65 din.

Slavko Kolar: Fripovijetke, Izđanje Dr=žavnog izdavačkog „poduzeća Hrvatske ega Zagreb 1951, latinicom, str. 500, ci-

ena

Čardak ni na nebu ni na zemlji, narod= ne priče. Izdanje »Novog pokolenja, Beograd 1951, ćirilicom, str. 39, cena 18 din.

Bratko Kreft: Povesti Iz nekđanjih đni balađe u prozi, crtice i pripovetke. Izdanje »Sindikalne založbe& Ljubljana 1951, na slovenačkom, str. 311, cena ? ı

| —_— __—_---———— a ———

ISPRAVKA

Ispravljamo grešku, koja se potk OONRaV i} Sa Vrazu. Vraz Šš OROe Ya : a ne 20. V., kako je štampano prošlom broju). i SOFA e

UREDNICI:

Dušan Kostić i Tanasije Mladenović

U: :: sss

Broj čekovnog računa 102-9032020 Pošt,. fah ređakcije 617? Poštanski fah administracije 629

Rukcpisi se ne vraćaju

Markovićevu .

u O We"

III