Književne novine
BROJ 2
proletnjim mesecima osetilo se
ove godine jedno iznenadno
pulsiranje likovne aktivnosti u Beogradu. Neočekivano. zapljusnuo je čitav jedan talas značajnih ili interesantnih izložbi koje su se sustizale bez intervala (miniaturna retrospektiva predraine umetnosti, izložba Milana Konjovića, izložba Đorđa Popovića i Jelene Jovanović, retrospektiva gralike studenata Akademije likovnih umetnosti, izložba jedanaestoTo umetnika najmlađe generacije), da bi se, najzad, u ovom mesecu, stekle u isto vreme izložbe radova Petra
IZLOŽBA LUBA U
na usijanom kamenu iz koga je Dponikao i rascevetao se narov žbun, zmija puta koja puzi liticama oko Rijeke Crnojevića, kamena stihija nad kotorskim krovovima, belo sunce po kršu Brajića i Čekliča, iznad svega izvrsna Cesta, možda slikarski najpotpunija i najjača stvar na ovoj izložbi — to su krepke interpretacije njegovog kraja, slikane nadahnuto, s majstorstvom već ođavna posvedočenim, Ali je Lubarđa pokušao da izrazi i nešto više od onoga što se da samo okom sagledati i kao motiv naslikati. Od kamena na kome ljudi ži-
Predrag Milosavljević: Ulje
Lubardđe u galeriji Ulusa, Predraga Milosavljevića u Umetničkom muzeju i Stojana Aralice u paviljonu Ulusa, otvorene jedna za drugom, prvog, drugog i trećeg maja. Imena ove trojice slikara spadaju među kurzivna imena naše umetnosti: ukazivati na mesto koje svaki od njih danas zauzima, bilo bi suvišno. Ko manje, ko više, oni su poznati i Izvan naše zemlje, ne još koliko bi mogli biti i ne zaslugom naše kulturne propagande. Aralica i Milosavljević, sa rađovima koji im stoje na raspoloženju, prikazuju oko dve decenije svoga rada, čitave razvojne periode, ili nas bar potsećaju na njih; Lubarda izlaže samo nove stvari, naslikane od 1947 godine. Njegova izložba pretstavlja ujedno i najveće iznenađenje, U poslednjim radovima, iz prošle i ove godine, Lubarda je skrenuo u jedan ekspresivan romanfizam koji uistini ne protivreči njegovom ranijem delu. Naprotiv, poetika „njegovih ranijih radova, naročito iz vremena kada je bio srodan Sutinu, već je sadržala u klici- enu grozničavu dramatičnost i liriku koja je ovoga puta kao ključ izbila i prekipela. Ali u posleratnim radovima Lubarda je ostavio ulisak da su njegovi novi napori usmereni ka jednoj herojsko realističkoj koncepciji, ka monumentalnoj figuralnoj kompoziciji stila u kome su naslikani Izgradnja pruge, Ustanak, ili idilični pano sa seljankama i blagom koji on naziva Motivom sa Primorja; očekivalo se, da će on sa te strane provaliti stenu. Međutim, iznenada sa Bitkom na Vučjem Dolu, njenim varijantama i platnima koja za njom dolaze, on čini nagli zaokret u suprotnom smeru. Lubarda se nije, doduše, ni u ovoj kompoziciji odrekao monumentalnog i herojskog stila, već samo realističke koncepcije. Bitka na Vučjem Dolu je istoriski događaj novijeg datuma ali još i u to vreme narodna pesma je opevala crnogorske bitke u mitskom stilu Kosovskoga boja. Takvog mitskog stila držao se i Lubarda: njegova slika nije istoriska kompozicija i pored svoga imena. Pogibiju Selim-paše i Osman–paše on je opevao sa licencijama guslara, i još Većim, a likovnim jezikom vrlo Jičnim, koji po svom arhaizmu potseća više na neposredni jezik narodnih umet-
nika koji su klesali lovce na stećci-
ma, nego na učene vizantiske formule srednjovekovnih freskista, jako su, očigledno, freska i zid ti koji su uticali i na izbor palete i na tehniku slikanja. Po svome modernizmu. pak, taj jezik nije bez glasova koji tu i tamo zazvuče zvukom pikasovskog esperanta. Lubarda je tražio, pre svega, ekspresivnost i našao je u šurovim, iskonskim instinktima roda i plemena, ne hajući za onu plemenitost na koju nas je pesma o crnogorskim bojevima navikla, tako da nam se, po letargiji navike, cela slika, sa osećajne strane, čini nešto nepotpunom i jednostranom, Svesni smo da je iznad svega neumesno U. alici tražiti svoje lične pronteve, narožito iražiti ih izvan kruga koji je umetnik obeležio. ali su pojmovi “ivljeg i plemenitog, junaštva i čojstva, toliko srasli u mitu o Crnogorcima i toliko se teško disociraju, da se naša dvOumica može, alo ne opravdati, a ono razumeli. Lubarda je svoju temu a vrlo je krupna -— zavoleo toliko da je, sa formalne strane, pokušao više rešenja i dao više varijanata, prigušujući fabulu i transponujući sliku sve više u neku vrstu muzike koja sec gleda. Jasno je da sve ove varijante neće naći odziva kod cele naše publjke, ali je, verujemo, malo ljudi od zanata već naviklih na bezbrojne puteljke od Matisa do nadrealista, koji neće uživati u slikarskim mogućnostima koje je Lubarda iscrpeo, varirajući svoj siže.
Pejzaž Crne Gore sačinjava veći deo, čini nam se, i jači deo ove izložbe. Lubarda je gladan svoga zavičaja koji za njega nije samo slikarski moliv već, tako reći, fizička hranm, Plavo brdo iza koga bukti upaljeno nebo, predvečerje na Skpdnrskom Jezeru sa zagasitim, jetkim zelenilom pastelnog somofa Žuti most preko peščanog korita Zete, porušeno selo
ve on je, prirođno, morao preći na kamen čoveku nesklon, na onu zlu lepotu crnogorskog stenovitog pakla, raspukle zemljine kore i njene prevrnute, razjedene utrobe, veličanstvene i strašne, kamena ukletog i kojim se proklinje, čiji su plod oni stravični i divni stihovi:
U pamet se dobro, Crnogorci!
.«.u njivu mu sjeme skamenio,
u žene mu djecu skamenio.
Doista, tu panorama nije dovoljna i nikakvo preslikavanje motiva u formatu platna neće izazvati one i onakve emocije koje u čoveku pobuđuje čudesnost ove prirode, O tome svedoče bezbrojni pokušaji da se naslikaju Alpi, pećine i slično. Suočen sa ovom za njega neizbežnom temom, Lubarda je nužno nastavio putem kojim je morao ići i kad staze realizma nije više bilo: u neposredno slikanje ličnog doživljaja, u sublimno, reklo bi se u transcedenino. U crnogorskom stenju om je pronašao čudne, fantastične forme i ritmove kojih se još niko nije dotakao, dokopao ih se i za svega nekoliko meseci s lakoćom izbacio prilično mnogo. slika u svome novom stilu. Da li je uložio sav napor da izrazi i onu gordu ozbiljnost, onu graviđad svoje zemlje na šta nas je u svojim ranijim fazama navikao? Kao i Hodler kad je slikao ledene alpiske vrhove, groznici svojih vizija on je dao jedan lako dekorativni okvir: Zubata stena, Kvrgava stena, Kamena pučina i dr. koncipirane su kao Momadi džinovske keramike u svedenoj, svetloj gami oporih, krečnih i okernih tonova. Ne želeći da žrtvuje bogatstvo svoje ranije palete i fakture, on je ostao na koloritu sličnom zvucima -škrtog crnogorskog melosa, Doniklog na istom kamenu kome se i sam moli i peva mu svo]e čudne himne. Nazvati ovu romantičnu Lubardinu fazu apstraktnom, ne bi bilo tačno, Ona je vrlo subjektivna, ali ne i nekomunikativna — što je bitna karakteristika apstraktne umetnosti. Hoće li se Lubarda na njoj zadržati, u njoj zreti ili samo kroz nju proftutnjiti, to je stvar njegovog duha i volje, svakako i interesovanja koje će pobuditi, On je iskusan, renomiran umetnik, koji je uticao, koji će nesumnjivo i dalje uticati na mlađe umetnike i koji je svestan svoje odgovornosti. Zar bi se imalo razloga da se pasumnja u iskrenost njegovog izraza kao i njegovih ubeđenja? Crvu koji njega grize on je morao stvoriti Oe pod suncem, a što se skeptika tiče — -
Ovu moju pjesmu od istine Ali vjeruj, a” kako ti drago.
Predrag Milosavljević Je drugi temperamenat, Negova snaga leži u finoći. Nasmešena seta pod kristalom intelektualizma, nešto malo ironije i
puno ljubavi, — to su osnovni sastoj- ·
ci njegove slikarske prirode. Ovaj Šumadinac je najovejaniji zapadnjak u našem slikarstvu, bilo da slika pariske fasade ili Kenzinktonski park, bilo topčiderski platan ili ohridske kuće. Umetnost je mogla preskočili i Davida i Van' Goga, ali je morala proći kroz Vatoa i Pridona, kroz venecijansku »morbidezzu«, kineske tuševe i avinjonske tapiserije, kroz violu i klavsen, da bi se došlo do onih prefinjenih, distilisanih osećanja koja su Milosavljeviću prisna. Razvoj koji na njegovoj izložbi pratimo od „1925 godine teče bez kolebanja i trzavica iz faze u fazu od čedne, pamučne mekote dečijih igara U vrtu — reminscenca na rajske igre Blaženog Anđelika, ko zna kojim zaobilaznim putem u potstvesti izniklih, zaodenu– fih u savremeno ruvo bašta iz »gospodskih kvartova« — pa preko strožih, kondenzovanijih akcenata na lepim fasadđama Monsurija i Invalidskog bulevara, do svečanih, kamenih blokova Notrđama i Klinija, do granja topčiđerskog platana, hladnog kao
ugašena lava i do još tiše melanholije ·
starinskih gradova, Dubrovnika, Starog Bara i njegovih iskopina, Oko tih belega Milogsavljevićevih epoha konstelišu se mrtve prirode, suncokreti, žute ruže, saksije bleđog cveća na prozoru pređ ćilimom od «pariskih krovova, a zatim primorski pređeli, stari konaci, ravnica Novog Beogra-
|
KNJIŽEVNE NOVINE
MOMČILO STEVANOVIĆ
da. To su teme koje Milosavljevića u osnovi zanimaju i privlače, Ljudska figura manje. On se bavi portretom, ali, reklo bi se, po izuzetku, skoro samo u rodbinskom krugu, 56bi za ljubav i za ljubav. svojih dragih. Inače figuralna tema javlja se samo u uzgrednim stvarima, akvarelima „crtežima, u jroničnim, tehnički briljantnim listovima iz mapa o šiparicama Les Maladroites, Lectures enfhousiastes-u, duhovitim humoreskama, ilustracijama i vinjetama za Sremčeve pripovetke, u otiscima drvoreza. Dve uljem slikane figurine, dve lepe Klasične vizije, ustvari su sećanja na antičko slikarstvo, na umetnine, a problem ljudskog lika tangiraju samo posredno. ·
Glavni napor Milosavljevićev je skoncentrisan na problemu tonske harmonije. Retki, dugo istraživani, sivi i modri tonovi škriljca, neukvašenog rečnog šljunka, stare gleđi, usiajalih voda u kojima se lelujaju ma-– hovina i barske trave — to je potka na kojoj on veze svilu svoga cveća ili zelenilo granja sličnog algama. Neka svečana, hladna atmosfera, vazduh koji se ne diše, kruži oko kamene mase Notrdama, bravurozno bačenog u dubinu, oko belih topčiderskih stabala ili kamenih zidova Klinija sa kojih se cedi vlaga kiše. Neki beznadežni, bešumni mir, mir davno izumrlih svetova, mesečevih kratera, počiva na olovu i mramoru Pećke patrijaršije. Ta tanana, intelektualna lirika alternira sa mekšim osećanjima, sa poezijom sobnih stvari, porcelanskih vaza, cveća, pogleda s prozora. Materijal je kod Milosavljevića takođe važno sredstvo izraza, Ulje i fempera smenjuju se prema tome da li materijalizira ili spiritualizira stvari. Pa i sam rukopis menja se prema osećanju: od dugih, mirno vučenih, linearnih poteza do skoro inkrustiranih komađa već ofvrdle, glinaste paste.
No nije samo ovakva subjektivistička umetnost, umetnost lične ispovesti, domen njegovog rada. Među našim
slikarima on je jedan od najzagrejanijih za narodnu umetnost. ćilime i igre. Skice narodnih nošnji, zabeleške sa festivala makedonskih igara, takođe šsu na ovoj izložbi. Draž manuelnog rada u tehnikama primenjene umetnosti privlači ga takođe: dekorativno pismo kojim je ispisao svoju pesmu o Parizu, lizski komentar svojih slika „intarzija, mozaik... U svima tim disciplinama ovaj svestrano rađoznali umetnik drži se na epzemplarnoj visini. Proces njegovog stvaranja nije nagao, On ne spada u red onih slikara koji munjevito prime utisak i pod njegovim udarom reaguju. Nisu li kod njega najbolje slike onih krajeva i stvari kojima je lagano prilazio, koje je dugo voleo i sa njima se srodio pre nego što ih je naslikao? Isto tako njegove slike nisu od onih koje naglo osvoje ali kad ih zavolimo u njima dugo uživamo,
»Ako se zrelo razmislim, u suštini, ja sam impresionista«, rekao je Bonar o sebi. Te reči bi mogao ponoviti Aralica koji nam i po vatrometu svoje oranžaste i ljubičaste game i po svom intimizmu, ljubavi prema kutku enterijera, krajičku stola sa mrtvom prirodom, navraća misao na Bonara. On je za jednu generaciju stariji od Lubarde i Milosavljevića, ali
Petar Lubarda: Novica, Cerović
UZ IZLOŽBU STOJANA ARALICE
o izložbe Stojana Aralice do-
vodi nas široka, cvetna aleja
okružena svežim zelenilom Malog Kalemegdana.
Ali, između ove aleje dostojne Proleća i cvetne palete Stojana Aralice postoji još žedan prostor preko koga se mora preći, jer je to jedini put do njegove izložbe. Taj put, širok i otvoren, bolje izložen i od samih slika, to je Umetnički paviljon Udruženja likovnih umetnika Srbije. Glavna izložbena dvorana u glavnom gradu na– še zemlje.
U toj dvorani, koja tako duboko razdvaja prirodu od slikarstva i slikara od stvaralaštva, nalaze se tragovi jedne neobične drame: duboka patina nekoliko decenija otkako je ovai onako ružna zgrada sazidana i dekorisana. Na njenim tužnim i prljavim ziđovima otkrićete, ako znate čitati i ovaj jezik prošlosti, sve uzdahe i prokletstva generacija slikara, sročene rečnikom prašine, krivih eksera i drugih refleksija fleka ·i zakrpa. Zamislite još erna vrata, erne lamperije i crne okvire na izložbenim panoima da bi ova slika postala i simbolična.
U toj atmosferi neestetskoj i neveseloj, kao oaza u pustinji, stoji izložba Stojana Aralice, Ta sveža izložba još više vas potseća ne fo da izvan ove zgrade blista sunce, da postoji plavo nebo, beli oblaci, sočno zelenilo, da negde žubori bistra vođa, da u prirodi pada s vremena na vreme hladna kiša koju je Tvorac možda izmislio i radi toga da svoje delo umije, da negde zalazi sunce na čistim, opranim prozorima, da se u svetu, nedaleko od ove kuće, sedi za čistim stolovima, kao što sede modeli na Araličinim slikama, koji, kad bi oživeli, možda ne bi mogli da nam ne okrenu leđa. Mislite li da slike nemaju duše? Ja vas uveravam da imaju i da sve uprave Udruženja likovnih umetnika Srbije znaju i za ovu tajnu.
Najzad, prešavši i ovu prepreku sa uzdahom što su putevi umetnosti teški i trnoviti, evo nas pred slikama Stojana Aralice. Šesdeset slika, jedan deo životnog dela, jer među izloženim platnima ima i slika od pre trideset godina. Aralica spada u red naših mlađih umetnika,·čak i najmlađih, ne toliko po godinama koliko po izloženim slikama, po duhu i temperamentu. Njegovo zdravlje, srdačan smeh u A-
ne bi mogao zamisliti.
duru, njegovo životno iskustvo dugogodišnjeg putnika po Evropi, njegovo jarko obojeno slikarstvo — sve to dovodi do zaključka da je život ipak lep. Nemojte misliti da je ova filozofija laka i površna. Može li se bez ove vere nastaviti zdravo slikarsko delo i istrajati na putu dužem od prosečnog? Mo-
' že li se bez OVOg osnovnog zdravlja
rađati dobro slikarsko potomstvo u jednom svetu kao što je naš koji je pomalo tužan i zabrinut? Nije li slikarstvo ne samo mogućnost da se dublje pogleda u prirodu i ljude, nego i potreba da se ovaj pogled dovede u krilo radosti zato što je stvaralaštvo. iznad svega radost. Uostalom, vi ste se već složili da je umeinost plemenita namera i konstruktivan poduhvat. Od nje nemojte tražiti više od toga. Ona je velika i najveća kad vam govori i o deliću ove istine, jer više od toga, često, ne biste mogli ni shvatiti.
Tako Stojan Aralica srdačno i razdragano govori o prirodi i ljudima: o toplini materinstva, o ljubavi prema knjizi, o ushićenju pred cvećem i lepotom i plodnošću vegetacije, o radosti koju čovek oseća na morskoj obali, o prijatnom dahu maestrala, o malim i skromnim kućarma, najlepšem delu čovekovom, o jarkoj sunčevoj svetlosti koja sve podjednako obasjava, i najzad 'o tome, ma da nam to ne kaže direktno, da dobre slike mogu biti i
sasvim male, U tom raspoloženju Ara-
lica je slikao podjednako i mepristrasno svuda gde se zadržao: e-d6je iz rodne Like, Dalmacije, sa jadranskih ostrva, iz Crne Gore, Beograda, iz Francuske, Španije, Švedske i udaljene Laponije.
Ali nije lep i zdrav samo ovaj odnos prema spoljnem svetu koji ga okhružuje, nego i njegov odnos prema slikarskom materijalu. Aralica voli i čuva boju kao dragoceno i sjajno tkivo. Neke njegove slike izgledaju kao izatkane ravnomernim i ritmičnim potezima koji svedoče o ljubavi i strpljenju; druge, u nekoj skoro poentilističkoj tehnici, govore o maklonosti prema primeru impresionista i uverenju da treba slikati jarkim i otvorenim bojama, jer je to potreba našeg vremena, slika onog optimizma i one
životne radosti bez koje se kontinuitet
D.J
Stojan Aralica: Ulje
RDE, MILOSAVLJEVIĆA I ARALICE
nam na ovoj izložbi prikazuje rađove tek od svoje »pariske epohe« iz 1051 godine. Došavši do zrele forme, za dve decenije svoga rada, Aralica se nije bitno menjao u shvatanjima i njegovi izloženi radovi čine jednu zaokruženu celinu. U njoj on evoluira bez otsečnih prelaza i skokova na već izabranom putu slikanja čistom bojom ka jednoj sve rađosnijoj paleti sa koje postupno otstranjuje zemljane tonove, ka sve čistijem zvuku. sonornim harmonijama bez velikih mešavina. Poentilizam — ne onaj doktrinarni neo-impresionista, već slobodniji, — koji srećemo na ranijim platnima, u poznijim radovima pretvara se u yvukopis šireg, življeg,raznovrsnijeg i smelijeg poteza, U po= slednjim radovima, isto tako, i njegov kolorit, bar u pejzažima postaje manje užaren i još svetliji.
Aralica je opredelio krug u kome se kreće i van njega nerado izlazi: enterijer sa ženskom i dečijom figurom, sa figurom u lepim. živim tkaninama koja na slici pretstavlja hromatičnu vrednost, stolna mrtva priroda, cveće, voće i pre svega, pejzaž. Od portreta samo jedan autopotret i jedan portretski koncipiran lik Ribara iz Komiže. Kao tehnika samo uljane slike. Njegova platna su manjeg i malog formata, namenjena da ukrase zid stana.
Aralica nije slikar koji komplicira slikarsku problematiku. On ne veruje da je u slikarstvu već sve rečeno i da treba po svaku cenu otkriti nove izražajne svetove da bi se došlo do originalnosti. Ako već davno „poznatim stvarima priđemo svojim osećanjem, ma i starijim sredstvima, pronaći ćemo u stvarima njihov novi lik. Biti iskren i prost još uvek je najveća originalnost u umetnosti. To bi bila, izgleda nam, teorija koju Aralica ispoveda. ma da je on nije valjda nikad izrekao, toliko je smatra očiglednom; o njoj svedoči samo njegova ume{fnost. On slika motiv, ne može se reći svejedno koji, onaj uglavnom koji već sadrži tektonske vrednosti, koji ne treba mnogo menjati i prekrajati, naročito onaj koji daje povoda njegovim riđim i višnjevim tonovima, kroz koje cikne zelenilo, da se po njemu raspevaju i zazvone. Kao i Milosavljević, Aralica je obišao mnoge zemlje, Pariz i Španiju. sever Evrope i, razume se, svoju zemlju uzduž i popreko. Predeli juga Francuske (St.
Tropeze), okolina Pariza, Dalmacija, Boka (Sv. Stefan), njegovo rodno selo Škare u Lici, Samobor,
Beograd. Laplandija, Stokholm pod snegom koji blista i presijava se od vedrine i boja, Zeta i Skadarsko Jezero, podjednako mu govore i inspirišu ga: Korčula snagom svoje dramatične prirode, Sv, Stefan alojima nabreklim od soka i sunca, Laplandija divljom romantikom svoga plavog, kao klješta zubatog stenja, bakarnog neba i riđih žbunjića po kojima fijuče vetar. Ta svetkovina boja, — crvena pantljika hoja plamsa na žutoj slami šešira (Žena sa slamnim šeširom), ljubičasta haljina na devojci, buktavo crvenilo cveća, rubinsko meso rasečene narandže i porcelan na prugastom stolnjaku, — još je možda polpunija na enterijerima i mrtvim · prirodama. Araličina umefnost imu onu dragocenu osobinu da nije forsirana i samim tim. da govori više nego što pretendu-–je da kaže. Šteta je što je za ovu lepu izložbu Ulusova sala bila na raspoloženiu svega deset dana. Za naše današnje prilike to je isuviše nedovoljno: dosta posetilaca pri navratu da je vidi ili ponovo razgleda, s razočarenjem je naišlo na već prazne zidove.
·'vale su svu lepotu originala, produbljen
Božidar Jakac: Koncert
|ALBUM ·:GRAFIRE BOŽIDARA 'JAKCAJ
Mođerna galerija u Ljubljani izdala je reprezentativni album “grafike Božidara
Jakca, u kome su sabrani rađovi OVOB VE:
likog slovenačkog grafičara od 1921 do 1950,
Reprodukcije (145) na finom papiru saču-
osećajnost, bogatstvo izraza i najrazličiti-. jih OSpahes Božidara Jakca. Uz saradnju autora, album je uredio i napisao UWVyod Karel Dobidđa. Sem radosti koju pruž ju reprođukcije Jakčevih grafika, ovaj album, je i reda primer jedne kulturne edicije na kojoj se radilo sa mnogo ljubavi i UkKU~| sa. Tu je sve završeno, sve odmereno 1} adekvatno izabrano, od papira i slova i boja, do bledožutih platnenih korica sa majstorski kombinovanim naslovom u Crnom i crvenom. ad | Sa imenom Božiđara Jakca nerazdvo.no je povezan razvoj moderne grafičke umet- | nosti kod Slovenaca. On i đanas, kao rek-| tor i profesor Akademije primenjenih umetnosti vaspitava novu generaciju slovenačkih grafičara.
Delo Božidara Jakca je himna životu 1~
lepoti. osuda sveg onog što se toj lepoti i životu suprotstavlja, plamena težnja za na= pretom i istinom. Zato nije ' čudno što je
to delo postalo blisko čitavom slovenač-
kom narodu koji je i ovim albumom Moderne galerije dobio još jednu izvanrednu priliku da ga još bolje upozna i zavoli.
GODIŠNJA SKUPSTINA UDRUZŽENJ KNJIŽEVNIKA MAREDONIJE U Skoplju je održana godišnja #Mupština Udruženja književnika Makedonije. o radu udruženja u protekloi godini govorio je književnik Jovan Boškovski. U tom peTiodu udruženje je organizovalo više diskusija o pojedinim književnim i ideološko-političkim pitanjima. Ove godine u SMoplju su počeli da izlaze novi časopisi »Sovremenost«+« i »Mlada literatura«, umesto dosađašnjih »Mov den« i »Idnina«.
U toku prošle godine makeđomski pisci objavili su niz dela. Slavko Janevski, Vančo MWikoleski, Boris Bojadži'ski, Srbo Iva-
novski, Rađe Petrovski, Gane Todorovski i drugi štampali su svoja nova Književna dela. Književni Kritičar | Dimitar Mitrev obiavio je &Anjisu »O nekim informbiroovsim karakteristikama u današnjoi bugar« skoi umetnosti«, a uskoro će izići iz štampe i KniigWe mlađih pisaca Goga Ivanovskog, Srbe Ivanovskog i skog. U pripremi su velika herojska fragedija »Goče« ođ Venka Markcovskor i drama »Grof Milivoji« od Rista Krlea. U izdanju JTugoslovenske knjige uskoro će izići »Antologija makedonske lirike«x na makeđonskom jeziku i »Antologija savrememe makedonske lirike« na srps'ohrvatskom, a već je izišao »Zbornik savremene makedđonske proze« u srpskohrvatskom prevodu. Udruženje književnika Makedonije izdalo je i dve zbirke pesama i pripoveđaka za makedonske iseljenike u Americi. Ove godine makedonski književnik Vlado Maleski napisao je i scemario za prvi makedonski umetnički {ilm »Povest o Trosini i sinu«.
Posle žive diskusije u kojoj je uzeo učešća veliki broj pisaca, izabrana je nova uprava u koju su ušli Blaže Koneski, Aco Šopov, Kole Čašule i Georgi Abadžijev.
Detar Lubarda — Bitba na Vučjem Dolu
N ije potrebno sećati se kako 6e neko podgurkivao i kikotao pred Rusoovim slikama. Nije reč ni
o spaljivanju slika »ludaka« Van Goga u ime nekog nacističkog zdravlja. Mnogo »običniji« od Pikasa ostali su neshvaćeni od svih. Ali mi je draga ona priprosšta žena koja je, pred platnima Sezana, onda kad su bila osuđivana od svih, uzviknula od oduševljenja; dragi su mi oni seljaci o kojima mi je govorio nedavno Toma Rosandić, kako su pred njegovim skulpturama iskreno prozborili: »Kao da ih je bog stvorio«, a onda vajaru; »Treba dugo da poživiš«.
Pred Lubardinim slikama čuoe sam da jedna žena, takođe priprosta, kaže: »Kao da me sunce greje«.
Sa ljudima koje je ova izložba uzbudila, koji su na njoj imali doživljaj hoću ovu radost da podelim.
Lubarda stoji pred herojskim svojim narodom koji vekovima bije bitku, stoji pred opustošenim crnogorskim selima iz kojih su jzašli toliki heroji u prošlosti, koja su dala toliko junaka Narodnooslobodilačkoj borbi, toliko đivova našoj Republici,
Gde treba potražiti inspiraciju da se sve to kaže? U jednom pismu, kojim propraća nekoliko svojih slika, Goja kaže: »Imam nameru da jzrazim u njima ona zapažanja za koja ne daju povođa slike po porudžbini, u njima fantazija i dovitljivost ne nalaze stvaralačkog prostora,«
Lubarda zaboravlja sve porudžbine i stoji pred velikom i svetom porudž-e binom svoje zemlje. Ta porudžbina koja je izašla iz okvira svake porudžbine, koju može da oseti samo pravi umetnik silinom talenta, intuicije, celom snagom svoga bića, sazrevala je u velikom čoveku,
U njegovoj viziji, nad morem kamena, nad klancima i provalijama, kreću se ljudi njegove uže otadžbine. Do dna zagnjurem u stvarnost svoga zavičaja, duboko i iskmeno nacionalam, u prethodnim godinama savlađujući majstorstvo svoga poziva, koje ga či. ni razumljivim svima narodima, on
svom silinom počinje pripreme za svoje najveće platno.
Kroz razno stenje koje slika, on već. nazire obrise ljudi zahvaćene bitkom. Ritam slike »Suvo drvo« je isti ona= kav kao u glavi propetog konja u velikoj bici, »Zubata stena« pretvoriće se u zamah i pešnicu ratnika. Lubar– di više nije važan kolorit ni crtež u jednom starinskom, uobičajenom smislu. Sve je podređeno velikoj zamisli, kao što je Goja podredio kolorit u »Kinta del sordo« — i boja i crtež, uzdižu se do velike visine. .
On pravi i skicu ratnika. Sve je bliži glavnom platnu. Pravi niz skica za glavno delo. Sve je bliže onome što hoće da kaže, I jednog dana dolazi mu do ruku pesma.Ljubomira Nenadovića o bici na Vučjem Dolu, To je bilo slučajno. Ali inspiracija je i me bila završena.
Preko kamene pučine, iz fantastičnog kraja, preko uzvitlanih oblaka, krša, stiglo se do Vučjeg Dola. I odjednom posle toliko pustoši mi smo u spletu ljudi. Ali kao što se u moru kamena stalno nagzirao čovek, tako je
& 3/
Volče Naumče-
B i
u ovom ljudskom spletu uzvitlano ka-
menje, rekao bih stene su se zagrizle zubati grebeni u ljutoj grmljavini ka.
menih pesnica.
Na ovom platnu, kao i u Gorskom vijencu, od zemlje do neba bije se boj za čoveka. To je slika naših naroda, to je slika Lubardinog zavičaja,
Lubarda od hladne materije ide do njenih najdramatičnijih ognjenih rastapanja, do sunčanih maglina, da ih ponovo zgusne u svoje slike. Zato je on i uspeo da tako potpuno kroz »Bitku na Vučjem Dolu«, prikaže sve bitke, i ovu poslednju za čoveka, koju naši narodi biju. Zato gledalac, posmatrajući ovo istinito meso ljudsMo, ove grumeni svetlosti utisnute u platno, ima utisak da kad bi se platna sklonila, da bi tada, ne samo tu izložbenoj dvorani već i oko njega, bilo manje sveflosti. /
Zar ne bi ova sve{lost mogla da zablista i pred onima koji eu samo čuli o našoj zemlji, koji sve više slušaju o njenoj Lepoti? Ljubiša JOCIĆ