Književne novine
<VA 609
GODINA IV BROJ 28
OSKAR DAVIČO
e 1, albep 89” O oca
wd?
Mt Ž ba
<
Administracija
E
n Ve“ ww. S
Kardeljeva 31, tel. 24-n0]
Mourginualije povodom jednog vekovnog ljudskog sna i danasnjih pregovora 0 primirju
N Skovima čovek sanja jedan nestrpljiv san o sreći koja je slobođa. Koja je jednakost. Koja je bratstvo. Koja je mir. Koji je nezavisnost. Korejdka poulka?
Ali neko će prigovoriti: »Molim vas, to su proste političke parole. Nikakav san«.
Usvajam primedbu, s napomenom, da je čovek do u bit svoje srži determiniran društvenošću koja je njegova beda, njegova nevolja i muka, ali i veličina. Homo politicus sanja svoje parolaške snove i živi i gine da ih ostvari jeđući vekovima hleb iz fišeklija i upomo se bori i tvrdoglavo sanja i živeći gine da taj svoj Prosti, obični, jadni i beskrajno lepi politički san uhvati u kljusa jave.
Ali zašto politički šamo, kađ su u mjemu sve mogućnosti življenja?
Jer su svi izvori snova u stvarnosti koju kritikuju, opravdano nezadovoljni njom. Ne nalazeći mesta u njoj takvoj kakva je, oni je žele druk
Pjer Križanić: Oskar Davičo
| S: \ „. Wii iti e bara rare re a ik: „ei yajdef
čijom, boljom. Izbačeni surovom rukom realnosti iz njenih koorđinata Snovi nadleću javu i nadlećući je Oematraju je, da joj se, izvukavši zaključke najzad vrate kao pedagoški bumeranzi, kao prevratnički wdari. Neosporna je akcionost snova, njihova žudnja za dobrotom, napretkom i lepotom kakvih u syetu još nema ili kakve tek valja izmisliti na. osnovu onog što već postoji u stvarnosti kao tendencija razvitka i u eshu — kao nemijnovnost. Sanjajući čovek se ogleda u ogledalu &vojih želja koje su potrebe. U njemu on vidi svet kakav jeste i vidi sebe kakav će biti u svetu, ako uspe da se wa njim preobrazi. Pred tim ogledalom na zidu sveta, čovek postavlja sva svoja pitanja, opšta i lična, iako ne tako narcisoidno privatna kao ona koja je upućivala carica iz Snežane ogledalu iz bajke. Čovek plače u snu, tuži se i žaleći se nada se i teši se nadom pređ ogledalom snova.
Opet crne zvezđe bombi — u korenje!
Opet dani žedni jedne kaplje smeja.
Opet klanje, opet mrenje, mrenje,
~ mrenje i srušen zid. Koreja! Ljudi, Koreja.
A izmeđ sna i jave — zid, brnjica pseća. Ćovek stenje. Zid stoji, a za njim vrijije sreća. iz zrcala sna, o peče sreća
za koju se čovek pod tim zidom bije.
Ne može se više tako. Sav sam — rane. Koji dan, noć koja njih će da izviđa, kad nigde, čoveče, još ne zna da grane san bez zrcala u javi bez vida?
Ima ]I neko sunce Što će iznad glava izlifi sazvežđa smrti u poluge ljubavi, koja će dići svet do stava gde hleb zapljuskuje obale bez tuge?
Ima li tle i čoveP« koji neće da stukne dok ne stane nogom na grlo'tom bridu što deli san od sveta? Tađ nek mi lik
pukne s prslim zrcalom na srušenom zidu.
Je li zid zaista već srušen, ogleđalo prslo?
Ne. Ljudi i dalje očajavaju otsečemi zidom od svojih želja koje su mogućnosti i potrebe. Strah ih je onog što se priprema. 'Prnu od zebnje, tupe od očajanja i pokušavaju da se uteše veštačkim rajevima. Intoksicirani neizvesnošću, grče se kao zmije. Ili, raščerečeni sumnjama podrvžu sva UVerenja i saznanja ponovnom proveravanju, manje lucidnom nego što izgleđa. Ili se, obuzeti agonijom propadanja, koprcaju od krize do krize, tražeći spasa u mitovima koji su davno prestali da objekuju u pećinama stvarnosti oko njih. Il, pod pritiskom cenzura, spoljnih i unutrašnjih, tromo čekaju čas kađ će ih poslati na klanicu;
Korejaca ima i van Koreje. U šah partiji agresije mi emo još kod prvih proveravanja prvih kombinacija i narodi su pioni u rukama »velikih meštara sviju hulja«.
Zid nije srušen, ogledalo-nije pr&lo.
Tepisi bombi ruše najtvrđe bunkere ali ne mogu da unište ovaj relativno tanki zid koji opašuje smrću kaznione u kojima frunu ljuđi odvojeni od svojih sudbina. Ni atomska bomba ne može da ga zbriše, Ni mnogo Tazomija eksplozija sovjetškog revizionizma. Ona je uspela samo, đa fu i tamo minira hrabrost ljudi pred zidom za kojim počinje sloboda. Ali ne,
nade koje hrane junaštva, jer te mine mogu da raznesu. jeđino iluzije koJe ih more.
A ljudi nastavljaju đa sanjaju svoj ljudski san što krči puteve nužnosti pravde.
Šta je učinila ta nužnost dosada?
Od kađa? ~.
Recimo... Recimo za poslednjih sto pedest godina.
Ogleđajući se u ogledalu snova na zidu osammaestog veka sanikilot bio je ubeđen da će ga ostvariti ukiđamjem Tfeudalne nejednakosti, ograničenosii i rascepkamosti. Njemu se činilo da će mu san o jednokosti i bratstvu i slobođi dati ključ kojim će otključot: sva polja realne sreće, sve brave večnog mira. |
Ali već 6 Velikom armijom počela je nad Evropom da kruži sablast komunizma. Ranija Zavera Jednakih giljotinirana je, a kasniji Lionski ustanak iz 1831, pokazao je ne samo Papi i Giamu, Metemihu i Pitu mlađem, nego celom svetu, da nije dovoljno proklamovati jednakost da bi je bilo, ali i da slobode ne može biti sve dok stvaralački deo čovečanstva mora da se prođaje u najam gospodarima sredstava za proizvodnju. Komumistički manifest zađao je poslednji udar jakobinskoj iluziji o mogućnosti slobode u društvu raspolućenom postojanjem amtiagonističkih klasa,
Proleter je saznao zašto se ne može govoriti o bratstvu, jednakosti i 8lobodi i saznao put kojim treba poći. da bi ih mogao ostvariti. Njih neće biti dogod čovek buđe iskorišćavao čOveka, dogod se celo društvo ne izleči svoje fizičke i moralne bolesti, te pukotine koje izazivaju i produbljuju unutrašnje borbe, dogod ne bude savladana sramota bede na jednom polu društva i sramota rasipničkog obilja na drugom. No u isti mah Komuniigtičlci manifest pružio je još neklonulim energijama jakobinizma nove perspektive.
„A Ldotle,..jspod. filiparskjh. svjlenib,.,
kravata koje su. zamenile dvonske žaboe, produžila je da se gnoji rana što je ubila feudalizam 17%93 i, ubivši ga, donela društvu boljitak. Neosporno, Iako prividan. Rana je nestala na jednom mestu, pojavila &e na drugom. Ona se nije smanjila. Potresi koji 6u otađa nastavili da razdiru telo društva i tela ljudi premašuju dotadanje grčeve. Bolesti traže i nalaze lekare. I lekove. Na ljutu ranu, socijalizam je privio ljutu travu internacionalizma i proleterske revolucije,
Pariska komuna je ugušena u krvi
Savlađdama je i revolucija iz 1905.
Tek treća hirurška 'ntervencija, 1917-–te, mogla je da objavi mir: fa-
(Nastavak na trećoj strani)
LIST Z
Uredništvu Francuska 14 teL 28-098
JANKO ĐONOVIĆ
A KNJIŽEV
BEOGRAD, UTORAK, 10 JUL 1951
ENO
I KULTURU
LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO
MOST
Pred Vučedoiskom zastavom
Ne skofrljah suzu uzaludmo kad vidjeh tebe na muzejskom zidu iacijepanu, golu i gotovo iščiljelu.
Ti tu lebdiš kao gorski zrak,
providna i laka —
kao da si juče donesena. Pod tobom je padalo po sedam brafstvenika radi slobode zemlje ove —
da slameni krovovi u plavo nebo
ispuštaju mirno svoje dimove.,.
Ti si rešeto živoga ognja, vrelo olovo je kroz tebe prošlo
i nije te oborilo.
Ti si kao gorski zrak providna, laka i čista.
U dugim, gluvim podnevima?
kao paučina stojiš među trofejima.
Ili si ti maglena koprena na oči moje da ne mogu da vjerujem,
kao da snivam.
U vrleti vučedolskoj
nadimao te vjetar
u stegu ivrdih, ispucalih ruku, Ti si bila strah i trepet
i kazna božja
nizamu i bašibozuku.
Ti tu lebdiš kao gorski zrak
providna i laka i sva izrešetama.
Na tebi je više praznina i rana
nego boja i šara... Gorski zrak, svjež i Silovit,
&truji knoz tebe od davmina.
Mi tebi vjerujemo.
I naše su zastave iscijepane ,
i prorupljene,
iz trista ognjeva izmeseme, sa trista rana otkumpljeme,
U vučjoj goleti
gdje su tvoji kozari golim stopa lima rill, po istim stancima iskomskim
i mi smo krvarili!
Pod tvojim ranjenim stegom, probijajući se kao mrki vuk,
Đoko Lazarev pošječe Selim-pašu,
da još jednu zlatnu pređu utka u tvoij slavni vez.
A kroz iste klance
Sava Mizara uđe u legendu,
gladan, go i bos
noseći oteti puškomitraljez...
O, ne skortljah suzu uzaludmo kad vidjeh tebe na muzejskom zidu iscijepanu, golu i gotovo iščiljelu.
Ti si bu kao gorski zrak | što &lruji nad brdima i katunima u našim kamenim vidicima,
I jednako se uzdižeš,
svojim simbolima i ranama,
nad dijedovima i unucima!
S ~ ~N—~—~—~ČY
ı —”»> " ez
DORA BIRTLES
Od Australije do Holandije na jednom jugoslovenskom brodu
Ovaj putopis primila je naša ređakcija od ugledne australiske književ-
nice Dore Birtles, pretsednice »Dru štva Australija — Jugoslavija«•, nedavno boravila u našoj zemlji.
Dora Birtles
ki brod »Bosna« uploviće u ni-
ječku luku,.posle devet meseci
krstarenja po evetu. "ri i po meseca brod je bio u australijanskim vodama, itovario i isbovarao robu. »Bosna« je prenela bosansko drvo u Australiju a vrafila w<cerealije iz Južne Australije u Amstendam. Sada ovaj brod nosi hranu iz Nju Orleansa u Rijeku Za celo vreme posada brođa »Bosna« mije videla svoje porodice, svoje žene. Bio je to dug, vruć i Jagan but preko Derbana, Južne Afrike i Dakara i Francuske Afrike. Kada budu stigli kući, oni će biti zadovoljni ne samo zato Što Su svršili jedan dobar trgovački posao i šlo su svojoj zemlji zaradili stranu valutu i doneli joj potrebne stvari iz inostranstva, već i zato Što su izvršili jedan važan poliličiii zadatak.
Oni Si zastavu Nove Jugoslavije poneli ecikajke u kojima se nijedan jugoslovenski brod, nije usidrio da to učini već godinama. Sastajali su se i rado bivali primani od strane jugoslovenskih iseljenika. koji su bili željni ve&ti iz zemlje i zvuka maternjeg jezika. Ustvani, ovi pomorci su pretstavljali jednu mezvaničnu drugarsku delegaciju u poseti svoiim zemljacima u najudđaljenijim krajevima sveta.
Mojamuž i ja smo mogli da vidimo koliko je misija ove delegacije bila uspešna. Bili smo putnici na »Bosni« iz Sidneja do Amsterdama. I za nas je to bio dug i tegoban put, iako nam je on pružio mogućnost da iz prve ruke vidimo kalko živi i radi jedan kolektiv jugoslovenskih, pomoraca. Bili smo oduševljeni njihovim radom i načinom
Q* 15 jula jugoslovenski trgovač-
DOMAĆI UMETNICI I PUBLIKA
(Crtež Džumhura.) PAVLE STBFANOVIĆ
tivni muzički umetnici žalili &u se na držanje naše sređine prema njihovoj delatnosti. Prvi put je Udruženje muzičkih umetnika Srbije izrazilo negodovanje povodom javnog rađa muzičkih Kvritičara (»Književne novine«, br. 20), drugi put Jelena Nenadović, pilanistkinja i član one iste uprave koja je dala prvu izjavu, prebacuje čitavoj našoj javnosti »nemarnost, okrutnost i nerazumevanje« u odnosu na rad naših muzičkih izvođača solista («Književne novine«, br. 26). J. N. pri tom postavlja tvrđenje da je taj odnos sasvim drugačiji prema stranim umetnicima i to zato Što javnost ima uverenje »da je ono što donosi strani umetnik nešto značajno, veliko, izuzetno...« Od stranih reproduktivnih umetnika gostuju u našoj zemlji samo neki, kao što i iz redova naših odlaze u ino-
V: u dva maha naši reproduk-
IDI i:V>ogos::s:ms5Z— .. II HE IK Ke–– i nr z—cccz—<—
stranstvo samo neki, Kako je međunarodna saradnja ove vrste i Stvar reprezentacije i stvar kulturne pro-
pagande, sasvim je logično da nad-
ležne ustanove i forumi aodabiraju najbolje umetnike, pa je toga ne sAmo razumljiv nego i opravdan interes javnosti za strane umetnike. Razume se, imali smo prilike da se uverimo da se neke strane koncertne agemcije ne pridržavaju pomenutog merila, ali smo isto tako videli i to da naša muzička javnost obustavlja svoju zajnteresovoamost čim se uveri da inostrani umetnik nije »nešto značajno, veliko, izuzetno«, No svakako da se i drugim zemljama reprodutivni umetnici, osobito oni koji nisu »nešto izuzetno«, sa istim razlozima i pravom žale na istu situaciju odnosa javnosti prema umetnicima izvođačima, iako moramo biti načisto i sa tim činjeničnim stanjem da je u zemljama starije muzičke kulture i fradicije već formirana (što znači: muzički obrazovana i ustaljena) muzička publika i da ona omogućuje redovnu koncertnu delatnost većeg broja solista. Kod nas je, međutim, proces stvaranja koncertne publike u toku i razvitku. Od te javnost J. N. traži da ona pruži »pažnju, interes i ljubav« domaćim umetnicima i zamera joj »negahivni i
'nepoverljivi stav« prema tim umetni-
cima. \
Pored toga što apelovanje ovakve vrste polseća na ton nekih predrafnih akcija sakupljanja dobrovoljnih priloga za ove ili one postradale, jadikovanje J. N. protiv stanja na muzičkom frontu otkriva i jeđan &tav vulgarno-sociologističke, u suštini idealističke uskogrugosti i specijalističkoprofesionalističke iwključivosti, slav koji je svakako zajednički kod većeg broja naših reproduktivnih umetnika. Izgleda đa oni ne dele mišljenje da je — pri današnjoj istoriski uslovljenoj diferenciranosti kompozitorske i izvođačke delatnosti kompozitorska ona koja je osnovna Istina, razvitak virtouznog muziciranja (od vremena Paganinia i Lista na ovamo) usmerio je i jnteresovanje slušaoca u prvom ređu na virtouznost
izvođačke veštine, ali je izazvao izvesno. zakržljavanje i opadanje interesa pa i razumevanja za sama muzička dela. Bilo bi već vreme da umetnici izvođači uvide da je ovakav tok procesa razvoja muzičke kulture u krajnjoj liniji baš za njih, kao specijaliste izvođačkog sektora, nepovoljan, pa i štetan. Razume se da se porast interes za muziku javlja, delom, i kao rezultat delatnosti izvođača, ali da li izvođači uviđaju da fu ima i drugih faktora? Zar nije amaterska muzička delatnost — ona koja pretpostavlja i nepremorenost ljudi i raspolaganje slobodnim „vremenom jedna od zdravih osnova razvitka interesa za muziku? Zar nije muzičko opismenjavanje masa, zar mije postojanje mnogih jevtinih izdanja notnih tekstova i izbacivanje na tržište mno–gih jevtinih instrumemata — takođe osnova za buđenje interesa pa onda i za razumevanje muzike? Jednom iskristalisan, taj »ljudski smisao« za muziku utiče povoljno i na razvitak interesa za muzičkog izvođača, za solidnog, dobrog 'interpretatora muyuzičkih dela, ma on i ne bio neka »velika, izuzetna« snaga. J. N. vidi u »poDoljšanju radnih i životnih uslova našeg umetničkog kadra« osnovu za procvat reproduktivne muzičke umetnoSti, a kao da ne vidi đovoljno jasno da razvoj socijalističkog rudarstva, elektrifikacije, zadružnog pokreta, mehanizacije „poljoprivrede obezbeđuje poboljšanje radnih i životnih uslova naših ljudi uopšte, pa tim putem, brže ili sporije, i dizanje društvene svesti, razvoj ideološke »nadgrađnje« na svim sektorima, dakle razvoj interesa za muzičku umetnost.
'Stanje kakvo nestrpljivo žele reproduktivni umetnici muzičari ne &tvara se ni preko noći, ni za nekoliko godina. Ali se ono stvara, nesumnjivo, i ono što je najzdravije, najpozitivnije u tom procemu, to je potrepeno buđenje i rašćenje interesa za sama muzička dela, za njihovu sadržinu, za plemenita osećanja HB njima, za smisao tih osećanja. Interes za visoku virtuoznost izvođača razumljiv je i oprav-
dan, ali je interes za muzičko delo zdravija baza muzičke kulture,
Ako i nema mnogo, ipak ima muzičkih »interesenata« koji ne slušaju mlađe soliste početnike zato što su im rođaci i lični prijatelji ili poznanici, već zato, i prvenstveno zato, što ima–ju interesovanja za muzička dela koJa ovi izvode. Nedavno, jedna »izuzetna« strana umetnica tumačila je Šopenovu klavirsku sonatu b-mol, Uskoro zatim, isto delo je tumačila jedna domaća umetnica. Bilo je razlike i u shvatanju i u opštem Mvalitetu izvođenja. Ja lično priznajem da sam oba puta imao istinski doživljaj. A zašto? Evo zašto. Jedva da se sećam voštanožutih, izbolovanih, izmučenih ruku svoje majke na samrinom odru, pre dve decenije. Daleko življe sećam We da sam mnogo ranije, pre četiri i po decenije, onda kađa mi je klavijatura bila ispod samog mosa, slušao kako se iz rađa tih muajčinih ruku liju, valjaju strasne i bolne noćne pesme Šopenove, oni duboki, uzdržani uzdasi čovečamstva u jedmoj već sto godina minuloj eposi. Od tih prvih trepeta detinjske duše do koncerata koje pominjem prošla je čitava serija ratova, odigrali su se ogromni prevrati u društvenoj istoriji čovečanstva, počeo se rađati socijalistički poređak, a ja, eto, uz doživljavanje b-mol sonate pod rukama obeju nedavnih pianistkinja, stavljam sasvim uporedo, ravnopravno, treću, neznanu pianistkinju amatera, ruke svoje majke, koja je već davno, davno prah.
Neka mi oproste čitaoci za ove intimomsti. Muzika ih iskopava i drži, čudesno povezuje. Jedinstvo i plodotvornost, delatnosti triju tako različitih žena iz triju raznih generacija vidim u besmrtnom delu Šopenovom, u značaju koji je ono imalo i ima za te tri žene, koji ono ima za sve one ljude koji ga mogu razumeti. Biće u našoj 6ocijalističkoj zemlji sve više talkvih ljudi. A koliko bi trebalo da ih je već danas, da se J. N. ne bi žalila ha »nemarnost«• i »okrutnost« naše sredine? a
PRIMERAK 8 dinara
koja je
života. Rekla sam im jednom prilikom da bi bilo dobro kada bi se snimio film o njihovom životu. »Recite im to u Beogradu« — Ššalili:' su &e oni, »Nemojte im dozvoliti da nas zaborave.« Jedan pomorac je dodao: »Još nekoliko ovakvih putovanja i kvalifikovacomo se za penziju«.
Na brođu su imali kopiju prvog jugoslovenskog filma, »Slavice*. Za devet meseci prikazivali su ga najmanje 14 puta. Mnogo im se sviđa. »Junakinja filma toliko je lepa da bismo mopli da je gledamo svako veče« — rekao mi je jedan. Radiotelegrafista Nikola Prijić ubeđivao me je da bi, ka-
„i se film prikazivao svake večeri, najmanje pola posade došlo da ga gleda. Pomorci »Bosne« vole ovaj film, jer se u njemu govoni o mornarima i vidi njihova, dalmatinska obala. Oni su mahom bili Dalmatinci, od Zadra do Kotora. Na platnu, mnogi od njih su videli svoja rodna mesta. »Moja kuća rekao mi je kapetan Božidar
Ozanić — nalazi se upravo iza OVO.
ugla, sasvim blizu plaže«.
Imali su još nekoliko starih filmo= va, ali »Slavica« je ipak bio najpopularniji. U svim lukama, pomorci su ga prikazivali jugoslovenskim #iseljeniocima. Kako su samo ovi iseljenici uživali u prostorijama »Bosne«! Veliki salom je bio krcat gostima koji nisu odlazili sve do ranog jutra. U Persu, u Zapadnoj Austnaliji „gosti 6u ostali na brodu skroz, preko »vikenda«. Kada su neki Jugosloveni u Johanesburgu čuši da će jedan jugoslovenski brod pristati u Derbanu, zatvorili su Svoje radnje i prevalili put od 1000 kilometara do ove luke kako bi videli »Bosnu«. Drugi su došli iz Keptauna, sa juga.
Iako je bila nedelja iradnje mzatvorene, iseljenici su uspeli da kupe pu= no poklona za Jugoslaviju. »Da smo ostali još nekoliko sati, kupili bi odela za celu posadu« — objasnio mi je kapetan, »Hiteli su da izvedu naše ljude u varoš, ali — brod, mora da napusti luku na vreme“. Na brodu je bilo i devet učenika, od 15 do 18 godima, koji su prilično porasli i ugojili se na ovom putovanju. Za njih je ovo bila velika škola. |
U Derbanu, gosti su bili patmniotsiki rasploženi. Mnogi su se obogatili trgujući mesom u Južnoj Africi. No, svi su oni žudđdeli za domovinom. Postavljali su niz pitanja i raspitivali see o tome kako bi se snašli u zemlji koju su napustili pre toliko godina.
Već tri godine u Sidnej i Melbom nije uplovio nijedan jugoslovenski brod. U tim lukama održane su i male svečanosti, Jugoslovenski farmeri, koji žive u prilično |nepristupačnim krajevima Australije, uspeli su da dođu na ove svečanosti. Sa sveže oboje” nom crvenom zvezdom „na odžaku, »Bosna« je ličila na kološsa u luci načičlkanoj brodovima.
Posada uvek drži brod u odličnom stanju. Svi članovi posade rade mmogo, često i dobrovoljno, kako bi brod izgledao uredno, »Ovaj brod je naš dom« — to su nam često govorili. U jednoj inostranoj luci, to nije samo njihov dom već i njihova zemlja, i svaki jugoslovenski | pomorac sebe smatra pretstavnikom svoje zemlje. Nikad nismo primetili neki slučaj pijanstva ili lošeg ponašanja, čak i u najtežim trenucima.
Nema kraja radu na jednom teretnom brodu. Kada se ne čisti paluba, onda se {larbaju zidovi ili preuređuje tovar. Ovo posada radi pored već uobičajenih stražarenja i dežuranja, "o nije lak posao. Može da postane veoma monoton. Pomorci su voleli svoj posao. Jedino što im se nije sviđalo bilo je to što su toliko dugo već odvojeni od svojih.
Na putovanju je bilo i veselijih momenata, U Valaru, u Južnoj Alu straliji, posada je lovila ribu sa veli= kim uspehom. Pomorci »Bosne« odigrali su dve utakmice sa posadom emgleskog teremjaka »Sazenland«. Oba tima odmela su po jednu pobedu. Samo je jedan član jugoslovenske posa=de imao »kopačke« te je bilo prilično teško igrati kako treba, Bilo je veselo kada smo prelazili ekvator. Polivali smo 6&6e vodom i šalili se &ve u šesnaest. Hi
Možđa je najusamljeniji deo puta bio između Persa i Derbana, koji je trajao 20 dana a da nismo videli ni zemlju ni neki drugi brod. Samo nam se jedan kit približio, dobro nas odmetrio i otišao. Ovaj predeo je isuviše udaljen da bi u njemu živele ptice, Deset dana nismo videli čak nijednog albalkrosa.
„Najsvečaniji dan na celom putovanju bio je Prvi maj, Brod, je primio i poslao niz pozdrava U salonu se služio gala-ručak, Bili smo gosti brodskog sindikata. Posle mučka počelo se sa pevamjem. Bile su to pesme poavecene maršalu Titu i partizanima. U nekima se govonilo o radu i obnovi. Mnoge su pak govorile o usamljenim srcima pomoraca, daleko od svoje domovine. Dalmatinci imaju divan glas i savršeno pevaju o moru i ljubavi...
Nađamo se da će posada »Bosne« biti lepo dočekana kada stigne kući.
=— 0: Il —z—————zZO Ona to zaslužuje,