Književne novine

RE EVO | % Yi ON a O yo ov PA a "0 PP ".. O

GODINA IV BROJ 3?

Uredništvu Mrancuska ? tel. 26 098 Aa;ainistiaeilna Kardeijeva 381. tel 24 "nl

ISIDORA SEKULIĆ

GBAMICE I GRAVMIČARI

psu do smrti koji smo videli i čuli našega seljaka kad je polazio

u rat i živo ponavljao u hodu: »Idemo da ne damo granicu!« Govor

seljački tako je precizan, tako iz topla srca i mozga poreklom, da | stalno ističe dialektičke odnose između životnih faktora i idejnih situacija. Dok u državi vlađa mir. granica se čuva. Kad zavlada hladan rat sa suse:· dima, (hladan, zar?) granica se brani. Kad neprijatelj nasrne, vojniku je dužnost da granicu ne dA. Šta je ta granica, kad vojnik ne kaže: idemo đa ne damo Beograd, nego iđemo da ne đamo granicu. — Pa, sasvim logično: granica je teška kapija koja ne sme prsnuti. Kad su Turci razbili kapije na zidu Carigrada, Vizantija je pala, nestala. — He, to baš i jeste, ti zidovi b teške kapije. Nekada, kad su cele države bile samo jedan grad, ljudi su zidinama gradskim crtali granicu. Ili su tvrđavu, isturenu na glavni drum, ili u reku, opcrtavali granicom od zidova i duboko kopanih šančeva, punih vodom što stoji U naša vremena, mi, u svemu samopouzdano preterani, mi smo podizali Mažinovljeve i Zigfridove linije, čak tvrđavu pred moćnim Atlantikom koji nije ustajala voda — uvereni da se to neće dati samo po sebi. Međutim, sve su

to ljudi rušili, zaobilazili, nadletali, sipali iz neba vojnike neprijatelju iza ,

leđa. Šta je dakle granica? Ona je geometriska linija oko otadžbine, i edgovornost vojnika, takođe geometriski uperena u moralne tendencije.

Svi smo međutim prelazili konkretne granice kao putnici. Voz stane, uniformisani ljudi idu kroz vagone, prevrću priljag, izvrću džepove, postavljaju neugodna pitanja, i vi polako osećate da je vazduh tu drugi. Najzad, voz krene, ali zamalo. Sa one strane, ljudi rade isto što i ovi maločas, i respekt neki u vama skoro da je već i neprijatan, Kako i zašto sve to? Tako, što je to granica, i sva prava i slobode putnika ulaze u sasvim druge dijalektičke odnose prema drugim ustavima i zakonima. A ta granica, ta konkretna granica, jeste li je videli? Ne; granica je u stvari, (ako se tu sme kazati »u stvari«) granica je samo jedna apstraktna linija. Malo plastičnije doživi granicu onaj ko iđe peške. Pešačenje je uopšte vrhovni način za sticanje iskustava. Pešak uoči karaulu, granični kamen, kućerak, zemunice, neke pobodene mofke, neku njivicu; i usmotri, naravno izdaleka, stražu: do zuba naoružana vojnika, koji kao za neku geometrisku katarku privezan, stoji, ljuljne malo na jednu na drugu stranu, očima buši prostor, ušima vreba pokrete koje ne može viđeti. Taj graničar nije geometriska projekcija, taj graničar je meso i krv, oči i uši države, čast države.

'U Jezerskom, u Sloveniji, gde smo pre petnaestak godina letovali, neko nam je posavetovao da od Gornjeg pansioma produžimo uzbrdo, put je lep, toliko i toliko kilometara, pa ćemo doći do granice naše sa Austrijom. — Naravno, blizu ne smete prići „uostalom, odmah bi vas i sprečio u tom graničar 8 puškom u ruci. Pošao je sa nama i jeđan domorođac. Na pravom mestu, zastao je, samo malo digao ruku, · prošaputao: »Ni koraka sa druma! emo tamo, vidite...« Šta smo »viđeli?« Jako brisan, potpuno pust teren, samoća, tišina, sitni neki objekti bez pokreta ni glasa. Iz jedne sićušne njive — boranija, kukuruz? — uspravio se odjeđared čovek, naglo obuhvatio očima proStor, oslušnuo, pa se opet sagao i nesto u šum#i- zelenila. — Graničar — šapće meko. — Pa to je kao neki strog manastir u opasnom kraju! — šaptao je drugi neko. Svi smo se stišali, i više mislili nego gledali: motke, koleba, čovek kome Be ne sme prići; tu je dakle negđe geometriska linija koja se čuva kao oči u glavi; tu je dužnost doista baš ona što i monaški zavet; a čast zemlje seva jednako pred očima kao nož. Tu čovek može za čas postati ubica ili biti ubijen...

Tu je granica; ti mlađi ljudi su graničari; i mogu usred mira ubiti ili biti

ubijeni... Formalno smo bežali natrag odakle smo došli. Naši graničari, danas, na neobično su teškoj dužnosti. Zemlja naša nije

| ostrvo, — čisto uzdahnemo: zašto nije? — pa đa ne. graniči sa susedima, nego

Ba talasima koji se gibaju i iđu. Za nevolju, mi smo čvrst kontinent, uklješten međ susede: zemlja uza zemlju, čovek uz čoveka. Nije lako biti sused mnogima, i imati mnoge susede! Geometriska, zamišljena linija, a od suseda do suseda, prema prvom ili trećem, svejedno, neprijateljski i zli odnosi. Vetar duva istovremeno na obe strane; trava i drvo sišu hranu iz obe strane, i priležu, kako hoće, na obe strane; graničari bi trebalo dđa paze šamo na izdajnike, špijune, krijumčare, a između sebe da nipošto ne buđu u nezdravim odnosima političkim. Međutim... Granica je čudesna stvar i fizička i metafizička: geometriska linija koja spada u obe države, zapravo vezuje države i karaule. Graničar. treba da je samo simbol, neprikosnoven... Sasvim nasuprot, naše graničare kradu kao stoku, ubijaju ih kao da su,na mrtvoj straži zaraćenih zemalja, Ubijaju graničare iz zasede, iznebuha, lopovski, zločinački, a međutim je na granicama mir. Šta je takav hitac i kuršum? Je li to vojnički postupak, je li stražarski manevar, je li hrabrost, je li neki manifest, neko svedočanstvo,

sukob i dvoboj, osveta lična? Ne, spontanosti nema nikakve i nikada zločini ·

nisu .bili odvratniji ni apsurdniji. Beđan politički eksponent konfuzne države — koji atribut do danas valjda nikađa države nisu imale — taj eksponent misli sigurno: Ja sam onoga ubio, ja ostao živ, dakle moja zemlja ima pravo, politika moje zemlje je dobra, a ja zaslužan političar na granici te moje zemlje. Ne, vara se zaslužni političar, ni politika ni političar ne valjaju; oni su samo

_ politički skandal. Otkriva njihovo postupanje ne ono što politika zemlje hoće, mego ono što ta zemlja i narod u njoj jesu.

Piše:

»Bolje čarape — više kupaca« fo je dakako neospormo. Da lije neosporna: međutim, teza i u varijanti: »Bolji časopis — više kupaca?«, »Svakako nije. Između ostalog ni zato što se dobar časopis mne pravi uvek od tako primamljivog i lakog materijala, što on ne postaje tako brzo i sam po 6ebi poželjan kao što je to slučaj sa bespre= kornim čarapama,

Smatram da ovaj »problem« zapravo i ne pretstavlja nikakav problem. Posmatrajući ga, čak u krajnjem slučaju, sa stanovišta privrednih nastojanja koja jače reaguju na zakonomernosti »ponude — potražnje«, mogli bismo, jedino u tom slučaju govoriti o privrednom problemu. Pravo na život jedne umetničke kompozicije, dakle i književnog časopisa, nije mo-

(Crtež Džumhura)

JOŽEF DEBRECENI

aš novi privredni sistem, koji se upravo nalazi u svojoj Organizacionoj fazi, stavlja u žižu svojih pregnuća načelo materijalnog osamostaljivanja pojedinih pređuzeća. Povodom ostvarivanja Ovih načela u praksi pojavilo se, —_ kao što je poznato — i pitanje rentabilnosti naših časopisa 1 izazvalo niz refleksija od strane diskutanata, književnika i urednika, J . Prilično je redak slučaj, da se trudbenici pera nađu pred specifičnom problematikom finansijske ili, – ča stručno izdavačke prirode, zato i dolazi u nekim osvrtima — naravno ne u svima — možda i do nesporazuma u osnovnim pitanjima. : i Kako bismo inače mogli poći prilikom razmatranja ovih pitanja „sa stanovišta aluzije takve vrste kao što je, ona o poboljšanju: poslovanja u fabrici čarapa »Ključ«, ili analogija koja u razmatranje uvlači čak i neđužne raase nogometnih utakmica? Jasno je da »paralele« takve vrste, kao ova 8a »Ključem«, nikako ne m0ogu ostvarati korisne perspektive.

guće izmeriti na grubom kantaru materijalnog prosperiteta, odnosno Uspeha kod šire čitalačke publike. Časopis pretstavlja duhovnu imovinu Uuže ili šire zajednice, a tražiti njenu amortizaciju van misaone oblasti, značilo bi otprilike isto kao kad bi se zahtevalo iskazivanje alttıivnog godišnjeg saldđa u prihodima, recimo, neke — opservatorije.

Časopis može da bude potreban, šta više „neophodan, iako je sa gledišta poslovnog poduhvata skroz u deficitu, Uostalom, časopisi su bili, a i jesu stvarno, po pravilu, finanšijski neaktivni, izuzimajući uglavnom one koji su namenjeni javnosti ogromnih istOiezičnih područja. U uslovima kapitalističkog društva oni se koriste, po načelu »cilj opravdava sredstva«, bez ikakvih skrupula i svim mogućim pa i mnajproblematičnijim pomoćnim izvorima: paušalima banaka, oglasima, blagonaklonošću pojedinih pseudomecena ,ali je i sve to jedva dovoljno za njihovo vegetiranje. Zaista rentabilni časopisi su veoma retki, „podrazume– vajući tu i One najznačajnije koji 6u pripremali, šta više ostvarivali, cele književne epohe, osnivali plodne

1 Ma a Put kj ~

ZA KNJIŽEVNOST

BEOGRAD, UTORAK, 7 AVGUST 1951

PRIMERAK 8 dinara

DUSAN KOSTIĆ

SOBubrtovački pasteli

uti,

BLA

Da 1 od stida plovi sva bez glasa

ili zadivljena stala sred ljepote? .

Ni ćuka. Ni huka. Nigdje ni talasa. Uvija veče šiblje i troskote.

Daleki puti sniju daljinama.

Ko ovdje čuje tugu ponornice? Plakala je, ridala je što tama

ponorna grli, što grdi joj lice, aj, gorka bješe — bola nesrećna što brzo mrije i što nije vječna!

A sada — tiho. Tiho nitominom.

Svjetiljke, sjene.

Sve se u noć stapa.

Koraci rivom. Ombla bol potapa svu noć se grleć s mlađom mjesečinom.

CO.BP.B

p onijele su

dah otočja,

maslina šapat i šum bora. Daljinom zriju sva visočja

— ljubi ih zora.

Cvrkuću sada s mnogo žara nemirnu rado:tb iznad pjaca, nad tugom pomrlih gospara klikću: bonaca, bonaca!

Zvone modrinom, iznad svega, dok jarom teškom beđem diše. Donijele su rumen onog brijega pučinom što se, dalek, njiše.

Zapađa sunce. Blješti luka i brođovi u modđro rone.

Čiope lete. O4d dijuka

njinog trgovi zvone, zvone...

ovele kolo pinije, spi noć. I spije more, Svejedno: žudim galije ·

i daleke, daleke

zore.

Gdje smokve zriju? I gdje s breze? IP trešnje rumehe? Ah brodovi nek me odnesu u noći one srmene!

. Lapadski vjetre, ne sklapaj oči mi žudne i tamne! Prepun sam ovog uštapa i mora. I noći plamne.

književne pravce i vaspitavali stvaralačke generacije. Pretstavlja li pri tome merilo tiraž ili materijalni Uuspeh? Da li časopis valja ili ne, da li je on potreban ili nije, na to najma-– nje ukazuje broj njegovih pretplatnika, Rešenje bi trebalo tražiti na drugoj liniji. Da bismo ovde izmerili vrednost, moramo se služiti drugom VrTstom tegova. Treba pokušati da se ispita pravo na život jednog časopisa u perspektivi: nastojati da se u njemu sagleda presek ukupno svih kulturnih vrednosti i nastojanja, sume duhovnih ostvarenja određene zajednice; swagledati njegovu sposobnost uprkos eventualnom neznatnom tiražu — da utiče neposredno, ali sigurno, na vaspitanje možda i milionskih masa.

Zato nemojmo OON suze ako se nađe Wvega nekoliko stotina kupaca koji kupuju časopis za 70 dinara, naeuprot mas: koju vidimo kako strpljivo stoji u ređu čekajući ulaznicu od 120 dinara za tribinu. Jer će posle utakmice ipak iz redova saradnika i čitalaca časopisa proizići oni koji će kroz svoje stvaralačke, usmeravajuće ili vaspitne fumkcije primerom svoje gledanje i držanje — Oformljeno e-

ventualno baš po duhu časopisa — q

preneti na desetine hiljada i mil:ome drugih.

Primere ću uzeti odande gde imam ličnog iskustva: iz oblasti mađarske literature. Književni časopis »Njugat« izlazio je decenijama. Označavao je neospomo jednu ne malo značajnu epohu mađarske literature, stvarao bogate literarne trađicije. Među književnicima, koji su u njegovom krugu našli svoj istinski akcenat, nalazila su se ne manje imena nego što je

veliki pesnik-prorok Endre Adi, koji

je pređosetio revolucije, i Žigmond Moric (preveden i na 6rpski), koji je sa tolikom dramatskom snagom slikao

CASOPISI NA RASKRSNICI

iskušenja i krize mađarskog seljaka, polufeudalnog roba.

A istovremeno broj pretplatnika »Njugata« ni u vreme njegovog najvećeg procvata nije premašio broj od tri hiljade.

Neumrli proleterski pesnik Atila Jožef uspevao je da održava u životu svoj časopis sa svega nekoliko stotina čitalaca, uz velike napore i na račun i onako skučemog svog ličnog standarda. Ipak je ova šačica ljudi, saradnika i čitalaca, oko: jednog skoro neprimetnog časopisa stvorila ono jeZBro sVesnoOg Proletarijata, iz kojeg su nikli najbolji borci protiv hortijevske reakcije.

Sve u svemu: U našim časopisima

treba da vidimo ono što oni ustvari i jesu: forume naših duhovnih Dpostignuća i stremljenja, naših ostvarenja i ciljeva. Treba da vidimo u njima odgojitelje vaspitača. Treba da vi dimo u njima pouzdani motor, iako sa mnogo transmisija, motor pokretača našeg obnovljenog duha, gradilište naše socijalističke kulture. Bez obzira ma momentani odziv široke bpublike, obezbeđujmo im opstanak i svestrani razvoj. Odziva će biti, i to sve većeg. jer. to imperativno pretskazuju, sigurno obećavaju baš zakonomerni uslovi razvoja socijalističke sreme. U carstvu »ponuđe — Ppotražnje« časopisu treba da pripada pravo eksteritorijalnosti. Ukoliko bi se, u okviru sađašnje organizacione strukture naše privrede, dojučerašnje forme pođdypiranja pokazale neprikladnim ili teže eprovodljivim, trebalo bi potražiti i pronaći nove oblike.

Naravno da mi je stalno pred očima dobar časopis. Koji je pak časopis, od postoječih, dobar, to ima da ustamovi brižna amaliza.

Ako je pak potrebno da se rešeta, neka dođe i rešeto. Ali kriterij pri tome nikako ne može da bude tako profani činilac kao što je — tiraž,

· jed

JOSIP BARKOVIĆ

NAŠ ČOVO...

apuštamoe Komandu prvog LičN kog područja i izlazimo na duguljasto otvoreno polje Donjeg Babinog Potoka. Rano je jutro, sunce tek pomolilo vedro, šumskim zrakom zarumenjelo lice, rosa još blista travom i živicama. Početak je rujna, pa·je jutro u ovim visokim, šumskim krajevima osjetljivo hladno.

Dva čila šarca tjera Luka, suhonjavi dječak od kojih petnaest godina. Glavom ustrajno vrti na sve Strane i čudim se kako mu opreznost već ne dodija. Boji se aviona! U ovom nezaštićenom polju za trenutak možeš izgubiti glavu, a još prije konje pa još ovakove! Ofraga, iza dječaka. sjedim s Nikicom, komesarom bataljona. Put nas nanio zajedno, pa se evo slučajno našli u ovim kolima.

U razgovoru vrijeme brza. Nema dosade kad šarci ovako poskočno grabe, vidiš na njima polje ih ravno ma-– mi. Približavamo se Gornjem Potoku. Ispred naš, na blagim | „pzavijucima, promiču još jedna kola, Sad nas već uz cestu susretne po koje stablo jasena, pa uz ovakav iako neznatan zaklon više toliko ne mislimo na opasnost od aviona.

Iza slijedeće okuke opazin, sad Već bliže, kako iza živice zalaze prva kKola, a na njima ugledah dvojicu partizana. U tom trenutku, kad je i Luka prestao okretati glavu, srnu Dpreko jelove šume od Plitvičkih Jezera laki talijanski bombarder. Pretrnuh na mjestu, a Nikica, naučen na ova-– kva iznenađenja, lupi Mpresenećenog dječaka po leđima i oštro mu povika: »Tjerai kola pod drvo!« Vješto skoči iz kola i probi se kroz živicu. Ja za njim, ali tek kad kola zavagnuše u iarak pod obližnje drvo. K'o bez duše bacih se do Nikice pod neku »skoro istrulelu klađu, a avion eto upravo na glavom... Grunu neka šištava eksplozija i naokolo zacijukaše geleri.

— Ala!, pomislih, nikad više sunca... Avion se u uskoj dolini nekako smota i opet ga eto nad samom glavom. No ovog puta samo Preleti, da prokontrolira pogodak. n

— Pobi ih, sigurno — promrmlja Nikica dižući se iza balvama.

— Koga? — ne shvatam ja.

— One Dprve..

Aviona nestade i uskoro se iza modrih šuma izgubi i njegov zvuk. Priđosmo.našim kolima. Kofiji nepovTijeđeni, a pod kolima se zgrčio Lijuka i trese se od očajna straha. Nikica ga izvuče odatle, ohrabri i naredi mu da još bolje zavuče konje bod stablo. Nas dvojica pođosmo cestom napri-

Njih je opazio. Sigurno se nisu živi izvukli.. — brinuo se Nikica žureći prvim kolima.

Nasred ceste, iza zaokreta, kola, ali bez konja i kočijaša.

— Šta je ovo? — mrmlja zabrinuti Nikica. — Ta gde &u nestali?...

Gleđamo, a ono jedan konj već na rubu polja, pod samom šumom, a drugi otkasao cestom oko trista metara i već njuška travu uz živicu. Malo podalje, iz nekakvog kanalčića, prokopanog ispod cešte vire dvije glave.

— Fej! — domahuje im Nikica.

One dvije prilike izvlače se, ali polako | sve nekako nepovjerljivo škilje u plavo jutarnje nebo. Susrećemo se u blizini kola. Avion je bacio »kOošaru« okruglih bombi, velikih kao dobra jabuka petrovača. Sve nišu eksplodirale pa prilazimo oprezno.

— Ma, Nikica, pobogu brate 'esi to ti?... — 6 radošću se čudi onaj postariji partizan, medvjeđeg hoda.

— Kume, Rađe, kako li se ti pretvori u krticu? — dočeka ga Nikica baš istinski obradovan. Rukovaše se onako od srca, Radine sjajne plave oči još se više ističu na licu, podobro obraslu u smeđe čekinje. Teški brci daju cijeloj njegovoj zdepastoj pojavi nešto temeljito — rođeno i karakteristično ovome kraju.

Iza kuma Rađe priđe nam mladolik partizan, male okrugle glave, malene kao tikvica, obrasle u crmu kosu sve do niskog čela. Pruži ruku, a sa bo-

stoje

Tine Mos:

ležljiva, ispijena lica pretrpljeni strah još nije iščezao. — Kako izbjegoste?! — ne može se

Nikica načuditi. konje?..,

— E, moj Niko, uvježba se i ja! A da šta!? Vidim ja kako vi rasklopite mitraljez zavezanih očiju. a ja da Bu-

— Kako ste spasili

' bim svoje oružje? Ubi mi proljetos,

tu gore na Brezovcu, dešniaka od ovog ođe na cesti. Da si samo vidio te bruke! Osam se dana nisam vraća u komandu. Tamo ti je i Mišo, pa me zbog njega ubi sramota. Šta će reći drugovi — kakvog to strica bukvana ima, kađ ni konje ne umije sačuvati. A opet, znaš ti naše Turjančane. Reče: Dalo ga da VOZi 'ranu, pa se ni tu nije pokaza'.. I onda mi u brigadi dadoše onog tamo bećara što je odđika pod šumu. I Sad, kažem ja mom Nazi — i Rade pokazuje na bljedolikog pratioca. — ljazo, izgubili smo jednog i to je za bruku i aprdđačinu dosta i previše! Gtsada ćemo malo drugačije. Bolje ćemo napet uši, pripet vagir, a lanac ad rude samo zapet kukicom za ajam. I kad onaj đavo ozgo zaurla, skači ti ljevaku, ja ću dešnjaku, dok bi tren otkopčaj, švicni kandžijom paripa i bacaj se u jarak. 1 tako ti se, moj Nikica, mi ispraksali, ne moš' bolje od nas. Avijun nađ kolima, a mi mu već iz daljega pod rep virimo...

— E, Radoje, da nisam rođenim Očima vidio, nikom živom ne bih vjerovao. Ovakvi {i ja avionske brzine još niđe ne vidjeh.

— A što 'š, mo: Niko! Evo u OvO mojije četrđeset i šest godina dosta sam ti i ostaj tar.. Lazo opet invalid, pa svejedno —– ispraksali se brate... Da mi ubiju još jedmo koniče, u komandu se ne bi vratio... Osta! bi u Jezerima s brigađom...

Prilazimo kolima. U njima nekoliko velikih vreća nabijenih tvrdim Vojničkim kruhom. Jedna bomba pala usred kola, proparala vreću i izbacila na cestu nekoliko kruhova. Jedan se otkotrljao, prepolovio i ostao tako na rubu ceste. Lazo ih pobire, briše rukom i puše u Oozlijeđena mjesta, da istjerz prašinu. Dolazi do Ovog Pprepolovljenog i ne zna Štc bi s njim učinjo.

— Radoje, evo u ovom komađ gelera — da Ea bacim?

— Ma gledaj .ga! — nakočoperi se ljutito Radoje.

— Šta ti pada na pamet?... Kru” da baciš?... Smetenjače jedan, znaš dobro da su na položaju kru' i vođa jedino što imaš...

— Mislio sam — opravđdavao se Lazo — geler je unutra, pa da ne otru-

— Eto ti ga na! — čudi se Radoje — da ga Ootruje?.. A koliko bi onda našije partizana već potrovali geleri?... Dekne te neđe u leđa, a doktor nožinu pa 6 gelerom van. 1 momak opet pušku na rame... Nego, pokupi ti sinko svaku mrvicu, ko zna kome će taj okrajak glavu epasiti... ·

— Ajde, Nikica, što ćemo mi s ovim jajima? — i Radoje sve obilazi ono nekoliko bombi oko kola koje nisu 'eksplodirale. — Da i! gađamo kamenjem?... i

Nikica se grohotom nasmija, Potapša Radoja po Pplećima i blago ga gurmmu ustranu.

— Ajde, sklonite se malo, a ja ću jednu po jednu šišnut tamo đo kanala... — E, ne ti! — usprotivi se Radoje. — Da tebi nauđe! E, baš ne ćeš! Ja nji ovako kamenjem saćeram 5 ceste. Okrugle su, pa se otkotrljaju u jarak... . i

— Pusti me, kume! Razumijem ti se ja u nji avake fele. Kad nije eksplodirala na tvrdoj cesti, ne će ni na” livadi. Nije mi to od prvine da i bacam s položaja...

— Nu — Dopusti Rađoje — ako si siguran, ajde, ali bolan pričuvaj se! Šta bi mi bez takvog momšine?...

Povukosmo se, a Nikica dohvati jedmu po jedmu jabučetinmu i zavilaši ih wu uski kanalčić koji je prolazio is-

(Nastavak na drugoj strami)

ee "—- __—A