Književne novine

GIRAXOE: # |

BEOGRADSKI „

RDJAVA POJAVA U NOVINARSTVU ~

| JEDNA

___Pojava beograd6kog »NIN«-a osetila se u novinarstvu Srbije kao jedmo osveženje. Nedeljni list, živ i raznovrsan, »NIN« je svojim prvim brojevima obećavao da će sreino popuniti jednu prazninu u srpskoj Wtampi. Nije stoga nimalo slučajno što je ovaj list brzo našao svoju čitalačku publiku, brojnu i zainteresovanu. Očekivalo se da će on izaći iz one sive jednolikosti manjih političkih listova i pretstavljati jedan novi tip nedeljnog opšteinformativnog: i zanimljivog lista. U izvesnoj meri »NIN« je toi postao, iako na jednom dosta niskom kulturnom nivou. Time je »Nin« pružio delimičan dokaz da mali listovi ne moraju obavezno da budu neinteresanini i bezizrazni. Obe činjenice — pojava jednog takvog lista, kao i interesovanje s kojim je primljen kod publike — nisu ostale bez izves= nog pozitivnog dejstva na druge manje, pa i veće listove. .

Ali svaka stvar ima svoje naličje. Postavljen na jednu široku ošnovu, kao list koji treba da prati na interesantan način najrazličitije oblasti, ljudskog života, »NIN« we od samog početka kretao po graničnoj liniji zanimljivog i senzaciomalističkog, postajući iz broja u broj sve više žrtva OvVOg poslednjeg. U tome je naličje »NIN-«-a.

Tako je »NIN« sve više klizio od zanimljivosti ka senzacionalizmu, pokazujući pritom sve manje idđejnopolitičkog kriterijuma i kulture, dok najzađ nije počeo da objavljuje stvari za koje je pravo čudo kako mogu

• đa ugledaju sveta u jednoj socijalističkoj zemlji.

Cilj ovog članka, međutim, nije da da jednu generalnu kritiku »NIN«-a, već samo da ukaže na neke nekulturne pojave, koje su se s naročitom snagom ispoljile u ovom listu (ali ne samo u njemu). Stoga se ovde svesno ostavljaju po strani takva pitanja kao što su: kriterium po kome »NIN« dosledno preštampava neke inostrane materijale, zadržava“ jući u njima čak i antikomunističku terminologiju; zatim, otsustvo svake kritičnosti u objavljivanju sumnjive »memoarske literature« nekakvog izbeglog sovjetskog: obaveštajnog ofici-

\ ra; pa nekritično popularisanje Kuki-

jevih zapiša iz SSSR-a; pa oživljava-

nje pseudosocijalne »literature« itd. i

t. 8l. A usputno pominjanje nekoliko

činjenica ove vrste ima ovde samo taj

cilj đa ukaže, u konkretnom &lučaju

»NIN«-=a, na to kako i one nekulturne

pojave o kojima će biti dalje reči ni-

gu izolovane pojave, već organski iz• viru iz jednog opšteg stanja, kulturnog i političkog nivoa lista.

Priđimo dakle pitanju koje je DOvod ovome članku. |

Reč je o kulturnoj rubrici »NIN«-a #li, tačnije, o nekulturnom načinu pisanja o kulturnim problemima.

Kulturna rubrika »NIN«-a uglavmom je verno ogledalo celoga lista: ponekad malo bolja, ponekad malo gora, a prosečno ista kao i sam list.

To još ne bi bio povod da se O njoj

piše, da se ona, po nekakvoj svojoj

unutrašnjoj zakonitosti, nije sama po| Btarala da se herostratski proslavi

| time po drugi put!) u kratkom roku

| skrene pažnju na sebe. Ali, ako se pr-

| vog puta radilo samo o nepismenosti i

|

|

neznanju, ovoga pufa stvar je neizmerno teža i žalosnija.

U svom fridesetpetom broju »NIN« | je objavio članak nekog Dušana Dra| govića pod naslovom: »Muzički četvo| rougao koji liči na monopo1l«, Po svom

karakteru ·taj nepismeni i nekulturni članak spada u one »društvene afere« kakve na zapadu iz dana u dan izmišljaju petparački bulevarski listići, koji uostalom i žive od beskrupulozne | fabrikacije takvih senzacija. Srećom kod nas, u našoj čtampi, dosad nije bilo ovakvih slučajeva, a pojava toga | članka-u »NIN«-u izazvala je revolt - naše javnosti, pa se treba nadati (ali i boriti) da njih ubuduće neće biti. Ipak je pojava toga članka u izvesnoj meri simptomatična za današnje naše vreme. Ta pojava, kao i niz drugih, manjih i teže uočljivih znakova, pokazuje kako se naše današnje krupne društvene promene često reflektuju u . glavama ljudi u najčudnovatijim ghvatanjima, koja su u izvesnim. slučajevima ne samo daleka nego i su protna samom duhu tih promena.

Pomeniuti napis ređakcija »NIN«-a

j objavila je pod redakciskim naslovom | ___»Za demokratizaciju našeg umetnič| kog života«. Time je ona nedvosmi___sleno pokazala da pod demokratizacijom umetničkog života podrazumeva i ovakvu »slobođu« neprincipijelne, lime »kritike«, neodgovornih reči postupaka. Ono što je stidljivo i uvijeno probijalo kroz. redove nekih drugih listova kod »NIN«-a! je ispalo glasno i jasno, On je po nekoj neo* doljivoj potrebi morao poći u tome pravcu dalje.

»NIN«cova kritika napada četvoricu beogradskih muzičara za monopo•

životu Beograda, za sprovođenje klilraške politike s tih položaja i onemogućavanje onih umetnika koji im ni su po volji. Pojava ovakve, neke vrste personalne kritike, dosađa je u našoj javnosti bila neuobičajena. Samim tim | se, međutim, ona ne diskvalifikuje ” uopšte, za slučaj kad bi po PDrirodi - stvari ona činjenično bila opravdana. Na kraju krajeva, ako izvesni ljudi, bili to kritikovani muzičari ili ma. ko drugi, svojim radom zaista zloupotrebljavaju javno poverenje, zloupotrebljavaju položaje koji su im povereni, zašto se o tome ne bi javno Ppisalo? Ali takva kritika mora odmeriti svaku svoju reč, mora biti dokumentovana, »NIN«-ova kritika, mea đutim, pisana je u osnovi neargumentisano i neodmereno. Iznoseći na DI.

1) U »Književnim novinama« od 2 IV o. g. Eli Finci je prvi put pisao o kulturnoj rubrici »NIN«-a povodom netačnog pisanja o savremenoj američkoj književnosti,

Yjsanje vodećih položaja u muzičkom

tvrdnju đa pomenuti. muzičari monopolišu niz vodećih položaja pisac te »kritike« nije dao sebi truda da objasni kako je do toga došlo,i da li za to treba okrivljavati baš 'te ljude ili su oni stvarno u tom pogledu donekle Žrtva jedne ranije prakse, koja se već napušta. Pri tom »NIN«-ov »kritičar« očevidno brka neke pojmove, Nabrajajući dugačak spisak ovih funkcija on nigde ne razlikuje upravne društvene funkcije od čisto stručnih. Trpajući jedne uz druge on kao da bi hteo reći đa se.u svim tim slučajevima radi o monopolizmu. Na. taj način »lako« i bez napora on preskače i obilazi. svaku analizu. Međutim, ukoliko u pitanju upravnih funkcija on juriša na otvorena vrata, utoliko je u pitanju stručnih funkcija' njegova »teza« apsurdna. Na stručne Gužnosti ljudi mogu dolaziti, Samo po svojim stručnim kvalitetima. Pa zašto onda »kritičar« nije išao linijom osporavanja stručnih kvaliteta. U samoj stvari »NIN«-ov:»kritičar« brka pojave društvenog monopolizma sa stručnim autoritetom. Vezujući jedno uz drugo on usivari negira baš taj autoritet, ali ga negira ne stručnom argumentacijom, nego argumentima koji se po prirodi stvari ne odnose na njega.

TI ostali argumenti ove famozne kritike na istom su, ako ne i nižem nivou. »Kritičar« ustaje u odbranu potcenjenih i zapostavljenih „muzičara. Ali, ako u našem muzičkom životu ima umetnika koji su nepravilno ocenjeni, bolje reći potcenjeni, zar će njihov društveni prestiž ma i za dlaku dobiti od takve »odbrane«? Nije li jedini put da se takvi umetnici rehabilituju — konkretna analiza njihovog umetničkog dela, analiza koja bi na činjenicama oborila jednu društvenu nepravdu i pređrasudu i afirmisala jednu | „umetničku vrednost. Ali »NIN«-ov kritičar ne pokazuje takvu volju.

Šta da se kaže, tek, o golim insinuacijama kakvima kipti ova »kritika«. Ili o smelosti »kritičara« da o najosetljivijim moralnim pitanjima (kao što je, primera radi, pitanje »kritičara« hoće li K. Baranović savesno dirigovati predviđeni program za Njegoševu proslavu), sudi na bazi potpuno proizvoljnih pretpostavki! U tome smislu ovaj napis je zaista jedinstvena pojava u našem savremenom no" vinarstvu. Zbog svega toga, kad čovek pročita ovaj napis njega obužima jedno teško i mučno osećanje. Neutralni čitalac, makar i potpuno indiferentan prema pitanjima muzičkih prilika u Beogradu, oseća se u tom moru prolivenih tvrdnji i sam nekako prljavo, kao da je prošao kroz

kužni prostor u kome se prljavština

i na njega nalepila. ~

Time je o ovoj »kritici« i postupku redakcije »NIN«-a već sve rečeno.

Moglo se pretpostaviti da će, poučena bar ovim iskustvom, redakcija »NIN«-a umeti da oceni svoje greške i da izvuče potrebne konsekvence. Međutim, samo nekoliko brojeva posle toga »NIN« je objavio jednu stvar koja, iako u drugom vidu, ipak pretstavlja ponavljanje starih pojava. Reč je o napadu Borisava Mihajlovića na dva članka Isidore Sekulić, objavljena u poslednjim brojevima »Književ-~

. nosti«ć.

Borisav Mihajlović je mladi i ne“ sumnjivo falentovan pisac i kritičar. Pre nekoliko godina on se pojavio sa jednom nevelikom zbirkom pesama, među kojima je. bilo i veoma dobrih. Ove godine on &e pojavio S jednom zbirkom ogleda, među kojima ima i izvrsnih,· zatim 8 nekoliko kraćih prikaza u »NIN«-u, mahom dobrih, i najzad sa jednim kratkim osvrtom na članke Isidore Sekulić. Baš taj por slednji njegov članak i daje povoda da se i o njemu glasno porazgovara.

Borisav Mihajlović napada Isidoru Sekulić: povođom pomenutih članaka, a, kako sam kaže, zato što su u njima »...u jednoj izvanredno neprijatnoj mešavini našli spoj: eruđdicija (i to ona prava — iz prve ruke) i veoma veliki prezir prema znanju, prema nivou znanja drugih ljudi«. Ali odakle, ma osnovu čega pisac te kritike izvlači zaključak da Isidora Sekulić previre: znanje drugih ljudi? Možđa samo na osnovu članaka o kojima je reč? Ako je tako, onda je zaključak. neo" snovan, a kritika tih članaka proizvoljna. Tim samim Borisav Mihajlović kao da se potrudio da ličnim primerom posvedoči reči Iisidore Seku1ić: »što se znanja i neznanja tiče, naš čovek vrlo često nema stav realnosti: to znam, to ne znam... nego je vrsta sudbinske inkorporacije: navezi se pa šta bude!

-..Kad do toga dođe, onda naš čovek koji nešto ne zna, zavidi, ružno zavidi onome što nešto zna...

Kritikovani članci Isiđore Sekulić pisani su s ciljem da ukažu na jednu već zbunjujuću slabost čitave. naše štampe kad je u pitanju transkribovanje stranih imena. Svako. ko čita tu štampu, počev od dnevnih listova do časopisa i knjiga, ne može da ne da za pravo. lsidori Sekulić. Napisi te vrste, kakvi su na primer pomenuti člamci Isidore Sekulić, ne spadaju u nekakve naučne traktate, ali baš oni pokazuju jednu intimnu brigu i ljubav Isiđore Sekulić „prema kulturi svoga naroda, svojih sugrađana, brigu koja počinje od elementarnih pojava i pitanja. Kako je to ne samo daleko nego direktno suprotno bilo kakvom preziranju tuđeg znanja i tuđe kulture! Moglo bi se s pravom reći: kamo sreće da se ovakvo staranje za različita pitanja našeg kulturnog života oseća kod. svih. naših %ulturnih radnika Članci Isidore Sekulić su jedna od onih svojevrsnih manifestacija njen" brige i ljubavi za ovu zemlju i nJene ljude. Zato je kritika Borisava Mihajlovića netačna, promašena i uvred-

ljiva.

' forov,»

17% IDA 277 , 0

rijeka

~ y

Naravno pisac ovih ređoVa nikako ne misli reći da Borisav Mihajlović, ili bilo koji drugi kritičar. nema prava da kritikuje 'Isidoru Sekulić kao i svakog drugog javnog i kulturnos radnika. Njena, književnost, stil i jezik, njena filozofija, mogu se sviđati ili ne sviđati, mogu se odobravati ili negirati. Književno i publicističko dd· lo Isidore Sekulić nije malo i ono čeka svoga savremenog. komentatora i kritičara. Ali baš zato što to Jelo nije malo i malo značajno. šlo je Isidora Sekulić jedna figura čvrsto ugrađena u naš savremeni kulturni život, ne može se o njoj govoriti .na način kako to ovog puta čini Borisav Mihajlović, a da to doista ne ispadne vrlo nekulturno. . :

Nije, međutim, bez osnova nađa da to Borisav Mihajlović sada i sam vidi. On je čovek koji nije slučajno zalutao na polje književnosti, pa je čoveku drago uverenje da je po sredi jed-

na prolazna zabluda i da će on brzo,

uspostaviti svoju unutrašnju harm0niju. Neka bi mu ova kritika bila jedna prijateljska potpora u tome pravcu.

Da završim. Slučajevi o kojima je na ovom mestu bilo govora različni su među sobom, ali oni, i jedan i drugi, bacaju svetlo na neke probleme »NIN«-a. Ti problemi nisu za potcenjivanje, ali se mogu savladati. Čitava stvar zavisi sada najviše i u prvom redu od same redakcije, jer će stvari neizbežno i dalje rđavo teći sve dotle dok se s te strane ne.shvati ako ne drugo a ono bar to gde su One tvrđe moralne „granice preko kojih svaka demokratija prestaje da bude demoRkratija, ili bar socijalistička demokratija, preko kojih se, dakle, nikad ne sme preći.

Ako se kulturne rasprave i kritike pišu rađi kulture, neka onđa buđu dđostojne te kulture!

Bora DRENOVAC

Pređrag Milosavljević: Potomstvo Kir Gerasa (Ilustracija za Sremca)

| KRJIŽEVNEINOVINE

td 0 RIR,

Nar

”

TO TP OIEE e WM l ili ”

ii Čin L j

Scena T — U koući g, Krlje, posle do-. ručka (gospodin Krlja, ljubitelj pozorišta, njegova ,žena, gospodin Rgalo, pozorišni kritičar).

Ulazi sluga

Sluga: Gospodin Ljutko Plagijalovic, gošpodine.

Mrija: Zamolite ga da se popne. (Sluga izlazi). Bvo, gospodo Krljo, gOspodin Ljuiko Plagijatov:ć pisac je po vašem ulusu.

Gospođa Mora: Priznajem da mi je najrnuiji zato što ga svi grde. va

Miugai0; "Po služi na čašv Vašoj dobrol', gospodo, ali ne i vašem sudu.

Hrlja: Ali on, bogami, ne ceni ni jednog pisca osim šebe, to je živa istina — mada smo prijatelji.

Rugalo: Nikad, Zavidljiv je kao Šta:

ra devojka na granici očaja tr,deseti-

-. Šes.e godine, a podmuklu poniznoši,

kojom će vas navesti da Slobodno izrazite svoje mišljenje o nekom njegovom delu, može da prevaziđe „ samo razurazljiva drskost kojom će odbaciti vaše primedbe.

Krija: Tažno, bogami, — mada smo ptijatelji.

Rugaio: A zatim, njegovo) lažno prezira.ije novinske kritike, iako je, U8ivari, najošetljiviji čovek na Svetu,

“te se, kao sasušeni pergamenat, grči i

smanjuje pred plamenim sudom istinske kritike. Ipak je toliko lakom na popularno da više voli i da ga grde nego da ga prčćutkuju.

Krlja: E, to ne mogu da poreknem — mada smo prijatelji.

Rugalo: Čitali ste tragediju koju je upravo zav:šio, z8r ne?

Krlja: Ah, da; poslao ju je juče.

Rugalo: Lepo! I smatrate da je strašna, zar ne? i

Mirlja: Pa, onako, među nama, bogami, moram priznati — mada smo prijatelji — da je to čudna od naj... Eto ga! (ustranu) — ... savršenijih i najdivnijih pretstava.., ·

Gospodin Plagijatović: (Spolja) Gospodin Rugalo je kod njega, rekoste?

Ulazi gospodin Plagijatović ,

Krlja: Ah, dragi moj prijatelju! mi smo, bogami, upravo govorili o vašoj tragediji. Divno, gospodine Plagi. jatoviću, divno!

Rugalo: Ništa bolje niste napisali, go.ipodine Plagijatoviću, — ništa bolje u vašem veku, .

G. Plagijatović: Neobično sam srećam, jer, bez laskanja, dragi gospodine Rugalo, nema čoveka na svetu čiji sud, više cenim od vašeg...

Gospodin Plagijatović: Iskreno dakle — komad vam se 6video?

Rugalo: Izvanredno! G. Plagijatović: Ta manite, ipak bi

w.oamoralo biti nešto što bi po vašem

mišljenju trebalo popraviti, ha? Gospodin Krlja, ništa niste primetili?

Krlja: Pa, znate, vrlo je nezahvalno govoriti o tome, pošto pisci većinom...

G. Plagijatović: Zaita, to vredi za većinu pisaca obično su strašno tvrđoglavi! ali, što se mene tiče, ništa me toliko ne raduje kao kađ mi razuman kritičar ukaže na neki nedostatak, jer,

Q linovistici u Sovjetskom Savezu

(Nastavak sa prve strane)

ljao u toku vremena!), ali ipak »radovi N. J. Mara sačuvaće svoj izuzetni značaj i životnu snagu u sovjetskoj nauci koja se sve. više razvija«, Ako i stdijalnost i paleontološka analiza, zasnovana na četiri elementa, imaju nedostataka, one imaju tu dobru stranu što su izgrađene na načelima marksizma-lenjinizma, Još znatno dalje ide N. Čemodanov, profesor Moskovskog univerziteta i pisac poznate knjige o opštoj lingvistici. On odbacuje kritiku Čikobavinu kao netačnu i smatra »da je Marova teorija zasada najbolje što je naučni razvitak dao u toj oblasti znanja, i zato svaki pokušaj da se značaj N. J. Mara negira stvamo koči napredno koračanje nauke«. Pošto, se Marovo učenje očisti od grešaka, njemu se treba na= novo vraliti. G. Sanžejev, prof. Moskovskog instituta za proučavanje istoka, iako na mnogome. čemu i zamera Maru, ipak nalazi u mongolskim dijalektima i potvrde za neke ideje Marove i smatra da se u tom pravcu mora ići »pod svetle svodove marksističke i lenjinističke nauke o jeziku« samo napred, a nikako ne nazad. Čemodanovu i Sanžejevu prilazi i FP. Filin, profesor Tenjingradskog univerziteta i naučni sekretar Prezidijuma Akademije nauka SSSR, čovek koji je najviše zaoštravao. borbu između dva fabora unoseći netrpeljivost i isključivost tamo gde im nema mesta. Ovde se malo trgao i veli samo da ne treba zidati bez Mara, ne treba smatrati njegovo učenje za dogmu, ali ga ne treba ni kritikovati onako kao što su to učinili Čikobava i Serebrenikov. A. Popov, doktor istoriskih nauka (Lenjingradski univerzitet) misli ima kod Mara tačnih pogleda, pa njih treba uzeti, a ostalo odbaciti, 5. Nikikandidat „filoloških | nauka (Moskovski pedogoški institut), misli slično tome, a i Kudrjavcev (Irkutski univerzitet) nalazi da Mar, iako ne u svemu, u mnogome ima pravo.

Bto to je, ukratko, slika koju su oni koji su priredili anketu hteli đati o ruskoj lingvistici 1950-te godine. Mara niko ne odobrava u potpunoati, Od njegovih najodanijih pristalića (Čemođanov, Sanžejev, Filin, Meššaninov) do krajnjih protivnika (Či' kobava, Vinogradov, . Serebrenikov Černih) ima čitav niz prelaznih stupnjeva, sa poluođobravanjem njegovih učenja, ili u još većim ili znatno ma-

da .

njim razmerima. Ali je pitanje: da li je mogla da se održi ova anketa sasvim objektivno. »Marovci« su bili još u punoj vlasti i mislili su da će se tako i održati ako nešto popuste od svoga ranijeg otsudnog stava; a »antimarovci«, ne znajući kakav će obrt cela: stvar dobiti, nisu mogli izaći sa potpunom istinom, sem u izuzetnim slučajevima (Čikobava). Zato ima do-

„sta onih koji su hteli da zadovolje, „

bar donekle, i jedne i druge. Sem toga, mi ne znamo šta je u drugim odgovorima. Ovako, bilo je jasno da se morao neko pojaviti ko će celu stvar presuditi.

Nedostatak ovog načina rađa u tome je što nije ostavljeno ranije da se naučna diskusija slobodno vodi i što nije sprečeno da se od jednog. pravca Wu nauci nasilno stvara obavezna nauka koja se sprovodi odmah kroz škole i druge ustanove. Marovo učenje bilo je oduvek vrlo sumnjivo. Njega nije priznavao učeni Zapad, a nije ga primila ni sva nauka u samom Sovjetskom Savezu. Da je ostavljeno da se slo bodnom izmenom misli utvrđi tačno šta je Mar dokazao, a šta je kod njega lepa, ili manje lepa ili i sasvim ne* prihvatljiva pretpostavka ili misao, ja sam uveren da do ove: ankete ne bi moralo doći. Lingvistika u Sovjetskom Savezu išla bi i dalje po utrvenim stazama. Jer imena Potebnje, Fortunatova i Šahmatova, da uzmemo i samo najistaknutije lingviste poslednjih pedeset godina do Marova učenja; bila su dovoljno jemstvo da ruska lingvistika ima na koga da se osloni u svom daljem razvitku,

Danas u svetskoj lingvistici ima različitih pravaca koji se još nisu to-

liko ustalili da se može reći da jedan ·

od njih vlađa naukom. Međutim svaki od njih otkriva našoj nauci po neku novu stranu. A biće, najzad, pri-, mljen onaj za koji se, posle napornog, rada, sudara mišljenja, novih ispitivanja i udubljivanja onoga do čega se ranije došlo, nađe da je najbolji. Svako ometanje toga procesa objavljivanjem! ma s koje strane da je jedan od tih pravaca spasonosan, a da drugi 88mo smetaju razumevanju 'stvari, pretstavlja nasilno odugovlačenje i upućivanje prirodnog i pravilnog procesa štetnim stramputicama. Tako je bilo i sa Marovim pravcem u Sovjetskom Savezu. (Svršiće se)

\,

Y ı N r, \

„e

Proba Jedne tragedije“ (odlomak) —

šta vredi pokazivati delo prijatelju ako nemate nameru da se. koristite njegovim mišljenjem?

Rtugalo: Tačno, Pa, dakle, iako mi

se komad u celini mnogo švideo, ipak

imam neku malu primedbu, koju bih, ako mi dozvolite, pomenuo, i

'G. Plagijatović: Gospodine, biste me zadužili, |

RWtugalo: Ćini mi se malo radnje.

G. Plagujalović: Bože! — vi me iznenađujete! — nedostaje mu radnje!

Rugaio: Da, moram priznati, čini mi se da u komadu ima malo zapleta.

G. Plagijatović: Gospode! Verujte mi, gospodine Rugalo, nema čoveka čiji sud više poštujem. Ali, ne mogu da se složim s vama, gospodine Rugalo; plašim se samo da je zaplet Suviše zpijen. — Dragi moj Krljo, kako se vama čini? +}

Hrlja: Zaista, ne bih mogao da 5e složim s prijateljem Rugalom. Mislim da je zaplet sasvim dovoljan, a da šu prva četiri čina, sa, mnogo razloga, najbolja koje sam ikad čuo ili video. Alko bih smeo da nešto primetim, rekao bih da interesovanje prilično pada u petom činu.

G. Plagijatović: Raste, hteli ste reči, gospodine, :

Krlia: Ne, nišam, časti mi.

G. Ptagijatović: Da, da, hteli ste, duše mi, — Siguran sam da ne pada, u– veravam vas. Ne, ne, ne pada!

Krlja: Pa, gospođo Krljo, zar ne rTekoste da se i vama učinilo tako? Ž

Gospođo Krlja: Ne, zaista, nisam, nisam našla nikakve mane komadu od početka pa do kraja.

G. Plagijatović: Duše mi, žene su ipak najbolje sudije!

Gospođa Krlja: IH, ako sam i kazala neku primedbu, sigurna sam da 56 nije odnosila ninašta određeno u komadu, sem što mi se, učinilo da je u celini malo predugačak. ”

G. Plagijatović: Oprostite, gospođo, da li govorite o trajanju komada ili mislite da se suviše otegao.

G. Krlja: O gospode, ne! Mislim 6a– mo da je dug obzirom na uobičajenu dužinu komada.

G. Plagijatović: Onda sam vrlo srećan — zaista vrlo srećan —,.jer je moj komad lratak, izrazito kratak. Ne bih smeo da se s gospođom ne složim u pitanjima ukusa, ali, kad je reč o vremenu, sat je, kao što znate, kcritičar.

Gospođa Krlja: Pretpostavljam onđa da je tome krivo sporo čitanje gOospodina Krlje.

G. Plagijatović: Oh, ako vam je gOspodin Krlja čitao, onda je to sasvim druga tvar! Uveravam vas, gospođo Krljo, čim neko veče budete mogli da mi posvetite tri i po časa, pročitaću vam'ceo komad od početka pa do kraja, s prologom i epilogom, i još će ostati vremena i za muziku između činova. Gospođa KHrlja: Nadam še da ću Uuskoro imati priliku da komad vidim na sceni. |

Krlja: U ređu, gospodine Plagijatoviću, želim vam da i s novinskom kritikom iziđete tako lako na kraj, kao što ste s našom,

G. Plagijatović: Novine! Gospodine, one su najprostija... najrazuzdanija... najodvratnija... najpaklenija stvar na svetu, Nemojte misliti da ih čitam. Ne, ja se držim pravila da ne treba ni zavirivati u novine.

Wrlja:' Imate pravo, jer, zaista, njihova drskost mora đa pozledi svakog pisca delikatnijih osećanja.

G. Plagijatović: Ne!... Naprotiv. Nji. hove pogrde &u, ustvari, najbolje pohvale — volim ih više od Svega. Njihova potpora može samo da naškodi glasu nekog pisca.

Reugalo: Da, tačno... i onaj napad na vas od pre neki dan...

G. Plagijatović: Šta? Gde?

Kyvlja: Ah, mislite na list od četvrtka; to je bilo posve zlonamerno, uveravam vas. · hi.

G. Piagijatović: Oh, utoliko bolje. Ha! ha! Ne bih ni voleo da je bilo drugačije. |

Mrlja: Zaista, tome se treba samo smejati, jer...

G. Plagijatović: A da li biste še moždia mogli setiti šta je momak napisao?

Rugalo: Molim va9, Krljo... Gospo-

mnogo

da komad ima

din Plagijatović je izgleda malo rado-.

znao. 2 R

G. Plagijatović: O, gospode, nel... rađoznao... Ja ne, ni naimanje. Ali, znate ipal bih mogao čuti.

Krlja: Rugalo, da li se sećate? Kažite nešto. ·

Rugalo: Hoću (Krlji) — Da, da, 6ećam se odlično.

G. Plagijatović: Lepo, recite onđa — mada to uopšte nije važno — šta je dakle kazao taj gospodin?

Rugalo: Pa, on otvoreno tvrđi da nemate ni najmanje invencije, niti ma kakvog ličnog dara, iako ste najveći Rklevetnik svih živih pisaca.

·G. Plagilatović: Ha! ha! — vrlo dobro! Rugalo: Da u vašim komedijama nema ni jedne originalne ideje, pa ni u vašoj beležnici, u kojoj su pobeležene zalutale šale i ukradene dosetke po istom sistemu kao i u glavnoj knjizi Ureda za .kradene i izgubljene stvari.

G. Plagijatović: Ha! ha! — vrlo zabavno! Rugalo: Zatim, da nemate ni toliko sreće da biste umeli da krađete s ukusom, već pabirčite među otpatcima opskurnih knijga kojim 6u se pre vaš koristili veštiji plagijatori ,te 5e osn0Ova vašeg dela 6astoji od.otbađaka j taloga, kao najgore vino u najprostijim krčmama.

G. Plagijatović: Ha! ha!

Rtugalo: U vašim ozbiljnijim stvaTima, kaže on, bujice reči bile bi manje nepodnošljive kad bi mišli bar malo odgovarale izrazu, ali, siromaštvo osećanja providi se kroz fantastičnu gomilu finih reči kao klovn kroz novu unifokmu. |

RINSLI SERIDAN

'P.KRIMIO MR"

BROJ 41

. \

—_____ ____ –-- TT ——ŠČŠŽ

7 } * i ı Rugalo: Vaši prigodni obrti i ukra- ~.

si odgovaraju obštoj grubosti vašesĐ,

stila, kao udarci maljica doboša DO

razapetoj krpi, dok vaše podražavanje ·

Šekspiru liči mimikriji Talstafovog paža, pa od prilike u tom odnosu stoji. prema vrednosti originala. Ć

G. Plagijatović: Ha! ha!

Rugalo: Ukratko, da vam ni najbo-

"lji odlomci, koje ste pokrali, nisu od

koristi, pošto siromaštvo vašeg &Op-. stvenog jezika onemogućava da se S njime stope, te ostaju na površ'ni kao komadi laporca na jalovoj pištoljini, zakrčavajući, ustvari, tle koje ne mogu da učine plodnim!

G. Plasijatović: (U velikom uzbuđenju) Svako druši uvredđ'o bi se zbog ovoga,

Puugalo: Oh! Pa ja sam vam io ispri- .

čao samo da bih vas zabavio.

G. Plagijatović: Znam!... Pa ja se 21

zabavljam... ha! ha! ha!... Nemam ni najmanje invencije! Ha! ha! ha! Sjajno! Sjajno!

Buugalo: Da,... ni malo dara! ha! ha!

ha! „ , : KHrlja: Surovc3 li nevaljalca! ha! ha! ha! Imate pravo, gospodine Pla-

gijatoviću, što nikad ne čitate takve besmislice. G. Plagijatović: Razume se, jer, ako

u njima ima pohvale, bilo bi do kraja .

sujetno radovati joj se, a ako se radi o grdnji — pisac može biti siguran da, će je i onako čuti od nekog #vraški dobronamernog prijatelja! Cin KI Scena IT — U mogzorištu. Izlaze pred zavesu: g. Krilja, prijatel] po- '

zorišta, g. Rugalo, pozorišni kritičar 1 g. !Nađuvenkov, pisac tragedije.

Naduvenkov: Ne, ne, gospodine; što

Šekspir kaže za glumce može Se bo» lje primeniti na zadatak komada; on treba da bude: »izvod ·i kratka hronika vremena«. Stoga, kad isforija, B naročito istorija naše zemljć, pon piscu šta bilo, što odgovara vremenu u kome piše, on će se, ako je svestan svog sopstvenog intereša, poslužiti time. Zato sam, gospodine, nazvao SVOju tragediju »Španska Armada«, a Paa postavio pred utvrđenje Tileri. : · Rugalo: Vrlo srećna ideja, zaista! MWrlja: Tako je — zar. vam nisam rekao! Ali, oprostite, ne razumem samo kako ste uspeli da upletete neku ljubav u tragediju. ništa

Naduvenkov: Ljubav! Ah,

lakše! Priznato je pravilo među peš-

nicima da, uvek, kadgod im istorija pruži neku herojsku temu pogodnu za pozorišni komad, mogu da joj po svom malo ljubavi, a čineći to, u devet slučajeva od deset, izvršiće samo korisnu ispravku u nezvaničnoj istoriji vremena. Čini mi se da sam to urađio prilično uspešno.

Rugalo: Nadam se bez skandala 8 kraljicom Jelisavetom?

Naduvenkov: Gospode! ne, ne. Zamislio' sam samo da se kći komandanta Tilberi Fora zaljubila u sina španskog odmirala. a

Rugalo: Oh, je li to sve!

Krlja: Sjajno, časti mi! Odmah 8am to shvatio. Ali zar to neće izgledati malo neverovatno?

Naduvenkov: Da buđem iskren, izgledaće — ali šta mari. Pozorišni komad i ne ireba da pyikazuje događaje koji se dešavaju svakog dana, već Wtvari taman toliko čudne da se još nikad nisu dogodile, a ipak bi mogle da se dese.

Ttugalo: Zaista, ništa nije neprirodno što nije fizički nemogućno.

Nađuvenkov: Tačno, i baš zbog toga sei Don Perolo Brkovandos — to je ljubavnikovo ime — mogao naći u Engleskoj u pratnji španskog ambasađora, ili se 'Pilburina, a to je devojčino ime, mogla zaljubiti u njega čuvši za njegov karakter ili videvši njegovu sliku, ili znajući da je On po slednji čovek na svetu u koga bi trebalo da se zaljubi, — ili, zbog bilo kojeg drugog ženskog razloga. .Pa ipak, gospodine, ma da je samo kći jednog viteza, zaljubljena je, časti mi!, kao bilo koja princeza.

Krlja: Sirota devojka! Već saosećam sa njome! ...pošto mogu da shvatim kako veliki mora da je sukob između njene strasti i njene dužnosti! ...njene ljubavi za otadžbinu i ljubavi za Don Ferola Brkovandosa!

Nađuvenkov: Oh, strašan sukob! njeno jadno osetljivo srce koleba se između ovih šuprotinih strasti, kao...

Ulazi: Šaptač Šaptač: Gospođine, scena je postavljena, i sve je spremno da počne, ako želite. d E) Nađuvenkov: Časti mi! nećemo onđa gubiti vreme Šaptač: Mislim, gospodine, da će

vam se komad ipak učiniti vrlo kra= ~

tak pošto su se svi glumci koristili vašom ljubaznom dozvolom. Naduvenkov: MB! A kakvom! Šaptač: Pa znate, gospodine, dali ste im slobođu da skrate ili izostave sve što nađu da je nepotrebno i da smeO O NŠ O O ZO aii da su se obodno koristili ljivošću. DOVEO OBa oOINa Naduvenkov: Dobro, dobro. Oni su u osnovi vrlo dobre suđije, a ja znam da sam suviše bujan, — A sad gospodine Hopkins, možemo početi pošto se vama sviđi. : Šaptač: (muzici) Gospodo, biste li hteli da otsvirate nekoliko taktova, ma. šta, samo da...

Nadđuvenkov: MEj! tačno! — pošto se |

proba sa scenom i kostimima, učinićemo, časti mi, kao da se radi o mijeri. Ali nije potrebno ustavllati probu među činovima. (Izlazi Šaptač. Orkestar svira, Zatim zvono zvoni.) Tako! Sklonite se gospodo. Kao što znate, sad se obično čuju povici: »šedite! ... sedite! ... dole šešire! ,.. tišina! Zatim se podiže zavesa — i, dajte đa vidimo šta su uradili slikari. Kraj prva slike (Preveo K.)

slobodnom nahođenju dodaju”

.

: 8