Književne novine

BROJ 46

Po ROG ZNL. 1.3)

9000000D000, : vd 7 . | ; oooo0eoeooeoeooOgoeeeooeo000O0OBOOeeoogo0ooo0O00000ODeoDeoeO0O00e0G0OO0PO0000000D0000000eWceecooo00000Ome• 0060000000000000000o0eBO000D000000000000000D00BeOgO00DO00eDDeoeo0gee00eOGOGOOr6e0eO00OO00oOGOCCGOGe00090000O00DOOO ?6ooooeetoopooo0co0060000oGe0GoO0eeegeo06000000e000O00000000e0O0D00e00GO00O000OGOOog0oOOGO0O0POO00000

- »KNJIŽEVNOSTa

•

4 // \

Ž4

NOJ.1

DOM WA BOS |,

ı U poslednjem broju »Mlađosti« moju pažnju ne zadržavaju, pre svega, Oskara Daviča mozaična razmišljanja o »Poeziji i otporima«. Ne zato Što bih smatrao da je taj poetsko,nemirni napis pesnika o nepešnicima oko njega neinteresantan ili da ne zaslužuje pažnju da bude analiziran i procenjen. Već prosto zato što bji takav posao, sa ovakvom šarolikom čipkom kapricioznih motiva, u kojima na mnogo mesta istiniti akcenat iz srca odjekne, a odmah zatim ga pokrije i zamagli više ili manje duhovita igra reči, dakle, proizvoljnost u konstatacijama, iđejama i zaključcima, bio u suštini nemogućan, jer ·bi zahtevao „bar toliko isti prostor koliki je i sam napis u časopisu zauzeo a to je koje-

· kakvih četrdeset i nekoliko stranica. Ovde bi se doista moralo ići od reda do reda, i to u stalnoj smeni kontradiktornih raspoloženja.

Isto tako neću se podrobnije zadržati ni na nekritičnom, iako uglavnom živo i literarno napisanom članku Antonija Marinkovića o poeziji Tina Ujevića. Ja volim da se smelo, u punoj meri i bez ustručavanja, kazuje oduševljenje, kad se ono istinito doživi, o jednom umetničkom delu. Meni su doista nesimpatični oni kritičari — ikritikanti koji na svaki plus odmah fraže i jedan minus. Toj praksi, prilično odomaćenoj, ima se dobrim delom zahvaliti što se kod nas pojava poltlcenjivanja sopstvenih umetničkih dometa sve više širi. Ali to svakako ne znači da kritičnost u procenjivahju stvari treba zanemariti. Da se zauzme entuzijastički stav za jedno umetničko ostvarenje, treba doista imati i moć sigurnog procenjivanja vrednosti kojom se neko oduševljava. U ovom slučaju te kritičnosti nimalo nema. Ako ikoja, poezija Tina Ujevića nesumnjivo zahteva korenitu Rkritičku reviziju, sa mnogo razmišljanja i o pesmama i o pesniku, o poetskom činu i o životnom činu, jer su.to, za mene, nerazdvojive stvari. Da je tako postupio, Antonije Marinković svakako ne bi ovako apodiktički branio tezu o nekoj vrsti životnoga elana u Ujevićevoj poeziji, o njenoj životnoj razdraganošti, o progresivnome u njoj, o bezmalo njenoj revolucionarnoj perspektivnosti!

Na čemu bih se, međutim, hteo zadržati, to je poezija u ovome dvobro= ju »Mladosti«. Pod opštim nazivom »Iz naše savremene poezije«, objav-~

ljeno je ovde petnaest pesama od se-'

dam «savremenih pesnika, starijih, mlađih i najmlađih. Imenom navedeni, oni se ovako ređaju: Dušan Matić, Tanasije Mladenović, Radomir Konstantinović, Dušan Kostić, Vasko Popa, Vesna, Parun i Svetislav Mandić. Tako savremenici, ovi pesnici su ovde združeni kao prilično heterogeni spoj. Ne samo i toliko po godinama, koliko po raznim „poetskim shvatanjima, i stavovima, težnjama i postupcima, i još više„, po ostvarenome poetskom kvalitetu. Ako bismo ih hteli razvrstati po ovim drugim merama, na jednoj strani bi bili Dušan Kostić, Tanasije Mladenović i Vesna Parun. ·A na drugoj, Dušan Matić, Rađomir Konstantinović i Vasko Popa. Ovim drugima dodao bih i Miodraga Pavlovića, sa jednom mutnom proznopoetskom egzibicijom, koja se zove »Zaključak o smrti«. Sasvim posebno, i vrlo zanimljivo, stoji Svetislav Manđić. O prvima ne bi se ništa naročito imalo reći, u svakom slučaju ne nameće se pažnji nikakav novi ton u njihovom već ubkvrđenome poetskom registru. Sva iri pesnika su pretežno liričari mekog, nežnog štimunga, lirski vibrantni u određenoj meri, koja od jednog do drugog varira i u kvalitetu i. u intenzitetu, ali i sa nečim u osnovnome tomu lizski zajedničkim. Ovde se opi naročito izdvajaju tim svojim zajedničkim lirskim tonalitetom, koji ih jasno diferencira od druge grupe. Ako bi se imalo-ukazati na nešto što bi bilo kao znak novoga u njihovom · pojedinačnome ' razvoju, mogla bi se kod Tanasija Mlađenovića konstatovati jedna težnja, ili bolje reći napor da se na neki način potencira, u smislu očvršćavanja, kao i u širem rasponu davanja, trenutni

lirski motiv, koji vuče u emotivno '

ustreptalu, ali i fragmentarnu poetsku formulaciju. Ovaj liričar se kreće u pravcu šire zamišljenog poetskog oblika, u pravcu poeme. Ali istovremeno, u tom ostvarivanju prostranijeg poetskog organizma, potiskujući ono · intimno što je u njemu pravi lirski potsticaj, on pomalo verbalistički uobličava svoje stihove i ponekad zapada u neku vrstu lirske retorike. Ovde je to vidno. Kod Dušana Kosti-

ća, skoro obratno tome, javlja se'po-"

treba za zgušnjavanjem, za sabijanjem ·forme, da bi se postigao i što sažetiji lirski izraz, i taj napor ne ostaje bez rezultata. Ovde njegova pesma »Dobri vjetre« doista se ističe dobrom konkretizacijom ovih težnji. Vesna Parun potvrđuje i ovđe sve svoje leDe kvalitete, iako, priznajem, ja manje volim njene stihove bez rima. Međutim, sva tri pesnika, ostajući u svojim, već utvrđenim merama, ovde stoje sasvim nesrazmerno u odnosu na drugu grupu. Ako ova družba nije slučajna, onđa bi mogla biti simptomatična, i to na način koji bi nas odveo u zabrinuta razmišljanja.

Jer ofanziva poetskog nesmisla i besmisla u pesmama druge grupe je sistematska, tako da izgleda skoro kao sračunata. I to zahteva vrlo O-

zviljan razgovor. Na ovome mestu, u,

rubrici »pregleda časopisa«, on ne može da bude sproveden u potpuno-

sti i do kraja, Ali mora da se začnoe, .

Šta sve ovo znači, ne kao sadržaj, jer tako ništa ne znači, već kao pojava?

Broj 7-8, za Juli-avgust

Je li to vraćanje na već ođavno porušene i u korov zarasle pozicije futurizma ili nadrealizma? Ili su to neki novi snobunovni pokreti kojima se poezija ustvari apoetizira ii antipoetizira, što će pre svega reći odvaja od čoveka i od života, suprotstavlja čoveku i životu? Jer šta je poezija, ako nije jedan smisao za čoVeka i u čoveku, za život i u životu? Ili je io prkošenje besmislom i čoveku i životu iz nekih tamnih motiva nihilističkog poštavljanja sebe prema njima? Sve su to već razgovori davno voOđeni i davno završeni. Sve su to pitanja već davno postavljena i sa davno datim definitvnim odgovorima na njih. A evo, recidivi u stepenu teške vrućice danas i ovde se, javljaju, kao da prkosi vremenu i društvu koje izgrađuje viši smisao i života i čoveka, i koje je sve u grčevitom naporu za što dublje osmišljavanje svih životnih odnosa? I neka se niko ne brani od ovih konstatacija aluzijom na ždanovštinu, jer biti protiv ždanovštine nikako ne znači biti istovremeno za futurističko-nadrenlistička buncanja. Danas treba i mora se odlučno biti i protiv Ždanova i protiv ovakvih recidiva besmislovanja u literaturi i u umetnosti uopšte. U literaturi i u umetnosti pre svega ove zemlje i ovoga društva. A da se besmislovanje povampiruje, ne treba dokazivati ničim drugim do citiranjem samo nekoliko stihova, iz ove sveske »Mladosti«: . '

»...OVO čekam je veliko kada izlazi na usta...«

»Na svim jezicima sveta jedno je čekam i čekam i beskrajno · čekam pa čekam jedno je kada se usta otvore, oči zatvore bola, jedna je suza ptice...«

»Konj

Obično osam nogu

Ima

Između vilica

Čovek mu se nastanio

Sa svoje četiri strane sveta...«

Rež je smisao, jer ako nije smisao, onda ništa drugo i nije do nekoliko doista besmislenih znakova na papiru. A ovde se ona na papiru baš tako' oseća. Reči nisu »teške gajde smisla«, kako se u jednoj od ovih pesama tvrdi. Reč je vrhovni izraz životnoga sadržaja, sami znak života. Reč je kazivanje istine života, a istina je najviši smisao i u Životu i u poeziji. Oskar Davičo u napisu o poeziji, peSnika divno naziva »martirom istine«. U poeziji, dakle, reč je velika muzika smisla i istine, koja kroz ne znam koliko hiljada godina životođavno okrepljuje čoveka i uznosi ga u više i dalje, i niko je nikada potući nije mogao? Poezije nema bez reči, pa je zato ne može biti ni bez smisla, jer onda postaje bitno neistinita. Negirati smisao, znači negirati poeziju. A da reč može da bude okov, tome ne freba da nas uče nadrealisti i njima slični unuci. Veliki pesnik je već davno rekao da je osećanje uvek novo, a reč uvek stara. Ali mirakulum poezije i jeste u tome što staroj reči može da udahne novu snagu, da je nadvlada u oveštalome smislu i osveži za moćniji izraz. I ko to ne može, nije pesnik i ne treba da piše pesme. I svaki ko uprkos tome misli da obesmislavanjem reči može poeziji da ubrizga nešto novo, ustvari je nemoćnik pred vrečju, imposimibilist kome ništa drugo ne ostaje do da sa njome prazno poigrava. A tu je onda doista poeziji rečeno zbogom.

I iz ovih stihova ovđe poezija je savršeno izvetrila. Jer svakako,nlje po-

·etsko ono »čekam+« koje »izlazi na u-–

sta«, niti je poetsko ono. »čekam čekam pa čekam, niti je poetsko »ambis do ambisn ambis u ambisu«, niti je poetsko ono »Suze ptice«, koje u besmislenome spoju dve poetske reči postaje smešno, niti je poetsko, iako je čak pomalo precipzno (u Molijerovom smislu) »o, ružo slatkoga užasa, ružo nestvame otsutnosti, o ista ružo užaSša«, i tako dalje. A gde se trag smisla može i da uhvati, kazuju se neke ideje koje ne manje moraju da zbune čoveka izvesnim indiferentizmom za'stvar vremena, za imperativ trenutka, za teške sadržaje života, za velika zbivanja i za velike strepnje. Mene doista zbuhjuje kad pesnik danas kaže da je »bonaca polegla nad svetom« i kad poetizuje »san preko svih pravdi i svih nepravdi«. Ali ovde ne treba tragati za smislom, jer ko zna kud bi vas trag odveo, Možda da date stihu više od onoga što pesnik voljno nije mogao da mu da, da ga osmislite, kao što sam ja pokušao da osmislim konja sa osam nogu u sagledavanju konjskog dvoprega, a onda sam se uplašio da ne budem okretniji od pesnika, koji možda Svesno nije ni hteo ili nije mogao zamisliti ovakav smisao u ovoj apsurdnoj slici. I ono što je u ovakvim stihovima najneugodnije i moralno najnepodnošljivije, upravo i jeste to što je sav taj besmisao vrlo smišljan. I ta; besmisao sa predumišljajem vas na neki način vređa, jer vas izigrava. I to zacelo nije prijatno. A poezija i kad je strahovwita, i kad je grozovita, i kad vas mrtvi i poništava, mora da buđe prijatna, u smislu kvaliteta koji uslovljava da se voli. e Ima nečeg upadljivo neprijatnog i

u fanatasmagoričnoj prozi Miodraga Pavlovića. U njoj se, prilično naivno, operiše sa' motivima neke stravičnosti, u kombinacijama života i smrti u kojima je život već sama smrt i smrt produžena u život, Ali ovde nema nijednog od onih kvaliteta literarne” fantasftičnosti koja izrasta sa podloga realnoga, nadrastujući ih, pa joj se i ) 7

samim fim potencira i efekat strave koji može da postigne. Ali, u ovakvoj kombinaciji ima i nešto drugo, i mnogo ozbiljnije. Ona vrlo iz blizine miriše na egzistencijalizam. A to bi, ako se ne varam, kod nas bio jedan od prvih, simptomn ove morbidne filozofije. ?

I zato se, pošto prođete kroz sve ove besmislene tekstove,,osetite kao oku-

KNJIŽEVNE!NOVINE

|N N

pani kad pročitate »Malodušnu pes-

mu« mladoga Svetislava, Mandića. Koliko svežeg poetskog vazduha u njoj, Koliko. poetske čistine, one čednosti poezije koju ona ne sme da izgubi ni kad dodiruje nečedne stvari. Ova »Malodušna pesma« dirljivo raskriva mladića na rastanku sa mladićčstvom, na pragu očovečenja, u trenutku onog uznemirenog prelaza iz 'bezbrižnost prve mladosti u odgovornosh života, opraštanja, bez mnogo tuge, sa leptirastim danima koji se ostavljaju za sobom, i strepnje, sa mnogo rađosne slutnje, pri stupanju u puni i sadržajno ozbiljni život. Taj "rastanak sa bezazlenim mladenaštvom, od koga se pomalo javlja rumen u obrazima kad. se na nj pomisli, i to sagledavanje širokih, svetlih horizonata pravoga života, u ovoj pesmi je doista ne samo nov, divan moliv, već i u izvrsnoj poetskoj ekspresivnosti dat:

I opraštam se vaznesen od nekog bivšeg stida,

plavi se milo nebo

u srebru moga vida.

Ima doista u ovoj pesmi uznesenih stihova, a bezmalo su svi takvi, lirski neposredni, prirodni, spontani, topli i vibrantni, i sveži i novi, sa ritmom koji je muzika i sa rimom organski uraslom u poetsko tkivo, a nebanalnom i čistom. Čitajući ih, čoveku se javlja,želja da ih i više puta pročita. A to je ozbiljan dokaz:

A negde još postoji Neretva daleka, i ja, tako malen, sebi do pojasa, slutim, ona, verna, i sad na me čeka, da mi ruke i ribe nad šljunkom

. zatalasa... A čudne su igre nad rekom se povele, ili su prolećne trešnje sred noći ; razvile grane, ilj devojke bele, raspletenih kosa, proslavljaju neke vidne Đurđevdane, a ja molim đobre bele rečne vile da daju meni luk i tobolac i strele, da kraj voda lovim utve zlatokrile, ne bi ]} me mrtve utve :zavolele...

Pitao me vetar: jesam li mu strela, Pitale me šume: jesam li njin jelen, oblak: da 1 sam jastreb iznad

. . Radočela, a vojvoda Miloš: jesam li mač zelem.

Kako su ovi stihovi nama bliski i prisni, kako je sve što kazuju ukorenjeno u naša osećanja o nama samima, kako je sve to naški nadahnuto, a oplemenjeno jednim sveopštijim duhom. Odavno ovako čishe pesme nisam pročitao, a kad ih budem pročitao ovakvih još desetak, a da ne iznevere, mirno ću reći staru reč:

»Rodio se pesnik!« Milan BOGDANOVIG

_ LETOPIS MATICE SRPSKE

Pre nego što otvorimo časopis zadržimo se za trenutak na naslovnoj barski broj moguće prikazati još tostrani: Jedan časopis čiji je decem-

· kom decembra iste godnie. Pojava to-

liko retka da je vredi istaći" Pohvalu kojoj je žalosno za našu izdavačku no je to za· Letopis u istoj onoj meri delatnost što se, eto, jedna tako razumljiva i podrazumljiva stvar počinje ceniti i hvaliti.

Da vidimo šta ovoga puta korektnost i urednost ovog starca-časopisa nosi kao svoju sadržinu.

Letopis Matice srpske skoro je uvek, sem retkih, izuzetnih trenutaka svoje istorije, išao nekako po strani od svih novih strujanja i pravaca u našoj literaturi, Paradoksalno je, a gotovo je tačno, da je to tako bilo i u vreme kada je on bio jedini naš književni časopis. Ni danas Letop:s

nije perjanica bilo kakvog literarnog

pokreta koji bi na svojoj zastavi ispisao reči: »novo«, »savrememo«, »do-

sad ne bilo«. Pa ipak, i baš to je te--

ma o kojoj ovaj prikaz hoće da porazgovori. Letopis ima jedan stav koji je od njega načinio časopis sa fizionomijom. Tu fizionomiju nisu mu dali njegovi pesnički i pripovedački prilozi, jer Letopis u tom pogledu liči na mnoge naše časopise: konstelacija imena pisaca koji se u njemu javljaju sasvim je, od broja do broja, proizvoljna i slučajna, svejedno da li jednaka ili drukčija od one koja še prošli put javila u »Brazdis«, ili pretprošli u »Književnost'«. Međutim Letopis je imao smelosti i imao smi-

'sla da znatan broj svojih stranica »žr-

tvuje« za jednu nužnu, nasušnu, a pastorački zanemarenu književnu delatnost: Letopis j» jedini naš. književni časopis koji, douše sa nejedna-

'kim uspehom, sistematski neguje i-

storiju naše književnosti i kulture, To nekako prikladno ide uz njegovu

}

•

Ovogodišnji

JI fi

Pie

U obimnom materijalu ovog dvobroja ističe se naročito bogat i interesantan književni prilog: proza Eriha Koša i Roksanđe Njeguš, prvi čin drame Josipa Kulundžića, pesme Desanke Maksimović, Dušana Kostića i Milana Dedđinca.

Proza KEKriha Koša čitavim nizom njegovih zapisa i pripovedaka objavljenih u poslednje vreme i na raznim mestima dobila je jedan ustaljen! kvalitet. Svi ti radovi, pisani i stvarani po istinskom osećanju potrebe da se.književno izrazi jedno iskustvo o ljudima koje je rat razgolitio do onog suštinskog u njima, a život i društvo pregazili ili uzdigli, nose pečat istinoljubivosti i težnju da se pošteno koncipiraju i uobliče likovi i sudbine jedne sredine iskovitlane događajima revolucije. Galerija likova koju Koš daje nije naročito raznovrsna, a u njihovom osvelljavanju | tumačenju pisac nije »smeo« u onom naročitom

· smislu kako se to počinje s izvesnih

strana da shvata. Uz to, Koševa proza ne blista nekom spoljnom originalnošću, nije spoljno efektna, ni var= ničava. I ona to nije svesno i tendeciozno. Kao što je već primećeno, njegova proza je uprkos toj tendencioznoj spoljnoj strogosti i jednostavnosti, ili, tačnije, možda baš zbog toga, privlačna i značajna, Ona ima jednu svoju unufrašnju lepotu koja izvire iz one životne i ljudske osnove na kojoj čvrsto počiva. Njenu motivsku ograničenost i izvesnu jednoličnost čitalac oseća još uvek kao težnju pisca da s različitih strana i dublje uđe u problematiku jedne sredine. U tome smislu postavlja se pitanje: nisu li sve njegove skice i pripovetke ustvari proces elaboracije jednog šire zasnovanog dela. Njegova skica »Sledećag časa« je u potpunosti i u svemu na liniji njegovog dosadašnjeg razvitka. Roksanda Njeguš se pojavljuje ovog puta s jednim svojim proznim odlomkom koji je interesantan i otkriva nove fendencije u njenom književnom razvoju. Redakcija časopisa nam ne saopštava odakle je taj njen odlomak, je li to roman ili pripovetka, ali je očevidno da je u pitanju jedan širi rad. U svakom slučaju ovaj odlomak govori o ozbiljnom pripovedačkom zahvatu i prikazuje nam pisca u jednom novom svetlu. Roksanda Njeguš nam se ovđe prvi put pojavljuje kao pisac jedne pune i prave proze, kao slikar autentičnih ljudskih tipova. Nažalost, kratkoća objavljenog teksta ne dozvoljava da se o njenom stvarnom dometu i karakteristikama stvore bilo kakvi definitivniji zaključci. Prvi čin drame Josipa Kulundžića ne daje nikakvu opštiju sliku o delu, ili, tačnije, samo nagoveštava izvesna pitanja, za diskusiju, koja, međutim, traže svoju potvrdu u celini dela, Poezija je ovog puta u »Književno= sti« dobro zastupljena. Desanka Maksimović se pojavljuje s motivima iz Njegoša. Sve četiri objavljene pesme date su s onim karakterističnim lirskim stilom i osećajnošću poezije Desanke Maksimović, ali je svakako najbolja pesma pod nazivom »Ćud je ženska smiješna rabota«.

Stihovi Dušana Kostića »Ivangradski susreti«, nisu ujednačene vredno= sti i uprkos mestimično jakim akcentima ne spadaju u njegove najbolje stvari. Ali to je uvek poezija koja u svojoj osnovi ima čistih i dobrih kvaliteta. ,

}

Bro); 9—10

Posle đugo vremiena, Milan Dedinac

se u ovom dvobroju »Književnosti« pojavljuje s jednom novom. pesmom. »Verna senka« — njegova nova pesma ima, na prvi utisak sve kvalitete njegove dobre poezije: izrađen i pre finjen stih, iskrenu intimnu intonaciju, originalnu pesničku sliku, jedan savremen, a neizveštačen pesnički jezik. Ali, i sa tim kvalitetima, ne bi se moglo reći da ja ova pesma na visini njegove zaista dobre zbirke iz zarobljeništva. Milan Dedinac objavljuje malo pesama i feško je suditi kakav stvarni značaj ima ova pesma za njegovo stvaralaštvo, ali je. nesumnjivo da. ona sama po sebi odudara od onog što je najbolje ti njegovom dosadašnjem pesničkom radu — njegove zbirke iz zarobljeništva. Dedinac je nekad pisao:.»Iako znam s Dostojevskim da je »u prvom licu sve to strašno sramotno dspričati«, ne mogu drukčije. Možda bi i bila sramota ne možda, nego svakako bi bila, da je u mojim stihovima iz ropstva progovorilo samo moje Ja, ono moje staro ja koje je i postojalo jedino po fto-

me da bi plamsalo onim čime se raz

likuju od drugih.« I zaista, njegovi stihovi iz zarobljeništva pretstavljaju jedan splet prisne, uzbudljive lirike. Duboko lični, oni zrače jednom u isti mah opšteljudskom tugom i vedrinom, bolom i radošću, Ova nova pesma, kao da izneverava {iu njegovu staru poetsku strunu. Ima u njoj nečeg što odzvanja nekim usamljeničkim, solipsističkim prizvucima, nekim ja koje hoće; da se izoluje, otuđi. Milan Dedinac i sad to donosi kao i nekad: iskreno, ubedljivo i prefinjeno. I sad mi tu naziremo Milana Dedinca, ali čovek nije više siguran je li io još uvek onaj pravi. I kada pesnik zapeva: .

I tada moja senka — u noći mi se čini bludi za senkom Zemlje po zvezdanoj prašini. Tek nebo kađ se istanji, a mrak na zemlji raziđe, svaka do svoga gnezda, moja do mene siđe. Jer niko, niko mi verniji nije od moje nestalne sene:

od kolevke do groba pristala je uz mene.

Zajedno trajemo dane. A ona, skazaljka crna, oko mene se kreće, I pod kamen će sa mnom: tu kuću nam niko oduzeti neće!

onda čitalac koji voli dobru, iskrenu, intimnu poeziju Milana Dedinca oseti najednaput nekakvu neočekivanu

' hladnoću koja izbija iz ovih stihova. Je li to samo jeđan frenutak u poet-

skom delu Milana Deđinca? Na to pitanje može da odgovori samo njegova poezija.

»Snoviđenja« Dragošlava Grbića on u duhu zaokreta u njegovom pesničkom razvoju od neoživljene poezije o izgradnji ka jako subjektivno, čak subjektivistički obojenoj pesničkoj koncepciji. U isti mah taj zaokret nije samo izraz njegove sopstvene evolucije, nego i evolucije jedne čitave grupe mlađih pesnika. Nažalost, cela ta grupa razvijala se i pre i sada u

mnogome pOo liniji neoriginalne i. po- ·

sredne inspiracije, stvarno i suštinski bez dubljeg shvatanja i osećanja svoga vremena. Dragoslav Grbić počeo je kao vrlo tanAk talenat, Tek poneki

— Decembar 1951 —

starost a 1 dug je prema sredini, jer

Vojvođani su oduvek imali pasioniranu naklonost ka istoriskim bDoslovima. :

Teško je i reći, al: je istina: Mi danas u našoj zemlji, gde izlazi veoma veliki broj specijalizovanih i nespecijalizovanih časopisa, nemamo &talnu publikaciju za istoriju | književnosti. »Istoriski glasnik«, kome je prirodno u prvom planu »čista« istorija, gOstoljubivo prima i po neki istoriskoknjiževni prilog, ali ovo gostoprimstvo nadmaša mogućnost domaćina i književnim istoričarima je tesno, Institut Akademije nauka za proučavanje književnosti izdao je do sada svega jedan »Zbornik radova«. Jedan ogroman tom koji staje 800 dinara po primerku i ima tako raznorodan materijal i po vrstama i po vrednosti da će teško dospeti i do stručnjaka, a kamoli do šire publike. Interesuje !i nekoga napr, mali pođatak o Dositeju Obradoviću, on će morati da kupi zamašnu knjigu, uz odgovarajuću zamašnu gcenu, u kojoj će imati da pročita i studiju o poliritmici makedonskih pesama. Ili obrnuto. Jedino veliki broj separata bio bi tu neko rešenje, Zar nije već jednom vreme da se mala izdavačka, „produktivna delatnost Akademije nauka proširi. I zar Institut za proučavanje književnosti ne bi mogao đa krene na Opfo-. bani put izdavanja svojih publikacija u sveskama, ne bi li se nadoknadila praznina koju su iza sebe ostavili »Prilozi« Pavla Popovića. Bilo kako

bilo mi nemamo stalnu publikaciju

koja bi iznosila rezultate proučavanja

književnosti, ma da imamo Institut

Za pmoučavanje „književnosti.

. Ne znam da li osećajući ovu praz-

ninu. ili smislom za trađicionalnu boju' svoga lista, tek Letopis se poduhvatio da obavi deo ovoga posla, I decembarski broj, sem.

pesama Desanke Maksimović, Slobodana Berbepnskog i Slobodana Markovića, pripovetke Eriha Koša i proznog odlomka „Milana Tokima, o kojima ovde neće biti· reči, posvećen je ceo istoriji književnosti i kulture, Razgledaćemo sve radove uz nekoliko krat-

" kih kritičkih primedbi koje dozvolja-

va i zahteva obim jednog novinskog prikaza,

Uvodni članak Letopisa je rasprava Živka Milićevića: »Naš prvi pozorišni kritičar Sterija«. Ž. Milićević u poslednje vreme često objavljuje rezultate svojih istraživanja u oblasti istorije maše književnosti. Ovoga puta njegov materijal je zanimljiv, pitanje

od značaja, a metod analize i upore-

đenja tekstova nesvakodnevan, kod nas sasvim redak. Analiza i podaci Ž. Milićevića ·-čine sasvim verovatnom i

'ubedljivom pretpostavkom da se Ste-

rijino ime krije iza inicijala kojima se potpisivao naš prvi pozorišni recenzent, Ali koliko god je Milićevićev članak · informativan i koristan, u istoj toj meri je čuđan njegov ton pisanja,„i metodski postupak. Nepotrebno polemičan od prvog do poslednjeg

· retka (nepotrebno — zato jer 6e naj-

češće bori i obara na uobražene, nepostojeće protivnike), sa tendencijom da znatno preuveliča i važnost svakog detalja svog problema i sam problem, članak je pisan preopširno i patetično. Pritom pisac odnekud smatra da li za obavezu, da li za posebnu čar svoga stila da &talno objašnjava svoje

postupke prilikom ispitivanja proble-

ma. »Pročitao sam pozorišne prikaze, pa mi se učinilo...; onda sam se zapitao...; kad sam to ustanovio...; morao sam ponovo da Se zapitam i tako đalje*, Ovaj điskurzivni metod, opravdan samo onđa kad pomaže dokazu i analizi, ili kad iznosi neke ozbiljne novitete u'načinu ispitivanja jednog gradiva, čini mi se da u ovom

ČUANC rot), |

. ne, to samo om

stih nagoveštavao je njegove poefske –mogućnosti. Ova posma otkriva u iZvesnoj merj njegovo pesničko sazrevanje. U mnogom eksprešivniju od njegovih ranijih pesama, ona je ipak u izrazu neujednačena i još uvek bez dovoljno autentične inspiracije. Mo-. tivi bola i male ljudske sreće nemaju 'kod njega ubedljiv poetski odjek i u= zaludnš je tu evokacija Vasiljeva. Ponekad neki njegov stih zazvuči pro- j zuklo i dešperafterski, ali je on zasad | i ovde daleko od one grupe koja nosi zastavu dekadencije, besmislenosti i dešperaterstva. Njegova pesma ima i dobrih, čak vrlo dobrih mesta. Peš-

nik peva: 4

Makar i oborene glave. u neokopnelapredvečerja prošaptaću neku radosnu reč za sve što raste i od mog toplog stiha kao od zalutalog perja

lasta će gnezdo da sprema

kao da bola nema.

Ne, taj pesnik nije bez talenta, ali u ime tog talenta on se jednog dana mora osamostaliti. Što pre to bolje!

Od ostalog materijala u ovom dvobroju ftreba se posebno osvmuti na esej Ota Šolca i na priču B. VitoriTinijn, koju »Književnost« u prevođu donnsi, i

Tiej O. Šolea o Rajner Marija Rilkeu, je toplo i pesničko napisan, zasnovan na dobrom poznavanju materije, iscrpan u iznošenju problema Rilkeove ličnosti i stvaralaštva i pisan s jednim neskrivenim divljienjem za velikog nemačkog pesnika. Metodski postupak pisca ovog eseja, međutim, nije na visini jednog Kritičkog sagledavanja pesnika, pa se po njemu ne može dobiti potpuno idejno-estetsko objašnjenje Rilkea., Pored toga mestimično smeta i stil pisca OVOE eseja, koji tu i tamo postaje mutan kao da i stilom podržava mit o Rilkeu. Ipak, u celini u pitanju je jedan znalački napisan esej.

Kod redakcije »Književnosti« postoji dobra težnja da sistematskim prevodima iz strane literature približi savremenu svetsku literaturu, koliko je to mogućno kroz časopis, svom čitaocu i da ga upozna s njom, Ponekad, međutim, čovek se pita đa li je nađen sasvim dobar kriterijum i si- J stem u tome. Ovoga puta, na prime?, nije razumljivo zašto je uzeta baš priča »Zidovi u kandžama zveri«, da bi se njom reprezentovao poznati itatalijanski pisac Elio Vitorini, Iako »bizarna«, ova priča ni po svojim liferarnim kvalitetima ne pruža mogućnosti da se dobije predstava šta je stvarno vredno u savremenoj italijanskoj književnosti.

Saradnici u ovom broju »Književ- | nosti« su još i Marko Ristić (koji od | ovog broja počinje da objavljuje : »Marginalije«), Trifun Đukić, Vido Latković, Branko Đukić, .Božidar Kovačević, Pavle Stefanović, Raško Dimitrijević i drugi.

Bora DRENOVAC

članku samo otežava čitanje i čini ga nepotrebno ličnim, Podaci, analiza i zaključci koje je imao da saopšti Živko Milićević sasvim bi lepo i srećno kondenzovano po članak stali na pet šesta stranica „a ovako čitalac mora da se probija kroz dvadeset strana razbacanog i razvodnjenog teksta. Nepretenciozan članak Dr Koste |} Milutinovića o Milici Ninković, prvoj \ našoj ženi socijalisti, ma da pisan stilski konvencionalno i suvo, dao je jedan zaokmugljen pogtret te intereBantne žene, sabrao sve mpodđatike «~ | njoj sa kojima je do 6ada raspolaga- la naša nauka i njima pridružio neko-_ liko novih arhivskih podataka. Na- | učna \akribija : marljiv rad pisca došli su u članku do punog izražaja, U »Beleškama« Letopis donosi veo- ||| ma korekine, uzdržljive i argument. sane primedbe dr Stevana Josifovića na članak Ž. Milićevića „»Skroman književni polemik Dimitrije Vladisav-. ljević«, opširnu informativnu belešku dr Jovana Savkovića o četiri knjige · arhivske građe Vase Stajića, i saopštenje dr Dimitrija Kirilovića o po-. pularnošti Orfelinove pesme »Plač / Srbije«, u kome između ostalog izvo-/ di na čistinu zabludu. nastalu oko farikovog tvrđenja da je ovu pesm napisao »nekakav pop iz Turske«., Prilozima ovakve vrste Leopig staje, možda manje zanimljiv za roku publiku, ali spasava svoje brojeve od efemernosti, Sve dok ne do. bijemo specijalan časopis za istoriji književnosti, sve dotle će ovakav na čin uređivanja Letopisa biti celi 8 Što je pri tom interes Le ren, „uglavnom, na. kulturno-istoriske opre i) uje siste 1 srodnost građe i Letopis čin postaje, ponavljam još časopjs sa fizionomijom, M O Boris MIHAJLOVIĆ ea M