Književne novine

je naročiti ideal. Antika imala je i i - Jozofskih spevova, kao što su, na pri-

_ dopirala što | Tako Tiukrecijev

_ wiigao nešto što ___dan pisac,

;

- Retka i književna dela nepomiućemog jedinstva pesništva i filozofije kakvo je ostvario antički pesnik Lu-

_ hrecije u svom znamenitom spevu “O _ prinodi stvari« (iz I veka pre n. e).

Možda sudu i ukusu savremenog duha takvo jedinstvo, za kojim su naročito težili antički (grčki) pisci, i niPored toga, sama drugih poznatih fimer, Parmenidov, ili Empedoklov, jer je bilo prilično uobičajeno da se i fiozofija iskazuje pesnički da bi širem krugu ljudi. spev i nije usa\mljena Rmnjiževna pojava. Ipak Td Merecije zauzima izuzetno mesto U svetskoj književnosti, jer je POtiii nije postigao nijeni pre ni posle njega. Iska-

_ zujući čitav jedan filozofski sistem (a __ne samo određene filozofske misli i u-

i to po strogo utvrđenom

movanja) go utvrđen najviše izražajne

redu, dostigao je on

| mogučnosti pesništva svoje epohe. I

_ kao visoko nadaren pesnik, veliki u-

misao o Svelu, ogla U | pešno odoleti čak i antimaterijalistič-

metnik, umeo je tako da kaže i zaodene u najlepše književno ruho Antike pravu antičku materijalističku da je ona mogla us-

kom i teološkom vandalizmu Srednjeg veka koji je nemilosrdno uništavao i mnogo bezazlenije ostatke antičke kulture. A Taukrecije, ne samo što nije prikrivao svoj materijalizam i ateizam, niti je na izlaganje sistema materijalističke filozofije gledao kao na usputni posao, već je čitav sVoJ pesnički talenat uskladio sa sVOJim filozofskim shvatanjem, stojeći na stanovištu da će materijalističkim tuma– čenjem sveta, kroz stihove visoke umetničke vrednosti »zarobiti« đuh ljudski i osloboditi ga »od stega VeT6kih«. Sam on iznosi to jasno: | ...Kazujući

j o stvarima golemim pokušavam | da duh oslobodim od stega verskih..•

sk; =anesen ·tom Osnovnom mišlju u-

F_.

lek,

poređuje sebe sa lekarima koji »..kad deci daju pelen otvratni.. ivicu čaše prvo premažu... sokom slatkim meda glačana...« i gleda u stihu sredstvo jskazivanja filozofskih shvatanja: pesništva međom preliću ga stog u stihovima svojim, ne bi ” duh

zarobio ti, dokle prirođu ne poznaš svu i lika njenog sklop.

Znao je, dakle, da će stihom više i lakše pridobiti za svoje principe, ne-= go li prozom (tu je sledio Grke, pre svega Empedokla) pa se svesno Uputio »bespubnim predelima... kojima stopa ničija još išla nije«, shvatajući da samo tim putem može doći do sla. ve i cilja:

„Volim čistome i neokušanom prići izvoru

M i cveće brati novo, otuda

ioviđen venac splesti čelu svom, | Rakzvim još Muze nisu nikoga i uvenčale...

U tome se Lukrecije nije prevario. '»Neviđen venac« pasničke slave kitio mu je ime kroz vekove (iako su potpuno zamućeni svi tragovi o njegovom ličnom životu), a s pravom se može reći da je samo velika pesnička vrednost i mogla očuvati ovo delo kroz vekove, te nam je ono danas jedino celovito očuvano delo antičke materijalističke filozofije.

Jer, šta nam je osim ovog speva Uopšte ostalo od antičke filozofije?

Osim „Platonovih, Aristotelovih i Plotinovih dela, celovito nije ostalo ništa, osim odlomaka, posrednih navoda i svedočanstava kasnijih autora (pre svega crkvenih »otaca«). Od najvećeg antičkog materijalističkog filozofa Demokrita, nesumnjivo jednog

Zar tugovati

Veljko KORA Ć:

REMEK

WR O cagasovqepkaveoobooabeoaodapepesagesvovoooeopšoOoeoaokaooeoeopeeegansevevsboj0ab0m0000jO900

zato što je vođa naizmenično topla i hladna, zalio Što oči nisu dobile dovoljno stakla u vidokrugu zato Što su krovovi niži od našeg očekivanja? |

zbog neskladnih pesama i nakrivljenih tornjeva zbog nepokupijenih poljubaca i nepreletenih ostrva, zbog razderanih zavesa, i zaboravljenih imena?

pred svitanjem hoje je već svanulo pred tvrđoglavim suncem koje me silazi pred prijateljima na obali koji će mi se poveriti?

Lukrecijev spev

od najvećih i najplodnijih genija An-

tike, nije ostalo ništa osim sasvim kratkih misli, i to uglavnom posredno, iako je Demokrit bio samo četrdesetak godi-

na stariji od Platona! Uzroke ovome nije teško naći. Materijalizam nije bio vladajuća ideologija i protiv njega su vodile borbu vladajuće klase i njihovi ideolozi na razne načine, čineći sve što im je bilo mogućno da se sruši ugled materijalizma, pa i da mu se zatre svaki trag. (Tako su uspeli da iznakaze i sam pojam, epikurejstva Karakterističan je u tom pogledu jedan podatak Diogena Laertskog, koji iznosi da je Aristoksen pisao u svOjim Istoriskim komentarima, kako se sam Platon bavio mišlju da spali sva Demokritova dela do kojih bi se moglo doći, ali da su ga od toga odvratili pitagorejci Amikle i Klinija, govoreći mu da bi to bilo uzaludno, jer Demokritovih dela ima svugde pa se ne bi mogla sva spaliti. Bez obzira koliko će se vere pokloniti ovoj Aristoksenovoj tvrdnji ostaje nesumnjva činjenica da Platon nigde u svojim delima neće da pomene ni samo ime Demokritovo (toliko mu je ono mr&6ko), čak ni onda kad bi to morao učiniti, jer se neprekidno bori protiv Demokrita i »Demokritove linije u filozofiji«. Tu mržnju protiv materijalizma najotvorenije je iskazao Plotin, a bila je svojstvena svim idealistima, bez obzira da li su je ispoljavali otVoreno ili ne. Naročito su još od najstarijeg doba materijalisti i njihova dela bili bojkotovani — ćutanjem. Zato se danas i ne zna ništa pouzdano o osnivaču antičkog atomističkog ma-

terijalizma Leokipuw pa se čak sumnja u njegovo postojanje! 1 Epikurovih dela je nestalo (iako su bila veoma brojna), osim ona

tri njegova poznata pisma Herodotu, Menojkeju i Pitoklu) koja nam služe kao jedini sigurni izvor za rekonstrukciju Epikurova materijalizma, A što se tiče Lukrecija, nije nam se očuvao ni majbezazleniji trag o nje govu životu, te se tako o njemu ne zna ništa više nego da je živeo u Dprvom veku pre naše ere i da je — stVOrio svoj slavni spev. Silma mržnja protiv »bezumne mudrosti« kako je, na primer, Horacije nazivao epikurejski makterijalizam doprinela je da se Lukrecijevo ime okiti samo onim što je ružno i što mu ruši ugled. te da je poludeo od ljubavnog napitka, te da je izvršio samoubistvo, slično. Nije mu se praštalo što je smelo i otvoreno proklamovao bezboštvo i što je govorio da „„dela zločina i mrska baš vera sama rađala je često...

Kađ se ima u vidu da je kroz vekove vladao takav stav prema materijalizmuy; zar je onda čudno što se javljaju tako protivrečna mišljenja o pojedinim pretstavnicima antičke materijalističke filozofije! Koliko su, na primer, protivrečna razna svedočan=stva i mišljenja o Epikuru i njegovom odnosu prema Demokritu, kao i uopšte o Epikurovom mestu u istoriji filozofije?! Zar sistematsko mistifikovanje, pa i falsifikovanje materijalističke amtičke filozofije, pored uništavanja samih dela, nije stvorilo osnovne uslove da se ukorene mnoga pogrešna shvatanja o najvećim duho-

Šta imam ja s tugom i ona sa mnom?

Šeftnju u subotn popodne kraj zapaljenih sveća? Dogivanje nečeg što nije bilo i čega ponovo neće biti? Prijateljstvo sa podzemnim rupama i bledim gljivama? Splitanje mekih udova u čvor izdisaja?

Čuvanje neiskorišćenih suza kraj ugašene sveće?

Šta imam ja s tugom i ona sa mnom?

PLLLOIOIIOIIIIOIIUOIIUIOIIIIIIIIIIAJLJ eooeooveosbbaodoo osete

– DELO MATERIJ DUHA ANTIKE

\ i

„O prirodi stvari“, — Srpski prepev A. Savić Rebac

vima Antike, koje je Lenjin stvrstao u »Demokritovu liniju u filozofiji«? Utoliko nam je dragoceniji spev Tiukrecijev kao jedino celovito očuvano delo antičke materijalističke fi-

lozofije, po kome možemo autentično ”

proučavati tui»liniju« onako kako je ona išla od Leukipa i Demokrita, preko Epikura do Iaukrecija, i od Luukrecija u — modernu epohu ·.

Po kompoziciji se taj spev deli u šest knjiga. Prva i druga knjiga sadrže osnovne principe atomističke fi-. zike: izlaganje o atomima i praznom prostoru, zatim izlaganje o kretanju atoma i o njihovim osobinama. U trećoj knjizi izloženo je epikurejsko shvatanje smrtne prirode duše. U četvrtoj izloženo je shvatanje procesa mišljenja. Peta i šesta knjiga obuhva– taju epikurejsku kosmologjiju, uz Objašnjenja o postanku i razvoju života i ljudskog društva.

U čitavom spevu ide Lukrecije Epikurovim stopama i proslavlja ga u svakom prologu iako ga samo jednom pominje imenom..U težnji da ostane što verniji PEpikuru odriče se Lukrecije originalnosti:

...jer čemu bi se lasta

„s labudđom merila? Bi l' drhtavi

jariči mogli što i konji snažni

u trku?

Polazna tačka mu je epikurejska racionalistička misao da jedino proučavanje prirode može ljudima otkriti »do dna skrivene stvari« i osloboditi ljudski duh, da ljudi budu srećni.

Stog polazim od ove osnove:

Iz ničeg nije ništa nastalo

božanskom voljom nikad.,

I polazeći sa te »osnove« koja nije ništa drugo već anticipacija misli o neuništivosti materije (svojstvena ve„ ćini antičkih materijalista) izlaže odmah Demokritovo i Epikurovo delenje svoekoliko prirode na dvoje:

Sva prirođa sastoji se iz dvoga:

Postoje tela i postoji prostor —

Praznina gde su tela, gde se kreću

u pravcu raznom...

Ta je podela najbitnija karakteristika antičkog atomističkog materijalizma, jer se njome hteo materijalistički rešiti osnovni problem antičke filozofske misli: problem Ssveopšteg kretanja materije, njenog jedinstva i mnoštva. Posle Heraklita koji je svet shvatio kao »večno živi oganj koji se po određenim zakonima pali i po određenim zakonima gasi«, ali taj »oganj« nije pobliže odredio, i posle Parmenidđa, kome se činilo da sve što postoji mora biti jedno biće, a da nebića nema, jer' ono što 'jest, luvek nužno ostaje, dakle nužno ostaje nepromenljivo i isto, tako da kretanja uopšte nema, niti može da ga bude —

. izgledalo je Demokritu da se taj problem može rešiti samo ako se prostor odvoji od materije kao uslov kretanja beskrajnog mnoštva njenih najmanjih i nedeljivih tela — atoma. Kao što je prazan prostor — uslov kretanja materije, tako je kretanje — njeno večito svojstvo:

.„zato su atomi i danas u pokretu, onom istom, u kom su bili još od iskona

i kretaće se isto ubuduće i rađaće se što se rađalo..,

Po Demokritu sve se kretanje vrši po sveopštoj nužnosti u kojoj ništa ne biva bez uzroka (slučajno). Kretanjem atoma u svim pravcima obrazuju se »vrtilozi«, a iz »vrtloga« na-

staju razne stvari. I samo saznanje nastaje kretanjem atoma, od predme= ta — čulima, tako da je ono odraz predmeta, koji objektivno postoje, nezavisno od mišljenja, odražavajući se u mišljenju. Pošto nam »izvana stižu likovi stvari« onda se »najbolje saznaju one stvari koje su sa njim u najvećoj meri istovrsne«, Ali tu Demokrit pokušava da prevaziđe ograničeni senzualizam pa izdvaja ulogu mišljenja u procesu saznanja.

I Epikur, a s njime i Lukrecije, polazi od istih osnovnih misli, ali onda napušta Demokrita, nastojeći da kretanje oslobodi od one apsolutne nužnosti, kojoj je ono potčinjeno kod Demokrita. Odbacivanje Demokritovog krajnjeg determinizma izložio je Epikur u svome poznatom pismu Menojkeju ovim rečima:

»Bolje je sledovati bajci o bogovima nego robovati fatumu filozofa pri rode; jer prva bar ostavlja nadu da će se bogovi umilostiviti poštovanju, a u drugome je neumoljiva nužnost«.

Za Epikura je čak glavni problem da se otrgne od tog »fatuma« i zato je on u Demokritovo shvatanje kretanja atoma po nužnosti uneo svoju misao o deklinaciji (slobodnom kretanju atoma) koja čini bitnu izmenu u razvoju Demokritovog materijalizma i od koje počinju sve bitne razlike između Epikurove i Demokritove filozofije. Gde je po Demokritu mogla i smela da vlada samo najstroža nužnost, uveo je Epikur slobodu i time izmenio čitavu Demokritovu koncepciju, zbog čega su se, od Cicerona dalje, činile razne zamerke pa čak i šale na račun Epikura — da je tobože u Demokritovu koncepciju samo uneo jednu »spasonosnu laž« i tako vulgarizovao Demokrita, sve dok mladi Marks u svom prvom filozofskom radu, upravo u svojoj doktorskoj disertaciji: »Ražlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode«, još s hegelijanskog, idealističkog gledišta nije istupio protiv Cicerona i drugih koji su mislili kao Ciceron, tvrdeći da Epikurova misao o deklinaciji atoma nije nikakva slučajna odTedba, niti »spasonosna laž«, već bini stav po kome se Epikuro-. va filozofija razlikuje od Demokritove. Baš na ovom pitanju i lome se uvek koplja, kad se pokušava objasniti pravi smisao i uzrok te izmene koja je uneo Epikur a & njime i Lukrecije, u »Demokritovu liniju u filozofiji. Da li je to otsMupanje E-

!pikuFa od Demokrita neka prosta slu.

čajnost, ili se u tom otstupanju odražava zakonitost razvitka anliičke filozofske misli, tj. »Demokritove linije u filozofiji«? Na kraju, da li je ta silna želja Kipikurova da se otrgne od Demokritovog strogog determinizma, ko ji Ppikur nazva fatumom, imala izvesne korene u samom razvitku anktičkog društva?

Najjasnije na sva ta pitanja odgovara Lukrecije, kad kaže:

..mađa sila spoljna nagoni mnoge, da bez volje drage pođu, i čak da jumu sunovrat primorava — da ipak ima nešto u grudma našim što se borit može i otpor dati?

Težnja MEpikurova usmerena je, dakle, na oslobođenje čoveka od one nužnosti kojoj je bio podvrgnut u antičkom sistemu i koja je Demokritu

Mioducag: ANRI ONU O

ali mi nismo nestali mi nismo trenuino srebro podnevnog žmirenja

naše propinjanje je ostalo da sija,

nad gomilom kupača koji se oblače i odlaze na p05ao; ostalo je zasvođeno kao duga nad razbistrenim predelom, Jer naša koža poput kože delfina,

| daje metalan zvuk kad ckrzne mrežaste zasede

te samo procepane zastave za nama svedoče o premoći metalnih pesnica nad lukavim stramputicama; pred našim očima nema zaklona ni obmane

jer na vrhu pogleda leti puščanop tane

i ono unapred

zar ne klimnuti glavom u znak odobravanja | i raširiti ruke?

Drugovi mi smo zajedno, | sve više zajedno, sve dužim razmahom, sve brže uzbhdd; osefili smo već prve vrhove planina

kako kucaju pod dianovima, kao vrhovi srca,

drugovi, sve više zajedno.

_ Mi smo i prvi i poslednji i nezamenljivi _ i svi drugi pre nas i posle nas samo su jedno

zna svoje ciljeve i razloge

i razume Se u smrt bolje od starozavetnih proroka. Zato mi nismo nestali.

Ovo potresanje zemlje, seizmološka iznenađenja, istovremena sa koracima našeg dolaska,

posledica su naše duboke rudokopne sklonosti

2. sklonosti da razgrnemo mrak mad grmenjem plamena, da natovarimo pregaranjem duplje vozova,

koji odvoze građane ka neviđenim naseljima,

sklonosti da, bušilicama, probijemo slojeve

guste ravnođušnosti i nasleđenog samozadovoljstva,

i da preuzimajući sva blaga zatrpana geološkim sahranama, izađemo iz poduprfih hodmika i gluvih zidova na, drugu stranu znojenja,

MI SMO ZAJEDNO

Drugovi mi smo zajedno i niko od nas neće otpustiti

svoje poluge, svoje plugove, ni svoje pisaljke, makar ga to stajalo natečenih prstiju, ulubljenog grkljanja i rasporenog srca.

Jer mi znamo zašto idemo ovim putevima, kao što reka, zna, zašto je izabrala svoje korito.

Mi smo zajedno kraj nebodđernih dimnjaka,

koji neguju disanje ukotvljenih požara

zapaljenih na prostranim lestvicama, pretvaranja; pretvaranje zaijuljanih temelja u kolevke vremena,” pretvaranje topovskih cevi u lastina gnezda, pretvaranje skamenjenih njiva u sudove izobilja.

izgledala tako očigledna da nije ni osećao potrebu da joj se otrgne, dok je Epikuru bila nepodnošljiva, ličeći mu na — fatum. Suprotno Demokri-

tu, bili su Fipikur i epikurejci za slo- ·

bodu kretanja jedinke u društvu, te su umesto Demokritovog objašnjenja nastanka društva prirodnim putem zauzeli stav da je društvo — slobodni ugovor između ljudi. Koji su pravi uzroci ove razlike u shvatanju? Ako se pođe od analize društvenih uslova u Antici, neće biti naročito teško Objasniti zašto Demokrit nije smatrao da je najbitnije to što »ipak ima nešto u grudma našim što se borit može i otpor dati«. U Demokritovo đoba, antički je sistem najbujnije razvijao svoje unutarnje potence i dostigao najviši stupanj unutarnjeg razvitka, koji je uopšte mogao da dostigne. Zato se Demokritu i nije mogla prikazivati logika društvenog života, i sveta uopšte, na drugi način, nego u najizrazitijoj nužnosti, kao što uostalom biva u svakoj eposi, kad revolucionarne društvene snage idu ka najvišem usponu svojih moći. Epikur, međutim, nije živeo u takvim islovima.

U njegovo doba arftička Grčka već je.

bila došla do one istoriske granice raz vitka svojih osnovnih pokretačkih snaga preko koje se nije imalo dalje kuda osim — uspostavljanju nezavisnosti i lične slobođe čoveka. Da je to video Epikur na svoj svedoči njegov pokušaj da društvene odnose objasni slobodnim „ugovorom između ljudi. Već sam taj pokušaj značio je negaciju suštine društvenog sistema zasnovanog na ropstvu i Odražava ustvari težnju da se sudbina antičkog čoveka otrgne od neizbežne

sudbine društva koje je počivalo na”

ropstvu. A to se u krajnjoj liniji moralo pretvoriti u misao o luniverzalnoj slobodi koju je Epikur proširio i u oblasti kosmologije. Tako se Epikurovo shvatanje materije i njenog kretanja javlja kao logički stupanj u Tazvitku »Demolritove linije u filozofiji« i u tom stupnju odražava se u krajnjoj liniji — određeni stupanj razvitka antičkog društva. Baš taj stupanj nam je Lukrecije i izneo u svom spevu.

Izlišno bi bilo da se naročito govori šta znači prevođenje ovakvog dela za svaku prevodnu književnost. Najbolje o tome govore uticaji koje su osnovne misli ovoga dela vršile kroz vekove, a naročito u modernoj eposi, koja je potvrdila mnoga genijalna naslućivanja izražena u njemu. Ali baš zato treba reći da posao na prevođenju ovoga dela nije običan prevodilačkci posao, već sadrži u sebi sve teškoće i probleme prevođenja uopšle, a posebno — teškoću dostizanja adekvatnosti, kako u osnovnoj zarnisli pisca tako i u pojedinostima, zatim teškoću poizanja umetničke vrednosti izraza koji je dostigao sam Lukre. cije, pa teškoću oko mnogih nejasnih mesta, koja razni prevodioci i izdavači shvataju i tumače na razne načine i mnoge druge teškoće. Zato su neki prevodioci napuštali već i samu pomisao da ovaj spev prevode u stihu, pa su ga prenosili u prozu (na primer Francuzi, Poljaci, pa i neki Englezi). S druge strane, prevođenje u adekvatnom stihu (heksametru) ne

A ono što će doći posle nas

smisao je i ovog žrtvovanja svih nabora, snage, svih izvora iz probijene opne mišića,

O vi koji ćete doći posle nas

smisao ste ovog sabiranja snage

u Doslednje, vratolomne poduhvate,

Ma da znam da će to biti veliki prelom sijanja velike buktinje pronesene kroz sve vrste otimanja 78 ono što dolazi posle nas

ja vidim kao ružičast smiraj dana,

uz muziku koju ispreda povorka ljudi odlazeći na počinak u glatke ležaje. (Valjda se tako vide prizori iz groba.)

Ono što dolazi posle nas, te tihe ravnoteže na beskrajnim kracima terazija, kojima se meri naše odizanje sa postolja prašine,

ta laka sporazumevanja, između grčeva i pregrada, izjednačenje napora i odmora, odlaska i povratka, pretakanje velikih i malih ushićenja jednih u druge,

načim,

MREOTOITOIUIIIITOT TOI III II II IL IL UJL LU OL OJ

KOG |

odgovara evakom jeziku, a pogotovo , ne odgovara svakoj epoši, i preko to-

ga ne sme preći nijedan prevodilac za

koga prevođenje nije običan šablonski

posao. Tako se može reći da prevođe~

nje u heksametru udaljava delo od savremenosti, čini ga starinskim, mo-

notonim i preterano apstraktnim. To

se oseća i u hrvatskom prevodu Mar-

ka Tepeša (1938 god.) koji je inače

ostvaren sa znanjem i brižljivo.

Utoliko veće priznanje zaslužuje prvi srpski prevodilac ovoga dela Anica Savić-Rebac, koja je svih tih poteškoća bila svesna i koja ih je uspešno savladala, te u punom smislu ima pravo da svoj prevod naziva prepevom Lukrecija. Rešavanju problema prevođenja pristupila je ona znalački i ša oduševljenjem i zato je njen prevod svakojako jedan od najlepših priloga našoj prevodnoj književnosti, bez obzira na razlike koje mogu postojati u mišljenjima oko njJenog izbora stiha. *

Polazeći od razložnog stava da srpski heksametar ne bi dao delu onu umetničku vrednost kakvu ono mora da ima, ona je tražila drugu vrstu stiha i izabrala je jampski jedanaesterac. Istina, taj štih uopšte nije odomaćen u našem pesništvu i vlada dosta rašireno mišljenje da on ne odgovara zbog dužine naših reči, Ipak se može reći da on pruža veću živost u unutrašnjem ritmu nego što bi ga dao srpski heksametar i da je u tom pogledu podesniji od srpskog heksa-· metra. A kod Lukrecija, gde se neprekidno prepliću apstrakcije i emo= cije, naročito je važno da stih ne zamara. Zato se može reći da je Anica Savić-Rebac izabrala pogodan stih (teško da bi ikoji drugi stih uopšte mogao dati više) i da je postigla onaj stupanj umetničke „adekvatnosti koja ovom prepevu daje pravu vrednost. Čist i jasan jezik, jasne i realne slike daju nam onakvog Lukrecija kakav odgovara našem savremenom duhu i našem shvatanju vedrine, neposrednosti i otvorenosti antičkog duha.

Uz svoj prepev dala je Anica Savićs< Rebac i svoj predgovor na temu: »Lu„ krecije, pesnik antičkog malerijali= zma«. Tu je ona, pre svega, iznela o= bilje podataka i dala analize koje O» mogućuju bolje razumevanje epohe i pesnika. Dobro i tačno je objašnjena pesnička vrednost speva i značaj te vrednosti za njegov uticaj i očuvanje kroz vekove, Uglavnom, izneseni su i osvetlieni mnogi problemi koji se nameću kad se čita ovaj spev,

Ali, neki osnovni stavovi Anice Sa-· vić-Rebac prema antičkoj filozofiji uopšte, i prema antičkom maklerijalizmu posebno, ne bi mogli da se pri= hvate onako kako ih je ona izrazila. Zadržaćemo se samo na onom;e što je najbitnije.

Anica. Savić-Reobac „kaže,. nav» primer, da je hoelenska misao u svom najbujnijem periodu, od 600 do 8300. god. pre naše ere, učinila »tri ogromna koraka koji nisu svesno i određe= no učinjeni spontano ni u kojoj dru. goj kulturi sveta«, te pripisuje helen= skoj kulturi da je ona razvila ljudsqu misao u pravcu filozofskog i naučnog ispitivanja i »odvojila specijalne nauke od filozofije«. Može li se prihvatiti teza da je antička misao »odvVOjila specijalne n»uke od. filozorije«?

Nesumnjivo je da se u Antici već javljaju prvi, a često i veoma značajni začeci posebnih saznanja o prirodi, društvu i ljudskom mišljenju. To se naročito vidi u matematici, geometri. ji i astronomiji. Međutim bitna je karakteristika Antike ipak u tome što ona vidi opštu sliku sveta, dok nje-

(Nastavak na osmoj a&trani)

gesevesbgsesseoeeVeO9 PT

Dimovi plavi, oblaci velikog neba, vi ste Sada sa nama, zagledajte nas, zapamtite znoj ovih čađavih lica,

koja su danas ugalj na ognjištu buđućnosti,

a sutra pepeo i slava uspomene.

Smejmo se smehom obućara,

koji je svojeručnom obućom obukao svoje dete,

sada me Dpoističu na snevanje i buđenje, na ljubav i opomenu u isto vreme.

Ni pada bez uspona,

ni sreće bez crnih marama

još ne viđeše oči koje su pratile izvršavanje svih prinuda Velikog kruženja. O vi koji ćete stiće posle nas

Da li u providnoj zemlji vaših vrtova,

da li u kratkim rečima vaše pronicljivosti

Da li ı laticama koje prebojavate kao napitke

samo strela uperena u jednom pravcu samo jedan odjek našem glasu koji se pročuo na sve strane.

OVI III 111111 11 111 111211. 11111 115 0. kb bi a a bbbabd dob Od ob bb bab bb BR bb bi bb

I oni koji su prošli pre nas

i oni koji će doći posle nas

odevaju se samo jednom od crvenih haljina,

koje smo mi zaplenili iz riznice zbivanja.

Svi su sa nama, i u nama na ovoj palubi

kraj prelomljene katarke, na preporođenom vetru, gde kao lišće na drveću proleća

razmnožavaju se točkovi započetih mašina

koje su krenule tamo gde su se srozala, jedra,

Mi smo nezamenljivi u našim crvenim haljinama,

gde prestaje potresanje zemlje

i gde se vodena para pretvara u miris obljubljene dojke.

Naše su odluke tvrđe kao zubi

koji su pregrizli usirenu smrt vešala, šlemovi su nam tvrđi od udarca munje koja, je vapila za našim potiljkom,

i svetlost rudarskih lampi koja nas predvodi

promenila je glinenu boju dana u boju zadihanih obraza.

Mi smo sa našim knjigama, govorima, i brigama,

izvukli ispod ruševina prigušene golube ' i zakonima zalili semenje dobročinstva .

Smejmo 5e smehom zidara

koji je u rukotvorenoj kući video svoje dete.

Smejmo se smehom majke

koja je umesto jednog rodila dva deteta.

Smejmo se smehom defeta okupanog u mleku, smehom zrakova koji su sneg zam

enili visibabama.

Da li u velikoj plodnosti zasićenih beđara Da li vas čeka neslućena, neizbežna ftugB, tuga radionice u kojoj Su svi poslovi dovršeni? |

Šta imate vi s tugom i ona s vama? Poslali smo vas da se samo rađujete,

· jer mi smo sa vama,

mi smo svi zajedno

i mi smo se dovoljno bremenili mučenjem i progledavali tučenjem po zenicama,

i zavijali u pokrove nedonoščad požude, đa biste vi stasiti i lepši od nas

(daleki potomci ovih rastrzanja,)

Oni koji se nisu ubrojali u naše prodiranje

gledali su nag kao kupači na morskom pesku što gledaju propinjanje delfina, po zenitnim odblescima,

nadajući se da će za nekoliko minuta videti

nestanak njihov u podnožju najplavetnije od dubina, * Oni su nas gledali sa morskog peska,

- HuevpevevvavvaeavWavagaVaaaW vasa VaVVeVi UL II1L1111 8

iTV TiiYi1YTTYTTY7iYTiTY1YTYYiTYYYYYTYTYYYTYYYiT1

na neprekidnim stazama ljudskog rukovanja.

Naše grudi nisu prećutale Svoja tamnovanja,

niti su oprostile pokušaje unakaženja i obeshrabrenja, zato Ozareno zlato prianja uz njihove bedeme

i ponos naših žena, je veći od ponosa majke

čiji su sinovi ispunili kovčeg očekivanja.

Jer naše su odluke tvrđe i još tvrđi su šlemovi,

Smejmo se svima, smehovima

koji se mogu sresti u podnevnoj šetnji po gradovima, i poljima i zalivima,

po svima, ivicama ovog ostrva na suncu. Smejmo se smejmo

smehom

samoga, Smeha.

obukli bele toge u mramornim dvoranama,

i pretvarajući reči u ptice, ptice u zagrljaje, dozivajući se i odjekujući po morskim površinama. mogli da slavite gordost čoveka u i besmrinost klice koja je u sebi ponela

više života nego smrti,

ghapebaopooopoooooppeospoobooooooopopoo o eBeeP e OBOOBC gogoponoćoovoove9ee ... eBebs9y.942P9Š20894%9%90009.99 900989 09PP99P9990606989B9E99B6P8E369098A8999eBBe Be Pe s III y.. . oeebojeseovoboPeove9e 9999 OP Eee.