Književne novine
SMBANA 10
| y
'KNIŽEVNE NOVINE ~
ei |
NOVA DRAMATIZACIJA
WO. L ZONE ZAMEUJBROVE: |
Dela Stevana Sremca o Nišu bogata su duhovitim situacijama, Yrazvijenom fabulom, plastičnim likovima i živomim “7Roloritom niške sredine, koju je ovaj naš klasični Tumorist i socijalni hroničar izvan: redno poznavao i — dirljivo Voleo... Opisujući, sa poetskom toplinom, 1Znemogle olkucaje patrijarhalnog, starinskog Niša, za kojim je žalio Sremac je sočnom i svežom duhovitošću oživeo niz likova, koji su Vrlo široko osvojili publiku. I razumljivo je što su dela Stevana Sremca inspirisala dramatizatore, te su se i na našoj sceni još od pre nekoliko decenija pojavile čitave povorke živopisnih likova u »Ivkovoj slavi«, »Pop Ćiri i pop Spiri« i u »Zoni Zamfirovoj«. Iako sam nije napisao nijedno pozorišno delo (izuzev jednog neuspelog pokušaja), Sremac je — posredno — izvornom đramatičnošću fekstova, obogatio naše pozorište likovima koji su odavno Dpo: stali »klasična« svojina naše scene. Drugo je pitanje koliko su te stare dramatizacije ostajale verne piscu i koliko su iscrpljivale sadržajno · bogatstvo Sremčevog stvaralaštva: živopjisne likove i karakterno obojene, koncizne dijaloge pune iskričavog humora, razigranu radnju i zanimljivo komponovanu fabulu.
Ne može se poreći, na primer, da stara dramatizacija Sremčeve »Zone Zamfirove« od Sime Bunića ima izvesnih umetničkih svojstava, zbog čega je godinama izvođema na našim pozornicama. Ali kao »pozorišni čovek« iz vremena kad je na našoj sceni kipela i površna, praskava već za zabavu i smejuriju, Bunić je svoju dramatižaciju usmerio više u pravcu jedne konačno efekine, nego li stilski čiste dramske kompozicije. TI otuda se ona — koncentrisana oko fekstualne jezgre Sremčevog dela grana u znatam* broj dopisanih, a Uurnebesnih i zavodljivih scena koje su imale jasnu namenu da »raspale publiku«. Ali ukus naših gledalaca je danas razvijeniji i osetljiviji, te je otuda i oživela potreba da se jednom umetnički doslednijom dramatizacijom sačuvaju životne vrednosti Sremčevog dela. Otuda i jeste za naše pozorište dragocen poduhvat Milana Đokovića da u savremenoj kompozicionoj formi iznese na scenu »Zonu Žamfirovu«, sa težnjom da literarno ostane što vernije piscu.
U svojoj osnovnoj težnji đa što više nasmeje publiku, pa makar i površnom efektnošću, tj: situacijama i humorom koji ne moraju odgovarafti stilu Stevana Sremca — Bunić je komponovao dramatizaciju shodno toj svojoj centralnoj liniji. Na primer, Bunić maksimalno razvija i kroz dramatizaciju provlači “efektni lik Pola, šegrta koji je »sav čupav i uprljan od uglja.. punačkih obraza i uvek bos,.« Pomoću ovog lika Bunić komponuje niz komičnih scena, bilo đa je sam Pote direktno u akciji (prvi čim), bilo da on svojim nemim, ali u pokretu bogatim prisustvom unosi obilje komike u neko zbivanje (na primer u dopisanoj sceni kad Ranđel Manulaćev otac »pazaruje« Zonu od hadži Zamfira za 'svog sina, a Pote svojim vragolastim prisustvom senči cenkanje, da posle i sam uđe u komično komponovanu govornu aktivnost — treći čin). Razume se da je šegrt Pote u dnosu na originalan tekst široko poStavljen i u četvrtom činu Bunićeve dramatizacije i da je tako postao dragocena figurica za izazivanje smeha svojim živopisnim izgledom, uz bezbroj mestašnih gestova i golicavo komičnih reči, ”. lat
Koliko je PBunićeva dramatizacija verna svom izvoru, koliko je umetnički zrela i stilski dosledna može se videti i na ovom, primeru: u poslednjem, četvrtom čimu Bunićeve dramatizacije (kod Đokovića u petoj slici) dolazi pobeđeni hadži Zamfir kod kujundžije Mana da mu otvoreno izrazi očinsku ljubav i nagovesti SVOju spremnost da mu mnje Zonu... Posle toga obaviće se i svadba kako u delu tako i kod Đokovića (epilog). Međutim, Bunić. je (posle smišljeno planirane pobede Mana nad gordim i dostojanstvenim hadžijom) uvukao čitav niz peripetija kojih uopšte nema kod Sremca: Mane triumfalno ponižava Zamfira (»Zamfir pođe za Manetom, Mane mu 8gzatvori vrata pred nosom«), Posle će, da triumf bude veći, doći Manu ponizno i skrušeno čak i Zona, da ga na kolenima moli za ljubav... Odmah zatim dojuriće besni hadži Zamfir, Zona će!da pobegne u susedmu sobu, Zamfir uleće za njom i opali iz puške, a Mane će bolno «·ı zavapi: »Bve me, Dpucaj, "ubijaj, š-će mi život bez njuma?« Kad hadži Zamfir uvidi koliko Mane voli Zonu, on se vraća u sobu i izvođi Zonu živu i zdravu predajući je Manu...
Bunić je očigledno hteo da, naniže što veći broj efekinih i iznenađujućih »akcionih preloma« (naročtio u četvriom činu), ne vodeći računa da
li su svi Ovi postupci u skladu sa likovima i njihovom psihologijom. I-
stina, svojim »epilogom«, dramatur- ·
Ški posmatrano, ni Đoković nije najsretnije završio ovu lirsku komediju, ali u građenju samog epiloga Đoković je pokazao izvanrednu osešljivost prema „tilskim „osobenostima Sremca (jezik i humor). Uopšte se može reći da je Đoković celinom svoje dramatizacije ostao u prisnoj blizini njenog izvora — Sremčevog teksta. I sa te strane Đoković je našoj sceni pružio jednu umetnički zreliju i iskusnije obrađenu drama:
turušku podlogu za izvođenje »Zone'
Zamfirove«,
Razbijena na pet slika i “pilog (kod Bunića četiri čina) bez smišljenih efekata koji izazivaju eksploziju smeha, nalivena nežnom vedrinom i poetičnošću — Đokovićeva dramatizacija i kompozicijom i žanrom (lir: ska komedija) iziskuje od reditelja i čistiji ukus i bogatiju invenciju, Naime, Bunićeva naglašeno dinamičnadramatizacija ima više uslova da i Uz slabiju režiju izaziva površnim efek-
'tima dopadanje kod publike, I zato u
potezu Milana Đokovića ima izvesne smelosti: on se svojom dramatizacijom donekle bori sa uspomenama 0nih koji su: gledali na sceni efektnu i scenično komponovanu Bunićevu dramatizaciju? S druge strane, valja reći ono što je bitno: Đoković svojim poduhvatima odgovara na zahteve razvijenog i osetljivijeg ukusa današnje pozorišne publike.
Pošto je ovđe već bilo reči o nekim kompozicionim osobinama i preimućstvima Đokovićeve dramatizacije može se učiniti jedan osvrt i na samo šcensko izvođenje »Zone Zamfirove« u Narodnom. pozorištu u Beogradu, a u režiji samog dramatizora — Milana Đokovića.
I u scenskom postavljanju »Zone Zamfirove« Đoković se trudio da sačuva svu vedrinu i poetičnost kojom su obvijeni dijalozi dramafizacije. Režija je uglavnom fo uspešno i Osivarila, No adekvatno govoreno tumačenje teksta ovde je skopčano i sa nužnošću izvanrednog poznavanja lokalno akcentovanog izraza, koji nameće izgovorenoj rečenici poseban tempo i melcdioznost. Iako su izVOđači, uz pcmoć lektora Đorđa Živanovića, najvećim delom usvojili »formalne« odlike »niškog dijalekta«, JOS nisu svi u stanju da potpunije izraze i unutarnju lepotu, lirizam i melodioznost ovog govorenja. Režija je zato u tome pravcu i naročito usmerila Obrađivanje pretstave, ležeći da na sceni otkrije i slikoviti, lokalni kolorit događanja i divnu poetičnost reči.
Komponujući svoju dramatizaciju iskusno — kao dramski pisac i pozorišni čovek — Đoković nije mogao 'izbeći jednu kompozicionu teškoću ·šest slika. Naime, u realizaciji pretstave nije lako šest slika održati u scenskom jedinstvu ,a pri svem tom prožeti svaku sliku njoj odgovarajućim, karakterističnim tempom. Što su veđ »uigrane pretstave« »Zona Zamfirove« ostavljale utisak čvrste i jedinstvene scenske kompozicije, to dolazi najviše otuda što su izvođači intenzivnije osećali tempo i ritam svoje akcije. Pa ipak se može reći da je režija neke scene mogla još više »razigrali«, tj. uneti u njih više tempa, da bi dobila, u odnosu na izrazito primirene i prigušene scene, još jače kontraste u tempu pri smenjivanju scenskih zbivanja. A to je od osobite važnosti baš za žanr lirske komedije jer i OVde adekvatni i pogođeni tempo postaje sadržajni — scenski izraz.
Nepotpuna razvijenost tempa u Vezi je i sa mestimično uprošćenim kretanjem izvođača u scenskom prostoru (»mizanscen« treće slike). U oživljavanju slikovitog lokalnog HRkolorita, koji je zadabnut vedr:nom i poetskom nežnošću — Đoković je imao iskusne saradnike u scenografu Miomira Denića i Milici Babić-Jovanović kao slikaru kostima.
Široko poznavajući ambijent čorbadžiske palanke, prisno osećajući sve slabiji dah hadžiski oronulih kuća sa malim strogim prozorčićima i drvenim doksatom uz koji se bojažljivo pripija ladolež — Miomir Denić je na sceni sugestivno realizovao i ambijent te starinske palanke, sa ćepencima, i atmosferu hadžiskog doma u kome se i pogledom, ćuteći zapoveda da se sme voleti samo onai ko je »spram čorbadžisku kuću«. I linijom i bojom svog živopisno komponovanog dekora Denić je reditelju pružio širok okvir
za razvijanje plastičnih slika iz patrijarhalnog, starinskog Niša, čije je bašte u cveću, običaje, pesmu i kolo, šalvare, nanule i fes — Sremac toliko voleo... |
Plastičnijem izrazu onoga sveta što nastaje (onoga što se »sliza niz merdiven«) i „uh, što rastu i jačnju (Što se »kače uz merdiven«) — doprineli su koloričko stilizovani i raspevani 'kostimi rađeni po nacrtima Milice Babić-Jovanović, sigurnog poznavaoca našeg etnografskog kostimskog bogatstva. VRS JAC
Uz sve to, reditelj Milan Đoković našao se pred neobično složenim pitanjem: kako održati meru između piščevih reči (koje katkad imaju i dublji društveni smisao) i folklornih elemenata kao forme i okvira scen=skog zbivanja. Naime, u toku dugogodišnjeg prikazivanja »komada iz narodnog života s pevanjem« redovno se
događalo da einografska živopisnost
zbivanja uguši na pozornici sadržajnost i lepotu piščeve reči. Scena je najčešće bivala toliko zasićena površnom i sladunjavom folklornom romantikom, da je pritisnuta reč uistini postala malokrvna i bleda — bez one izražajne snage s kojom se rodila... I otuda je razumljivo. što pretstava »Zone Zamf:irove« na sceni Narodnog pozorišta treba da znači i krupan prilog pitanju: kako danas scenski razviti jedan komad čije su osnovne niti vedrina i poetičnost, a potka slikoviti, lokalni kolorit ,a da se pri svem tom sačuva stil pisca i životna vrednost njegove reči.
Iako nova, Đokovićeva dramatizacija »Zone Zamfirove« bogata je folklornim elementima (naročito druga i šesta slika). Ali reditelj ih scenski postavlja tako da i u pretstavi služe otkrivanju d tumačenju likova. Izrazit primer ove umetnički zrele težnje reditelja ogleda se,na primer, u drugoj slici: Zona ugleda Mana kako igra do Kaline i uvređena poleti u kolo i uhvati se do — Manulaća... Kad to spazi, Mane prekida igru... To je po-
četak još dubljeg sukoba između Ma-·
na i Zone, sukoba s kojim će se i završiti druga slika.
Kao što se vidi, kolo je ovde srećno ukomponovano, imajući dvostruku funkciju: folklernu i dramsku, tj. jedan folklorni elemenat poslužio je za dramaturško osvetljavanje i otkrivanje likova i otuda je kolo na sceni dobilo sadržajno opravdanje. Razvijanje folklornih elemenata do mere da imaiu i dramaturški, scenski smisao, svakako je poseban uspeh dramatizacije, a nov i značajan kvalitet same pretstave. Izvođenje »Zone Zamfirove« na sce= ni Narodnog pozorišta ima jedno važno obeležje: naslovna uloga dodeljena je mlađim članicama ansambla, Miri Bobić i Gordani Petrović, iako obe još nemaju toliko scenskog iskustva ni glumačke rutine da bi, na primer, prelazeći bez reči preko scene (prva slika) posebnom ritmikom hoda mogle da otkrivaju lik' koji tumače. A hod je u ovom slučaju od osobitog značaja, tim pre što je on i po kompoziciji dramatizacije prvi, ekspozicioni izraz karaktera. A. nije slučajno Sremac, opisujući Zonu, dao ovu — po dinamici — nenadmašnu sliku: »Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže i pruža je ponosito malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu i brodi vodom«.,
Tako je lik Zone u dramatizaciji Milana Đokovića govorno zbijen, malo razvijen u tekstu, on ipak iziskuje od izvođača mnogo snage u scenskom iz-
razu, da bi se publici sa malo reči be
"mogao dočarati bogati unutarnji ži-
vot. Te snage je ovde pomalo nedostajalo. M. Bobić u tumačenju ima više temperamentnog prkosa, dok je G. Petrović, kao pojava, bliža hadžiski odnegovanoj »kerki«. Obe bi morale preciznije obraditi i emocionalne pre-
SCENA IZ DRAME »ZONA ZAMUMIMOVA«
a
laze, kojima je bogata uloga Zone.
Sa izvanrednom osetljivošću za poe= tičnost, melodiju i sadržajnu lepotu svog teksta Divna Đoković ulogu Vaske nosi sa lakoćom i onom svežinom koja prožima ovu lirsku komediju. U
najlepše scene pretstave spada onaj.
njen &ugestivno sproveden dijalog sa Manom, u petoj slici. Š
Sigurnim analitičkim potezima, Oštrom „stvaralačkom inteligencijom, sugestivnim stavom i dikcijom na sceni Raša Plaović je, kao stari do-
stojanstveni hadži Zamfir, izradio je- .
dan plastičan lik, pun intenziteta i karakterističnih obeležja. U petoj slici (dijalog sa Manom) R. Plaović maksimalno iscrpljuje »scensko vreme«, što pomalo usporava tempo zbivanja, ali zato potencira ubedljivost i uzbudljivost scene.
Salko Repak koji je bo izražajnim mogućnostima vrlo blizak ovakvom liku, nije u punom kontinuitetu ravnomerno nosio ulogu, ali je zato mestimično davao izrazite akcente silnog hadžije, čija moć sve više opada i nestaje.
Zonine tetke Uranija (Irena Jova-
nović) i Kaliopa (Jelka Vujić) u staroj dramatizaciji su uglavnom reagovale istovetno, »horski«. Đoković ih je, dodeljivanjem teksta, dublje otkrio kao likove, pružajući im reč kao podlogu za aktivnost i življenje na sceni. . Uz »najrečitiju« Tasku (Nada Kasapić), sve ove tri ličnosti dramatizacije životno i umetnički oživljeno ilustruju psihologiju i shvatanja stare, čorbadžiske čaršije u danima sve nemoćnijih trzaja da se održi... Ovo isto bi se moglo reći i o alternacijama (Ivka Rutić — Kaliopa i Vuka Marković Uranija). Divnu figuru kujundžije Mana, koji je »dobar igrač, pevač, lovac, jahač i veseljak«, koji je »rado gledan od mlađeg sveta«, ali ne i od krute čorbadžiske rodbine — {tumači sa puno preciznosti u scenskom izrazu Miroslav Petrović. On očigledno obeležava sve veće domete svojih myrealizacija. Miodrag Lazarević, u tumačenju iste uloge, unosi nešto žešće akcente ljubavnog zanosa, ali sa manje lirske nežnosti.
Dara Vukotić kao Manova tetka Doka, žustra, samouverena, smela »na= rodska« žena, još ne savlađuje i potvrđuje ovom ulogom svoj. primetan umetnički porast. Ona se nagoveštava kao pouzdan nosilac uloga ovoga rođa i karaktera.
Materinski blagu brigu za sina, zrelo i sigurno pogođenom intonacijom, dirljivo je izrazila Teodora Arseno=vić u ulozi Jevđe, Manove majke. Leposava Đorđević, u istoj ulozi diferencira se nešto oštrijim govornim izrazom. I u dramaturškom komponovanju »mamine kerke« a čorbadžiskog sina Manulaća — Đoković je ispoljio svoj visok ukus i tananu osetljivost mere na sceni. Nekadašnju ličnost Manulaća, grotesknu i nakaradnu, Đoković je očistio od jevtine efektnosti i tako ovaj lik učinio životno ubedljivim. U odnosu na izvorni tekst, Đoković je proširio dramsku funkciju Manulaća, osvežavajući ga inventivnim detaljima, kao životno ubedljiviji i potpuniji lik. Na primer, Sremčev opisni detalj Manulaćeve štedljivosti Đoković je aktivno, dramski razvio u nizom za njega karakterističnih dijaloga, koji na sceni vibriraju od diskretne komike i lokalnog kolorita.
Manulaća na sceni tumači Severin Bijelić — * irakterno čistije i potpunije, — i Milosav Aleksić koji nešto više imsistira na komičnom gestu, pa i deluje zbog toga mestimično efekt) ije.
Kalfu Kota sa zalaganjem i neposrednošću tumači D. Ocokoljić, ostvarujući, u dopisanoj sceni predaje (seljak P. Banićević), dosta živopisnosti.
Za šegrta Pota, koji je nestašan, čupav, garav i bosonog, Dobrila Matić je našla niz živih, a nenametljivih detalja.
U komadu se dalje razvija čitav niz
· likova, počev od onih koji imaju funk
ciju uglavnom đa ožive ambijent čaršije (Amet i Tasa), đo onih koji služe kao konitrastno dopunjavajuće tuma– čenje drugih karaktera. Tu je Manov pobratim Mitke (u temperamentnom tumačenju B. Đorđevića), koloritna figura Jepog Parice (razvijenija u*tumačenju Lazarevića, nego Petrovića). I ovaj lik je kod Sremca dat opisno, a kod Đokovića akciono, tj. on ima svoju dramsku radnju, te ne služi samo kao ilustrativna dopuna koloritu jedne sredine. ;
Dalje se nižu tipično postavljeni lik palanačkog. novinara (Bogdan Buljan) i suvonjavi »šimi«-gospodin apotekar Pajica, u slikovitom tumačenju Nedima Omerbegovića. U pretstavi učestvaju i studemii Akademije za pozorišnu umetnost realizujući igre (u postavci Olge Skovran) i pesme u obrađi Milenka Živkovića.
Na kraju može se reći da se dramatizacijom i pretstavom »Zone Zamfirove« prijatno osvežava repertoar Narodnog pozorišta, dramskom sadržinom »narodskoga« karaktera, ali na dostojnom umetničkom nivou.
Milenko MISAILOVIĆ
ı
što sada misli:
- ikada mali.
„čekati dok mu kosti mrtvog pesnika zauvek ne dođu.
BROJ 55
Katanto /aoičović.
TEKST: B. MIHAJLOVIĆ CRTEŽI: M. POPOVIĆ
2 OČI RAŠTANKA
Ca Iza 3 OURS).
Tamo, ma poslednjem zavijutku puta iskočio je iz kola. U džepu mu je svedodžba odličnog učenika šestog razreda, u, glavi tajne latimske met?ike. i grčke prozodije, u srcu poslednji oproštaj od Karlovaca... Jedaw dug trenutak. Prošao je još jednom široko otvorenim očima rastanka po srebrmoj pruzi Dunava, bo zlatnom pervazu Fruške Gore. O
Tu pod mjegovim, mogama bolegli Karlovci. Tiho je u gimmaziskom dvorištu, poslednji đaci napustili su školu. Iz mitropolitskog dvora šummo izlazi četvoropreg. Karlovci, poslednji put.
Konji frkću. Kočijaš zavija du vam i čeka. Daleko im valja putovafi. A Branko. stoji i gleda. Gleda Kariovce ,poslednji put.
||
„Zbogom ostaj, ubavo Belilo
Ti mi beše uvek, mesto milo, Svud po tebi deklice taname Svaka od nji laka kamo lame, Lica bela pa malo rumemq, Sukmnja ·borma divno pridevema, Sunce sjaje sa mebesa zlatno Mome šeću pa mi bele platno.”
Koliko li će još „moma” sresti ovaj mladić u životu, u TemišvaTu kraj Begeja, po bečkim parkovima, u prolazu kroz Zagreb, u Beogradu, Zemunu, svuda, a ove male pralje sa Belila i onu devojku na, studemcu nikada neće zaboraviti pesnik. Devo jka ma studencu progovoriće prvu reč na uramku naše lirike.
Dotle, dok me mapiše pesmu o tebi — :Dbomgom ostaj devojko ma studencu! Šta to još traži šesnaestogodišnji mladić po blićaku svojih sećamja? Što mu se tamni pogled želje zapleo u visoko šiknule lastare karlovačkih vinograda? .
Dobro su pomeli vimogradi. Za koji mesec ponovo će berba. Samo ove godime meće om, više biti među beračima wi s puškom, o ramenu, mi s putunjom ma leđima, mi s krivom, britvom, u Yuci, ni u kolu da vikme potskočicu: „Ao sele bosonoga”. Po istim, ovim, strmim, sokacima gde su se zimus strmoglavo klizali đaci („Drž' se seko za kaiš, evo tociljajke"), povućiće ma jesem ponovo krivorogi volovi pune kace grožđa. A on, Branko, više nikada ma ovim, obroncima meće uzabrati grozd.
„Zbogom pesme, zbogom, kolo, Zbogom momci maokolo. Zbogom kito moma mladi, Zbogom grožđe, zbogom, vinogradi.
—
— Ošini konje kočijašu, idemo! Pukao je bič, potegnuti dizgi\ i točkovi kloparaju po neravnom
putu prema Čortanovcima, Aleksije Radičević napušta Karlovce. Docnije kada postane pesnik, promeni ime i nazove se Brankq, apisaće ono
„Oj Kanlovci, mesto moje drago · Ko detence došao sam amo.”
Sada odlazi mladić. Najlepši, najznačajniji mladić koga su Karlovci
Daleko za njim ostalo je da ga čeka Stražilovo. Četiri će decenije