Književne novine

|

MOWaWEWRBO eee

JO O

evsayvaveyasoebvesovyaa fono Pao eo eee eeopevo 99880 B80000800900080000D9920D [oeesaegeg000PPae008Weoe

„SLOBODA IZRAZA, A NE-LEPOTA ~.

Savremene tendemcije u umetnosti

__ Pariski »Ar« je neđavno otvorio - .enketu o savremenoj umetnosti i nje; mim perspektivama. Glavna pitanja ankete su zapravo odnosi umetnosti „Mprema nauci: u kolikoj se meri u| metnost inspiriše (i može inspirisati) · dostignućima moderne nauke, pa i to :M- kojoj meri umetnost može pomoći _ rešenjima naučnih problema. -. „Još ranije su se čula izvesna mi„šljenja da na umelnost samo nega“tivno može delovati njeno povezivanje - Ba naukom i njeno saživljavanje sa .—+empom moderne industrije. Vla-menk je kubizam i apstraktno slikar„„Btvo (oblike toga saživljavanja) nazvao mal te ne blefiranjem. Uticaj „nemačkog. ekspresionizma i frojdiz„ma (na nadrealizam!) ematra on isto · tako pogubnim za francusku umet„nost, Štaviše, on misli da je savre· mena umetnost zapala u krizu iz ko. je-nema izlaza. ::, Pa da li se bilo ko od učesnika ove ankete latio da pobije to mišljeinje objavljeno na stranicama istog li:sta? - Ako se težnje današnjeg čoveka za„dsta svode na to da »osvaja spoljni · evete da »afirmira svoju moć nad „silama koje ga okružuju« i da kori„steći ih postiže tehnički progres, on:da Rene Ijg ima potpuno pravo kad (a. svom izlaganju u okviru ankete) .'wrdi da to u današnjim uslovima vo„di uništenju unutrašnjeg. života čove:kovog, tj. uništenju uslova za razvoj "umetnosti. Jer, »šta je progres? <. Po je povećanje brzine«, koje se po· Stiže samo mašinom. Mašina pak traži od čoveka da se on potčini njenom · ritmu i njoj smeta svaka izrazita in.dividualnost. Tako bitni element modernog čoveka nije intuicija, nego -standardizacija reflekša. A uslov unu..trašnjeg života jeste baš usporenje akcije. Otud i Ijg u ovoj trci sa vre„menom, u jurnjavi za povećanjem proizvodnosti ne vidi za unutrašnji + život čovekov, pa time ni za umetnost · nikakve perspektive — »ni u kapita· lističkim zemljama kao SAD, ni u - marksističkoj Rucsiji«. - Na pasivnog i automatizovanog čo„Meka sama reč više ne deluje. Sem toga, kaže IjgE, uz reč je potrebna čitava fraza da bi savremeni čovek mogao razumeti pravi njen smisao, Zato Ijg misli da je došao kraj »civilizaciji reči« i da je plakatom, reklamom, radiom, +telegrafskim stilom „štampe, filmom, televizijom i automatizovanjem života postala nužna »civilizacija znakova«. Znak treba da deluje na pasivnog i automatizovanog

2,5}

čoveka kao slika-šok i da mu povrati , - meaoć. neposredne percepcije, a time.i

otvori nove puteve umelinosti. To bi za Ijga (koji se pomirio s. tim da čovek ostane pasivan i automatizovan) bio početak. nove epohe. Ta epoha je .čak »od pre nekoliko godina i počšela«. - No da li se težnje današnjeg čove„ka zaista mogu svesti samo na to da »wosvaja spoljni svet«, tj. da povećava · proizvodnost (»brzinu«, kako kaže -4djg), a čovekov unutrašnji život na »čistu« intelektualnu delatnost kod „jednih i automatizam kod drugih? Još Marks je konstatovao porazno *đelovanje mašine na indiviđualnost čoveka, Ali on u tome nije viđeo "razlog za pesimizam i čvrsto je vero*wao u izlaz (u stvaran izlaz, a ne u '»tivilizaciju znakova«). Jer on nije :modđerni život svodio na nauku, tehni“ku i ekonomiku, nego je bitnim ele. mentom smatrao baš čoveka i njegove itežnje da ostvari nove odnose među -ljudima. To potvrđuju i veliki irenu"či u istoriji pojedinih naroda. Tehnič-ki progres, osvajanje sveta naukom, :dkonomika — sve je to samo mali deo -jednog kuđikamo dubljeg programa, programa ostvarenja novih odnosa među ljudima i novog morala. Taj program Rene ljg, jasno, nije ni mogao videti u Rusiji koju je, sa svoga gledišta, nazvao »marksističkome«, 'der upravo staljinizam je taj koji je _ostvarenje ideala o čovečnijim odno„sima među narodima i ljudima (tj. so„cijalizam) sveo na jednu sWurovu de·spotiju i nesocijalistički. primenjen tehnički progres. 1 Na Zapadu već postoje umetnički „israzi tih dveju pojava modernog ži"vota: »intelektualizma« u kubizmu, a automatizma u nadrealizmu. To su ustvari umetnosti »civilizacije znakova«, oblici saživljavanja umetnosti sa. industriskom jurnjavom za još većim »povećanjem brzine«. . ___U toj umetnosti ličnog izraza može „biti samo utoliko ukoliko se ona shva"bi kao očajnička demonstracija proiv, duhovnog sakaćenja i moralnog upropaštavanja ljudi, ali demonstracija. iskazana nemuštim jezikom i ne· artikulisanim glasovima, · kao čista negacija, anarhična negacija jednog sveta. Takva umetnost ne daje nikakav pozitivan ideal. Ma koliko ta »nova umetnost znakova« značila i revolt (u Pikasovom kubizmu), ona nije proročka kao što su to umetnosti bile nekad. ljgovo Tešenje je samo otkrilo uskost postavljanja problema .No ako ga Ijg ipak postavlja tako, uzrok je jasan: on je sin sredine i vremena koji ga svim silama guraju ka takvim zaključcima. Uostalom, ni sama anketa,nije neposredno postavila pitanje

odhosa umetnosti prema čoveku i Ži“,

votu uopšte „nego samo pitanje odnosa:.prema »bitnim elementima« togn života, prema nauci i tehničkom progresu . |

Profesor Gasšton Bašelar, lIstoričaı nauke na Sorboni, iasno odvaja umetWost od nauke, ali ni on ne daje ja-

nije perspektive umetnosti Ma da ih

Ne razgraničava apsoliino on ističe la" »estetike infelekta+ nema na Do-

ručju umetnosti, nego đa je »esteti~

ka intelekta« — nauka.

Ca: ić x

ara peper asa BtĆeyyavrabcarvibakadi nena ea e zeyaaa pa JLO

(Čan sWtuporu' praznine ili

Prancuske

Ni iz procesa naučnog 6aznanja nije isključena emocija, (Sam intelektualni rad često pričinjava zadovoljstvo). Ako je umetnost ne težnja Jepome nego samo lično 'iživljavanje i sloboda izraza, tj. ako je umetnost uživanje samo stvaraocu onda nje ima i u ma= tematici ili u bilo kome drugom radu koji čoveku pričinjava uživanje.

Nauka i umetnost ostaju po Bašelaru nespojive. Apstrakcija je normalan i plodan postupak — nauke (a ne u-– metnosti?). Ukoliko zaista ima veze između npr. psihoanalize i umetnosti, ta je veza u tome što umetnost koristi ne psihoanalizu kao nauku, nego materijal koji fa nauka proučava. Time Bašelar odlučno odbija nastojanje ankete da dokaže mogućnosti inspiracije umetnosti naukom. Bašelar smatra da treba braniti ne samo umetfnost, nego i nauku, danas više nego ikad. U dvađesetom se veku — ističe Bašelar — nauka naprotiv još više udaljava od umetnosti, jer više nego ikad operiše onim što je neđostupno neposrednom „čulnom saznanju (na primer atomistika).

Isto to čini i Andre Breton. On tvrdi da su »nauka i umetnost osuđene da žive u večnom nesporazumu«. Kao dokaz đa se nadrealisti nisu in6pirisali Projdom Breton navodi jedno pismo u kome mu PFrojđ piše da — i pored sveg interesovanja nadrealista · za psihoanalizu — on ne može da shvati njihovu umetnost, (To, dođuše, nimalo ne protivureči onoj Bašelarovoj tvrdnji da nadrealisti koriste materijal psihoanalize).

Kako anketa uporno insistira na pitanjima' uticaja nauke na umetnost, Breton izražava jedno prilično demonstrativno mišljenje: umetnici i moderni pesnici ne traže nužno lepotu, koliko slobodu ličnog izraza. (On u tome, istina ,ne vidi uništenje lepote, nego naprotiv put ka hjoj). Ipak on priznaje da od svih nauka u budđućnosti najviše mogu uticati na Uumetnost psihološke.

Ma da se (tako izgleda po uporno postavljanim pitanjima) poljuljani autoritet umetnosti želi podupreti neospornim autoritetom moderne nauke, to ipak ne uspeva. Bašelar instinktivno brani nauku od umetnosti, a Breton umetnost od nauke. No nijedan ne brani modernu umetnost ođ onih prilično pesimističkih mišljenja koje je 1 Rene Ijg izrazio (i pored njegovVOg predviđanja nove »civilizacije znakov3a«).

Ž. VIDOVIĆ

Emanuel Vidović:

VN

oeeagaooe0g0ooeopeee9969906#906669690606P 909

KNIŽEVNE MOMNE

UN JB

geooteogevoee

O:LDCERATPIOIRI IZ LIKOVNE .UMETNOS!T!I

U 54 broju, Književnih movina, u članku Nekoliko problema likovne umetnosti, Uredništvo je postavilo na javno rasmatranje niz pitanja koja su se u latentnom stanju već odavna nametala sama po sebi. U te probleme spada i problem literarne i reproduktivne delatnosti koja bi imala za cilj da popularizuje likovnu umetnost, da proširi u publici znanja o njoj i pripomognoe proširivanju samog kruga te publike.

Van diskusije je da kod nas (a u ovom članku se ograničavamo samo na poznatije nam prilike u Beogradu i Srbiji) prosečni nivo likovne kulture zaostaje za književnim pa i muzičkim obrazovanjem i da je literatura iz ove oblasti preka potreba i utoliko preča što interesovanje za likov-

nu umektnost postaje naočigled sve živ ;

lje i šire. .

Dečija literatura o umetnosti, novost i u zemljama sa odmaklijom umetničkom kulturom, za nas svakako još ne pretstavlja problem u koji bi se trebalo udubiti. Sretna misao o izdanju prevođa jedne istorije umetnosti za decu privodi se, koliko nam je poznato, u delo. Ova knjižica odigraće, verujemo, svoju pozitivnu ulogu.

Potreba koja se oseća za t. zv. opštim istorijama likovne umetnosti, udžbenicima ili delima koja nisu namenjena isključivo stručnim studijama, daleko prevazilazi krugove studenata zainteresovanih istorijom umetnosti. Mali Renakov „Apolo” u novom izdanju Srpske Književne Zadruge, delimično zastareo, u mnogome još uvek neprevaziđen po plastičnosti, oštrini i konciznosti prikazivanja, često nepravično potcenjen, — podmiıuje samo najosnovniju potrebu naj= šireg kruga čitalaca, ali ne popunjuje prazninu koja se oseća.

Znamenita dela velikih stranih maj stora nisu pristupačna našoj publici. Ni zbirke Galerije Jugoslovenske Akademije Znanosti i Umjetnosti u Zagrebu, ni zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, koji je pred samim otvaranjem, ma kako za nas bile dragocene i važne, ne mogu pretendovati na ulogu koju imaju zbirke velikih i većih evropskih galerija i muzeja. Zato su za nas reprodukcije takvih de> Ja od još veće važnosti nego u sredinama bogatijim originalima. Ne izgleda međutim verovatno da bi se za sada moglo računati sa jzradom ia-

Vieesadaa0eeeeevevov

ULJE

kvih reprodukcija u Beogradu koji je u tom pogledu upućen na uvoz iz inostranstva. Zagrebačka izđanja mono-

· grafija Brojgla i Domijea, i po uvod-

nicima i po ·reprođukcijama, reprodukcijama Brojgla naročito, odgovaraju svojoj nameni. Ukoliko ona pretstavljaju ostvarenje jednog plana koji obuhvata niz sličnih dela i ukoliko

postoje mogućnosti za dalje ostvare-

nje takvog plana, ovakve edicije bile bi osetan prilog širenju likovne kulture za celu zemlju.

No nesumnjivo za nas moraju biti još od večeg interesa radovi koji se odnose na domaću likovnu umetnost.

'Sasvim je razumljivo što je u našim

prilikama već odavna napisana istorija književnosti ,i novije, i srednjevekovne ,a što do jedne istorije naše "umetnosti još nije moglo doći iako na

primer naša srednjevekovna umet=

nost, arhitektura i slikarstVoO ,pO SVOme značaju daleko prevazilazi našu srednjevekovnu književnost. Danas međutim sasvim je izvesno da bismo mogli doći, verujemo, do đobrih dela iz istorije srednjevekovnog slikarstva, arhitekture, skulpture· i zanatske umetnosti, koja, ne gubeći ništa od sVOg naučnog karaktera ili naučne vrednosti, ne bi bila namenjena samo izdanjima Akademije nauka i uskom krugu naučnih radnika i stručnjaka. Praksa je unekliko ovu mogućnosti već potvrdila. Neka pionirska dela iz istorije novije srpske umetnosti, već uveliko iscrpena, zahtevala bi revidirano i u ilustrativnom pogledu usavršenije, novo izdanje.

Muzeji svojim edicijama i rasturanjem fotografija svojih objekata, u potpunili bi svoju funkciju.

Što se tiče žive likovne umetnosti, jedna serija malih, dobro oprem]ljenih, po cenama pristupačnih monografija o našim savremenim umetnicima bila bi od neocenjive koristi ne samo za propagiranje umetnosti kod naših ljudi već i kao pomoć našoj živoj umetnosti da u međunarodnoj utakmici zauzme mesto koje joj pripada. Pomoć književnika, narčito u ovoj prilici, mogla bi i kod nas biti dragocena. Izdanja o dobrim umetnicima sa uvodnicima dobrih književnika bila bi dvostruko privlačna.

Potpora filma, koji se već uspešno ogledao u pokušajima popularizovanja umetnosti, bila bi takođe jedna od najkorisnijih.

Zjapi praznina.koju slvara nemoć da

se kraj foliko intenziviranog života u

likovnoj umetnosti, gde izložbe gaze jedna drugoj na pete i zakidaju jedna drugoj raspoložive termine u izložbenim dvoranama, savladaju teškoće oko izlaženja bar jednog umetničkog glasila u zemlji, koje ne bi palo u zaborav od pojave jednog broja do drugog. Neshvatljivo je da u toliko narasloj izdavačkoj aktivnosti kakva je danas kod nas, gde film, šah, sport, vrste sportova, fotografija, muzika imaju svoje periodičnike pa i po nekoliko njih, likovna umetnost, i pored. svojih organizacija, nije u stanju da ostvari časopis koji bi i praktično postojao, koji je za nju nasušna potreba, polazna tačka i bitni uslov za širenje likovne kulture. Ne ulazeći u pitanje cena knjizi koje je osetljivo za sve vrste publikacjja, a napose umetničkih, skopčanih s većim troškovima, aktivnost o kojoj je reč uslovljena je i problemom povećanja i poboljšanja tehničkih sredstava reprodukovanja, jer bez dobre i bogate ilustracije umetničke publikacije ne mogu ispuniti svoj zadatak. Momčilo STEVANOVIĆ

ebogeegggpogeee pe

U ČASF EMANUELA VIDOVIĆA

O njemu se dosta glasno govorilo da predstavlja staru, otrcanu Ypozlatu, koja se raspada daleko od čovjeka, između krepanih riba i prašnih

regala starih, nečitanih knjiga, Čitav ·

se jedan mladi, novi, zdravi svijet našao gotovo protivan i samoj uspomeni na njegovo slikarstvo, kao da je ono značilo samo patinu svršenog, koju treba otopiti sa života. A onda, na prvoj saveznoj izložbi kroz Vi-. dovićev se prozor, kroz prozor osamdesetgodišnjaka, „ugledalo proljeće. TI ta je upravo fizička senzacija pied" njegovim platnom pokrenula dobri razmišljanja o onim ljudskim i slikarskim vrijednostima, koje nisu suvišne i ne stare, niti onda kad je kraj njih istorija zametnula niz novih, Ipak i nakon pomirenja s nje: . govim slikarstvom ostala je sumorna predodžba o slikaru i njegovim slikama. Svi su se suprotni sadržaji neka ko tek nastanili kao slučajna anegdota u specifičnu atmosleru takvoB

| sutonskog slikarstva, a njegova plat:.

na kao da su ponavljala kod svakog susreta, u svakoj kući, na svakom zidu, jednaki (literarni) doživljaj, sli | Tijetkop” nekog titravog, zatvorenog Štimunga kroz prisutnost otsutnoga.

Izložba — koju je priredila Jugo: slovenska akademija u novom krilu Moderne galerije — pokazala je naprosto da je sve to danas krivo. 1 slika je drugo. 1 slikar

Bezprekidno struji iz te ruke, iz čitavog tog čovjeka nužda za nastavkom slikanja, pa. se iz tog. ceklo bi se nezaustavljivog stvaranja, dešavaju istom lakoćom izvanredna plat· na i puke mazarije Uspomena na neuspjeh nije nikad potrajala, ništa nije razorila. ; i

Već po tome. Vidović, je dio one specifične dalmatinske životne bujnosti, poseban oblik južnjačke, kreativne frenezije života, a zatvorene u kameni lijes Dioklecijanovih zidina, u prostor pun istorije. I u njegovom ateljeru intenzivam, stvaralački život između same starudije. I ikona i dirljiv nered na komodi, i stolica i odlijevi sa šibenmske katedrale, čitav taj arsenal kupovina i kapetanskih baština i miraza baba i prababa, sve to živi van upotrebe, a stalno upotrebljavano. Slikar to očito voli, ali ta ga ljubav ni na što ne obavezuje. On je slobodan, običan u tome.

Ranije je atmosfera odnosila i opis i predmete, ali i onda «su svi konkretni elementi zahvaćeni njegovim pogledom, samo dublje u nju ulazili, neizbrisani. Mrak nije značio kaos, a život, predmet u sjeni nisu bili umjetnikova predpostavka, Ni u šaranju njegove olovke nema krize

objekta. On je samo toliko poznat i

domaći da je i u brzini najhitnijeg prolaza, stvaran. Te, reklo bi se, ne strpljivosti danas više nema, Slikar s velikom senzualnom i intelektual· nom radošću smireno rekapitulira cjelinu i svodi je na osnovno, bez krcatosti i mučenja. Moglo bi se go: voriti o jednoj novoj Vidovićevoj objektivnosti, kad ona ne bi bila samo do sljedni, savladani razvoj, Nemir nje: gove fakture i slikarske interpunk· cije bijaše od samog početka spored na Organska anarhičnost u dobroj organizaciji. Danas je to arhitektu· ra. koja dopušta i zbraja svaku ek. scentričnu pregradnju.

Bez tog lijepog stava misli i osje: ćaja bio bi Vidović čovjek, koji »po: etično« živi u svom zakutku, a do-

življava sebe sa sujetom propale istorijske raskoši. Slikarstvo bi mu bilo puko sredstvo nostalgije. No on ne »živi« od kulture. On jeste kultura.

Bez sumnje na izložbi osamdesetgodišnjaka, na retrospektivi šezdeset godina rađa, a nakon „nekoliko desetaka stotina slika, nađe se mjesta i za komemoraciju istorije, ali između toga i slikara — okamine obično stoji vrijeme zaustavljeno kod jedne slike, zadnje, završne slike, nakon koje dolazi slikarska agonija pa smrt,

Ako se može govoriti u relacijama

naše umjelnosti o nekom graničnom .

smislu njegovog slikarstva, FP. Vidović pretstavio se svojom. izložbom kao zadnji vlasnik jedne bogate, zatvorene, duhovne pamorame. I bez portreta, bez ljudi na platnu, on nesum.njivo posjeduje onaj sok životne čitavosti, koji nama danas kao da fali, jer je odviše toga, na odviše Širokom području istorija porušila, a tek smo od ncvih temelja. Za našeg slikara svijet, globus, počinje negdje između Trogira i Stobreča, a teško je reći, radi li se o skromnosti, ili o samosvijesnoj van svake racionalne i istorijske međe. Rijeke «u njegovih slika živile od toga i tekle s takvim smislom iz njegovog ateljera u splitske kuće, mopće u kuće ljudi s kojima je i bez razumilevanja slikarstva, Vidović bio jedno tijelo i jedan duh, I to ih ie međusobno društveno povjerenje vezalo za tr? ~ takovog života,

a vezala ih je i ona smirena elegič- ~

nost — pn to je sama osnova Vidow'RevVOg &lWarstval - kojom se nekađ izriče meizsrpivost međditeranskog zdravlia. 0

Kosta ANGELI RADOVANI

uštapljenosti.

POLOIIOIOIIIILOIOOIIIIOOIIIOIO IIIUIIOII II III III II III II III II IA III III III OL LO Whi bld kai u ubo uk i ua

· u sebi — savlađuje i disciplinuje

OI gp

D

IZ. KOLEKCIJE PAVLA BELJANSKOG

U Muzeju građa Beograđa još od marta meseca je otvorena izložba umetničkih slika iz zbirke Pavla Beljanskog. Izložba će biti otvorena do kraja juna meseca,

%

PREDRAG MILOSAVLJEVIĆ: »U PARKU«.

ražeći sličnu pojavu u našoj poeziji neko je Predraga Milosavljevića upo. i redio sa Jovanom Dučićem. 1 zaista, ima nečega sličnog između slikara i

toga pesnika, U njegovim bojama nema ni kontrasta ni buke. No kod njega ima, nasuprot Dučićevoj hladnoj otmenosti, mnogo više osećajnosti. Njegove boje . su harmonične, tihe, a pomalo i setne., Osnovni sklad (kao ovde) jesu zelena boja: (u raznim nijansama) i jedna nijansa — opet zelenkastog! — okera. »Usporena« faktura odgovara tihoj međitaciji, Iz te harmonije boja (otsustva svakog' kontrasta) i te fakture proizilazi sva otmenost i suzdržljivost njegovog izraza. Kao da je od van Dajka, Rejnoldsa i Genzborus uzeo samo meku i tešku a glatku i sjajnu materiju, i njome kao svilom prevukao i pejsaž i arhitekturu sa svojih slika.

MILAN KONJOVIĆ: »ŽITO«

boja — od blještavo žute boje žita pa preko violetne, crvene, duboko 5sonorne i potmulo zelene đo mračne ] crme boje teških uzvitlanih oblaka. Prava bura, ali bura boja. Sve sami intenzivni kontrasti, komponovani u dramatičnu, čak i patetičnu simfoniju, sve te boje bačene su na platno u jednom Jjedinstvenom zamahu, pastozno i u masama, a pritom slikar krši sve propise o slaganju boja i surovo i nemilosrdno nameće svoJ zakon. Svaki potez ruke ođaje duboko duševno uzbuđenje, strast ispovesti i otkrivanja. Temperament kakav se nikad ne može povući u sebe i kakav, sasvim prirodno, mora da pređe na slikanje ljuđi svoga kraja, Kolikogođ Milosavljević mora da oseća neko tiho zadovoljstvo kad dovrši svoju sliku, toliko Konjović mora da je iscrpen onako kako je Dante »mršavio stvarajući« svoju »Komediju«.

Kao »Žito« je sušta suprotnost Milosavljevićevom »Parku«. Citava skala

MARKO ČELEBONOVIĆ:

»SLIKAREVA ŽENA poređenju sa Milosavljevi. U ćevim »Portretom«, ovaj je rađen gotovo robusino, a figura žene je teška u svojoj telesnosti, Boje su venecijanske, o nakve kao na tkaninama donetim sa egzotičnog Istoka, Snažna sligkarsica čulnost. Pa ipak, — slikar superiornošću jednog drugog bića

tu čulnost namećući joj lagani ritam boja raspoređenih u širokim površinama, boja sočnih i intenzivnih, kao da je platno njima natopljeno. Njegov mir je druge vrste: prividan mir, Ispod njega se Wrije sila koju sam slikar sputava namenivši joj možda nešto drugo, u svom buđućem stvaranju. Biće to doživljaj viđeti njegovu izložbu. ZORA PETROVIĆ:

»BREMENITA ŽENA«

ema kakve se retko ko i u istoriji svetske umetnosti | laćao. Vam Ajk je slikao

tako »pramajku našu« Evu, bez . elegancije nervoznih „fiorentiskih

likova, bez graciozne stidljivosti, bez simpatičnih ženskih slabosti, Naprotiv, nečeg seljački nezgrap-

nog ali istimitog ima u njewovoj Evi. I Zora Petrović je poneta ti. me đa izrazi istine, ne tako ljupke, ugodne (ni laskave), ali istine dostojne da ih samo čovek s85azna. U stavu te žene ruku zabačenih na leđa nema ni traga ođ koketarije. I ona, kao Van Ajkova »Eva« deluje svojom ozbiljnošću. samo u njoj je, umesto ·gotske \krotkosti i čednosti, izvesna muš-” ka energija, izražena naročito o nim crvenim konturama kojima Zora Petrović podvlači i okružuje · ljeno telo, analizirajući ga pomao, ali bez zlobe i natuzalizma, bez .. cinizma, naprotiv — sa patosom · čoveka koji naglašaya đa u životu sem lepote;ima i drugih, đubljih vrednosštiiđa su one zapravo bit lepote kakvu vidimo i na telu ove bremenite žene.