Književne novine

STRANA 4

Fi

| ORECITOVANJU ~

IRECITATORIMA

(Radomir Plaović: 5>O RECITACIJI« — Beograd, 1951) |

Recitovanje je jedan od najrasprostranjenijih · načina onog aktivnog bavljenja umetnošću koji se ne zadowoljava izvođenjem radi sopstvenog uživanja, nego se obraća drugima, publici. Ta rasprostranjenost zacelo dolazi najpre otuda što ljudima daje prilike da javno ispovede što im je na duši, rečima koje je pesnik i za njih našao, No ta rasprostranjenost uveliko dolazi i od vefovanja da subjektivne uslove za rećitovanje ima Svaki prosečno obrazovan čovek; jer

za to nije potreban ni instrumenat

ni vlađanje njime ,kao za instrumen=talno koncertirahje, pa ni muzikalan sluh, pored »lepog« i po mogućstvu školovanog glasa, kao za koncerino pevanje; đovoljan je prosečno zvučan glas i jasam izgovor, pored prosečno pouzdanog pamćenja. Knjiga Raše Plaovića, jednog od majboljih recitatora koje Jugoslavija danas ima, tu zabludu neštedimice razgolićuje i uništava. ·

Knjiga, zatim, đaje opšta razmatramja o osnovama veštine recitovanja i, ma konkretnom mprimerw četiri pesme, specijalna uputstva za spremamje recitacija, sa onom ozbiljnošću i osećanjem odgovornosti ša kojima Plaović prilazi takvim poslovima. Već to pokazuje koliko je taj spis, iz pera tako merodavnog umetnika, značajan doprinos našem kulturnom životu. Ali kako je to nov, originalan i potpuno ličan rad, on ne samo ne š#šme oštati nezapažen nego se i njegov sadržaj mora svestrano pretresti, pa i kritikovati. .

Ne tajim (ne vidim zašto bih) da Rašu Plaovića među svim našim pozorišnim umetnicima naročito cenim i volim, kako zbog njegovom velikog talenta tako i zbog mjegove, među glumcima toliko retke, sposobnosti da razmišljajući o svojoj umetničkoj praksi iz nje izvlače teoretlske zaključke; ali neću da krijem mi to da se ni sa jednim od naših pozorišnih ljudi nisam „toliko, i “toliko često, razmimoilazio u . mišljenju, i po važnim pitanjima. A možda je to i zato što ni sa jednim nisam imao toliko prilike da raspravljam o svima problemima pozorišne umetnosti. Svakako mi njegova najnovija publikacija daje isto toliko povoda za oštro protivstavljanje koliko i za radosno odobravanje. Plaović je suzio svoj predmet na način koji se od njega ,glumca izrazito intelektualnog tipa, možda ne bi očekivao. Odvajajući logičku analizu od emotivne i otstranjujući logičku, on izjednačuje emotivnu analizu sa umetničkom uopšte, On veli: »Predmet naših izlaganja je umefinička strana obrađe jedne pesme, te prema tome — »emotivna analiza« No kad već ni važnost koja će 6e dati' poje= dinim rečima u rečenici ne može uvek da se utvrdi bez logičke analize, koliko tek opasnosti krije takvo isključivo emotivno prilaženje tekstu (ne samo privremeno razdvajanje emotivnih i logičkih elemenata radi podrobnije analize!) ako taj tekst izražava misao važnu za idejnu koncepciju cele peme. Amalizujući Brankov stih »Mog života vir je na uviru« (u meosporno emotivnoj pesmi (»Kad mlidijah umreti«), Plaović veli: ' »To je rečeno za sebe i kako su prethodni stihovi bili meka vrsta samooptužbe ,ovaj završni stih je kao neka vrsta priznanja: i zaslužio sam to«. Dosledan svom prin= cipu, Plaović u obrađivanje pesme nije uključio logičko-idejno tumačenje njene celine. Ipak on ne može da tu ne kaže, makar uzgred, nešto određenije o pesnikovom stavu, onakvom kako se izrazio u citiranom stihu, prema · svetu i životu, o stavu koji je koliko emotivan toliko i idejno-logičam, jer kazuje šta pesnik misli i kako rasuđuje. A Plaovićevo »umetničko, prema tome emotivno« tumačenje toga stava izgleda mi veoma sporno. Zašto samooptužbe? Zašto: zaslužio sam to? Zar čovek mema prava da široko voli život i zar njegova nemoć pred smrću, i konstatacija da je neobuzdano, bez računa, življenje ubrzalo kraj, mora značiti i priznanje svoje krivice i pravednosti smrine presude? Zar je Branko amatrao da je živeti punim životom greh, zar se on ,umirući, osećao kao zločinac s pravom osuđen na prevremenu smri?· Ne verujem da ima podataka o takvom, gotovo hrišćansko-asketskom, shvatanju kod pesnika i da je nemogućna drukčija koncepcija i interpretacija te pesme.

Slične isključivosti i kategoričnosti ima i inače u toj Kmjizi: jedna teza, mogućna, iznosi se bez napomene da nije ni jedina ni neoboriva, pojedi' načna pojava se uopštava u pravilo bez izuzetka, Naprimer tbvrđenjem da &u slike izazvane stihovima pesnikovim »glavni i jedini (!) pokretač na-

šeg emotivnog pamćenja« — zar jedini? Ili tvrđenje da se »isticanje reči vrši pauzom« — zar uvek i samo pauzom? Ili đa je »pauza dokaz i najveće merilo za istinitost doživljava-– nja«. Kakva pauza i kada? Neće li to navesti neke recitatore. da istinitost svog doživljavanja dokazuju unošenjem pauza gde su i nepotrebne i neumesne? | U knjizi dosta često nailazimo na

meosnovana uopštavanja. Tako Uuop- „

štavajući Plaović piše đa »treba uvek (podvukao K.) težiti da se sa punim opravdanjem pronađe oblik kazivanja... koji će biti u suprotnošti od onog oblika što nam se u prvi fnah nameće«. A gde da še nađe to »puno opravdanje« za svaki takav Wlučaj? I zar nema tekstova čije tumačenje zahteva baš suprotno od »šu-

'otnog oblika«, zahteva neposredno | neprikriveno, otvoreno kazivanje, bez

takozvanog »plašta«? To Plaović i zna i priznaje, jer na drugom mestu, protivrečeći samom sebi, veli da takav »suprotan oblik« ne treba tražiti uvek i svuda, po svaku cenu no na trećem mestu ponavlja da je »taj način jedini pravilan način«.,

Uopšte ceo taj odeljak o suprotno=

stima kipti protivrečjima i neprestano izaziva Kkritičnog čitaoca da protivreči autoru. Tako bih rekao da taj »suprotni oblik kazivanja« i njegovo opravdavanje ne zahteva »veliku Uunutarnju snagu«, nego pre izvesnu složenost i same situacije i onoga koji je u njoj, istovremeno postojanje jedne &uproine tendemcije ili pak jedne opšte ftendđemcije za uzdržavanjem u izrazu; da taj, način mne pretstavlja »najuspešniju borbu protiv šablona«, jer i on, primenjen uvek i svuda, može odvesti u posebnu vrstu šablona, da slava MHT ne počiva na tim suprotnostima, pa čak ni »ako ne isključivo na njima, a ono najvećim delom na njima«. I tu je Plaović sam primetio da je svoju čorbu presolio; no i ovakvu, naknadno razblaženu, teško će je progutati iko ko je makar malo upoznat 6a istorijom MHYT.

Važno je i korisno poglavlje o najčešćim greškama pri recitovanju. Međutim, i tu ima nedovoljno jasnog izlaganja i nedovoljno tačnih formulacija, Jedna od najčešćih grešaka je takozvano igranje ili bojenje reči. Plaović tu grešku ilustruje rečima »ljubav« i »mržnja« i veli da ljubav nije u banalnoj sladunjavosti milovanja, nego da ima »mnogo veći sadržaj i mnogo težu boju«, Ali time se čitalac samo odvraća od površnog i banalnog bojenja reči i upućuje na dublje i sadržajnije. Da bi, se pak prevladalo samo bojenje reči, nmeophodno je poći od konteksta, od celine koja istoj reči daje svakiput novu, drugu boju i sadržinu, pa i značenje i smisao, te može i reč »ljubav«, u datom elučaju obojiti, namemo i Opravdano ,banalnom sladunjavošću.

Takve formulacije ostavljaju utisak đa je tekst nedovoljno brižljivo redđigovan pre objavljivanja. A to nije beznačajno u knjizi namenjenoj širokom igzrugu čitalaca, knjizi koja će mnogima ne samo biti prva nego i ostati jedina lektira iz te, umetničkopedagoške oblasti. Šta će oni izvući, naprimer, iz rečenice da se za recitaciju kao i u glumi »traži samo istinito preživljavanje i svi ostali tehnički problemi bivaju rešeni sami po sebi, samom tom istinitošću preživljavanja?« Ne samo maša”PlHović, + evaki glumac-početnik;,:i' svaki student. glume ili režije vrlo dobro zna da postoje, između ostalih, tehnički problem dikcije, postavljenja glasa, napetosti mišića, koji se ne rešavaju »sami po sebi«; ali nedopečeni amater-recitator rado će poverovati kad pročita, crno na belo, stručno mišljenje koje ga oslobođava truđa da ovlada svojim izražajnim sredstvima, da ih usavršuje i Kkultiviše, l 4

Knjiga Plaovićeva je, prirodno i neizbežno, nepotpuna, U njoj nisu obrađena, naprimer, pitanja odnosa recitatorovog prema licima o kojima se govori i onima koja govore u tekstu; zatim, pitanja disanja i dikcije, efekta pojedinih glasova u izvesnim rečima i određenom MKontaktu; pa pitanja rilma i metra... Jasno je da za način recitovanja me može biti beznačajno da li je metar: pesme pravilan (kao, da osltanemo pri pesmama u Plaovićevoj knjizi, kod Branka ili Đure) ili srazmerno složen i slobođan (kao u pesmi Desanke Maksimović ili Tase Mladenovića). Sigurno će biti recitatora koji će Wtihove Desanke Maksimović »pevati« skandirajući ih sa monotonom pravilnošću:

Ko će ud toj zemlji kada znati šta i devojka mlađa u nedrima nečtakndtim mesi, —

kao što će ih biti koji će govoriti

Ko će u toj zemlji kađa znati šta i devojka mlađa u nedrima netaknutim noši.

O tome da treba i sačuvati metar pesme i preneti na slušaoca sadržaj i smisao kazanog a da se pritom ne pređe u prozno kazivanje, i o tome kako se to postiže, čitalac se ne može poučiti u Plaovićevoj knjizi.

Ali čitalac ovog prikaza dobiće sasvim pogrešnu preistavu o Plaovićevoj knjizi ako i dalje budem navodio ono čega u njoj nema, U njoj ima, pre svega, sjajna, nadahnuta i duboka, umetnička analiza po jedne pesme četvorice pesnika, Pri obrađivanju pesama Plaović polazi od-slika svoje uobrazilje., Kakvo bogatstvo detalja, kakvo obilje tananih nijansa u tim slikama, tim, pretežno vizuelnim, evokacijama i asocijacijama! Pa i tu me đavo kritike tera da nađem zamerku. Plaović mnogo mesta daje opisu spoljnog stava i pokreta pri recitovanju. Mnogo ima zatvaranja i otvaranja oOčiju, zabacivanja i spuštanja glave, pokretanje nađesno i nalevo, Naprimer: »Zbogom „beli dđanče« povlači za sobom wWklapanje očiju... pokret glave ide ka sredini, horizontalno, u lakom pokretu levo i desno...« Da li su te »pozicije« i poze zaista od-tolike pomoći recitatorima? Ili to zavisi od čiju, zabacivanje i spuštanje glave, njihovih individualnih osobina? „Zar kod recitatora čiji pokreti nisu toliko usklađeni i oplemenjeni, koji ne vladaju tako svojim mišićima i nemaju osećanja mere kakvo ima jedan Plaović — zar kod njih ne može, zar'ne mora sve to delovati neuverljivo, tea-

(podvukao. K.) .

tralnmo, možda i smešno? Plaović nigde ne ističe individualni karakter tih položaja i pokreta. »Zatvorenih očiju, glava (!) ide nešto ustranu i... (»slušo groma«) izgovara &e (!) dosta brzo, sa jednom bolnom zgrčenošću na čelu. „« Da je rekao »m oja glava ide ustranu« i »ja izgovaram dosta brzo. — mislim đa bi bilo i tačnije i bolje. Polazeći od slike koju pesma izaziva u njegovoj uobrazilji, Plaović dolazi do slike samoga sebe kad pesmu recituje, »Izlazimo na podijum sa jednim određenim smehom, izrazom prijatnosti i sklopljenih očiju zahvaljujemo onima koji su pred nama...« Ko ga je video i slušao, poznaće Plaovića u tom opisu. I to je neosporno, čak i metodološki, dobro, to polaženje od sebe i svoga konkretnog doživljava-– nja, to iznošenje svoga primera, primera jedne, u slučaju Raše Plaovića idealno ostvareme, mogućnosti, jedne od mnogih mogućnosti recitovanja, No ako se primer pretvori u preporuku i propis za sve, individualno toliko različite, recitatore — onda će ih on ,bojim se, sputavati u njihovom aktivnom i samostalnom radu. ; Svojim dubokim poniranjem u lepote pesničkog teksta, naročito u &like iz kojih je &atkan i koje izaziva, i »sferu« koja ga obavija, Plaovićeva knjiga je retko, možda jedinstveno delo te vrste, i u drugim literaturama. Ali ono je više prikaz, interesantan i veran, upečatljiv i plastičan prikaz Plaovićevog odnosa prema po eziji, ilustracija i dokumemtacija njegovog postupka pri izgrađivanju recitacije i pri recitovanju. I to je mnogo — zacelo više i vrednije nego što bi bilo neko bezlično opšte uputstvo; samo, io čitalac treba da zna đa bi se knjigom mogao koristiti kako treba. Na primeru Raše Plaovića se treba učiti — ne kopirati ga. Njegova knji-

· ga o recitaciji, pažljivo čitana, može

biti od velike koristi i vanrednog interesa ne samo za recitatore, sadašnje i buduće, nego i za glumce i reditelje, i ave priređivače, pa i posetioce kulturno-umetničkih priredbi. Pažljivije redigovana ,sa korekturama koje je lako izvršiti, i sa dopunama za koje je malo ko pozvan kao Raša Plaović, vrednost toga rada bila bi još mnogo

veća. HOR: /

„- KNIŽEVNE

NOVINE

BROJ.

TZLBOUNAEUNE MISLI U ČEHOSLOVAČKOJ

»U čast rođemdana generalisima Staljina Vojno-tehnička akademija se obavezala da će u saradnji sa VišoO”" kom školom u Brnu sazvati naužnu

konferenciiu, koja: će obračunati sa'

protivnarodnim i nenaučnim kozmo politskim mišljenjem.« Na: E Tako je češka štampa opisala inicijatora t· zv· »ideološke konferencije« u Brnu, održane od 27 do 29 Tebruara o. g. Kako je čehoslovačka štampa pisala, »značaj konferencije bio je jaš podvučen prisustvom mini” stra narodne odbrane, Alekseje Će pičke·« . Program konferencije, koja je pre” ma pisanju lista »Ruđe Pravo« trebalo da »otpočne odlučnu borbu protiv kozmopolitizma i buržoaskog objektivizma u nauci« 6adži ono što se njom htelo postići, Trebalo je naime dokazati da u svetu nema druge nauke osim sovjetske i da je sve ostalo kozmopolitizam, „objektivizam i buržoaski nacionalizam, sa kojima se ne diskutuje, »Nosioci onoga što se danes pod tim u ČSR podrazumeva jednostavno su bacani u zatvore ili logore prinudnog rada. EBvo tog programa: tizmu. proleterskom

»O kozmopoliinternacionaliz- mu i socijalističkom rodoljublju« go”

vorio je Vaclav Kopecki, ministar in-

formacija i najodamili sluga u rusi- .

fikacij čehoslovačkog kulturnog života »O opasnosti objektivizma u nauci« govorio je rektor visoke ško” le političkih i ekonomskih nauka, lau” reat državne nagrade 1. Štol ,koji za ovaj svoj položaj zahvaljuje samo kukavičluku sa kojim mora da služi režimu. »O preimućstvu sovjetske VOjne nauke nad buržoaskim vojnim doktrinama« referisao je general Hruška: za koga je zapadna štampa tvrdila da je hapšen. Program su dopunjavali referati O »velikom primeru s&ovjetske nauke« i »O marksističko-lemjinističkoj idejnosti i partijnosti, kao

osnovi razvoja prirodnih i tehničkih

nauka:« Kako ustvari ova idđejnost izgleda

mogli smo takođe pročitati u »Rudom

Pravu« koje piše o t. zv. diskusijama u pojedinim grupama, na koje je bila podeljena konferencija:

»U grupi društvenih nauka. . prof. B. Havranek, polazeći od dela druga Staljina o lingvistici, govorio je o važnim zađacima naše ligvistike:«

Diskusija u slavističkoj grupi: »Prof. Štibic pokazao je kako je napredna ruska nauka znatno doprinela proučavanju slavenske istorije, ka” ko je potrebno učiti od ruskih i sOov” jetskih naučnika a naročito je podvukao da baš sađa sovjetskoj nauci

pripada prvenstvo, jer se. ona dosled-

no bori za. istinu,«

Ljubinka Jovanović: VAŠAR

OOIIIIIIIIIOIIIIIUIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII}] OIIIIIIIIIIIIIII111111111111 111 opopeeeeveyeee eepeeepageveeePE

- BPROŽA KOČE RACINA

POLIIIIIIITIIIITI

Sređna je bila ideja da se posebno izda ono što je Racin napisao u Dprozi. Tako se sada njegovim »Belim mugrima« pridružuje još jedna mala knjižica. Nije ovde slučajna ta reč pridružuje se: postoji uska poveza· nost između Racinove poezije i ovih njegovih nekoliko crtica i reportaža. Ne samo da je predmet isti (mukotrpnni život argata, propalih zanat-

· lija, berača duvana, nastajanje nji-

hove borbene svesti), nego nailaze i takva mesta koja su prosto prepevama u »Belim mugrima«, neki prvi zametak pesme,

Doista, Racin kao umetnik ne do: bija mnogo svojom prozom, iako i u

'njoj ima proživljenih &tranica (»Ra-

dosta e golema«, · »Tutumoberačite«, neki delovi u crtici »Tatko«). Ali će,

mislim, ova knjižica njegove proze

uvek biti od imteresa, ne samo kao dokumenafl, vremena, nego i kao svojevrsnhi komentar uz Racinovu bpoeziju. Jasniji nam postaje lik pesnika kome je bilo dato malo života i malo mogućnosti da govori.

Racinova proza. je mastala pod znakom predratne socijalne literature. Ne treba je zaboraviti kada se taj književni pravac bude proučavao. U predgovoru Aleksandra Spasova uočeno je da se neke odlike Racinove

. za Racina,

proze imaju shvatiti »i kao đeni stil«, koji nije karakterističan samo mego je svojstven i dobrom delu sve naše napredme književnosti u periodu između dva rata« Jedna se misao nameće: da uopšte freba više nastojati da se pojave makedonske književnosti posmatraju u vezi sa savremenim strujanjima. u Književnosti drugih naših naroda. Razume se, da je to nešto drugo kada se jedna. književnost tek stvara; i tu ima posebnosti; tu ima donekle mesta i za ono što je drugde već ranije doživljeno, Ali ne treba zaboraviti i napore koji idu u korak sa savremenim fraženjima, jer su oni osnovno, Nadajmo se da kod nas u ovom pogledu Racin nije usamljen.

Racinove prozne stvari delom su objavljene pre rate u naprednim listovima i časopisima (»Literatura«, »Kultura«, »Naša stvamost« i dr.,, a delom su sačuvane u rukopisu. U novom izdanju one su prevedene na makedonski sa srpskog jezika kojim su bile pisane, Predgovor i primedbe, Aleksandra Spasova dobro uvode Uu Racinov tekst. Prevod je izvršio Jovam Boškovski. Vredelo bi svakako da se da iscrpna ocena prevoda, ali' to je na ovom mestu nemoguće.

U diskusiji u grupi tehmičlkih nauka' »bila je visoko ocenjena pomoć sovjetske nauke • · Dr. Neprašova govorila je o tome kako treba koristi-

ti postavke druga Staljina o lingvisti".

cu prirodnim naukama·« U medicinskoj grupi: »Prof. Herčik istakao je značaj proučavanja miču“

'rinske biologije i pavlovovske fiziolo-

gije, koje nam pomažu da se otrese-

"mo štetnih shvatanja prošlosti. I dr. Gurgo govoreći o lečenju raka istakao ,

je da je zapadna buržoaska nauka pokazala svoju potpunu | nemoćnost. Samo sovjetska nauka postigla je značajne uspehe, i zato je potrebno da se od nje temeljito učimo·«

I na. kraju u grupi vojnih nauka govorio je zamenik ministra narodne odbrane general Hruška i rekao: » „.da je konferencija visoko uzdigla sovjetsku vojnu veštinu i jasno dokazala da i naša mlađa armija U” svaja teoriju i praksu slavne sovjet" ske armije· Idemo napred, ići ćemo napred i naša armija biće slična soVjetskoj armiji!«

I referati i diskusija bili su. pod parolom da je pva konferencija »borbena „manifestacija za socijalističko rodoljublje i strogu Patijnost po uzomi na. najnapredniju nauku sveta, Bovjetsku nauku« )

»U ime čovečamštva treba prokleti sve što ima neku vezu sa američkim imperjjalizmom, jer prokleti kozmopolitizam, papimstvo .i cionizam znači prokleti dve. forme američkog imperijalizma· Jer je ministar Kopecki pokazao da je oionizam, jevrejski buržoaski nacionalizam čvrsto vezan sa kapitalističkim neprijateljem napretka i mira·« Tako »principijelno« pro”

povedaju »Literame novine« od 1 marta 1952 g·

Ali glavni stegonoša borbe protiv kozmopolitizma, koja je ovom kon" ferencijom direktno i surovo prenela na čehoslovačko le, ipak je V. Kopecki, čovek kome nikakav obrt nije suviše brz da ga me bi napravio: Obraćajući se na kozmopolitizam (naravno u sovjetskoj interpretaciji) Ko“ pecki mu majviše zamera »da suge” rira osećaje amacionalnosti, kao da' bi čovek mogao da bude đoma svugde la svetu.« Kozmopolitizam, „buržoaski nacionalizam, cionizam itd. to su samo razna imena za jednu toljagu. kojom se pobijaju svi, koji neće da misle po propisanom receptu »odu„ovijenja za sovjetsku kulturu i nau-

Uu·«

Nekad se čoveku čini da Kopecki stari lakrdijaš, pravi šale i na račun svojih naredbodavaca· Tako se on žalida \ ndučhimi kYGgovima Čehoslovačke vlađa još uvek mišljenje ~ da je kultura i obrazovnost na zapadu viša· On to dokazuje pored ostalog ovakvim primerom: »Kozmopolitski duh obrazovamja i vaspitanja mamifestovao se je na pr· u tome da je učenje geografije, istorije, književnosti, fizike „namerno sprovođeno '“zapadnjački. Geografija uči da je naj“ više brdo u Evropi Mohblan, ikao je to stvarno Elbrus na Kavkazu. O visini planina u Rusiji. o visini planina u SSSR-u, i uopšte o veličini SSSR-a, o njegovim mnogobrojnim rekama, o njegovom neizmernom bo-

. gatstvu, o njegovim narodima, isto”

riji kulturi. se nije učilo gotovo ni” šta.«

Jasmo je kud se ovim cilja, kad napomenemo da su se prema odluci CK KPČ morali pred godinu dama izmeniti u svim školama udžbenici »da ne bi deca tri puta navraćala na geografiju ČSR, ali celu jednu godinu posvetila geografiji SSSR-a.«

Ili kako treba shvatiti ovu Dropo-

ved Kopeckog: »Kozmopolitizam ma”

či uficaj koji u duši čoveka slabi vezu prema domovini, koji dušu čo“ veka hoće da privikne, na ravnodušnost prema domovini, koji dušu čo-

veka vuče na stranu neprijatelja do-.

movine, koji dušu čoveka zavodi u izdaju domovine« kad svako dete u Čehoslovačkoj na vlastitoj koži oseća baš to rade Kopecki, Štal, Čivrni, Taufer i njima slični, koji su davno izdali interese naroda. koji ubijaju narodni ponos otimaju mlađe gemeracije i duhovno razoružavaju narod, da bi „postao što pogodnija žrtva u rukama moskovskih hegemo”" nista? 0

Jer prema Kopeckom »Sovjetski Savez već odavno ima prvenstvo na polju naučnog i· tehničkog napretka, i na strani socijalizma kao višeg društvenog uređenja je i prevaga intelektualne potencije« ,

Kopecki grmi protiv „kozmopolitiz ma, koji »prouzrokuje mlitavost u na” cionalmim osećajima« i pretpostavlja mu »proleterski internacionalizam«:· Iako tu vešto koristi imena klasika marksizma-lenjinizma, on ipak pazi da ih ne tumači tako, đa to.za Dpolitiku SSSR u ČSR ispadne opasno Kopecki, uprkos poznatoj sovjetskoj praksi u ČSR, bez stida tvrđi: »Prijateljske i savezničke Veze između Sovjetskog Saveza i zemalja marodne demokratije zasnivaju se na Dprincipima, proleterskog internacionalizma.«

Taj proleterski intermacionalizam povezuje istočni blok i sa naprednmim ljudima na zapadu. Ali koga Kopecki smatra za naprednog? One »koji se sa simpatijama, ljubavlju i nadom obraćaju prema mašem istoku, gde se

diže najmoćnija tvrđava svetskog na”

a, svetske kulture, svebske obra" zovamosti — Sovjetski Savez«.

Kao dopuna proleterskom interna-

cionalizmu sledi socijalističko rodoljublje. Šta to znači za Kopeckog i današnje upravljače nad životima naroda Čehoslovačke? Kopecki se nikako ne us. učava, Evo recept za one koji još nisu oslobođeni: »Radnici

. aoramo se plašiti da

svih zemalja vide da u SSSRu imaju ono najdraže što na svetu imaju: Jer je SSSR, socijalistička domovina, bio od prvog fremutka svog postanka nada svih radnika. . · · da će i oni jedanput imati u svojoj zemlji željenu socijailstičku domovinu i da će im Ne za. to postarati , jetski Savezw« (podvukla O. K)).

A za one koji već uživaju plodoVe »oslobođenja«: »Najsvetiji sadržaj našeg socijalističkog rodoljublja jeste nepokolebljivo i već večno prijateljstvo, naša bezuslovna odanost Sovjetskom Savezu i naša najvatrenija ljubav prema Staljinu. Svoju rodoljubivost vidimo u neizmernoj zahvalnosti za to, što nas je Sovjetski Savez oslobodio, što nam je osigurao mogućnost novog života, što nam u Ogromnoj meri daje svoju nesebičnu pomoć, što je zaštita naše bezbednosti, slobode i nezavisnosti i Što Ogi gurava srećnu buđućnost naše domovine·« Pe

To je, dakle, detaljni recept i Dropis za socijalističko rodoljublje, kako bi ono što više koristilo ne ČSR. Bugarskoj iil Rumuniji, nego uvek i u prvom redu SSSR-u. aju ı

Interesantno je i to da Kopeocki, iako, prirodno, mnogo govori o miru, sa neprikrivenim zadovoljstvom govori o snazi sovjetske armije i istočnog: bloka uopšte. Govoreći o ratu u Koreji on kaže: »Danas već sva američka štampa plačevno kuka da su se u vazdušnim borbama avijatičari narodne korejske armije pokazali kao pobednici zbog svoje hrabrosti, uvežbanosti i tehničkog preimućstva svojih aviona:« (Kako vidi mo, tu stidljivo prepušta prvenstvo« Koreji)·

Dakle, krstaški rat protiv slobodne misli u Čehoslovačkoj započeo ·je pumom žestinom. Dan posle ove konferencije održana je u Pragu »konferencija čitalaca lista »Za čvrsti mir« kojoj su prisustvovali partiskii

# sindikalni funkcioneri i aktivisti svih masovnih organizacija iz cele zemlje, da bi mavodno preduzeli efikasne mere »da se list što više proširi« Glavni govornik — Kopecki.

»Tvorbu«, partiski nedeljni političko-kulturni list zamenilo je, kako sam već pisala, »Novoje vremja« na českom jeziku. Za mase je počeo istovremeno da izlazi list »Čteni o Sovjetskom Savezu«, koji donosi samo sovjetke autore: Čehoslovačko-sovjetski institut počeo je sa izdavanjem već drugog godišta časopisa »Sovjetska nauka — lingvistika«, pošto je prvo 'goditše »na 480 stranica veoma uspešno informisalo naročito o mhnogostrukom odzivu sovjetskih lingvista

na Staljinove postavke, o marksizmu ,

u lingvistici·«

Ovih dana čehoslovački #fiziolozi održali su blizu. Praga svoj plenum »uz prisustvo sovjetskih gostiju- N. Litvinova i D. Birjukova·« Kako piše čehoslovačka štampa, »izlaganja Sovjebskih naučnika otkrila su našim fiziolozima mnogo nejskorišćenih mo” gućnosti za dalji razvoj rađa i istovremeno odgovorila na nejasna pitanja«· Naravno, ni druge grame naučnog: kulturnog il umetničkog života u Čehoslovačkoj nisu pošteđene takoreći svakodnevnih sovjetskih poseta. Lako možemo zamisliti »masovnu bratsku pomoć« naročito u industrijsko-tehničko-istraživačkim institutima Čehoslovačke· : 1

Totalna rusifikacija „čehoslovačkog

života najviše je opasna za one mla-

de generacije koje nemaju nikakvih mogućnosti da saznaju naučnu istinu ne samo o međunarodnim zbiva"

njima nego ni o istoriji vlastite ze”

mlje i njenim velikim li 'nostima,. Bukvalno od obdamišta — kako svedo či slučaj sa obđaništem u Mihli, gde su »deca potpisala protest protiv bak· teriološkog rata u Koreji« — mlado pokolenje ČSR se vaspitava na potpuno jiskrivljenim mišljenjima, u duhu »bezuslovne zahvalnosti velikom Sovjetskom Savezu«. |:

Ali, kako političke i ekonomske ta” ko i »kulburne« mere sveđoče o je“ dnome: sovjetski protektori u ČSR nemaju »sreće« jer ono što pređu“ zimaju ne donosi željeni plod. Iako su na političkom polju od ČSR napravili samo beznačajnu figuru za svoje poteze u igri za ovlađanje svetom, ni u jednoj drugoj informbirovskoj partiji nisu naišli na takav Vvelik broj »nepouzdanih« na rukovodećim mestima. U ·inđustrij, naročiko - :oizvodnji uglja ruđe i nafte »sistemaski se ne ispunjava plan«· i

Zato dolazi na red »id ~ "a bor

' ba« koja ima za cilj đa milom ili silom uči čehcslovačku inteligenci"

ju da misli na »sovjetski« način. Ali r.a osmovu dosađašnjeg iskustva ne omeoki i #8 agovi naredi clavci požnjeti u ovoj, borbi uspeha. Čehoslovački narod i

njegova inteligencija pronalaze — ka"

ko izgleda — dovoljno efikasnih odbrambenih sredstava, da bi glavobolja Moskve prouzrokovama olporom U ČSR postala hronična· Olina KREJ ČOVA

sovjetsko.

NASRTAJI NA.SLOBODU

SNS

PNE