Književne novine

BROJ 55

'Ako kažem đa je pretstava »Kralja TLira« uzbudila i ođuševila publiku, rekao sam i malo i mnogo; malo, jer kako da ne uzbuđi drama koja sadrži najpotresnije scene dramske literatu= re sveta; mnogo, jer uspešno ostvariti »Lira« spada među najteže pozorišnoumetničke zadatke. Nečoveštva Dprotivprirodna i »neverovatnih« razmera tu treba da postanu verovatna, treba da, po shvatanju samoga Šeksira o ulozi pozorišta, postanu »ogledalo prirođe« i »otisak vremena«!

Jer nečoveštvo je bitan elemenat te tragedije, koja je ustvari tragedija čoveka Lira u sukobu sa neljudima oko 6ebe i s onim nečovečnim, nedovoljno čovečnim u sebi. Kada Hamlefov prijatelj Horacio hvali pokojnog oca Hamletovog rečima: »Bio je divan kralj!«, Hamlet ga pouči da je on bio mnogo više: »Bio je čovek«. I Lir je u početku divan kralj; ali odagnavši, po svojoj kraljevskoj vlasti i pameti, one koji su mu bili čovečanski odani, Korđeliju i Kenta, i poklonivši kraljevstvo bezdušnoj Gonerili i Regani, veličanstveni kralj postaje čovek Lir i podleže u natčovečanskoj, ali neravnoj borbi, podleže, iako i dalje ostaje »kraljevski čovek« po svojoj prirodi, protiv bednika čiju moć ne uma– njuju i ne ograničavaju nikakvi čovečanski obziri.

Jedino imajući u vidu sve to »Dprotivprirodno«, »neverovatno«, nečovečno i natčovečansko, može se razumeti kako su neki šekspirolozi došli do zaključka da je.»Lirom« Šekspir napisao dramu koja je po svojoj suštini neostvarljiva na sceni: To je zacelo pogrešno, ali je tačno da scensko Ostvarenje toga dela pretstavlja vrlo težak ispit za svako pozorište. Taj ispit Jugoslovensko | dramsko pozorište, mada nije odgovorilo na sva pitanja, položilo je davši pretstavu na nivou kakav se retko postiže i u velikim pozorišnim centrima, i u domovini Šekspirovoj. Jasni likovi, većinom odlična gluma, ozbiljan rad na tekstu, uzdržanost u spoljnoj opremi, ne samo u dekoru nego i u bojama interesantnih kostima Mire Glišić (gde je ta uzdržanost u kostimu Budale čak demantovala njegovo sop stveno tvrđenje da se on »sav šareni« — a toga je šarenila bilo, manje opravdano i umesno, u nekim drugim kostimima) i muzičkim motivima Stevana Hristića (možda takođe preterano uzdržanim), osećanje mere (tako da je oslepljivanje Glostera, koje su gledaoci, iza naslona visoke stol:ce, mogli samo naslutiti, imalo svu grozotu „nečoveštva, bez nepotrebne mučnosti jednog naturalističkog prikaza), majstorski izveden dvoboj, dobro funkcionisanje tehničkog apara-

ta — sve je to urodilo pretstavom ko- ,

ja se & istinskim umetničkim uživanjem prati do kraja.

Nekoliko reči o pitanjima na koja, po mome mišljenju, pretstava nije do kraja odgovorila — ne treba shvatiti kao kritikantsko zameranje, nego kao pokušaj da se daljom diskusijom i kritičkim proveravanjem postignutog doprinese nalaženju fraženih odgovora. Najpre o problem inscenacije. ·

Svakom reditelju nekog Šekspirovog dela postavlja se pitanje: kako da se to delo, koje je pisano za sasvim drukčiju »pozornicu-platformu«, prenese i postavi na našu »pozornicukutiju«, a da mu &e pritom ne izvitoperi suština i duh? Odgovori se mogu svrstati u dve grupe. Jedno je rešenje restauratorsko: teži se pri inscenaciji za što vernijom rekonstrukcijom Šekspirove pozornice. Drugi način bi se mogao nazvati prokrustovskim: delo se rastavi na svoje delove, ovi se seku i obdelavaju dok ne dobiju željenu veličinu i oblik, zatim

se opet slože i sabiju u »kutiju« savremene pozornice, pri čemu svaka »scena« ostaje odvojena od prefhodne i iduće spuštanjem i dizanjem zavese, Što prvi način nije dobio širu primenu razumljivo je: naša savremena pozornica ima toliko preimućstava nad Šekspirovom da bi se valjda i sam Šekspir, kad bi imao da bira, oređelio za niih, Usto je, da bi se

ekspirovom delu vratila ona scenska prilagođenost koju je nekada imala, dovoljno uspostaviti ono bitno čime &e Šekspirova pozornica razlikovala od naše: ona je preistavljala

pozornicu, ne zamak, ili polje, ili .

kolibu, i baš zato je mogla u svakom trenutku značiti sve, zato što je pretstavljala samo »daske koje život znače«, Naša savremena pozornica „međutim, daje portalom uokvirenu sliku jednog određenog mesta, i ta se slika može pretvoriti u sliku drugog, isto tako određenog mesta samo pomoću naročitih mera, najčešće rušenjem i ponovnim izgrađivanjem dekora. Otuda su se na Šekspirovoj pozornici sve 6cene slivale u jednu neprekidnu celinu, dok na našoj pozornici gledamo to isto iseckano na parčad, sašivenu takođe u neku celinu, ali tako da se na mnogim mestima vide šavovi ,a na nekim zjapi pukotina. Reditelj »Kralja Lira« Mata Milošević, trudio se da izbegne nezgode i restauraterskog i prokrustovskog rešenja. Inscemacija »u zavesama«, sa dekorom svedenim najčešće samo na jedam plastičan detalj, koji možda samo ponekad nije bio, osvetljenjem, sasvim usklađen sa zavesama, delovala je skoro askeftski. Pomoću takve insenacije scenograf Milenko ·Šerban omogućio je da se scene nižu bez zadržavanja i da se glavna zavesa 5spusti svega dva puta u toku pretstave. Pa ipak su i tu pojedine 6cene bile odvojene ,ne spuštanjem zavese, nego zamračivanjem „pozornice. Muzički komadići koji su scene ne samo razdvajali nego i povezivali, ublažavali su ta odvajanja, ali ih je svetlost upravljena sa rampe u gledalište pojačavala. Ona je odvraćala pažnju publike sa pozornice i tako se sivarao prekid scenskog zbivanja.

Što {ii prekidi većinom nisu· smetali, ima da se zahvali i brzini tehniči dobro organizovanih promena; ali kađa su prethodili ili &ledili sasvim kratkim »scenama« — na primer monologu Edgarovom dok je Kent u kladama — smetali su, jer su izopačavali ritam, jer su tako kratke pseudo-scene samo neka vrsta umetnutih rečenica, koje ne trpe tačku.jspred i iza sebe.

Inače je, brzim nizanjem sdena, postignut dosta živ tempo pretstave. Samo na jednom mestu, pre drugog spuštanja zavese, ošetio sam malo usporavanje i malaksavanje, samo u tom trenutku mi je palo na pamet da je Šo ,pored mnogih manje tačnih i netačnih stvari o Šekspiru, rekao i to da njegova dela treba pre svega igrati kao zanimljive pozorišne komade, a ne celebrirati kao kakav praznoveran obred, »Kralj Lir« u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta imao je i tu odliku đa je bio zanimljiva pozorišna pretstava, Po svojoj inscenaciji on nadmašuje mnoge preistave Šekspira, ne samo kod nas; alı neprekidni fok i jedinstveni ritam Šekspirovog dela njime još nije potpuno postignut.

Kao u mnogim drugim dramama Šekspirovim, tako se i u »Kralju Liru« postavlja problem vremena zbivanja. Po nekim detaljima ,u interpretaciji likova izgleda da je režija htela da zbivanje smesti u neko daleko doba varvarskog primitivizma. To nije bilo toliko naglašeno da bi pretstavi dalo više nego prizvuk davnine, ali dovoljno da bi dalo povođa za diskusiju i toga pitanja. I sam Šekspir se kanda trudio da se drži svoga glavnog izvora Holinšeda, po kojemu se istorija 6a Lirom desila

W

-Hugo KLAJN

»god. 3105, od stvorenja sveta«, davno pre hrišćanstva; međutim, desila su mu se mnogobrojna iskliznuća. Njegovi likovi nipošto nisu varvarski, keltski Britanci, nego ljudi koji, mada ne pominju Hrista, znaju, sasvim kao obrazovani suvremenici Šekspirovi, za Jupitera i Zevsa, Apolonn i Hekatu, znaju i čitav nis srednjov-~kovnih đavola po imenu, pridržavaju se, kao srednjovekovni vitezovi, svih pravila viteškog dvoboja, a poznata im je čak i bolnica za umobolne u Bedlamu, mada je ona osnovana tek 1547 godine. Neki komentatori, naročito engleski, podvlačeći da se »Lir« odigrava u dalekoj prošlosti, izvodili su otud zaključak da su nečoveštva koja se u

njemu prikazuju bila nemoguća ne

samo u doba Šekspirovo nego i u mnogo ranijim vekovima kada su

Englezi već bili hrišćani, Međutim, Šekspir zacelo nije hteo, a možda ni

KNJIŽEVNE NOVINE ·.

_ ia V/O'};

mogao, da prikaže pojave i ljude nezamišljene u njegovo vreme, nego je kao i u drugim svojim delima, i kad se radnja dešava u liriji, Troji ili starom Rimu, ustvari &likao svet oko sebe. Zato je neopravdano saglašavati se sa spomenutim komentatorima ji insistirati na davno prošlom vremenu zbivanja u »Liru« ili na varvarskor primitivnim, civilizovanom čovosku tuđim crtama u karakterima likova.

Svi šu karakteri u pretstavi bili jasni; ali nije uyek bio jasan njihov A Šekspirovi likovi nisu statični, oni se razvijaju pred gledaocem. To važi naročito za Lira .

· Lir je jedna od velikih kreacija Milivoja Živanovića. Taj Lir, a to je ujedno Lir u režiji Mate Miloševića, na mahove je duboko čovečan, na mahove opet despotski bezobziran i bezdušam, ipak. razvojna liniia od kralja Lira do Lira čoveka na dva mesta postaje nejasna: u prvoj pojavi i u tzv. »sceni suđenja«,

Prvoj pojavi zamerili su kritičari, među njima i Gete, đa je nemotivisana. Međutim, sam Lir, objašnjava za-

DVE SCENMB IZ »KRALJA LIRA«

ze Dre

S-g Po

VN '

KRALJ LIR« U JUGOSLOVENSKOM

DRAMSKOM POŽORISTU “ * |

što je bio tako samouveren tiranin: zato što su mu još od detinjstva »laskali kao -p&ću«, uveravali ga da »ima sede dlake u bradi kada još ni crnih nije imao«. Tog »svemoćhog« i »svemudrog« Lira pokazuje nam prva pojava, Lira u svem njegovom sjaju i svoj zaslepljenosti tim sjajem, Tira koga mora strahovito uvrediti što mu baš njegova mezimica uskraćuje ono obožavanje za koje je uveren da mu zaista pripada. |

Mata Milošević je tu scenu očigled no drukčije shvatio. Ni mizanscenom, ni držanjem dvoranA ni samoga Lira režija tu nije pokazala kralja sa svim onim bleštavim »dodacima« koje on tu još izjednačuje sa svojim sopstvenim bićem. Ubacivši Budalu, koja, rečima iz docnijih scena i namenjenim drugim licima, zadeva prisutne dvorane ,režija je još više oduzela

' svečani karakter toj pojavi i umanji-

la utisak opšteg strahopoštovanja prema »divnom kralju«, Tu Živanov!ćev Lir deluje pomalo kao sujetan primitivac, preke ćudi i izlapela uma, bez onog autoriteta kojim će sam Kent objasniti svoju privrženost Liru i koja će samom Liru dati pravo da i u trenutku najveće bede kaže o sebi da je »svaki pedalj kralj«.

U scenama ludila Živanović je majstorski prikazao dementnog starca; bez trunke teatralnošti ,ali i bez ono= ga što Lirovo ludilo čini isključivo Lirovim. To Lirovo ludilo nije smirena | smerna staračka iznemoglost, nego pre mahnitanje jednog gorostasa koji se, u mraku svoga uma, očajnički bori za svoje ljudsko dostojan= stvo. To nije naprosto senilna demen= cija „mada su tako tvrdili i medicinski i literarni autoriteti; Lir ne ludi zato što postepeno gubi moć shvatanja, on Judi od onoga što je shvatio: od samanja da je i on, lišen »dođataka«, samo »jadna dvonoga životinja« čovek, manje nego čovek, jer ga rođene kćeri nečovečno vređaju i ponižavaju, jer je sam bio nečovek prema rođemoj kćeri kao i prema mnogima pre i pored nje.

Užas od toga saznanja i luđenje od toga užasa Živanović je dao vrlo impresivno; ali u samom ludilu Lir je iščezavao pred ludakom. Nisu se to duboko uvređenom kralju i ocu pri'viđale njegove kćeri, nije to priviđanje | suđenje proisticalo iz neodoljive potrebe da se ispravi nepravda koja mu je naneta. Kod Živanovića se osećala otsuinost jednog dementnog duha; a Lirov duh je »ofsutan« zato što je sav prisutan u tom suđenju.

Nije sasvim jasna bila ni razvojna linija Glosterova, čija tragedija teče uporedo sa ·trageđijom -ILirovom. Mada su neki komentatori našli da Glo-

_ sterov slučaj odvlači pažnju od Liro-

vog, on je Šekspiru bio neophodan da bi istakao ono što ti komentatori po-

kušavaju da zabašure: to da Lirov slučaj nije izuzetan, nego da su ta nečoveštva »prokletstvo vremena«. Stra hinja Petrović dao je vrlo upečatljivo ne&rećnog oca, ali manje onog dosta površnog 1 kolebljivog dvoranina, više Glostera koji je, oslepljen, progleđao, nego onoga koji je »pošrtao dok je video«, Njegov Gloster bio je pomalo oronuo starac, koji intelektualno verovatno nikada nije bio mnogo svež i snažan — i to je bilo dobro, jer bi inače njegov »pad sa visoke stene« bio isuviše neuverljiv. Ali izostankom jasnije prve faze, Glostera bonvivana koji je s uživanjem grešio, izostao je i razvoj toga lika, razvoj koji je, uza 6ve velike razlike, analogan Lirovom, od zaslepljenosti do saznanja.

Likovi u »Kralju Liru« pođeljeni su u dva jasno suprotstavljena tabora: čovečnosti i nečoveštva. Međutim ni Gloster ni sam Lir ne mogu se sa svima svojim postupcima svrstati me-

–

Dušan Ristić: BRANKO PLEŠA KAO EDGAR U »KRALJU LIRU«

đu čovečne: ni Gloster kad progoni Bdgara, ni Lir kad progoni Kordeliju i Kenta.

Tako ni' nezakoniti sin GlosteroV Edmund, jedan od »najnegativnijih« likova ' trage{liji, ne ostaje do kraja u taboru nečoveštva., Edmund je mladić retkih sposobnosti: i vojskovođa i državnik, hrabar ,lepe spoljašnosti i lepog ponašanja; ambiciozan, ali ne pakostan, neumoljivo svirep, ali ne sasvim bezosećajan: njega dira priča o smrfi njegovog oca, on oporekne svoju odluku o pogubljenju Lira i Kordelije, a na samrti mu je uteha što je »ipak bio voljen«, voljen od Gonerile i Regane, koje su to dokazale ubistvom i samoubistvom — za razliku od njegovog oca i brata, čija naklonost nije bila tako delotvorna da bi njega, bastarda, izjednačila sa »zakonitim«, pa je zato i ne smatra za vrednu pomena u poslednjem času. Tako je Sekspir Edmunda potpuno objasnio iz okolnosti u kojima se razvijao. Jovan Milićević dao je od tog složenog lika uglavnom intriganta koji uživa u svojim spletkama, a manje sjajno obdarenog bastarda koji se sveži društvu, smatrajući da onaj kome društvo uskraćuje prava nema razloga da samom sebi ne đopusti sve. .

(Uzgred: članovi Jugošlovenskog dramskog pozorišta, izuzev nekolicine, ne obraćaju dovoljno pažnje na jezik: kod nekih sasvim nedostaju dužine, a vrlo je često -sasvim različito naglašavanje iste reči. Pozorište koje je toliko učinilo da njegovi glumci nauče vladati mačem trebalo bi da učini više kako bi bolje vladali i svojim svakodnevnim oružjem, književnim govorom.) i:

Kao Bdmund od zavidljivog spletkara do pokajnika, tako se njegov brat Edgar razvija od bezbrižnog gospodičića do plemenitog osvetnika, Branko Pleša dao je uverljivo i taj razvoj, i, naročito, odnos prema nesrećnom ocu, i prema nebratu čiji zločin sveti na viteški način, i, s potrebnim osećanjem mere, izigrava lu=dilo »jadnog Toma«. Jedino što 6e nije dovoljno videlo bila je . gonjen8 zver, u koju se Bdgar pretvara pre no što će se,„kao »jadni Tom«, boriti, sa žilavošću i upornošću svojstvenom zveri, za goli život i pod najgorim okolnostima. A to je bitno u liku EBdgarovom: plemenit čovek sveden na životinju, život — na stalnu borbu za opstanak.

Među licima iz tabora nečoveštva moraju se naročito istaći odlična, izvanredno snažna ostvarenja Gonerile i Regane, Gonerile u tumačenju Save Sverove, strašne i 6ilne u svojoj neustrašivoj poročnosti, i· Regane u tumačenju Marije Crnobori, pritvornije, manje brutalne, ali po mogućstvu još svirepije. Iza njih ne zaostaje mnogo Kornval, koga je Marijan Lovrić, vrlo efektno dao kao čoveka čija se »vatrenost« krije iz spoljne hladnoće i neuzbudljivosti.

»Krivica« je do te tri kreacije što je nečovečno u pretstavi dominiralo nad čovečnim. Malo i do Jurice Dijakovića, čiji Olbeni nije u dovoljnoj meri bio poštena i plemenita protivteža bezdušnom Kornvalu, pa je i u sukobu sa Gonerilom, dosta nemoćno i neuverljivo, besneo, bez superiornosti koja bi izvirala iz njegovog mo= ralnog stava i njegove uverenosti da »ishod« neće biti povoljan za zlotvore. -

(Nastavak na 12. strani)

/

sem -=jei,

Erih KOŠ

TALIJAN U SELU

“

'. BOOR JU

Udaljeni smo dva dana hoda od svakog druma. Na tom »prostoru«, u četvorouglu između Kalinovia, Poče, Gacka i Šavnika, oko brzih planinskih reka: Pive, Tare, Drine i Ćehotine, na tromeđi Bosne, Srbije i Crne Gore, nema ni čestitih puteva, nikom ovde nisi potrebni, niti je nama u ovaj mah do njih stalo. Ako postoji ono što se naziva dubokom unutrašnjošću naše zemlje, onda se ona u ovom kraju nalazi, upravo, sedište joj je ovđe, ovaj.divlji gorski predeo, ispresecan mračnim klancima i strmim urvinama, nazubljen i iskićen stenovitim vrhovima, na=bran toliko da i do najbližeg visa, do koga bi se naizgled moglo skočiti, dobrom pešaku treba pola dana hoda, i do te mere pust i nenastanjen, da putniku, namerniku, silnom među golemim zbijenim gromadama izgleda da je zalutao nakraj sveta, te ga od osećanja usamljenosti i divljine prirode hvata neka teskoba i nejasna strepnja koja čini da poštaje nesiguran i počinje da preza od svakog šušnja. Sa juga isprečio se tamni Durmitor, sa zapada zatvorili su prolaz Volujak, Zubati Maglić i Zelengora, Treskavica i Jahorina sa severa, na istoku su Ljubišnja i niže srpske gore, a okružena tim planinama i planinskim lancima, koji se, kao talasi na burnom moru, u nedogled nižu jedni za drugim, otsečena od

“u uglu sobe,

sveta pružila se valovita visoravan kojom smo se uputili. Nepristupačne na strmimi planinskim stranama, šume su ovde ostale nedirnute, mračne i guste; belogorica i pašnjaci leti ozelene, ali zimi sve to Dpokrije i zaobli sneg, oblaci i magle presvode klance i gudure, te ceo kraj dobije izgled neke goleme pustinje, a daleki vrhovi oblik peščanih brežuljaka, koje s vremena na vreme poduhvata pustinjski vetar i oblacima snega zasipa usamljenog putnika ili kratki karavan zabrađenih, pognutih ljudi, koji ćuteći, prteći sneg s naporom i mukom, glavinjaju ka nekom udaljenom cilju, Sve što nije vezano za ovaj divlji kraj napušta ga:“zveri zimi, u potrazi za hranom, magle, oblaci i snegovi u proleće, vode i zimi i leti žure naniže, i 6tenje, kad se oslobodi spona, oburvava se u ponore drobeći se, samo da bi što dalje odmaklo; jedino se čovek kao mahavina prihvatio ovih visova i nastanio ovde od nevolje, a i nas je oma naterala da ovamo okrenemo, nebismo li se oteli drumovima i predahnuli od stalnih borbi. Tako smo načelnik i. ja, u prethodnici, pre ostalih drugova iz štaba i brigade koja je išla za nama, u sami mrak zakucali na vrata prve seoske kuće i zaseli i zanoćili u zabačenom planinskom selu Borju.

Domaćin nam nije bio naklonjen. Otkako smo stigli, nije e nama progovorio ni reči, povukao se iz sobe u koju smo banuli i neko vreme bavio po kući i oko kuće i ne zalazeći više k nama, Tek pošto se sasvim smračilo ušao je opet, u šubari, s rukama duboko zavučenim u džepovima kratkog suknenog gunja, otstajao pored vrata više od sata, ukipljen, mrka, nepomična lica, posmatrajući šta mi radimo pored peći. Od njega je izbijala stud, kao da je sad došao spolja, širio se nakiseo zadah uspaljene vune i usirena mleka, a kad je najzad izišao, ostala je za njim na podu barica istopljenog snega. Načelnik, Užičanin, bivši oficir, sav od živaca, brz na sudu i delu, kazao je upola u šali, upola u zbilji: »Ovaj mi se nešto ne dopada. Ako brigađa ne stigne večeras, moraćemo spavati na smenu«, — i osvrnuo se na naše puške

Imao sam već iskustva s takvim ljudima i pre

bih rekao da je i ovaj bio od onih mučaljivih, mrkih, nepoverljivih seljaka koji ćurak nose naopšBiko, s rutavom, „čupavom „stranom „okrenutom mpolje, a oko sebe su podigli ogradu višu i gušću od itrnovite živice na svojim njivama, Nikom od prve neće reći ime, govore preko volje, sebi u bradđu, namerno zapliću misao u kučine poštapica, ispod nakostrešenih, čupavih obrva i gustih trepavica nije im lako poznati ni boju očiju, a rat ih je u ovom surovom vetrometnom kraju, gde se od neko doba stalno smenjuju vojske i svako veče neka nova nevolja može da zakuca na vrata, u Inio još oporijim, spečenijim i Uuzdržljivijim. Sem njega u prostranoj a praznoj kući iz koje su sklonjene stvari i preseljena čeljad,-nalazilo se još eamo neko suludo, belotrepo žensko slušče, — nismo, dakle, imali čega da se plašimo — pa ipak je i meni bilo prijatnije kađ je dockan uveče, najavljen lavežom pasa, prispeo u selo štab brigade s pratećom četom i komandant se pojavio na vratima umoran, oznojen i orošen snegom, psujući što smo baš ovakvog domaćina našli đa u njega zanoćimo, Da čudna čovjeka... gdje, ga nađoste đa od boga znate! Ne da konje uvesti u ogradu, brani nam uljesti u kuću, neće ni luč da iznese da nam posvijetli,.. bestraga mu glava! — A domaćin je ulazio još nekoliko puta i mrgodno, ne žaleći se i ne čekajući odgovor, izveštavao nas da mu vojnici razvaljuju ograde, nalažu prošće na vatru i raznose, seno iz pojata, a onda je, kad je napolju vojska počela da se smiruje i smešta na konak, ušao opet,, staowpored vrata, posmatrao nas neko vreme ćuteći i odjednom progovorio:

— Vala ću vam nešto reći... da ne buđe poslije te ovo ne ono. Ima vođe kod mene u pojati jedan vojnik... eto, .-.da znate, i nemojte govorit da vam nijesam kazao.

Okrenuo se | izišao. U prvi mah ga nisam shvatio. — MEto, rekoh li ja! Video sam odmah da nešto krije! — kazao je načelnik, naredio kuririma, koji su nosili štabovsšku komoru i slagali je u drugom kraju

·| prijatan talas studeni, y

| danta.

sobe, da, viđe ko je to u pojati, pa 6eklopio i sklonio karte u svoju torbu.

Završili smo najveći deo poslova, napisali zveštaje i naređenja. Komandant je prvi izuo čizme i noge u skvašenim čarapama prineo bliže peći, da ih ugreje i osuši, Zavalio se u stolicu, zabacio glavu i odmarao se zatvorenih očiju. Ali nije dremao — na oštrom profilu videlo se da mu rađe misli, a nabubreli damari igraju na slepoočnicama. )

Soba je bila prostrana, studena i neprijatna. Sem nekoliko tronožaca, dveju đugih klupa i naše komore, ničeg u njoj nije bilo. Gusti mrak zastro je spolja prozore, studena svetlo&t petrolejke umirila se, »apolju se sve utišalo, iz drugog odeljenja čulo se gde domaćin varđa po kući i dubokim glasom nešto govori onom sluščetu... Uzeo sam da mislim kako se u nas sve poremetilo; ne zna se više ni za rod ni pomozi bog, za gosta i namernika, a u svakog čoveka opanci su pritegnuti na nogama, torba pri ruci i metak spreman u cevi, ...kad se otvoriše vrata, uđoše ona dva kurira | javiše da su u pojati nešli neko čeljade na senu, ali nisu razabrati ko je: — Istrošili smo sve šibice! — kazali su. — Što god pitamo — ne odgovara! — Prevrće se samo i stenje.

Došli su da traže petrolejku. Domaćin nije imao ili nije hteo da im je dade, načelnik me pogledao pitajući, sagnuo se, stenjući navukao čizme, skinuo sa zida lampu | sa kuririma izišao na vrata. U sobi je nastala tama, a nas spolja polio i okupao vlažan i ne-

— Kad misliš da krenemo? — pitao je koman=

Ćutao je neko vreme. — Ne moramo rano... ne-. mamo dugačak marš — javio We najzad i obojica se umirismo na našim mestima. Noć je bila a, prozori se isprva nisu videli, a kako su nam, #6 oči navikavale na pomrčinu, počeli su da se maziru, da blede, i ostali najzad fammo modri. ; SeceOnEa

Otvoriše se wrata, video Wam gde u sobu ulazi| silueta jednog od naših kurira. Nije nas spažio u po" | mrčinj; šedeli smo nepomično i nije nas mog?