Književne novine

(Наставак са прве стране) навек у ОВОМ времену“ и по ту цену шаћи — или створити — своју суштину, ако је има. То значи бити стар као Земља, као свет, или млад — ко би га знаор —-, јер свет сваког тренутка сам себе обнавља и држи, јер му нема другога самодржца. Другога нема. Али, ако се осврнем на једну, на другу страну, и на све стране, ако покушам да схватим шта је то „модерно“, љуто бих се опекао ако бих хтео да га изразим једном једином формулом. Витменов крик: „Ретосгае, та Тетатпе!“ пије' празна реч: муња је истине. Сва светлост и сва мрачност живо-. та! То значи бучност, буру, разнолихост, склад дречеће боје, ружноћу, патње, бизарност, пролазну лепоту, свађе, пресијавање, зурле, подвиге, рекорде, луде снове, светлеће ракете о народним празницима, блато ровова можда... и никад краја. Ако се ичим разликујемо од епоха које су нам претходиле онда би то било баш у том отварању ка недовршеном бескрају. У тој недовршености сва је наша савремена бит. Ако вам слике модерних сликара изгледају недовршене довршите их ви. Ако вам песме и текстови изгледају недовршени, довршите их. То није презир, то је потреба за вама, њихова припадност људима. То је позив да трагате заједно, са њима, у мучном плослу наше заједничке суштине. Песник, уметник поставља питање, исписује задатак за наш заједнички одговор, занашу заједничку истину.

Они дакле који прижељкују победу модернизма у смислу новог догматизма нису ништа разумели од модерног духа, Он је тражење, откриће, отварање непрекидно. Он не ствара ремек-дела, он ствара „целокупна дела“, никад довршена. Он је разбијање конвенција, Зар од њега

створити опет једну конвенцију Прижељкиваче вреба чини ми се академизам. Варају се они ако

мисле да је академизам у једној одређеној форми и садржају. Он је у ставу према тој форми и садржају. Зашто се не би могла и модерна уметност да академизира2 Проинзводите у серији лепше Мишоовске песме, или Бретоновске, или Оскарове, или кога год хоћете, и ево академизма! Суштина је њихова била да не буду лепе, већ песме Мишоове, Бретонове или Давичове. Ради се о томе да се разбије нови прозор на зиду који се не свршава. Уосталом, та његова победа била би илузорна. То је борба за изум који је давно већ пронађен. Модерна уметност је већ тридесет година присутна у свету. Равна осталима. Она и не тражи ништа више него да буде присутна, да буди, да узнемирава, да не да да се спава, а не: да јој се клањају и да јој довикују: „Тако је, тако!“ Њен је лик немиран и буран као први дан стварања. Шта ће јој друга победа» _ Изгледа ми, време крупних речи је прошло. Остаје пред нама пипав, грандиозан посао хуманизације нашег живота. То неће бити идила; само би Земља постала бити идила; само би Земља постала настанљивија. Кад" смо већ код литературе, час насушне, час јалове, треба најзад разборито вратити ипак речима њихов сталожени смисао. Социјализам био је сан, ла борба, онда блесак победе, данас, бар за нас, наша је свакидашњица. То значи опет, опори посао, бриге, мале радости, досаду, рађање, патње, конфете о новој години, ситне пакости, болести, смрт, непобитне победе, бес што све то иде тако споро, мудрост најзад која очас сине да живот ето тако ипак тече даље, преображен. Немогуће и могуће, и човек између: да ли је његова судбина да границе могућег за један степен болно помера даље» Како му не пружити сва магијска огледала литературе где се заједно купају то немогуће и то наше могуће» Отворимо широм сву лепезу књижевности за тебе, О Ретостабе, та Тепте! Изабрати можда нећеш баш одмах књигу коју ја волим. Шта мари! Како ћу те иначе препознати и признати, _ „притворни читаоче, мој ближњи, мој брате!“ Слобода није моја идила/ само моје право, слобола је и дужност према теби. Велики немачки песник Хелдермин писао је у свом Емпедоклу:

Ја сам само једањ једини бљесаж, звезда у току зиме

И која има ускоро да иличезне: на лмири једањ једини, звук...

Један велики песник само је дакле „један једини звук“ на „лири“.

не може ни један једини човек, Јонг мање милион. Све људске звуке незаситој, многогласној, многозвучној демократијм! ј

% Ма Х ) %

| Од једног звука јединог — да живи —

~ Тит рањена инв ва ввив а сиии иаљаи иеиаааеерииииуеииваениј

АНТУН БАРАЦ

Ее

Једа н једини стих

| | помијсстио позиећи « је поука књижевне

повијести: највећи број имена, Која испу-

њају живу књижевност, она: уопће не биљежни. Многобројни сурадници различитих часописа, аутори књига у властитом издању и у наклади угледних издавачких подузећа — понајвише нису забиљежени чак ви у најопширнијим повијесним приказима. За њих новији нараштаји уопће не знају. Тек покоји читалац старих издања наилази покаткад на њих, и понајвише невољко прелази преко саставака, обиљежених њиховим грађанским или литерарним називима.

Х ==

Већ повијест југословенских књижевности утврђује ту грубу чињеницу. Од многобројних лиричара српскога романтизма држе се властитом снагом у књижевности Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, понешто Лаза Костић. Јована Илића и Влад. Ст. Каћанскога књижевни хисторици додуше биљеже, али их мало тко чита. Име Јована Грчића Миленка звучи већ егзотично. Осталих бројних стихотвораца тога раздобља већ нитко и не регистрира. Од свих писаца хрватскога и словенског реализма који су.објављивали' пјесме, књижевна повијест (биљежи само Крањчевкћа и Ашкерца, а покаткад и Харамбашића. Сви су остали потлуно заборављени, заувијек. ј МЕ

Кад човјек накнадно, с искуствима и лпогледима каснијих времена, прилази к прошлим раздобљима књижевности, долази до необорива закључка, да је немилосрдност хисторије посве на мјесту. У многобројним текстовима, којима су испуњене стране часописа и књига минулих епоха, на први се поглед даде утврдити празнина мисли и осјећања, често извјештаченост, с много наивности, таштине, жеље за популарношћу. Има у њима често врло много добре воље, искреног патриотизма, љубави према човјеку,

МАРКО ЧЕЛЕБОНОВИЋ

Петар Лубарда

на Биеналу у Сао Паолу

Када се узме у обзир колике се борбе воде око ; додељивања великих интернационалних награда на.

пољу ликовне уметности, када се зна да се ту преплићу и интереси. великих тргонаца слика и

престиж разних водећих нација, које улажу ми- ;

лијарде за унапређење својих уметничких звезда и својих домаћих уметничких покрета, онда се мора још више уочити колико је својом једноставном здравом снагом наш Лубарда морао да импресионира жири познатих светских стручњака који су му доделили једну од награда о којој сањају многи уметници широм света. Оно што бих тим поводом хтео да кажем то је, прво, да је наша судбина изградила један уметнички покрет који је специ-

ИРА ДО ВР

али врло мало или ништа од онога, што умјетни- |

ну чини умјетнином: способност да се загледа У суштину ствари, и да се то искаже изразом који својом живошћу, пунином, језгровитошћу као да открива нове свјетове или јарко освјетљује оне стране човјечјег живота, које дотад нису биле толико познате. ;

Књижевна је повијест као наука сива и тужна већ и због тога, што своје представнике сили, да се претежито баве мртвацима, па чак и таквима, који никад нису истински живјели. Њезино је дјеловање то поразније, што често изоштрава способност, да књижевни хисторик види знакове смрти и у ономе, што се у властитоме времену испрсује као нешто снажно по ново. Отдје, гдје књижевни пријатељи и непријатељи виде књижевност, зналац ће покаткат на први поглед разабрати само исправно слагање ријечи, вјештину у. употреби помодних стилистичких клишеја, слабост индивидуалног проживљавања, немоћ понирања у језгру појава, често уз вербализам. и праскавост израза, који имају да заблијеште читаоце. А све је то понајвише рађено с увјерењем, да је то добро, да тако мора бити, и да нитко неће запазити бриге, којом аутори знаду позлаћивати површину и испуњавати пукотине, да би прикрили празнину и изазвали илузију нечега тамо, гдје.у ствари нема ничега.

При погледу на многе тисуће штампаних страна читаоца често захвата чувство умора. Оно само по себи није најгоре. Тежи је од тога осјећај невољности према литератури уопће. Човјека покаткад обухвата жеља, да из тога папирнатог свијета побјегне у нешто свјеже, садржајније, озбиљније. Од таква га бијега спасава и опет само — умјетност,

Није олако избачена тврдња, да у књижевности често један стих вриједи више него десеци

љижЕвНОСТиИуУМЕтТИи

и стотине штампаних Књига. Има стихова, који као да сами собом Узазивају предоџбе о големим димензијама. Такав је на пр. Његошев стих;

Земља стење, а пебеса, ћуте.

Читав један голем! свијет као да се наједном

уздигао пред читаоцећ при помену само једног јединог десетерца. _ Један једини десетерац, а ипак изазива слику големих простора, у којима су захваћени и земља и небо. Из њега се осећа и тешка мука ствараоца, кога су само (Раховите трзавице, животна разочарања и бејуспјешне борбе довели до спознаје, да је у свим Својим напорима безнадно сам. Из њега као да не допире само вапај појединца крај болова и неправда, већ и осјећање читава народа, па и 1овјечанства, на видику патња, којима као да вема лијека. Он није само израз осјећања, већ уједно и критика, и протест, и осуда, дубоко индивидуална и дубоко људска, а опет изречена филозофски мирно.

Један једини стих, 8 Не изазива само низ снажних емоција. и рефлексија, већ у исто доба као да пружа и рјешења за, многобројне јалове дискусије о. умјетности као плоду свога времена и о изванвременској убјетности, о тенденцији и артизму, о индивидуалности пјесничкога стварања, о националном изразу, и сл. Јер је велика умјетност увијек плод свога времена, плод истинских дожављаја стварности, готово увијек тенденциозна, народна, индивидуална. Но по томе, што је умјетност, а не журналистика или наука, она се уздиже над своје вријеме, спасавајући из њега оно, што је трајније, људско, способна да говори свима и свакоме, у свакоме времену.

Таква умјетност, мајар и у једном једином десетерцу, читаоца наново привлачи књижевности, јер сама за себе даје више него стотине специјалистичких расправа о човјеку и људима. Она, на свој начин, пружа право на живот и онима многобројним _ стихогворцима, који су унапријед осуђени на пропаст, јер као умјетници нису никада ни живјели. Јер и они имају у повијести извршити одређен задатак: да стварају земљиште и атмосферу, из којих и у којима може израсти велика умјетносљ

јалан, иако је у вези са ликовним сливањима 7 свету, који је успео да проговори својим језиком. Лубарда, У својој последњој „фази у којој се појављују извесни елементи апстрактности, није епигонски усвојио један већ постојећи језик, као што. су то мислили многи наши посматрачи њетове уметности, већ је, верујући у неминовност императива савремених начина изражавања, У своје дубоко укорењене погледе на свет, унео широк дух синтеза ликовних настојања нашега времена. Кад узмемо сукцесивне фазе Лубардиног сликарства, оне нам се јављају као рани плодови истога стабла, дубоко везани за увек исти модус осећања који силно евоцира и стене и траву, брда и небо

| и свежину дечјег ока, а и неко јуначко распо-

ложење. Све је код њета везано једном нити од

|| његових првих слика па до данас. МИ то треба да

ПЕТАР ЛУБАРДА (ЦРТЕЖ. ДРАГОСЛАВА СТОЈАНОВИЋА-СИЦА)

НА БМЕНАЛУ У САО ПАОЛУ ЈУГОСЛОВЕНСКИ СЛИКАР ЛУБАРДА ДОБИО ЈЕ ТРЕЋУ НАГРАДУ

знају млади наши таленти: само дубоки унутарњи разлози, доследност тим властитим силама може човека да води кроз уметнички хаос данашњице. Лубарда изражава један дубоки, искрени м сасвим лични поглед на свет материје у покрету, на свет неког пррсталог и увек новог рађања згуснутих облика природе.

тата патили леме

Балетека трупа Жанине Шара из Париза гостовала је у Загребу ", 8, 9 м 10 јануара, У Београду француски балет има такође четири претставе: од 12 до 15 јануара.

„БАЛ ПОД МАСКАМА“ У НОВОСАДСКОЈ ОПЕРИ

јујзвођење опере „Бал под маскама“ на новосадској сцени 8 јануара, посматран са гледишта могућности овог младог оперског колектива, указује на њетов сталан уметнички успон. Диригент Даворин Жупанић, редитељ марио Маринци, носиоци главних партија: Озрен Бингулац, Деса Влајковић, Дратутин Динић, Олга Бручи, Тордана Тојковић, Мирко Хаднајев, Миленко Гроздановић и Владимир ЖКошир и сви остали учесници, уложили су знатан напор, труд и залагање у жељи да постигну што бољи успех.

јатребачки уметници-солисти који су недавно основали свој ансамбл, гостовали су 8 јануара у Београду, на Коларчевом универзитету. У програму су суделовали. Владимир Ружђак, Иван Пинкава, Иван Вајланд, Драгутин Хрђок, Антонио Јанигро и други. ~

|одишња скупштина Савеза хкултурно-просветних друштава Босне и Херцеговине одржана је ви 9 јануара у Сарајеву. На скупштини је констатован слаб рад Савеза. Х | зложба савремене хрватске графике отворена је 9 јануара У Уметничком павиљону у Загребу. И» злаже 19 уметника са 220 радова. Изложба ће бити отворена до 22 јануара. ; х

; јоне врски. пијаниста Кендал Тејлор гостовао је 9 јануара у Београду, на Коларчевом универзитету. х 5 + Пе

суботичке опере приредили су 10 јануара у Београду концерт за омладину. “ар "„х

(рикард . Каталинић Јеретов навр: птио је 8 јануара 85 година живота. Књижевник Јеретов је у својим радовима евоцирао прилике у Истри Мовот светског рата мн у прво

доба њене фашгистичке окупације. Уз Виктора Цара Емина и Владимира Назора, Рикард Каталинић Јеретов је песнички претставник и тумач Истре.

х ЈУБИЛЕЈ ЕМИЛА ХАЈЕКА [едесетотодишњину уметничког рада пијанисте и клавирског педатога Емила ЖХајека, са 25-тгодишњицом његовог уметничког рада само у нашој земљи, прославиле су 10. м. свечаним концертом музичке установе и удружења музичких уметника у Београду. О уметничком и педагошком раду Е. Хајека говорио је Миленко Живковић. | ~ • загребачкој „Комедији“ дата је 1 јануара премијера МЦанкареве „Лепе Виде“, Комад је режирао Хинко Нучић. , У х

Јуовански универзитетски наставници одржали су 12 јануара своју годишњу скупштину, Истакнута је потреба ближе и свестраније сарадње са Савезом студената. .

о ПРОСЛАВА ХАНИБАЛА ЛУЦИЋА |

(|вечаном академијом, која је одржана пре неколико дана у дому ЈНА у Загребу, прослављена је 400-годишњица смрти значајнот хрватског песника ЖХУТ века Ханибала Луцића, прослављенот писца драме „Робиња“ 'и песника песме »„Јјур ниједна на свит вила.“ ~

О Х. луцићу су на академији говорили М. Комбол и М. Франичевић, а затим је приказана „Робиња“ у режији Бранка Гавеле и у успешном глумачком извођењу студената Академија за казалишту уметност, у

| елитна скупштина Друштва еловеначких књижевника одржана

је Н јануара у Љубљани. У току прошле године. словеначки књижевници

одржеаели су 72 литерарне вечери и ве-

лики број предавања на народним универзитетима у Републици. Чланови Друштва издали су прошле године четири збирке песама, три драме, десет књига прозе, једну књигу есеја и чланака и 1 књига за омладину. За претседника Друштва поново је изабран Франце _ Бевк, за потпретседника срран Албрехт, за првог секретара Бено зЗупанчич.

У просторијама Народне и Универзитетске библиотеке У Љубљани отворена је 12 јануара изложба техничких часописа и издања листова фабричких колектива.

САВЕТОВАЊЕ ПРЕТСТАВНИКА НАРОДНИХ УНИВЕРЗИТЕТА

(вих дана је у Загребу одржано саветовање претставника народних универзитета из свих наших република. Учесници саветовања су прегоручили да се убудуће оствари потпунија сарадња између народних универзитета из разних крајева наше земље, нарочито из републичких центара, и да се оснују савези народних универзитета у свим републикама.

|“

|Београлека филхармонија приредила је 12 јануара свој пети симфониски концерт у претплати. на програму је био Хонегеров „Краљ Давид“. Дириговао је Крешимир Барановић. Солисти су били: Злата Сесардић, Милица Миладиновић и Стјепан Андрашевић; рецитатори: Љубиша Јовановић и Лепосава Ђорђевић. Учествовао је и хор Дома ЈНА у Београду.

и“

ХЕМИНГВЕЈ ДОЛАЗИ У ГРЧКУ

(Средином фебруара Грчку ће посетити амерички књижевник Ернест Хемингвеј. У изјави америчким новинарима Хемигвеј је рекао да путује за Грчку не као обичан турист, већ као писац, У намери да тамо нађе материјал за своју нову књигу. хемингвеј ће у гручлој боравити два до три месеца.

КЊИЖЕВНЕ НОВИЊЕ

ИЗЛОЖБА ГРЧКИХ · ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА

|рула од 16 грчких уметника — 8

сликара, 4 вајара и 4 графичара, ,

изложила је у Уметничком павиљону на Малом Калемегдану 40 платна — уље, темпера, гваш и фреско слика, 1 скулптура у дрвету, гипсу, бронзи и мермеру, 28 графика и 10 цртежа. Групу сачињавају: _ Микаилос Томброс, димитрис Галанис, Андреас Георгија дис, Жан Моралис, Николас Гикас, Атинор Астеријадис, Жан Спиропулос, Андониос Сохос, Спирос Папалукас, Спирос Василиу, Николас Николау, Жан Џапас, Жорж Зонтолопулос, Антелос Теодоропулос, Димитрис Јану-

лакис и Димитрис пападимитриу. _ Изложба ће бити отворена. до 20-07 јануара.

ПАНАДИМИТЕНИ: ПЕТРОЛЕЈСКА

МПА

ЧЕТВРТАК 14 ЈАНУАР) 1954

| џ Н || | | Ц