Književne novine

ЊИГЕ ГОВОРЕ...

У ФОШБЕРОВОМ СВ

И »УЉЕЗ У ПРАШИНУ «

ОКНЕРОВ унутрашњи _—|моно• ф лог, кроз који он наговештава спонтани процес 40векових _ самовољних оквирима једне личне, људске драме, потсећа нас, када се изненађење стиша у нама, на нешто што је и пре фокнера било познато. Научници су открили (и откривају) законе природе (они их никада не измишљају), мада су ти закони им пре тог открића деловали у природи независно од наше свести о њима. И Фокнер је својом прозом открио нешто што је м пре њега у животу живело; али он је, више нето и један други писац ,„ данашњице, успео да речима изрази оно што се збива у човеку, и то баш онако како се то збива, не инсистирајући много на укусу и благонаклоности публике, Ако се Фокнеру, међутим, — најчешће да би се доказала апсурдност његовог израза, — још и данас приговара да га такозвани „просечни читалац игнорише, јер га просто не разуме, то никако не може бити мерило његове праве вредности. То, бесумње, само говори у прилог искуству да све што је ново, чак и у наше време, тешко пробија пут, да Фокнер није извршио ову „револуцију“ у изразу, еволуирајући МЏојсову апстракцију до једне животно снажне и социјалне реализације, он би, вероватно, био само један писац више међу многобројним такве врсте који, без обзира што штампају роман за романом, ипак ништа не остављају за собом. Он би, можда, био више чи-

НАД КЊИГАМА »СВЈЕТЛО У АВГУСТУ«

асоцијација У.

кнеру, Јер тајна успеха овога Фокнера управо и јесте у томе што је знао старе — „вечне“ теме (дакле оне већ познате, већ много употребљаване) да одене у ново рухо; казане но» вим језиком, стилом који је могао да се роди. једино применом тог фокнеровског _ метода, оне су наједанпут, просто мађиском моћи, добиле свежину најприсније савремености, али

РИСТО ТОШОВИЋ

су истовремено задржале и сигурност античке постојаности. И управо то спајање старог и новог, то укидање временских граница у говору који јв потпуно савремен, даје овој прози њену доследно хуманистичку сигурност. У њој је човек суверен, толико суверен да може без стида, да стане пред огледало и да каже: „Такав сам каквог сам себе видим!“ А Фокнер све учини да тако и буде: он га присиљава да се изнутра потпуно разоткрије. Има у свему томе неке готово перверзне упорности. Фокнер је, неоспорно, песимиста. Али, да ли то, када страшћу очајника рије по човековом мраку, да ли то из њега сикће – бес професионалног човекомрсца који се свети човеку и свирепости живота" Не, макар то Фокнер и радио са предумишљајем! Не, за Фокнера је човек највише биће; он га поштује, он верује у њега: „Верујем да човек не

немилосрдно говори његову беду, то је управо и највреднији израз његове ве“ ре у човека: Фокнер жели да по крене човекову савест! У томе ов и налази пуми смисао им сврху ослобођења човека, јер он то ослобођење не може ни да замисли без потпуно сло. бодне __ и добровољне мобилизације људске савести. ТУ грчу те мисли грчи се и цела гова проза, Његов мрак се на тај начин кроз њу преображава У светлост: исто онако као што је у своје време Волтеров песимизам, (који се изразио кроз иронију какву је могао да роди само такав дух какав је био Волтеров), изражавао један реалистички оптимизам, тако и Фокнер, у свом песимизму, одлучно остаје међу људима: откривајући мрак У њима он их мобилише! „Уљез У прашину“ најдивнија је симфонија тог фокнеровског хуманизма: цела је написана у грозници узнемирене светлости која се, притешњена мраком, бори да пробије у свест, да је обасја.

сФвокнер своје идеје никада деклара-

ње-

тивно не казује: он је декларативност,

као и сваку 'екскламацију, хроничарство, педантерију примитивног реалисте (он говори само онолико колико је потребно, и то углавном само оно што је унутра у човеку, јер стварно је само оно што се дешава У њему) протерао из своје прозе. идеје се уклапају, оне се неосетно уткивају У суштину целог једног комплекса виђеног и проживљеног, А то што у том Фрокнеровом узбуђењу слика, гласова

ВИЛИЈАМ ФОКНЕР

много година. Одакле, нико није знао.

Али он је тада био млади способан човек, или у најмању руку, човек лепе појаве, пошто се после три године оженио јединицом човека који је имао две хиљаде јутара најбоље земље у том крају и прешао да живи У кући свога таста где му је, две године доцније, жена родила близанце и где је, неколико година после тога, и таст умро и оставио Холанду да потпуно ужива читаво имање, које је сада било пренето на женино име, Али чак и пре тога догађаја, ми из Џеферсона већ смо га слушали како мало исувише нескромно говори о „својој земљи, својој жетви“; а они међу нама чији су очеви и дедови овде одрасли, гледали су на њега помало хладно и помало попреко као на окрутног човека и, (према ономе што су о њему причали како бели тако и црни наполичари и остали који су са њим долазили У додир), ретко осионог човека. Само, из обзира према његовој жени и поштовања према његовом тасту, ми смо се понашали према њему уљудно ако не са пажњом. И тако, када му је жена умрла док су му синови, близанци, били још деца, сматрали смо да је он био за то одговоран, да је њен живот био докрајчен осионошћу једног туђинца без довољно васпитања, А када су му синови постали пунолетни и када је прво један, а после и други, напустио родитељску кућу занавек, нисмо се изненадили, А када је он, пре шест месеци, нађен једнога дана мртав, са ногом чврсто заденутом у узенгију оселланог коња кога је јахао, тела тешко угруваног јер га је коњ, како изгледа, вукао преко железничке рампе, (по леђима и сапима коња још су се и тада видели трагови удараца које му је он задао приликом једног од оних његових наступа беса), нико од нас није зажално за њим, јер је он кратко време пре тога учинио нешто што је по мишљењу људи нашега града п за наше време било неопростива грехота., Онога дана када је умро сазнало се да је раскопао гробове на породичном гробљу где је била сахрањена родбина његове жене, а међу њима био је и гроб у коме је његова жена почивала тридесет година. Тако је тај полудели, омрзнути старац покопан међу гробовима. које је покушао да оскрнави, а у одређеном времену његов тестамент поднет је да се законским путем овери. А ми смо сазнали за садржај тестамента и нисмо се изненадили. Нисмо се изненадили када смо сазнали да је он чак и са оне стране гроба задао последњи ударац једино онима којима је сада могао да нанесе штету или неправду: својој рођеној крви и месу — синовима који су за њим остали.

У време очеве смрти Ти синови близанци имали су четрдесет година. За млађег, Анселма млађег, причало се да је био мајчин љубимац — можда зато што је много личио на свога оца. У сваком случају, од дана њене смрти, док су дечаци били готово још деца, чули смо о несугласицама између старог Ансеа и младо Ансеа и то да је Вирџинијус, други близанац, играо улогу посредника и бивао ружен због својих настојања, како од оца тако и од брата; такав вам је то човек био, тај Вирџинијус. А млађи Ансе је исто тако био на своју руку, кад му је било око двадесет година побегао је од куће и није се десет година вратио. Када се вратио, он и његов брат били су зрели људи и Анселм је званично поставио захтев своме оцу да земља, за коју су сада сазнали да је била дата старом Ансеу само на управљање, буде подељена и он — млађи Ансе — добије

ћ НСЕЛМ Холанд дошао је у Џеферсон пре

тан, више „тражен“, али ми о њему

= ————__————_ о ВИЛИЈАМ ФОКНЕР

Дим

(одломак)

свој део. Стари Ансе одби то са жестином. Бесумње да је и захтев постављен на исто тако жесток начин пошто су њих двојица, стари Ансе и млади Ансе, били толико слични, А ми чусмо, ма да је то било чудно, да је Вирџинијус стао на очеву страну. Истина, ми смо то само чули. Због тога што је земља остала недирнута, а чули смо и како је усред једне сцене неупоредиве жестине чак и за њих — једне тако жучне сцене да је сва црначка послуга побегла из куће и растурила се куд које те ноћи — млади Ансе отишао, узевши са собом један пар мазги који му је припадао; а од тога дана, па све до очеве смрти, чак ни пошто је и Вирџинијус исто тако био приморан да напусти кућу, Анселм више никада није проговорио са својим оцем и братом. Међутим, овога пута није напустио наш крај. Само се повукао у брда („одакле може да посматра шта стари и Вирџинијус раде“), како је то неко од нас рекао и како смо сви ми мислили; живео је сам у колиби са две просторије, са прљавим подом, као неки пустињак; сам је себи кувао јело п није ни четири, пута годишње долазио у град, идући иза својих мазги. Нешто мало раније био је ухапшен и осуђен због прављења вискија, Није се бранио, чак је одбио и жалбу да поднесе и кажњен је због дела којим га је теретила оптужница и због непоштовања суда, а разбеснео се исто онако као и његов отац када му је брат, Вирџинијус, понудио да плати нов-

само да може свему одолети, него да и наслућивања означава живот, њене бисмо данас говорили каоо Фо- ће и победити,“ А то што он тако гову крв и месо, јесте његов Југ:

чану казну. Покушао је да физички нападне Вирџинијуса у судској дворани и отишао је на издржавање судске казне на своје сопствено тражење, а помилован је осам месеци касније због доброг понашања и вратио се у своју колибу — овај човек лица са орловским носем, мрачан, ћутљив, кога су и суседи и страни људи оставили немилосрдно самог.

Други близанац, Вирлинијус, остао је, обрађујући земљу коју његов отац за живота није никада обрађивао како ваља. Међутим, ниједан човек није никада знао шта је један Вирџинијус мислио или радио, све до недавно. Али ми смо познавали старога Ансеа и познавали Вирџинијуса, и замишљали смо да је то отприлике овако било:

Посматрали смо старог Ансеа како се савлађује у себи отприлике годину дана откако је млади Ансе узео своје мазге и вратио се у брда. Онда, једнога дана он прасну; можда је то овако било: „Ти мислиш да сада, када ти је брат отишао, можеш само да се клатариш наоколо и да све то добијеш, је лир“

„Ја не желим све“, рече Вирџинијус. „Само хоћу мој део.“

„Ах“, рече стари Ансе. „Ти би желео да се то одмах сада подели, је лиг Сматраш као и он да је то требало да буде подељено кад сте ти и он постали пунолетни»“

„Више бих волео да сада узмем један део земље и обрађујем га како треба, него да је гледам у стању у каквом се сада налази“, рече Вирџинијус, увек правичан, увек благ — ниједан човек У овом крају никада није видео Вирџинијуса да губи власт над самим собом, или да се наљути, чак ни онда када је Анселм Хтео да се побије са њим у судској дворани због оне новчане казне,

„То би ти хтео, хтео би“ рече стари Ансе. „А ја сам све то одржавао, плаћао порезу на имање, док сте ти и тај твој брат остављали сваке године новац на страну, ослобођени свих пореза.“ :

„Ти знаш да Ансе никада у животу није ни пару уштедео“, рече Вирџинијус. „Кажи о њему што год хоћеш, али га немој оптуживати да је тврдица.“

„Да, богаму! Био је довољно човек да иступи и захтева оно што сматра да је његово и оде из куће када то није добио, Али ти! Ти само. наоколо базаш чекајући да ја умрем, са том твојом проклетом слаткоречивом њушком. Плати ти мени порезу на твоју половину, све уназад до дана када ти је мајка умрла, и носи ту земљу!“

„Не“, рече Вирџинијус. „ја то нећу да учиНим.“ „Нећеш»р“ рече стари Ансе. „Нећеш! Ох, непеш! Зашто да трошиш свој новац за половину земљишта кад можеш све да добијеш једнога дана, а да не даш ни један једини цент!“

Онда смо замишљали да стари Ансе, (замишљали смо их све досада како седе, разговарајући као два културна човека), устаје, онако разбарушене главе и чупавих обрва: „Напоље из моје куће!“ повика он. Али Вирџинијус се пије макао, није устао, и посматрао је свога оца. Тада стари Ансе пође ка њему, подигавши руку. „Напоље! Напоље из моје куће! Тако ми бога ја '

И Вирџинијус изађе,

У

(Превела Вера Илић)

Ту

неисцрпни извор његовог грозничавог монолога. :

О том свом Југу Фокнер говори као јужњак (он стога за себе придржава право да о њему може да товори од штрије него што би то могао неки стра-

нац!), али и као човек савремен,“

човек који је постао свестан самог себе у своме времену. Он је стога и свој Југ изразио у том аспекту; у оним његовим специфичним основним социјалним и психолошким сукобима и елементима, И то, чини/ ми се, њетов необични израз потпуно живот“о оправдава, јер он није резултат само. пишчевих — личних преокупација, већ је пре свега израстао из саме материје живота као његова најсублимиранија поетска есенција: (управо оно што је, можда, Џојсу недостајало, услед чега је и о стао више као искуство, него као реализација једне епохе). Фокнер је,

међутим, знао проницљиво, и ствара-.

лачки у пуном значењу свом, да искористи Џојсову реч, али и да јој да крв и месо свог времена: он та је заграбио обема рукама у своме малом Џеферсону, који је у његовој прози добио размере света, јер та реч није ни могла да се ограничи на регионе

строго субјективних преокупација или.

само преокупација његовог Југа.

А тај његов Југ, каквом га је снветлошћу Фокнер обасјао. У тој гранди-= озној композицији „има нешто митско: смрт и живот, добро и зло, трајање и трајање у метежу варварског упиња» ња да човек. надвлада сама себе и да

оправда своју егзистенцију! Цела једна .

генеологија те борбе садржана је У овој прози која, неумољивом истином животних чињеница и друштвених сукоба, прича историју неколико људских генерација у њиховом међусоб= ном смењивању. и мада Фокнер, (као што су уосталом радили многи писци његове генерације), не ставља у први план _ класне односе, већ пре свега судбине људи, њихов унутрашњи свет, лични конфликт, класни сукоби су темељ, или боље речено, панорама У којој та борба у човеку добија свој временски и друштвени импулсе. На тај начин се друштвени односи плус све оно атавистичко што човек доноси собом на овај свет, јављају као најнепосреднији _ узрочници сукоба У срокнеровим личностима.

Тако је Фокнер једино и могао истинито да изрази те сукобе у људима, а да се његова проза ипак не изгуби у лавиринтима субјективизма или баналног социологизирања чему многи писци његове генерације нису могли да одоле. Својој великој теми еволуције југа „он, дакле, није. пришао као социолог или хроничар, већ, пре света, као психолог коме су с конкретни изрази класних, а за Југ и специфичних расних сукоба послужили као предмет психолошке анализе. Код њега, значи, и нема хронолошког, историографског организовања материје: историја је садржана у сеЋању које се репродукује У сталном навирању разнородних и одређеним ситуацијама, у сплету са осталим драмским компонентама, изазваних асоцијација. Тако је Фокнер на широком паноу свога сећања изградио фасцинирајућу слику америчког Југа: испреплетеност људских напора и суд-

„бина у вртлогу једног кретања у ко-

ме се, без самилости, затровани мржњом, кроз насиље смењују генерације. Томе треба додати и црно очајање; оно у овој прози више и није само саосећање према пониженом робу — оно је пре свега немир белог човека; „Нису они бежали од Кра; форда Гаурија нити од Лукаса Бо шама. Они су бежали од себе. Побегли су кући да се под јорганом са» крију од сопственог стида“.

Слику срокнеровог Југа родио је овај немир. Људи се боре за своју егзистенцију и у тој борби не бирају

средства само да би обезбедили у-' спех. Једни пропадају да би други у-

спели. И довољна је само једна једина искра па да у мрачним понорима људске таштине букне сурови пожар мржње. А Фокнерово сећање је управо преоптерећено ерупцијама те мржње која је пратила смењивање генерација у њиховој борби „за место под сунцем“: она се преносила с колена на колено, претакала се из крви једне у крв друге генерације. То своје сећање Фокнер казује без страха да ће некога увредити и без икаквих предрасуда да било шта заташка и сакрије од својих савременика. Али, носећи и сам у својој крви грех удес и проклетство својих предака, он ме може а дату паклену причу не говори гла сом у чију се искидану, стравичну ме-

лодију уткива увек по једна несталгич- |

на нота због пропадања оног старог, оног прадедовског од чега се крв и се» ћање не може да ослободи. Тако је сеокнер, у извесном _ смислу, дајући нам комплексну слику свога Југа, дао и самог себе у поезији која је тим добила још један велики, ако не и одлучујући, савремени печат. Јер, тек у таквом личном _ поетском транспоновању општег, шта је он рекао о том свом Југу, добија снагу аутентичне истине којој су транице једног људског века преуске.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК, 21 ЈАНУАР 1954

интелектуалних |

и све оно.