Književne novine

»Рам Буља« Ћамила Сијарића

(„Свјетлост“, Сарајево)

Писац своју. књигу скромно назива »причама из Санџака“. Уствари,, то је велика, местимице лирски топло понесена визија једног санџачког краја, Углавном сеоског, који до данас није обрађиван у нашој књижевности. —

„Рам Буља“ је уводна приповетка, и по њој је добила име и цела књига "У којој је, иначе, свега девет приповедака. Цео њихов материјал црпен је из живота неколико забачених санџачких села (Лештер и Бихор) у којима се доскора живело на особен потпуно затворен начин, са особеним моралом и по нарочитим, неписаним законима. Овај толико узак круг, у коме се иживљава Сијарићев приповедачки талент, могао би, можда, завести читаоца да помисли како се писац у Једној географски оволико ограниченој и увек истоветној области не може приповедачки изразити без опасности да не постане једнолик,

Ако. свој приповедачки метод није , Развијао у ширину, Сијарић му је дао интензивност и дубину и. извесне општељудске квалитете, што све, заједно узевши, указује на сву зрелост његова талента. И баш поводом њетова случаја могло,би се озбиљно дискутовати да ли се такозвана „регио-~

нална“ књижевност, тојест књижевност која се инспирише мотивима мекључиво једног — у овоме случају

чак и веома примитивног — краја, код.

нас потпуно иживела., Све зависи, разуме се, од талента, од његове снаге запажања и његова смисла за психолошко уобличавање људског и општељудског, од његова ступња реагоња на спољне догађаје и унутарња, психичка збивања, од степена његовог осећања за ствари видљиве и ствари невидљиве. Не велим овим: да је Сијарићево приповедачко дело потпуно без мане: понекад је то груб натуралистички елемент као у приповеци »„Тица“, приликом присилне удаје Тице Зогес; понекад лабава композиција као у приповеци „Ни црква ни џамија“, где је, иначе сјајно скициран, упуштен лик некадашњег сувариског официра а сад муфтије Дургута; понекад изгледа да се у понеком пасажу, особито у спољњем цртању лица осети не само дах већ и стил Ива Андрића; понегде преовладава местимична анегдотичност као у „Сапутницима“, и тако даље. Све то, међутим, не умањује Сијарићеве приповедачке врлине. Он уме да сведе један богат и просторно и временски широк догађај на његове најбитније линије, као У дубоко трагичној приповеци „Ђурђа“, где је мотив побуне обесправљених, иако погодан за епске размере, дат уметнички веома концизно. Или да осети трагедију малих људи, беземљаша, надничара, и да их задахне широким хуманим осећањем које се не намеће као пишчева намерна тенденција, но које проистиче из самога сплета догађаја и сукоба, природно, скво тека нужност, Као у потресним, свакако најбољим приповеткама у овој књизи, пуним драмске снаге и датим У једном даху, У „Суљкеши“ и у „Бихорском мехтерџији“ (добошару).

ту је, затим, лирско расположење, неки интиман лирски дах који топло облива поједина места кад год их веже уз неки предео, уз планину, уз шуму, уз поља, уз чобанске игре, уз разиграна стада на ливадама. А све је то органски уткано у ток радње и отуд њен природни део у оквиру целокупне композиције. После, Сијарићев наратив: уједначен, ненаметљив, реалистичан и онда кад материја приче, као у „Рам Буљи“, указује на могућност скоетања у романтично и патетично. Затим, психолошка карактерисања ли-

ца која су жива, од крви и меса, убед- .

љива толико да се дуго памте као она хоџе Мула-Идриза и попа Луке у приповеци „Ни црква ни џамија“, или мехтерџије Нурка, или некадашњег одметника а сад обезоружаног јадника Камбера Куке, или Тимке, или Суљкеше, и толиких других. Па Сијарићев смисао за хумор, који нас потсећа на Кочићев, као оно прекрштаваџамије или цркве

ње и открштавање сФрехтије, и односи између верски затуцаних глава попа Луке и Мула-

РИКО ДЕБЕЊАК: МАРИОНЕТЕ (акватинта)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ +: ЧЕТВРТАК, 21 ЈАНУАР 108

.. КЊИГЕ ГОВОРЕ

МА СУ АЈА ава лиииИчивиииинии

Идриза. Па богатство језика који је сочан, свеж, живописан, „планински“, Колико у опису толико и у дијалогу. Најзад, описивање свих обичаја и начина живота у овом сићушном кутку

земљине кугле; од отмице, присилног |

венчања, одметништва, побуне до крвне освете. Последња приповетка у књизи „Сапутници“ као да удара печат на сва ова мученичка збивања, на сву ову болну заосталост, сујеверност, верску затуцаност, многобројне заблуде и трагична социјална превирања:

Поред неоспорне уметничке, Сијари-

ћев „Рам Буља“ има и документарну.

вредност, Писац је успео да" забележи у последњем тренутку потресну' слику једног живота над којим је неумољиво време изрекло своју коначну

пресуду. , Нећу погрешити ако кажем да је „Рам _Буља“. најбоља приповедачка проза коју је Босна и Херцеговина

дала у 1953 години,

БОРИВОЈЕ ЈЕВТИЋ зе

О енана дјела А. Г. Матоша

(Југ. акад. знаности и умјетности, Загреб)

Задатак, повјерен Д. Тадијановићу и М. Матковићу, да се, коначно, почне и докрајчи с критичким издањем свих, али заиста свих дјела А. Г. Матоша, поздравља наша јавност, као акт, којим јој се, на свој ширини, хоће приближити Матошево толико спомињано, иако, у извјесном смислу, још увијек ·. недовољно приступачно дјело.

Први свезак сабраних дјела уредио је Д. Тадијановић, који је под „Напо+» менама“ објелоданио главне уредничке принципијелне ставове „о издању сабраних дјела А. Г. Матоша“ према чему, уз остало, стоји да би Матошева дјела изашла у оваквом распореду грађе: 1. Пјесме, Иверје, Ново иверје, Уморне приче; П. Новеле и хумореске, Сценски покушаји, Дојмови; 11. Огледи, видици и путови, Наши људи и крајеви; ТУ. Печалба, Фељтони, путописи, импресије; У. и У, О хрватској и српској књижевности (Критике, есеји, студије, прикази, чланци, полемике); УП. О казалишту, О музици, О ликовној умјетности; УПГ. Из туђега свијета (Есеји, студије, чланци, прикази); КХ. Драги наши савременици (Полемике, епиграми, сатире); Х. Политички чланци; ХЕ. Џисма, Аутобиотрафија; ХМ. Биљежнице. Свега, дакле, 12, а можда и 13 свезака, јер редакција и сурадници још нису закључили, да ли да се никад досад штампане Биљежнице објелодане „у цјелини или у извацима“. Наше је мишљење (иако су нам Матошеве Би+ љежнице непознате) да се штампају У цјелини, да би се доиста имало цјелокупно Матошево дјело, без обзира колико у тим Биљежницама има баласта, голотиње или пак алузија на којег још живог Матошева савремени ка. Осим тих 12 или 13 свезака редакција кани да, као четрнаести свезак, штампа „Књигу о Матошу“, у коју би ушла Биографија А. Г. Матоша; Библиографија Матошевих радова и чланака о Матошу; Тумач имена и Сликовни прилози, као и факсимили рукописа, фотографије и друго.

Што се тиче уредничког Тадијановићева рада на овом првом свеску, треба истаћи, да га је Тадијановић извршио, обичном ријечју речено, доиста савјесно. Он је, прије свега подцртано, текст приредио стварно критички, а о свакој књизи, о свакој појеподатака, биљежака, мисли, цитата и томе слично, да је 'Тадијановић, на ових осамдесетак страница, колико Напомене износе, монографички 6отато и исцрпно приказао хисторијат, а и неке дубље, многе значајне моменте овог дијела Матошева дјела, омогућивши разумијевање и несебично олакшавши студирање Матоша и његова стварања. Тадијановић, још: додано, стоји на становишту да не цијепа књиге, које је Матош компонирао и за живота објавио, па су тако у овај први свезак ушле, осим пјесама, и све три књиге Матошевих новела. И то је природно, јер су наслови и садржаји Матошевих књига ушли у културну традицију као појмови и датуми, који се често спомињу. Треба, међутим, примијетити, да је било боље ла су у први свезак сабране све Матошеве новеле (три збирке и остале новеле појединачно штампане) јер бисмо тако били имали у једној књизи цијелог Матоша приповједача, а у другој све пјесме и осталу белетристичку грађу. Но, то не смета. Јер прихвативши се са жаром и с пуним осјеБајем одговорности овог потхвата, Тадијановић је (са својим сурадницима, који су „при напоменама судјеловали“": Јосип Гуљелми, Милан Матош, Антун Поланшћак, Зденко Скреб, Јосип Торбарина) дао овај свезак доиста на

примјерној висини.

Ш. ВУЧЕТИЋ

уместо шљунка кукуруз

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ. РОДНА ГОДИНА

жватај се, брдо, једно другом за раме,

барски месец у фрулу танку, Дува септембар и играјте уз звуке, септембарске свирке,

образи му дошли ружменм, и пути, зриче зрикавац чокоћу у круни, за гудало му заденулм банку.

Свирала мека у устима ветру, тотоку из зукве хармоникалц вири. Свира Србија, на сваком хвадратном метру

има свирача по три, по четири. Свтрад, месече, у смех развуци усне:

у ракију се ц магла пољем густе, туна је мљека ц око потока трска.

Играјте, златне купе сена и сламе, развејте по ноћи свуд светле пабирке;

Еле , | о италитаиииитааиалттатататаиииаи таи

Бовани Руђери: Много сунца на небу

(Издавамко предузеће „ЛИ—ПА“)

Издавачко предузеће „Лли-Па“ објавило је прошлог новембра прво дело Ђовани Руђерија (Слоуапп | Виввеп) »Мното сунца на небу“. Није ми лознато да ли су наши листови и часописи забележили појаву ове књите, иако ствар не заслужује да прође незапажена, остављајући чак по страни саму вредност дела.

Овде опет треба поновити оно што је било речено у неколико наврата: а то је, да постоји велика потреба да се у читавој Југославији прошири пажња за културне манифестације, да се снажније разбију регионалне границе интересовања у области књижевности; потреба да у заједничкој области југословенске књижевне заједнице потекне и почне да струји крв сваког њеног дела, прилагођавајући се све постојанијем јединству економских, политичких и социјалних интереса.

Колико њих зна, например, о заслужном делу издавачког предузећа „лиПА“ (Приморска заложба), које може већ да се похвали читавим низом значајних издања, међу којима се јављају таква имена као што су Франце Бевк, Ј. Левстик, А. Градник, С. Грегорчич, поред писаца који још нису толико познатиг

Руђеријево дело је прво књижевно издање на италијанском језику ове издавачке куће и сматрамо да је у питању одличан избор.

Ђовани Руђери, који нам се вратио пре неколико година, рођен је у Сплиту 1928 године, од мајке Хрватице и оца Италијана. У Италији је завршио студије и учинио прве литерарне покушаје у авангардистичким круговима У Фиренци. Сада ради као новинар, нарочито сарађује у културним рубрикама радио Копра и листа „а позфга јода“ (Наша борба) у југословенској зони СТТ.

Његово фирентинско образовање осећа се у начину писања. „Много сунца на небу“ кратак је роман од деведесетак страница, коме је у овом

издању додато 6 кратких прича, за

"које не бисмо могли рећи да су све

потекле из једнаке напрегнутости литерарне пажње.

»Много сунца на небу“ претставља једно низање живих слика, стварних и нестварних пејзажа каква је и машта дечака чији прелаз од дечачке илузије ка свести о реалности претставља покретачко језгро романа. Мотли бисмо рећи да се налазимо пред љубавном причом, јер је ту испричана прва љубав једног дечака према својој вршњакињи која је, као и он, изгубљена у блиставим фантазијама детињства, Али, реч је о љубави чија се суштина ослања једино на привидну реалност коју је створила несвесна ведрина најмлађег доба. И када дечак постаје свестан и стиче претставу о стварној реалности живота, непомућено сунце детињства замрачује се стварном и крвавом тугом, па се и прва љубав манифестује као нестварна илузија.

Око проучавања тог прелаза од несвесне радости детињства ка варљивој свести доба које следи, прелаза који је приказан у главној личности романа — покрећу се игре дечака који разбацују своју радост у пределима снова, као разиграни ждрепци по бескрајним ливадама најразузданије маште. Ђовани Руђери прича лаким и јасним језиком који на извесним страницама достиже евазиван ритам поезије. Уживљавајући се у душе дечака које приказује, приписујући им понекад своје резоновање свесног и одраслог посматрача, он постиже литераран резултат који доказује значајну приповедачку жицу која је помало настала у, скептичном и пуном туге тосканском амбијенту од Палацескија до Пратолинија,

У књизи има овде-онде језичких неуравнотежености, а пре свега осећа се несигурност (да не кажемо борба) између можда још неразјашњеног става песимизма и оптимизма према животу. : :

под ногом трска,

Приче које су објављене заједно с романом сведоче, у основи, 0 истим квалитетима; иако додир са Југославијом, изгледа, потстрекава писца на интересовање за које још није јасно да ли је плод интимног поетског прихватања или је продукт свесне воље.

На постављање тог питања потстиче

"нас управо приповетка „Било је тако“,

која за предмет узима моменат из еманципације муслиманске жене и укидања фереџе, не успевши, ипак, да се уздигне до поетске висине приповедања протканог разочарањем, остајући више у границама новинске реНЕНЕј местимично пријатно разраене. |

Али, Ђовани Руђери има 25 година. Његова је проза богата поетским елементима и озбиљношћу. И верујемо да на небу овог писца сија прилично много сунца. Можда више него што и

он сам верује. 4 ЕРОС СЕКВИ_ зе | 5

Католички бораџ против католицизма

(Немачки роман награђен за 1953 200)

Кафана у којој сам га чекао била је на пола пута од келнске катедрале и келнске радиостанице.

Договорили смо се преко његовог издавача, телефоном. Нисмо се пре тога никад видели. Као знак распознавања послужило је неколико, по кафанском столу растурених, великих шарених књига његовог издавача. То је деловало чудно у пуној кафани. У Немачкој се не чита у ресторанима Осећао сам се ради тога нелагодно, као све беле вране.

Гледао сам на врата с намером да та препознам по његовом роману. Успело је. Када је један млађи човек ушао, осетио сам да је то он и пре него што је почео да се осврће по просторији тражећи шарене омоте, устао сам да бих га позвао за сто. Био је обучен скоро исувише једноставно, занатлиски у старомодном смислу: врло тамно меко одело, висок прелук, крута бела крагна. Коса му је била кратко ошишана, мало коврџава, лице округло.

Његов роман „И не рече ни једну реч“ је књига написана од католика који безусловно верује не само у бота, него, на неки, додуше, интелектуализирани, али ипак мистични начин, и у остале битне верске догме. па ипак, један човек који није само разочаран у хијерархију црквених веледостојника, од претседника женског друштва до бискупа, него и чонек који им је објавио борбу пуну тихе мржње, скоро неспојиве с његовом искреном и чврстом вером.

Његове прве три књиге, војничка новела из рата „Воз је био тачан“ (1949), збирка приповедака „Путниче, долазиш ли у Спа..." (1950) и „Где се био, Адаме2“, запаженији роман (1951) створиле су му име талентованог писца послератне генерације. Чудна новела „Не само у божићно време...“ донела му је први сукоб с нижим католичким клером. У штампи су Бела напали да је „дифамирао божићну поруку“. Он се само тихо одбранио: „То нити сам хтео, нити сам учинио“. И стварно, његов симбол је дубљи, не руга се само божићним обичајима, не руга сз уопште, сатира је Белу страна, 0озбиљно и тихо врти главом и помало негодује, — то је његов начин.

Тако је чинио и у роману „И не рече ни једну реч“. Сатире нема, само сликања истине, непосредно, лагано и тачно. Тај роман, који је' изашао пролећа 1953, одмах после свог изласка проглашцен је „књигом месеца“, француска издавачка кућа „Едшопз ди Зец“ је донела први његов превод, а ове зиме му је додељена награда берлинских критичара, једна од најугледнијих књижевних награда у Западној Немачкој.

Немачка критика ту књигу назива „романом једног брака“, али она је нешто знатно више. Радња тече врло једноставно, једно поглавље прича муж, друго жена, наизменично. И обоје су католици, обоје зерују у бога, обоје се моле, и обоје невероватно, активно, ужасно, нељудски мрзе претставнике божје — свештенике...

Биће добро да запамтимо име Хајнриха Бела. Човек који већ пет година сваке године издаје све запаженије књите, а изгледа да се налази тек на почетку свог успона (Бел је рођен 1917 у Келну) даје наде да ће доћи и ло још замашнијих остварења. Нароочито је занимљиво како ће се решити тај сукоб између вере и мржње против клерикализма, јер до експлозије,

кад-тад, неминовно мора да дође.

ИВАН ИВАЊИ

Обесна фрула свирача месеца у игру % горе колубарске тера, никад не видех веселијег кеца од разиграног на месечини Цера.

· Свирај, месече, тозови да дођу

у игру сетне стрњике и. воћњаци. Кимере-шумо, штубару забамчти, замени уморног Космај-коловођу.

Играј, лавадо, висока тојато, таласајте се, река светла недра, жтватајте се, зденим, у коло, у јато, да још ведрија постане ноћ ведра.

ВАЈАР ЕПШТАЈН | "ПРОИЗВЕДЕН ЗА ВИТЕЗА

М. ЕПШТАЈН: ДАДИЉА (брбнза)_

Британском звајару Џекобу Епштајну, који сада има. седамдесет и три године, додељена је 0 новогодишњим празницима титула витеза. 'Иста почаст учињена је и Џорџу Робију, човеку заслужном за лондонски Мјузик Хол. ај Џекоб Епштајн се родио у САД, али је 1805 прешао у Ентлеску, где је између два рата важио за главног скулптора своје генерације. Многи његови радови, нарочито они с библиским те-

мама, изазивали су жестоке контроверзе. Када је јавност у свету · сазнала за његову џиновску екулптуру

У мрамору — ,Генезу“, на Епштајна су се окомили сви хришћански задојени естети и теоретичари уметности,

и“

АНТОЛОГИЈА ЕНГЛЕСКОГ КРАТКОГ РОМАНА

У Њујорку је на око 800 страна изишла антологија енглеских кратких романа коју је саставио књижевни критичар Сирил Коноли. Овим избором

обухваћена су, поред осталих, и следећа дела: „Између чинова“ од Вирџије Вулф, „Случај генерала Опла и

леди Кемпер“ од Џорџа Мередита, „лЛакрдијашка историја Ричарда Гринауа“ од Алдоса Хакслија, „Тајни учесник“ од Џозефа Конрада, и „Рођака Филис“ од госпође Гаскел. „Наша књижевност је тако богата, каже Коноли, да је поред једанаест кратких романа који су унесени у антологију било лако одабрати још једанаест. Па, ипак имам утисак да недостаје савршено уметничко дело. Међу њима не видим „Хамлета, „Федру“ или ,„Георгике“. Тако шта тек треба да буде написано“.

Конолију су замерили што је при састављању антологије игнорисао нека већ устаљена мишљења о вредности кратког романа. Књижевном критичару „Њујорк тајмса“ чини се, између осталот, неразумљивим што се Коноли уместо за Хакслијев роман „Хром-жуто“ одлучио за мање хваљеног „Ричарда Гринауа“,

ПАПИНИЈЕВА КЊИГА ПОВУЧЕНА ИЗ РИМСКИХ

КЊИЖАРА из полица и излога католичких књижара у Италији, одлуком врховних · црквених власти, повучена је књига „Ђаво“ седамдесетдвогодишњег Ђованија Папинија. У овој књизи, која је досад на црквеном књижарском тр-

жишту била сматрана за „бестселер“, тврди се да ће бог напослетку опростити ђаволу, и да ће пакао, као ме-

сто за испаштање грехова, престати да постоји, Та теза је противна уче+ њу цркве о вечности пакла.

Ватикан још није ставио Папинијевог „Ђавола“ на индекс забрањених књига, али је једној групи теолога поверено да одлучи треба ли писца анатемисати или му дати прилику да „поправи грешку“, “

СКУЛПТОРСКИ ПОРТРЕТИ СТАРИ 7.000 ГОДИНА

Приликом археолошких ископавања

лиског града Јерихона пронађено : ам екулптура које претстављају портрете људских глава. Претпоставља се да су ова неолитска уметничка де= ла настала негде око 5.000 година пре наше ере. Значај овог открића лежи У томе што би јерихонске скулптуре биле досад најранији познати примерци портретске уметности у свету, али и у мињеници да би се њима, У извеслом смислу могао премостити јаз који дели палеолитску уметност од уметности историског периода.

ШОСТ АКОВИЋ ХВАЛИ ГЕРШВИНА

, У једном интервјуу који је дао у Московском конзерваторијуму приликом извођења његове нове, Десете симфоније, совјетски (композитор ДМИв триј Шостаковић изразио се веома похвално о низу западних, углавном америчких и британских композитора. Њујоршки композитори Арон Копланд и Ели Зигмајстер су, према Шостаковићевим речима, „веома интересантни“, док је Џорџ Гершвин „веома снажан композитор“. и“ Шеостаковић сада ради на опери којој још није дао име, али која ће, жако сам каже, имати за фабулу подапајева. о