Književne novine
Е ГОВОРИТЕ јој о селу;
увредили би је. Тридесет
година живи у њему; али не припада селу. Не говорите јој о пољу; познаје га само по шетњама; ни о башти, сем о цвећу које ту негује. Говорите ли о неком суседу, рећи ће можда: “Видела сам га прошле недеље“. Чешће ће оћутати, празна погледа, с лаким осмехом, као да ништа није ни чула. Очи су јој необичне, светло-плаве боје; ситна, збрчкана, нежних црта као да ће и реч сама да је потресе, Али не, она се повлачи, оставља само траг, сенку, авет старице: то је њена једина одбрана.
Био сам дете кад су, на улазу У село, саградили малу пољску кућу У којој и данас живи, Градити кућу када је било толико ненастањених, могло је пасти на ум само Парижанима. Истину говорећи, никад нисам сазнао да ли су г. и г-ђа Даст дошли из Париза, И нико, без сумње, није се усудио да их то пита, Живели су повучено. Заљубљени парг Остарели су, за то. Ретко су. излазили; понекад могли би видети г. Даста како седи на клули испред куће, са дрвеном ногом испруженом на столици. Најпре се говорило да је пензионисани жељезничар, затим да је дошао из колонија. Дуго нас је то мучило; мало помало и није се више говорило о њима, Село их није потпуно примило, али разумело их је.
Не знам више како сам ушао У њихов домаћи живот, вероватно неком чудном поруком моје прабабе. Долазио сам још два или три пута. Дочекала би ме госпођа Даст. Увела ме у кујну, говорила тихо као да се плаши да не узнемири болесника, Још и сад чујем њено шапутање; говорила ми је “Ви“ са неком врстом страха, Страх од чега» Да нисам дошао да их уходим>» Затим бих чуо како у суседној соби тупка штака о паркет. Г. Даст би се појавио, ћелав, жута и подбула лица, бркова врло црних. А његова жена: “Пробудили смо те, Емиле;“ — Ех! одговорио би он — доста с том проклетом ногом. Смејао се, пружио ми руку и повео у своју радну собу. Праву радну собу, са столом са 0сам фијока, полицама за књиге, картама и егзотичним сликама обешеним по зидовима. На камину мају. шни крокодил, “Гледаш гејше“, “рече ми једног дана г. Даст, намигнувши на једну од слика. — “Ох, Емиле,“ прошапута његова жена. А он блистава лица: “Ех, па шта! Шта има рђавог у томе2“ Она окрену главу, затим збуњена: “Ништа, ништа...“ Други пут, кад је поштар донео писмо гђи Даст, сазнадох да има сина на отслужењу војног рока У неком граду на западу. Њено ситно лице озари се великом радошћу; мрмљала је |нешто, дрхтала, наједном млада и тако дирљиво љупка да ја поцрвених. |
Син је умро за време рата, а г. Даст пре десет или петнаест година. Прошлог месеца кад сам био у селу, случај ме у шетњи доведе пред малу кућу: оклевао сам: да ли ће ме се сетитир Питао сам се док сам изговарао своје име и док је она била непомична, опуштених руку, полуотворених уста. Ипак ме уведе у кујну, понуди столицу и оста стојећи поред сливника. Иста она жена коју сам и раније познавао, чиста, нежна, бојажљива, само још тананија и слабија.,
Говорио сам о њеном сину, о рату. Она ме је слушала као што је ред да се слуша, с времена на време понављала „да“, вртећи главом. Њене бледе очи биле су широко 0творене под испупченим челом; упрте у мене, изгледало је да ме не виде. И рекло би се да невиност њиховог погледа треба само да сакрије неки далеки, грешни живот,
Кад ућутах, чуо сам како с времена на време вода капље на сливник, Гђа Даст брзим покретом заврну славину. Онда се опет окрену мени, пажљива а отсутна, Шта да још кажем>% Била је то кућа ћутања.
Дигох се, спреман да пођем, кад гђа Даст лагано промрмља:
— Сећам се, да, сећам се, кад сте долазили некад, за живота г. Даста.
— Али, упитах, зар нисте помислили да после његове смрти одете из
села» Е — Ох, рече она, овде као и ма
другом месту. Она настави. — А онда људи нису рђави, Остављају ме на миру, ђе 9
«
МАРСЕЛ АРЛАН
смрти г. Даста.
— Ипак, рекох опет, то није ваш завичају
— Мој завичај»
Гледала ме изненађено.
— Мој завичај... Да.., Не... Па овде смо најдуже живели заједно. Знате, људи се овде сећају г. Даста. Суседи, например, корпари. Лекар га је такође добро познавао; али и он је умро прошле године, |
Затим ућута, као утонула у успомене. А кад пођох вратима, црте њеног лица згрчише се; испружи руку према мени и гласом који је раздирала срамота и несрећа;
— Нисмо били венчани, простења.
Покри очи рукама, скрхана; ипак сам чуо како муца:
— Невенчани! Морала сам то некоме рећи, Нисмо, били венчани.
Сад је то била само ситна старица, која је ридала попут детета и чија су се мршава рамена у блузи од порхета тресла од јецања.
На улици краве су незграпно каскале, потстицане гласом и батином дечака.
О ономе што ми је испричала, када се јецање стишало, када је обрисала нос и осушила очи, нећу ништа рећи, То је најобичнија прича, Што ми је испричала, боље рећи, што сам успео да ухватим из речи и ћутања, Као да је истовремено и нечег ослобођена и равнодушна. Поста опет скромна: повуче се у се,. лако насмеја, вероватно с напором,
. — Свратићу пре одласка, рекох јој. — Да, рече она, празна погледа.
(из књите „Од свега да се створи свет“)
и
ПОСАЕЉЊИЛ УГЛОВИМА
„са собом
ФИЛ
ДРАМА
СУСРЕТИ
4 Два Виљемса
АНУС са два лица, једним 0о+ креџутим напред, а другим
уназад, контрадикторано у
"свом _ најинтимнијем с бићу,
ћато- аирјех у дословном смислу речи или свој сопствени близанац, сам идентичан, али ипак нејединствен и различит, да ли се та асоцијација не подудара са два лица Тенеси Виљемса која смо наслутили 0вих дана гледајући екранизацију њетове прве драме „Стаклена менажерија: и досад су нас често филмске адаптације литерарних дела довеле у забуну, пробудиле су у нама отпор или изазвале ироничан осмех. Колико је драма било претворено У Ххумореске, колико трагичних караклера У оперетске хероје! Ствар са БВиљемсом ипак је комплекснија и оно што смо осетили гледајући његов филм није био ни отпор, ни нелагодност, већ изненађење. Чинило нам се да је одједаред из једног непознатог света допро до нас један нови глас; једна нова мелодија заталасала је површину наших осећања им у полумраку биоскопске сале наслутили смо друго лице Виљемса — Јануса. окренуто новим хоризонтима и озарено непознатом светлошћу. Мислили смо да смо тог песника носталгичног Југа, који је пре непуних десет година написао своје прво дело и који је изненада, преко ноћи, освојио Бродвеј и позорнице Европе својим комадима и јунацима изгубљених профила са обала Мисисипија, својим причама о људима-сенкама које носи мутна бујица живота једног огромног континента, једног света који они нису успели да схвате и савладају, већ потпуно упознали. Можда смо најмлађем међу претставницима модерног америчког театра О'Нилом, Еудерсоном, Милером, Кауфманом, Хелмановом — замерали што је у својим делима приказивао увек људе који су по природи неспособни за борбу и за живот, створења која су „предодређена“ да пропадну због психичких или физичких мана које су им иманентне и које сачињавају, као боја угља, саставни део њихова бића, Бланш Дибоа из „Трамваја“ је неуротик, унутарње сломљена жељом
|
ЗШКРОБЉЕНА ЊЕГА СУКВА
КАОТАКОХ СЕ СНЕНИХ АМЈЕМ И! ЗИОНИЛА МИ У УШИМА
( АЛЛКЕ СЕ ПТАОРИШЕ
АО ЈЕДНА. ЛЕЧА СВИЛЕ. |
«= КАО СТРУЦИ ОД, ЗУЛАУЛА, МОЈУ ДЕСЕТ НОЖА ЛАРА,
МЛАДЕН СРБИНОВИЋ;: ИЛУСТРАЦИЈА ЗА ЛОРКИНЕ ПЕСМЕ
Федерико Гарсија Ј!орка
ЕДЕРИКО Гарсија Лорка родио се
1899 године у селу Фуентевакерос'
У имућној сељачкој породици. Позавршеним студијама на правном и филозофском факултету у Гранади, посветио се поезији, сликарству и му зици, Своје прво књижевно дело „Утисци и пејсажи“ публиковао је 1918 године, затим 1921 године, „Књигу песама“ а шест година касније збирку „Песме“. Исте године излаже у Барцелони своје сликарске радове и даје драму у стиху „Марија Пинеда“. Године 1928 изашао је његов чувени „Цигански романсеро“ а њасније, 1931 године, збирка песама „Поема дел канте хондо“ „Плач за Игнасијом Сонћесом“ и „Шест пао есама на
писаних на гаљешком је .
-Од позоришних дела најважнија су му: „Јерма“, „Крвава свадба“, „Марија Пинеда“, „Дом Бернарда Албе“ и „неудата госпођа
Росита мили говор цве-
Значајан је и од неоцењиве вредности за широке народне масе био и Лоркин рад као позоришног редитеља и управника уметничког позоришта „Барака“, које је било основано по Лоркиној замисли. «
Лорка је умро мученичком смрћу. Јула месеца 1936 одмах по уласку фашжиста у Гранаду био је ухашшен и једне ноћи изведен из затвора, сав обливен крвљу, и бачен крај пута, далеко од Гранаде. Истога дана на тргу „Кармен“ у Гранади као у доба Инквизиције спаљена су његова дела док су фашисти у тамничком дворишту стрељали једанаесторицу најугледнијих патриота, чланова „Лиге ин“ телектуалаца антифашиста“,
Не зна се где је укопан. На падини гранадског брега Монте Сакро сељаци су му дподигли гроб који покривају цвећем. Његове песме данас сматрају својим благом двадесет нација шпанског језика а његово име постало је симбол м застава.
Воја Рехар
за неостварљивим, згажена немилосрдним светом предрасуда и. пијанки, перифериске беде, биљара и покер партија, суровости м светлећих реклама. Виљемс је бирао ексцентричне теме (чак и једини његов комад са елементима комедије, „Тетовирана рус жа“, није изишао из тог оквира), и некако га је, чинило нам се, опчинило и понело оно беспомоћно батргање његових јунака-жртава, оно, дављење њихово у вртлозима стварности коју је одједаред открило и обасјало упаљено светло наивног вереника или реч која је истину обелоданила. и Лора Винфилд припада том свету људи неспособних за живот, обележених, људи који су „унапред“ предодређени да нестану у понорима живота. Она није меуротик као њена близнакиња из „Трамваја“, већ инвалид који је резигнирао над стварношћу, човек који од живота у коме не може да се снађе уствари ништа више и не тражи; претстава коју она има о претстави 'који други о њој имају не утиче више битно на њен живот и не узнемирава је Та је претстава факат, неминовност, ствар по себи коју она не
- може да измени и на коју више и не
обраћа пажњу. Лора се није затворила у свет илузија и неуротичких маштарија, већ у свој свет прозрачних фигура од стакла и из своје је свести елиминисала стварност која јој је сметала. Она не жели да тој стварности отворено погледа у очи, да се са њом сукоби као што се човек сукобљава са својом судбином, и зато је оно што Виљемс у својој драми чини разголићавање човека-богаља пред самим собом, његово суочавање са суровом стварношћу, са немилосрдним светом У коме живи и са ситуацијом у којој се лично налази, и тај брутални потез рушења свих кула од снова које су оваплоћене у стакленој менажерији, то разбијање једног човека на челичним бридовима живота завршава се носталгичним монологом морнара на мосту лађе која се губи у мраку, монолотом човека што је побегао из једне средине која га је гушила, из јед-
ВАЛО ДУ +
ФЕДЕРИКО ГАРСИЈА ЛОРКА:
Свети Михајло (Гранада)
Са вератде се виде
на брегу, брегу, брегу, мазге ц сенке мазги, натоварених сунцокретом.
Очи цм је, у сенци, преплавила бескрајна ноћ. .
У ваздуху шкрити
слана. зора.
Небо белих мазги
скљлата своје очи од живе дајући мирној полутами једно финале срца.
· Вода се хлади
само да је не би нико дирнуо. Вода луда ч разголићена на брегу, брегу, брегу.
Свети, Михајло, сав у читпкама, џ одајњ своје куле,
глади своја дивна бедра осенчена фењерима.
Укроћен гестом тоноћи
Архангељ симулира
слатку љутњу
терја ч славуја.
Свети Михајло тева на трозору.
Летотањ од три хиљаде ноћи,
намирисан колоњскољњ водом
ч далеко од цвећа.
На плажи море игра
поему балкона.
Са месечеве обале
удаљује се шибље,
стиче жагор.
Пролазе летојке
гричкајућм семенке сунџокрета
са великим, скривеним стражњицама
као глобуси од бакра.
Пролазе високи каваљерти
ч даме сетног држања,
црномањасте од носталгије
за једним јуче славујским.
Етмском манилски,
слет од шафрана ч убог
тева мисе са два реза:
за мушкарце м за жене.
Свети Михајло је спокојањ у одајц своје куле, сав у читкама тутим шљокица ч% везова. Свети Михајло,
краљ планета,
“ непарних бројева,
у маварском сјају доксата “ галаме.
“
превео МИОДРАГ Љ. ГАРДИЋ
ног света који није могао да ехвати и у коме није успео да се снађе, бењство-трагање за гласовима даљине који га маме у своје окриље и зову га у непознато. Можда у том контрадикторном финалу наслућујемо једну ноту бодлеровске незадовољености и бола, али та Виљемсова брутална стварност која ломи његове људе потреса нас, суочава нас са животом, присиљава нас да мислимо, да тражимо излаза, да у нама самима дело продужимо и проширимо, да му додамо нове чинове и спојимо га са нашим сопственим животом. Зато завршеци Виљемсови делују као шокови; у њима се руши један свет снова изграђен на илузијама, људи, неподесни за живот, изгубљени на калдрми свог континента, сударају се са подводним стенама стварности, разбијају се и тону.
Али тај познати ток ствари поремећен је у филмској преради „Стаклене менажерије“. У питању овог пута није обична холивудска транспозиција позоришног комада на екран која је изведена солидно и стандардно до очаја. Виљемс је један од два аутора сценарија! И гледајући тај филм, упоређујући виђено са оним што смо већ раније видели, не очекујући више никаква изненађења која би превазилазила режиско-глумачка постигнућа, пребачени смо одједаред на други колосек и пред нама се отварају нови видици, Када Виљемс отеже и даље развија сцену са Џимом, ми се питамо шта та новина треба да значи, да ли аутор и редитељ желе да радњу подигну што више у облаке, да је што јаче одвоје од живота како би суочавање са јарком светлошћу стварности било што бруталније и немило• срдније. Онда још нисмо у стању да осетимо да стаклени коњић који је изгубио рог није само симбол једног тренутног расположења које ће се расплинути на светлу дана, већ и предзнак једне стварне. промене која се зачела у једном човеку и која тражи путеве своје афирмације. Виљемс напушта правац који је изабрао у позоришту: он оцртава сада оквире једног преображаја човека; проширивање и мењање радње треба тој промени да да позадину и стабилност, да јој ојача корене и створи животне услове. Раније су сва врата била затворена и сви хоризонти тамни; сада Виљеме отвара перспективе и даје наду. Он показује како девојка, окружена МЏимовом заразном самоувереношћу, расте, како стиче постепено поверење у саму себе, како се ослобађа предрасуда и постаје свесна своје вредности и снаге, уочава потребу да узме своју судбину у своје сопствене руке, да друкчије гледа на живот, да се бори за свој сопствени лик, за нов однос према себи и према другима, Ми пратимо тај преображај човека, који је више наговештен него приказан, и ми знамо да се Лора постепено ослобађа пасивности. у коју је саму себе затворила, да она престаје да посматра себе и свој положај у свету као ствар по себи коју није могућно изменити и којој је потпуно потчињена. Њен живот је гомила разбацаних цигли из којих она сама треба да подигне своју сопствену кућу. И она постаје свесна да њена будућност зависи пре свега од ње саме, да мењајући свој однос према средини мења истовремено и услове свога живота и себе саму. Друга Лора коју наслућујемо кроз титрање пројециране слике на екрану уздиже се стварно — и не само у сновима — изнад детерминанти средине, па и физичких мана које су је ограничавале, бори се за власт над самом собом и настоји да сама одреди пут свом сопственом "животу. Мењајући концепцију своје јунакиње и наговештавајући дискретно нови правац којим ће она поћи, Виљемс напушта став сведока-коментатора и прелази ма позиције једног активистичког хумани зма који ревалоризира у самом делу смисао и снагу акције стављајући је на највише место, ослобађа човека свих окова којима је сам себе спутавао и даје му власт над његовом сопственом судбином. Можда ће некима
| то решење изгледати „позитивније“ од
ранијег и можда ће у скицираној метаморфози једног лика пронаћи пре лаз од морбидног сентиментализма ка »идејности“ и „тенденцији“. Али тешке би било а приори судити о вредности једног или другог Виљемсовог решења, јер уметничко дело никада није средство, и пошто изменити свет на хартији не значи изменити га и стварно. Свет могу да измене само људи. Уметничко дело је циљ, како је рекао још Кант, и зато испада из оквира непосредног утилитаризма. Смисао и парадокс два Виљемса зато није у томе што би једно решење уметнички било вредније од другога, него у томе то имамо пред собом два решења једног те истог дела и што емо њиховим упоређивањем убачени 'непосредно у токове живота, што одједаред постајемо свесни да будућност није предодређена јер зависи од воље људи, и да се не само пред Лором, већ и пред нама самима у свакој ситуацији у којој се нађемо налазе два решења, резигнација и акција, и да се у том противставу назире безброј варијација и могућности између којих можемо да бирамо, јер човек је слободан и сам одлучује о својим сопственим делима. Не само Лора, већ и ми сами можемо или да резигнирамо пред тешкоћама живота, или да се са њима сукобимо, и од нас самих зависи који ћемо пут изабрати.
У поларитету дела са два завршетка од којих је и један и други подједнако убедљив наслућујемо зато симбол свих дилема и парадокса нашег
времена и света у коме живимо, света коме су данас разни путеви отво-“ рени и који има два лица као Јанус, бог-бицефалос из епохе римског краља Нуме у савременој марсовско-ми= ровној одори. Али гледајући филм. и тражећи у мраку аутора са два лица, ми се питамо да ли је посреди Виљемс-Јанус или Јанус-комерцијални директор фабрике снова чија је дилема и пословна тајна „ћарру епа“.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЧЕТВРТАК, 18 ФЕБРУАР 1954