Književne novine
О ИВљЉЕНА ПРОШЛОСТ
СЕЋАЊЕ НА ЈЕДНУ НЕПРОЖИВЉЕНУ МЛАДОСТ
%
Среч
УМЕТНОСТИ“
МРТ је била централна тема његових _ меднтација; око ње су се све његове мисли окретале. Као да је осећао да ће се његов живот на прагу живота завршити, да ће нестати „ватре пун, пун сила“ пре него што ће барем део онога што је желео да постигне успети да оствафи. Сав његов живот и све његово стварање грозничава је борба с временом што немилосрдно одмиче смањујући гвозденом неминовношћу број дана и минута који се још испред њега налазе и који ће радом моћни да буду пспуњени, настојање је да од живота, који је из његових руку све више измицао, што више истисне и да самога себе, све оно што је у његовој унутрашњости горело, у писане ретке пи у гомиле Хартије претвори. Навршио је тек двадесет и две године и два месеца када је, у мају 1926 године, умро, али ипак се тај његов живот у коме се такорећи ништа збивало пије, та његова непроживљена, тек започета младост у хиљаду песама претворила што још данас зраче својим унутарњим интензитетом, осећајном и мисаоном опсесијом, својом снагом и оригиналношћу која им даје посебно место у словеначкој поезији. „Моја песма је моје лице“, написао је једном Косовел, и те његове речи вису узгредна асоцијација: његова поезија — то је он сам, његов јеживот, јер сем стихова ништа од њега остало није. У њима се све његово постојање нецрпело, они су слика његовог живљења и умирања, његовог постепеног нестајања, и уњима су сви проблеми његова време на, како их је он преживљавао, са» купљени, Његово је дело зато спо“ меник који је сам себи подигао, ИМ као да је знао да себи ваја надгроб«ви камен, он га је већ спочетка обавио белим велом смрти коју је осећао с оне стране година и месеца који су надолазили. Смрт је 'код њега била свуда присутна, била је везана за онај бели Крас који га је родио, за ону безнадну пустару од камена што се простире изнад Тршћанског Залива, гола, разривена, испресецана путевима и стазама, оградама од камена ин селима на брдима, и оним боровима што се тискају између стења и који се враћају Као стални рефрен у његове песме: „Борови, борови у тихој страви, борови, борови у немој страви, борови, борови, борови, борови!“ Та бела крајина спајала га је са самим собом и он се са њом у мелину стапао, у њеној разорености и пстрзаном ритму, у њеним пољима што „жита од камена“ роде проналазио је своје „разбијено лице“, њене ноћи од прозирног метала, када се бела, мртвачка месечина #а тола брда спусти и када се ветар заустави потсећала га је па етеричност његове мисли, на њену прозрачност и суптилност, на „бело лине без снова што снива на камену у леденој месечини ноћи“. Крас је био његов живот и његов први корак У свет; њему је најзрелије своје ствари посветно им о њему су његове Прве песме говориле. Тај чудни и разривени пејзаж, прожет крвљу и месечином, у његовој се унутрашњости са свим проблемима повезивао и у њему је доднр са светом још у ђачким данима пронашао, То је било доба првих, импреснонистичких стихова што су, нако самоникли, заокупљени још формалним и: тематским преокупацијама словеначке · Модерне (Мурн-Александров био му је најближи), чији је непоредни наследник, у данима и годимама који су Првом светском рату следили, он био. Али је касније, када та је беда стегла за време студиза у Љубљани, када је болестан био м када је гладовао, постао овестан да је време лирске занесености прозило и да стара форма новом добу и његовим садржинама више не одгтовара: мСликови су изгубили своју вредност, Сликови Не могу да убеде. Јеси ли чуо тарење точкова Песма треба да буде трење бола“. У то време сакупио је ин четрдесетак својих најбољих ствари из првог периода како би их издао у засебној збирци и са њом пред јавност иступио. Написао је и предговор извињавајући Фе што у доба машина
6 "
ко Косовел
„ПИШЕМ МРТВАЧКУ СТРАНИЦУ У АЛБУМ СЛОВЕНАЧКЕ симптоматична. судбина
Сречко КОСОВЕЛ
и међународног капитала пише султилну _ лирику _ „лутајући крајином снова“. Али његове песме светло дана нису угледале као што за његова живота уопште ниједно његово дело — сем појединачних песама није штампано било, Они који су водили главну реч по културним питањима спречили су објављивање дела младог песника из Словеначког Приморја, мако неки од њих, како То Косовел у једном писму сам каже, никада његове стихове прочиталн нису. Тај метод гушења њетова развитка побудио га је да конципира сатиру „Аја баја Хималаја и поета Акиба Сулеј“ и да у њој изобличи стање у словеначком културпом животу, Његов је дух био смео и продоран н он је увиђао да је једино уз раме радничке класе могућно кренути напред и стога се нужно са владајућим схватањима, са конзервативном естетиком и са инсистирањем на укалупљеним формама уметничког стваралаштва морао сукобити. Старе су форме биле израз и оружје назадних друштвених снага — (шта је сонет друго до минијатурна слика феудалног двор.“ ског церемонијала чији ригорозни закони сведоче о неприкосновености поретка), — рушити их значило је рушити и поредак који их је подржавао. Необуздани стихови личили су на петарду, пред носом изненађених буржуја ни малограђана упаљену, на петарду чија ће експлозија утерати њима страх у кости и њихово самопоуздање пољуљати. „Моја песма је експлозија“, писао је зато Косовел борећи се против кон-
| Воја Рехар
венцноналног начина изражавања, и та његова борба из последњег периода нове је видике отворила. Определио се тада за експресионтзам стварајући смеле и оригиналне стихове прожете волкеровском 6езазленошћу : „Кроз моје срце пролази велики слон. Циркус Клуцки, улазница 5 дин. Не вешај болове на велико звоно. Она се смеје: пин, цин, цин. ,
Срца људи малена су а затвори велики, хтео бих да прођем кроз срна људи. Јесн ли присталица ове или оне клике» Хиљаду динара или у апс 7 дана“.
Ипак ниједна од тих песама за његова живота светло дана није угледала; већина њих биле су штампане тек после ослобођења. Словеначка буржоазија, њени ситничарски духови прожети паннчним страхом од сваке новине две су деценије _ користили Косовелову – 380ставштину на један неуобичајени начин: његове смелије стихове или нису објављивали, или су их чистили од „свакојаких модних глулости“, исправљали их ин дотеривали према параграфима школске поетике. Знали су да је садржина синтетички тоталитет форме, те да стога форму треба укалупити, лишити је свежпне и оригиналности како бин садржива своју оштрицу и смисао изгубила. Парадоксалне су и готово невероватне речи Антона Оцвирка, написане ~“ напоменама уз први том Косовеловог „Сабраног дела“ који је 1946 године изишао, и те речи бацају јарку светлост на културно-политичке прилике у Словемији између два рата. „Али пажљиво поређење штампаних текстова са рукописима“, пише Опвирк, „показало је да су готово све песме које су по новинама и часописима после маја 1926 изишле (биле више или мање мењане им престилизоване... Готово несхватљиво изгледа истраживачу Косовелове поезије како је било могућно непосредну, живу п унутарње слободну дикцију песника „Екстазе смрти“ укалупити у ме трички скамењене формуле школске версификације,.. Не упуштају“ ћи се у оцену свих досад објављених текстова потребно је чачелно утврдити да ни обе досад изишле збирке Косовелових песама, уколико се ослањају на ствари које су после његове смрти биле објављиване, ни у ком случају пису веролестојне“. Чудна је и, уједно,
тога песника, једног од најорнгиналнијих у словеначкој поезији, _ кога средина у којој је живео не само што је тушила и допринела његовој раној смрти — он сам је свој живот упоређивао са самртничким | грчом пацова, отрована стрихнином, на тавану, испод крова уз који у пролеће липе миришу — већ је и кроз две деценије његтово дело самовољно мењала или просто прећуткивала _ (Косовелов! прозни радови и есеји све до данас нису били објављивани). Али то је 'оОбпла освета над човеком који је немилосрдно негативне појаве у друштву жигосао им који је оне који су спречавали његов развитак и уметничку 4фирмацију назвао „мртвим естетама и музејским мољцима“ пишући да у њиховим редовима „чамотиња, глупост и импотенција“ царују. То је била и освета над Косовеловим револуционарним _ стиховима, атак против његовог бунтовног срца које је, како је сам казао, покретала „музика што нас очекује на првеној обали“.
„Ново доба долази побуном робова“,
писао је Косовел посвећујући своје стихове и циклусе бедницима, деци у предграђу у чијим се очима „патња векова сјајни, пролетерима и сиромасима иза чијих је лица „лице освете“, наслућивао. Али социјална тематика код њега никада поезију није надвладала: Косовел је осећао да уметничко дело, како је то још Хегел показао, има свој извор У слободи човековој и да из ње своје снаге црпе, те да стога подређивање дела нечему што би га превазилазило, његово укључивање у утилитарни ланац средстава-циљева и _циљева-средстава "отуђује уметност од њене суштине разарајући темеље на “којима се заснива естетички доживљај. Зато ће онима који су тражили од њега, како сам каже, „политичке песме“ просто одговорити; „Ја сам дрво без грана“. У полифонији тема његовог опуса социјална и револуционарна поезија заузима ипак видно и значајно место сачињавајући _ са љубавном ми оре флексивном лириком, са медитацијама о животу и о смрти, и са родољубивим песмама, које су делимично Безручом инспирисане, једну целину. Све су се теме његова живота п његова времена у њему сажеле и међусобно испреплеле, и често је у једном даху казивао све што га је притискивало 1 мучило тражећи _ очајнички И социјалну правду п смисао свога живота, онај смисао који је стално проналазио н поново губно и који никада није успео да пронађе, разапет, како је био, између супротности свога времена, раздиран предосећањем смрти п тражењем ослонца у људима, у природи, у богу и у његовом поринању, у љубави, У револуцији. Његово је дело противуречност сједи њема у једном човеку п његова је судбина била да све контрадикције своје епохе У својој унутрашњости проживи и у свом живом ткиву препати. Био је сведок умпрања једног света у време када услови за изградњу новог још нису постојали. И среди тог истрзаног хаоса умирго је по он сам, прожет болом до сржи п напуштен. Последњи период ње-
гова живота зато није друго до беспомоћно, _ очајничко _ батргање, није друго до опсесија стварања
прожета грчом умирања изнад кога се диже један готово метафизички револт:
„Побуните се против смрти!“
Алн побуна која је из најелементарнијих дубина његова бића проврела и претворила се У мртвачки патос била је узалудна: суочена са зидом ћутања, сломила се беспомоћно у самој својој сржи. Пре двадесет осам година, у тами једног хладног п безнадног доба, Косовел је нестао да би нама, који се данас педесетогодишњице његова рођења "сећамо, својим делом и примером 'нове истине осветлио и пробио вове пролазе у дотад пеприступачним врлетима којима ми данас настављамо пут, савлађујући зло и отва рајући хоризонте светла.
Рикардо
Рикардо Касиано, парнасовски корифеј брази+
1947 у 52: години живота,
лијанске _ лирике, упаде изненада. с књитом стихова „Дан за даном“, која значи потпуни раскид са прошлошћу парнасовском у сваком погледу: и формом и садржајем. За њом се ређају друге двије зфирке стихова прва: Изгубљено лице (А Тасе ретФфда), друга „Роетав тамкаја“ (Зидне пјесме). Једна м друга иду под руку с временом и е његовим збивањима. Разумије се да је Рикардо Касиано у тој својој метаморфози стао на страну прогреса и хуманости. Ту његову преобразбу одушевљено су поздра+ вили сви напредни књижевници његове земље м остали протресивни писци Јужне Америке.
Сам Мануел Бандемра, један ед најбољих (ако не и најбољи м најинтересантнији)у пјесник своје земље, с" највећом симпатијом поздравља случај Рикарда Касиана и пише 0 њему топао документирани есеј. С ерудицијом, особеном једном Бандеири, Топлина м срдачност у односима међу страним пјесницима вазда нас помало збуни и снужди, кад помислимо на
тужне узусе и нетрпељивости код куће... Ево, што каже Ђандеира за свог
драгог и вољеног пријатеља (а не такмаца пјесника Касмана:
„Одмах, не знам, како, можда због тота што сам сусрео коначно, малену барку од папира његова дјетињства, ситурно и ради тога што је поскидао са тијела све декорације, јер се сам осакатио, помало такођер и због тога што је схватио овог великог пријатеља свих нас, Фернгнда Песоу, он нам се чини тако природним и као да нам каже: „Чиним „сунце, кишим, хогађам се“, м то најједноставнијим ријечима тако да нам исповиједа тојне ствари, дубоке и дефинитивне:
ноћ.
асиано
Нису биле, не, године
које су ме постарале, дугачке, споре, без плодова. Ђили су неки тренутци.
Колико ли емоције у резигнираној
тужбалици „Увријеђенот“.
Властита орошена ружа будућности или свјеже садашњице свеједно касно процвала;
ружа је гробнице. пјесник каже у „Слици земље“: Оно што данас осјећам велика је жудња окомита. Закон теже никад није био и тако тежак. , Једна подземна зора позива ме да паднем, да ударим
својим тијелом
тако мој
о тврду земљу У и да прислоним своје лице на њено, заљудбљено“.
Ови и многи други стихови пружају нам многе нијансе Касианове изузетне моћи за поетску синтезу. Ево једне сувремене. слике. или акварела с 0крвављеним оквирима.
ЛХДАНАПЊА ВИЈЕСТ
Јопг петнаест осуђеника на смрт биле је доведено
м у реду о зид прибодено,
испред петнаест засјакталих бајонета.
и нису тражили да им се завежу очи
ни да им се обоји нишан, на грудима,
уврх срца—симбола биједног.
бити слијеп У посљедњем часу2 Што би користило не гледати призор, који би касније слијепци, кад би им
биле дане њихове очи,
Што би користило
видјели“ Што би користило ружи бити црвена, у ноћиг
Овакве бехеписе или одломци из песама, међутим, нису довољни да би се стекао ивле пунији утисак о песни+ цима кад што је Касиано. Њих треба
читати. 4 А. ЦЕТИНЕО
#
САХРАЊЕНИ ЖИВОТ
Закоћ забрањује засебно гробље.
Алт ја сам створио своје ц у њему сатрањујем, атетрактно, њетријатеље ц илузије. Све ствари
хојит се желим ослободити. Гробиште које стоји.
горе високо, па зеленом брежуљку.
Многе „особе, које разговарају са мном, марте, не знају да сам их већ потајно сажрачив,
на гробљу мојиг атетракција. Гробишту које стоји
горе високо, на зеленом брежуљку.
Тамо су покопани отаки, она који су ускратили круш и милостињу; лажови, равнодушнаи и то истој одлуци дестоти,
одговорни. за свеопћу тјескобу. Ја сам носим,
и све даме, свој мртви дио и сатрањујем 26 горе високо, на овом зеленом брежуљку. Ала какве су ствари, која су чмена особе
које почивају на. гробљу мојих отстракција, гробљу без крстова, гробилиту које је
горе високо, на зеленом брежуљкуг
То не ћу рећи. Рећи ћу само да је то гробље
гдје се сусрећеш, о сахтрано жива.
РИКАРДО КАСИАНО
(С дозволом тјесника превео Анте Цетинео)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ х ЧЕТВРТАК, 18 МАРТ 1956
#