Književne novine

ИДЕЈЕ ШМА ДЕЛУ

лом једно г малог Ф ауста

(Последња опера Стравинског)

часу АДА је

у вински, тамо некако око 1946 године, у Чикагу, корачао дворанама музеја у

у којем је била приређена

С изложба слика Вилиама Хогарта, славног дидакти-

мара им моралисте, мајстора ликовне

ацегдоте али и љутог, опоро реаллстичногт сатиричара друштвене ствармости енглеског грађанског живота и типичних лондонских сцена и призора његовог доба (прве половине ХУШ века), имамо податак да су му се Хогартове бујне комлозиције откривале као ' фрагменти неке опере. Било је то време када је Стравински, у Холивуду, водио разговоре са Алдоусом Хакслием, писцем „Контрапункта живота“, о могућности компоновања опере на енглеском језику, а овај га је онда упутио на енглеског песника Висти. Одна, који се недавно био настанио у Америци, Песник, настављач Елиотове мисаоне лирике, после искуства са Бенџамином Бритеном, који је на неколико његових дела компоновао музику анимирано је прихватио предлог им, заједно са Честер Калмаом, израдио либрето који носи наслов Зедне од Хогартових серија: „Каријера распусника“. Већ 1948 године Стравински је имао у рукама готов текст, о којем је дао своју познату суперлативно позитивну оцену, и приступио раду, који ће трајати три године. Пошто је прешла преко низа опереских сцена Европе и Америке, опера Стравинског стављена је на репертоар и последњег дана месеца фебруара први пут приказана и у нашој земљи, у њеном музичком центру, загресу. Из загребачких дневних листова сазнали смо да је та премијера примљена са извесном резервом, рецимо: збуњеношћу. Но већ друго извођење, којем сам имао истинску срећу да присуствујем, показало је јасно да је естетичко чуло данашњег загребачког оперског посетиоца оштро, еластично и продорно. Музичка студија директора Милана Сакса, рад отромног напона, и остварења протагониста, прважа опере Хрватског народног казалишта, колико и делатност оркестра и хора, награђени су, на тој другој лпретстави, 0одобравањем које се замста не може сматрати конвенционалним. Београдска опера гостовала је почетком прошле јесени, у Загребу, са својим највишим достигнућем Менотиевим „Конзулом“ и балетом Стравинског „Орфеј“. Ако би јој опера Народног казалишта узвратила ту братску посету са овим оперским делом Стравинског, културни: Београд би убележио нову страницу у историју свог уметничког успона.

Не располажем новинским простором који би, за ово чудесно оперско дело био ма и минимално достојна мера па се зато морам ограничити на избор најбитнијег у њему, а таквим сматрам два идејна момента. Један је пора, смела, неустрашиво отворена критика друштвене реалности света У којем је дело настало а можда и света на данашњем ступњу _ његова развића уопште; други је унутарња усамљеност човека у вртлогу његових потреба, жеља, тежњи, халапљиве глади за пустом срећом, са законито неодољивим разочарењима и сломовима који га вребају на животној путањи од илузија до искустава.

Како тече тај животни, људски контрапункт у једном сценском процесу радње чија је идејно-тематска садржина десцендирајућа линија пропада+ ња малог, грађанског, мислилачки настројеног паланчанина и, истовремено, асцендирајућа линија од илузионистичког, ветропирског, оптимизма до тотално трагичног слома воље, наде, моћи и свести Ево како.

На плану разантне сатире, смождавајућег критичког сарказма друштвене реалности, Том Рејквел, надобудни момак провинције, долази У Лондон. У жагор и метеж метрополе, праћен човеком-сенком својих сопствених тлади и жудњи (Ник ТПпедо) па засићен и неусрећен борделским насладама, срља у брак са женом — 'туре кињом, лепотицом и физичким монструмом у исти мах. Он је и сноб, једна од варијанти коју ће, пола века после ЖХогарта, Вилиам мекпис "Текери једва околишно скицирати, па

ото ЛАКЕНМАХЕР; ПИЈАНАЦ

композитор | Стра-

је сензација његове женидбе са њартисткињом“ хоја на вашаришту, за плаћену улазницу, показује дуги курјук браде што бујно расте из подваљка. инфантилно-џркосна' радост младот човека жоји се великоварошких гадости и лудости већ добро заситио. А у чему је драж те наказе, жене с брадомт Сетимо се само косметичког украса, помодне дражи рококо-а,

чувенос француске „мушице“, тамног фластера лепоте. Виолошкој и друаштвено-историској истини за вољу,

признајмо да природа воли да наруши прагилност реда ствари покојим изузетком. Но. ако је мали, дискретни. младеж 'на порцелански глатком лицу младе, лепе. жене. први сту-

Павле Стефановић

пањ лерушавања правилности, већ за други зна и наша Србија, у којој је жена у либадету с поносом остављала недирнуту и већу брадавицу с. крупним длакама, које се повијају са грацијом. Што даље од „углађене“ Европе и ближе азиској чулности, видови претеривања у појму лепоте све су обилатији, Најзад, и ту наступа скок у нов квалитет: лепота се претвара у ужас, ругобу, наказност. Тај дијалзктички закон (прелаз квантитативних промена у радикално нови квалитету Стрсвински је стихијно разумео и осетио, када је У сцени довођења брадате невесте у дом сретнот женика (5. слика опере) свечану поворку е носиљком окончао интонацијама моцартовског кова, а још ваљда конзеквентније у следећој сцени брачне овађе, у сцени несносног торокања плитке и самозадовољне женке, где колоратурну каденцу те разбрбљане и љутите вашарске „звезде“ носе мелодиске фигурације тог истог Моцарта, тог неухватљивот „нервчика“ рококо-а, чију демоницију, чију сатанску проницљивост дубинског реалисте већ почињемо превиђати и заборављати,

сводећи га на серафинско-небесну љупкост талантног оперског естете. (Ту, уосталом, треба тражити и дубоку сродност Стравинског са класичним тенијем.)

Затим, на крају исте (6.) сцене, када Ник Шедо (Томов Луцифер, сеновита страна његове сопствене фаустовске глади) довлачи, у пантомими, преварантску машину за тобожње претварање камена у хлеб, оперски либрето баца публици у лице — а, рекао бих, пре свега америчком свету, У којем је Стравински оперу писао — циничну примедбу да ниједан блеф није сувише глуп да га затуцани човек малограђанске гомине не би прихватио. Ту оркестар Стравинског сева и врца у ритмичким структурама које су таман онолико апстрактне, таман толико антивагнеровске и противне свакој музичко-драмској експресивности, колико је и законитост друштвено-историски условљене сметености људи оног доба, па још увек и самог нашег доба, музички употребљива у симфониском ставу или у овако конципираној оперској слици, где музика тече својим самосталним путем, не трудећи се ни најмање да слика или „ту“ мачи“ сценско збивање.

Најзад, налинији сатиричарског реализма Стравинског као специфично музичког критичара друштвене стварности света, поменимо и следећу, седму слику опере, у којој финансиску пропаст Томовог потхвата индустриске продукције спасоносне машине свељудског благостања оличава опоро тртка сцена јавне лицитације свих дрангулија његовог _ кукавно крахираног домаћинства. Хорус. капиталиста, који су инвестирали у посао своје новце и банковне акције, жали се, узбуђено, управо нама, слушаоцима опере. Шкрта су и опрезна лондонска господа Хогартових гравура, када су у јавној продаји витрински реквизити једног пропалог суграђанског дома; но када се на дражбу изнесе једно тајанствено чудо, предмет незнан и неидентификован а голицав знацима женскости, интересенти-лицитатори еуфорично хитају да „набијају“ цену. Тако здрузгани Том продаје своју ликвидирану брадату супругу, тако се врли Лондонци јагме за предмет-субјект неодређеног идентитета. Набројао ваш ово неколико епизода

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 18 МАРТ 1954

из садржаја опере, да бих читасцима макар само унеколико приказао каке стоји ствар са „реакционарством“ Стравинског, са његовом „декаденцијом“ и свим оним квалитетима којима га из његове давно напуштене отаџбине а им из бункера наше, београдске такозване _ музичке критике упорно апострофирају људи који се не желе инкомодирати напором конкретне анализе његове уметничке делатности. А сад, један поглед на овај други напред истакнути момент идејности која је покренула тонску инвентивност највећег живог генија музике, на слику субјективног света човека-појединца, човека-усамљеника и онда када је вереник кротке паланачке девице, вереник неке енглеске с Микаеле из Бизе-ове опере „Кармен“.

Наш: први сусрет са наследником тобожњег богатог ујака из Америке, са убогим Томом који је кренуо у светску вртачу Лондона, дешава. се у — јавној кући, у борделу (2 слика). Сетимо ли се да је примарни инспиратор овог оперског дела, Жогарт, савременик Геј и Пепушеве чувене „Просјачке опере“, музичке сатире 0оног доба из самог тог доба, биће нам разумљиво да луцидне асоцијације Стравинског нису могле заобићи, У другој борделској сцени опере, далежу но интелигентну реминисценцу на популарно-музичке напеве оперског дела које је угрозило моћну фигуру Хендла. Уосталом, и рекреација Курта Вајла плете се у рад маште Стравинског. Том медитира, незадовољан и суморан, пред девојкама које су, професионално, за продају телесних наслада. А велики мајстор мао да ту своје сопствене теоретске поставке изневерава једним женским хором блудница, које се свијају, за трену-

так, око смрачене душе младића, као сестре им топле заштитнице — другарице у свету доминације начела понуде—потражње. То је заносно племенита епизода хуманитарности ове прекрасне опере.

У лудници

У осмој пак, претпоследњој елици дела, театарска фантастика и симболика радње куља у густим млазевима, једног вишег, спиритуалнијег реализма из непреболне ране трагедије. Тому Рејквелу преостала је само још игра случаја, луда коцка. Он извлачи и погађа три карте, откуп голог живота од обавезе платног дуга слузи м злом учитељу Сенци (Шедо). Та слика ужаса отвара се гудачким квартетом, чија тамна туробност истине живота не бледи, У уху оног ко ју је чуо никад ни до века, а атонични диспут страдалника са ликујућим Мефистом тече над непрекидном тонском акцијом чембала (клавира), чији политонални прелудирајући процес можда први пут у светској музици после великог Баха, надмашује објективну снагу концентрата његових прелудиума „Добро темперираног клавира“ (ја овде не заборављам дубоку исповедничку искреност Бетовена, која ипак остаје само наш људски дневник).

Мрак лудила спустио се на уморну душу распусника (9 слика): он је митски, млађахни Адонис. Једном мелизматичком шаром дуета са Венером (касно стиглом вереницом Амом) заточник _ људске самотности, људске једине среће у свету визија, које је слутио и наш Дис, Том Рејквел свигја се у крило девице (Успаванка). то је сан, тих као срећа, дубок и миран као предемртни умор. И ето ту, у свету лудака, међу изгубљенима, као што је то и сам, са једном орфејском јубилацијом на уснама, Том ишчезава из живота, заокружен саосећањем, људском топлином оних који га признају за Адониса, као што га је свет нормалних признавао за уживача, пословног подузетника и финансиског банкрота (што све он, коначно, и јесте био).

Опера се завршава епилогом, његова морализаторска поука је опет једно фино лукавство писца и ком-

позитора, јер се декларативиа садржина наравоученија ограничава на хогартовски етички пуританизам, на

осуду с нерадника. Чињеница да је Фвауст постао и злочинац и да то њетов помоћник, приљежни, учени, Вагнер, није никако могао бити, не улази у драматургију ове савремене опере, Као у закључном секстету Моцартовог „дон-Жуана“, овде веје добронамерно упозорење, и то је еве.

–

О томе

(Наставак са прве стране)

ма, у разним варијантама, неколико издавача, у избору је у већини случајева врло пажљива; томе треба до“ дати, дабоме, и неколико сличних серија: лошег детективског или 38 бавног жанра, ког се озбиљни изда вачи, међутим, не лаћају. Фишер, Роволт, Кипенхојер-Виш штампају у том малом формату имена као што су Т. и Х. Ман, Џојс, Цвајг, Верфел, Л. Франк, Хофманстал, Конрад, Хаксли, Достојевски, Голсворди, Шницлер, Кафка, Музил, Ками, Флобер, Хемингвеј, Фокнер, Тухолски, Хауптман итд. У већим, редов ним издањима ових и других озбиљ+ вих издавача критериј избора иде још на више: за пример, кад се ради о белетристици, моту послужити двојезична издања латинских и грчких писаца (Хајмеран у Минхену), књиге које, И поред ни мало ниске цене, врло брзо нестају са тржишта а не доспевају у антикваријате, Најзад, ево једног погледа са књижарске стране. Конференција књижара, одржана у Минхену. крајем јануара, констатовала. је да се прођа књиге побољшала, али — врло карактери. стично за лик правог књижара — да књиге и писци нису тако живо дискутовани Као што је то био слу“ чај 20-тих година, мада је забележен пораст потражње озбиљне књиге на рачун моде и бестселера.

Све је то, разуме се, једна страна медаље, она лепша, она коју озбиљан читалац види и тражи и до кеје му је стало. При том, међутим, још увек није ништа речено о квалитету саме те озбиљне књиге, коју, ако не претежним а оно врло озбиљним делом, чини религиозна или релити+ озно обојена литература, У многим књижарама значајно истакнута у 39 себан излог или у нарочито нагла» шену групу. У Минхену, на пример, најразноврснија дела тамошњег религиозног филозофа и естете Романо Гвардинија просто прогоне читаоца: тај аутор, наиме, пише све и о свему, од ствари Као што је „Увод У молитву“ или „Господ“ до естетске анализе Рилкеове поезије и есеја о човеку у техници, Обиље _ сличних аутера и дела је велике, па инак остаје јон много домста квалитетног и озбиљног. Одбив продукцију 33бавно-авантуристичког типа, са свим њеним скалама, од прихватљивог до веома лошег, од прилике исто 70лику Као што је и читава продукција озбиљне књиге, заобишав поплаву ванредно дубиозних _плустрованих листова, Који такође опслужују некакве литерарне текстове, не говорећи дакле о свем том што је и раније владало 2 по последицама се и сад јавља као озбиљно зло, читалац се ипак налази прел великим бројем дела која импонују и за која се може рећи да настављају честиту немачку | традицију _ посредовања између народа и литература, од Кине. Јапана, Индије до Норвешке на једној и латинске Америке на другој страви,

Југословенској литератури међу“ тим, У свој тој маси чврсто повеза них, на финој хартији штампаних, лакованим укусним омотима снадбдевених, у целофан упакованих издања нема трага ни помена, исто као ни у многобројним, ратом додуше и Хитлером прилично погођеним анти кваријатима, Ту сам ипак, претражујући и претражујући, наишао на је“ дно јадно, ендехаовско ако се не варам, издање. Шимунићева „Алкара“, отрцану једну књижицу са чи јих гадних ратних картонских корица још удара дах сивих и крвавих хоризоната, блата издаје и одвратност фалсификата — нешто, дакле, што сам брзо-брзо тутнуо натраг у ружну гомилу несхватљиво _ непотребних неких _ салатастих књига, сљуштена рбата, у пороку папирне рђе. И то би све.

Нашега гласа, еле, међу свим 0оним гласовима није било нити га има. А сви они се чују, донста чују — то знају верни читаоци, — чују се у човеку, и онај Достојевски, и онај Томас Ман, и они учени, докони, блажено фабулантни мандарини или бахусно тетурави лесници луталице, и преплитање њЊИхових гласова, то је каткада прави жамор и племенити један симпозион.

Али нас у томе концерту нема, и ваш човек не може бити задовољан, А тако, мирно се и са жалошћу може рећи, ми онде — а где» нигде не присуствујемо и не постојимо; што је штета о чијим разноврсним видовима, и не само по нас, најзад, није потребно шире говорити, '

Дохватио сам, дакле, капут м шешир, и пошао издавачима да пора-

не преводе и не

кинески

како нас познају

зговарам о тој ствари, Шта да се учини да не буде тако»

Међутим, перипетије почињу тек овде. :

Издавач је, на крају крајева, по» словно лице, и ако му је у његовим подухватима елеменат тржишта и публике често непознат, у толико му боље мора бити познат онај други елеменат: књига коју производи. Само тад од може смело улазити У посао. Фишер, који је у своје време, једним широким и смелим гестом отворио нордиској литератури врата Немачке и света, знао је шта др“ жи у руци. А о нашој литератури издавачи не знају ништа. — Шта нмате вид — питају ме сви којима сам ишао. — Код нас, знате, не зна ју људи ваш језик, те не можемо да се обавестимо, Дајте нам неки пре вод!

Не замерам пословном човеку ште не зна нашу литерарну историју н што на све моје жарко причање о» стаје скептичан. Он, најзад, бира ствари по неком своме критерију, не бринући се много за значај и ме сто дела у оквиру његове литератуа ре. Но, све ако би то и хтео, где ла се обавести» Швајцарци су 1958, у такозваној сетији Дали, уведеној једној научној серији, издали један литерарни лексикон, мали, како су га назвали, али не баш тако мали, а у њему ево шта су донели из наше литературе (наводим све, и додајем да је део о нама редитовао професор стручњак за славистику): Косово, Гундулића, Вука, Симу Милути“ новића Сарајлију, Враза, Његоша, Мажуранића, Ива Војновића, Бору Станковића. Толико. Такав, ето, избор између Срба и Хрвата, а Словенца ни једног!“

Издавач, дакле, тражи превод, али ко да му га изабере ин да» Немаца преводилаца је веома мало, ни де“ сет, а ни њихово познавање није каткада веће од издавачева. Њихови преводи, ретки и случајни, губе се у маси издавачке продукције не видљиво,

Но ево шта издавач даље мисли, Он је ипак заинтересован, али они. одмерава своје прилике; Он вели, пословно и директно:

= Ми, знате, не бисмо желели ла: штампамо пропаганду: то наш стет неће; а најзад — није ни згодно. + стина, ми немамо цензуре — ви мо“ жда имате —, али издавач који бн штампао такву ствар, Сар после о» вих избора, могао би доћи у положај да га тихо ликвидирају. Јер, од= мах се зна шта је штампано, људи се од њега повлаче, и онда, у каквој незгодној прилици кад му је потребан кредит, он добија одговор: „Жао нам је, је ли, али сад смо баш у так= вој ситуацији,..“ Ви разумете>

— Разумем, велим. — Али ми ве тражимо пропаганду. Ви можете слободно бирати. ,

— Молим, дајте нам превод. -= Али знате шта, нешто би нас од пас ипак интересовало. На пример, пар тизани, то је необично занимљиво, зар не Узмите само: један део становништва одбацује норме мн закоч не под жојима је дотле живео, каза што и део војске крши заклетву -= други им остају верни. Али шта је норма и законр — оно што љулн прихватају. А где је он сад Ко мо же ту да одлучује и суди; Ко ће на коју странур Ту одлучује само појединац: то је моменат који као никад до сад наглашава индивилуу« Зар не» Тако ће нешто, замишљам, у специфичној форми, наступити и код нас. Тако бих нешто хтео.

Све то говори он добронамерно« пословно и без примисли: дотле иде његова предусретљивост, а полази из потпуног непознавања, које се, час овако, час друкчије некако, та» ложи око мене глуво и тужпо, Стварност нашег живота, садашњег и проилог, спецификум нашег чо« века и наше земље, све је то овде, на две-три хиљаде километара од куће, затворено и замандаљено. А, требало би их отворити. Због нас у првом реду, али не им искључиво приличној збрци ни потпуној интро« верзији онамошњег света, и преко њега другима, имали бисмо ми шта рећи. Али треба рећи, треба се преточити у други језик, а ко то да учини». Оних десетакр Можда. Да би се кренуло, Но тада треба. чита» ву ствар узети озбиљно у руке и учинити озбиљне и многостране на» поре, као што их, на послетку чине и неки други (Данци, на примерћ свакако на своју не малу корист.

БОШКО ПЕТРОВИЋ