Književne novine

|| Е 2 '

ЈАКТУЕЛИФСТИ

ЕЈ + ' : УКИДАЊЕ ИНСТИТУТА ЗА ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ

· |Југославенска књижевност у_ · _ приручнику свјетске књижевности _

Не

лежи

, ои 4),

ли узрок |

у карактеру саме

' - П ·__акааА, пса са НАСТОЈАЊУ да прибавимо што више података који би у правој светлости "приказали читаву „ситуацију око укидања Института за проучавање књижевности Српске академије наука, посетили,;смо и претседлика. Академије др Александра Белића, Он нас је упутио на: говор. који је одржао 10 априла. ове · године на годишњој скупштини Срп: ске акедемије наука, и изјавио да објашњењу садржаном у том говоРУ нема ништа нарочито да дода,

Омогућено нам је да претседнихов говор видимо, и да из њега прештампамо део који се односи на меру управе Српске академије наука. Тај део гласи;

„Са жаљењем констатујем да је Институт за проучавање. књижевности морао бити затворен. Мако је овај Институт за време свога постојања пружио вредности, и фије, нпак се у створити повољни услови за самосталан, позитиван развитак. Надамо се да ће у будућности, при измени онога што му је кочило развитак, овакав институт моћи бити организован са више изгледа на позитивни развитак“.

Ово место из говора др Белића, као што се види, имплипира могућност поновног организовања института. Но оно. с друге стране, ипак оскудева у образложењима која је природно очекивати после укидања Института, чија је намена била да се бави изучавањем једног од веома значајних аспеката југословенског културног наслеђа.

Поново смо разговарали са неким члановима Научног савета укинутог Института за проучавање књижевности, Они су нам овом приликом изнели мишљење да узрок који је довео до садашњег стања, наиме до распуштања Института можда треба тражити у садашњем карактеру и организационој; структури Српске акалемије "наука. У том погледу нарочнто је била интересантна изјава коЈу нам је дао професор Београдског универзитета др Драгољуб Павловић, „Несумњива је штета што је дошло до укидања овог, за нашу науку тако значајног Института, али надајмо се да је то укилање, како је то истакао и сам претседник Српске академије наука.у свом говору на годишњој скупштини, само привремено, Слажем се иначе потпуно ~ рекао је професор Павловић, са свима онима који су у прошлом броју „Књижевних. новина“ протестовални против одлуке о укидању Института за проучавање књижевности, и не бих желео да понављам оно што је већ речено. Једну ствар мислим да би ипак требало. нарочито истаћи, Ако, наиме, дође до обнављања овог Института, не би тре. бало никако пасти у исту грешку, па основати институт који би истоРремено имао да проучава и нашу књижевну прошлост, и да се бави теориским питањима и проблемима наше савремене стваралачке књижевности“. Према речима професора Павловића, искуство са досадашњим Институтом налаже апсолутну потребу за оснивањем два посебна института: једног, који би се бавио поглавито изучавањем наше историје књижевности, и другог, који би се по-

· везао са савременим проблемима на-

индивидуалне моногра-

зборнике радова од

њему нису могли.

емије __

ше живе стваралачке књижевности, „Но упоредо с тим, — нагласио је он» ~- требало би и у самој Академији, поред досадашњег Одељења за језик и књижевност, основати као део уметничког отсека и одељење за нашу уметничку савремену литературу. Крајње је време, наиме. ла наша Академија буде не само акалемија наука већ и академија: уметностИ а ,

Ако би се питање карактера Академије решило у том смислу, сматра професор Павловић, проучавање наше књижевности могло би се правилно усмерити, а истовремено би нестали _ разлози за неспоразуме и неразумевања, каквих је било у лдосадашњем Миституту, у коме су чла. нови били истовремено и историчари књижевности и писци-ствараоци.

В. 4.

Нове ко

(а ЕНТРАЛА је Кеселове на-.

кладе у Лондону, а њезине се подружнице налазе у Аустралији, Аргентини, _ Индији, _ Данској, Француској, Родезији, Јужној Афри| ци, Златној Обали, Пакистану, Канади и Бразилији.

Недавно је Кесел издао енцикло педију литературе у којој су при: казане и југославенске књижевности и изнесене биографије југослаусиских књижевника.

Главни уредник дјела је Зигфрид Хенри Стајнберг, аутор многих дјела из. повијести свјетске књижев ности, а помоћни су уредници Хелена – Ендерсон, бивша уредница · Чемберове · енциклопедије и лите"рарни хисторик Ф. Х. Л,. Фич. Уредници у предговору истичу, да су у своје дјело уврстили све оне писце свијета, који су написали дјела несумњиве естетске вриједности, било то у форми или садржају, Сваки приказ појединих књижевности садржава и библиографију стандард-

нцепције

о Молијеру

(Наставак с прве странеј.

то високој буржоазији» Изабравши положај глумца, Молијер је изабрао положај човека без отаџбине, пристао је да га сматрају „човеком ван закона“, морала. Пре њега један је глумац, Мондори, „издао тако своју класу“, буржоазију, да би ушао у свет сцене; али му никад није било могућно да се врати _ књижевном свету. Према томе се може замислити на какве је потешкоће морао пџаилазити млади Поклен, Ако пра: тимо Молијера, као што; то чини Бре, у његовим глумачким. покуша» јима, затим у његовој активности као шефа трупе, директора позоришта, констатујемо да списатељске преокупације.-ни су у првом плану његтових тражења. Једино га сцена привлачи, сцена и новац који из ње може извући. Може се чак поставити хипотеза: пије ли Молијерова трупа, трупа без аутора (као што је то већ рекао један познати „мо лијеровац“, Биду) дОшла на мисао да игра дело свога газде да би прикрила недостатак до брих претстава, · значи претстава које имају успеха. Узастопни Молијерови _ порази у делима Корнејевим, „издаја“ младог Расина који је однео свој први комад. Александр другим глумцима, приморали су групу Пале-Роајала да се окрене ка новим хоризонтима.

Бре покушава да докаже да су На сцени Пор-Роајала сви. страни позоришни комади (комади Сент-Енјана, Брекура, Шапизоа) пропа дали, док су комади почетника Молијера _ привлачили публику, Чудне ли вокације овога глумца који је мислио = ла постане писац трагедија и кога су његов _ тале-

па о Боа Га те

ЕЛАСИЕ ЋИ

ГОДИШЊЕ НАГРАДЕ · ФРАНЦУСКОГ УДРУЖЕЊА ПИСАЦА

Ових дана француско Удружење писаца доделило је две велике годишње награде. Једна је припала Франду Елану, романсијеру, за целокупно књижевно стварање, а друга — младом књижевнику Жану Проалу.

име Еланово помињано је најчежшће у вези с његовим „Плимама Ескоа“, док је младог Проала жири запазио крајем прошле године по ње-

говом последњем роману „Со и пепео“, ка УСНЕХ

ИСТОРИСКОГ. РОМАНА БЕЛГИСКОГ КЊИЖЕВНИКА пустоловине _ фламанских _ пирата

који су у седамнаестом веку заустављали и пљачкали трговачко бро-

довље на Каналу Ламаншу, инспирисале су белгиског књижевника Јана ван Дорпа за писање великог историског романа. Ван Дорпово дело је, убрзо по објављивању, освојило домаће књижно тржиште, а у најновије време почело је да „продире и преко граница Белгије. Под насловом „Дрни лав“, оно је постало бестселер и у Француској, где му је додељена велика награда читалаца. Крајем априла ван Д лав“ треба да се појави једне њујоршке .куће.

Са ИЗБОР ИЗ ФОКНЕРОВОГ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА

У САД је управо изишло једнотомно издање са изабраним текстовима из тридесетогодишњег књижевног 0опуса Виљема Фокнера. У предговору књиге Фокнер исцрпно излаже свој списатељски кредо. Књига садржи У целини роман „Звук и јарост“, три новеле — „Медвед“, „Шарени кањи“ и

пов „Црни и у издању

НАСЛОВНА СТРАНА ПРВОГ ИЗДАЊА МОЛИЈЕРОВЕ „ШКОЛЕ ЗА ЖЕНЕ“ (ИЗ 1663 ГОДИНЕ)

нат за комично, случај и непријатности приморали да стекне генијалност, јер је његов геније, кога он није познавао и у кога је имао извесне разлоге да сумња, привлачио публику и „правио паре..."

Историја ове ненамерне победе Молијерове над сопственим надама, историја је његових дела: споро освајање под притиском публике, афирмација себе, затим, измишљање једног стила веома различитог од онога који је сањао млади глумац, Зацело, чудног ли парадокса који осуђује на комедију једног младића трагичног срца.

ЖАН ДИВИЊО

(С француског превео В, по

УМУ

„Старац“, девет кратких прича, међу којима „Ружа за Емилију“ и „Штала У пламену“, и. фрагменте из неких од пишчевих дужих романа. Поред тога, У мстом издању објављена је и фрокнерова реч приликом добијања Нобелове награде за књижевност.

МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕС ЗА ИСТОРИЈУ УМЕТНОСТИ И МУЗЕОЛОГИЈУ

Водећи историчари уметности, ликовни критичари, директори музеја и археолози из двадесет и седам земаља присуствују Међународном конгресу за историју уметности м музеологију, који је отворен у Њујорку, под покровитељством _ Метрополитенског уметничког музеја. Главни говорник на конгресу француски писац и критичар Андре Малро, покушао је да прикаже еволуцију кроз коју су прошла људска схватање 9 ликовним умет-

„словенске књижевности

њих дјела из повијести књижевности појединих народа. Уз многе биографије изнесени су барем дјеломично извори, из којих су састављачи нрпли своје податке.

На овом дјелу је сурађивало 217 знанствених радника, понајвише из Велике _ Британије. У предговору истичу урелници, да се материјал сабирао у библиотекама и књижев-

ним установама у Лондону, а поје-

дини су приносници тражили податке и од културних аташеја високих комисија, амбасада и посланстава различних држава у Лондону.

„Повијест југославенске литерату-“ ре“ и све биографије српских и хрватских књижевника и биографије већине словенских књижевника 06радио је Стефен Клисолд, некадашњи лектор енглеског језика и књижевности на загребачком свеучилишту, бивши аташе за штампу Британске амбасаде у Београду и представник Британскога вијећа (Већ Соџпеп) у Чилеу и у Данској, Неколико биографија словенских књижевника обрадио је бивши професор словенске књижевности на 38агребачком, а данашњи професор на љубљанском свеучилишту др Антон Слодњак,

Стефен Клисолд је у првом свеску на три ступца обрадио „Југославенску књижевност“ (стр. 572573). У том се чланку осврнуо и на нашу народну поезију хвалећи особито „наше величанствене народне баладе“. Клисолд укратко приказује препород наше _ књижевности у Дубровнику и Далмацији (Менчетић, Држић, Рањина, Златарић, Ветранић, Хекторовић, Марулић, Луцић, Гундулић), затим прелази на приказ развитка српске књижевности у ХМУПГ вијеку, спомиње популарно дјело А. Качића, , затим приказује значење Вука Караџића и Љ. Гаја. Од књижевинка ХТХ вијека укратко карактеризира Мажуранића, Прерадовића, П. П. Његоша, Милутиновића, Мушицког, Стерију, Радичевића, Јакшића, Илића, Глишића, Лазаревића, Новака, Шеноу и Анту Ковачића. _ Збијено је приказао развитак | ; од Трубара преко Стритара до Цанкара ф Жупанчича. Од драматичара спомиње Нушића, Беговића и Крлежу, а од пјесника Назора и Ујевића. Од књижевних дјела написаних за вријеме борбе с признањем спомиње „Јаму“ пок. Ивана Горана Ковачића и „Мајку Стојанку Кнежпољку“ од Скендера Куленовића, На крају истиче поново значење Мирослава Крлеже ни Иве Андрића. У литератури, наведеној иза тога чланка, разабиремо, да се аутор није служио нашим књижевно хисториским дјелима објављеним после 1940 године, У другом и“ трећем дијелу ове књижевне енциклопедије заступани су биографијама, које су обрадили Клисолд и Слодњак ови југославенски књижевници: Анлрић И., Анђелиновић Д. Бараковић Ј., Бартуловић. Н., Бецић Ф. Беговић М, Бенешић А. _ Боговић М,, БунићВучићевић И. Цанкар И,, Цар Виктор Емин, Чоп М. Чубрановић А. Деметер Д., Дежелић Ђ., Дежман И., Држић Ђ. Дучић Ј, Ђалски Бабић Љубо. Гај Љ. Глишић М., Грчић Ј. М., Грегорчич С. Гундулић И. Харамбашић А. Хекторовић П,, Илић, В., Јовановић Ј. Змај, Јурчић Ј., Јурковић Ј., Качић-Миошић А. Караџић Вук Стефановић, Каталинић-Јеретов Р. Керсник Ј., Кочић П., Костић Л., Ковачић Анте, Ковачић Горан И., Крањчевић С. са

ностима од Ренесансе до наших дана. Конгрес се временски поклопио са поновним отварањем галерија слика Метрополитенског музеја (преуређених на основу тротодишњег програма реконструкције), као и са прославом двестогодишњице универзитета Колум-

бија. ба

НОВИ ПОЗОРИШНИ КОМАД ЕЛМЕРА РАЈСА

У њујоршком „Плејхаусу“ приказана је најновија драма Елмера Рајса „Добитник“. Судећи према оценама које су се тим поводом појавиле у штампи, овај позоришни комад у два чина, заснован на догађају из грађанске парнице, „претставља производ Рајсове рутине“, и „стоји знатно испод Рајсовог највишег домета“ Писац се у овом комаду појавио уједно и као режисер, и у том својству изазвао је веће дивљење,

„КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ х ЧЕТВРТАК

Кеселову

| ц

Крижанић Јурај, Крлежа М, Куле. новић С., Кумичић Е., Лазаревић Д, Лесковар Ј., Левстик Ф. Луцић Х: 4 Марулић М., Матавуљ С. Мажура. | нић И. Менчетић Ш., Милићевић М., Миљанов М., Милутиновић Са. рајлија С, Митровић М:, Мушицки Л., Назор В., Нехајев М., Ненадовић Љ., Новак В., Нушић Б. Обрадо, вић Доситеј, Огризовић М., Палмо. тић Ј, Палмовић А. _ Патачић К, Павлек- Мишкина _М. Петровић М, Петровић Петар П Његош, Попо, вић Богдан и Павле, Прерадовић Д, Прешерн Фр. Пуцић М., Радичевиј. Б., Ракић Вићентије., _ Рањина Д, Ранковић С., Скерлић Ј., Сремац С, Стерија Поповић Ј., Сундечић Ји Шантић А, Шапчанин Поповић М, Шеноа А. Шимуновић Д, Тресиј Павичић А. Трубар Примож, Туцић С., Веселиновић Ј., Ветранић Мавар Н, Видаковић М. Видмар Ј., Вите. зовић 1, Водник В., Волопић М, Војновић И. _ Ворани _ Прежихов (Ловро Кухар), Враз С, Вујић Ј, Вукелић Л., Златарић Д., – Зузорић Ц., Жупанчич О. и још неколико | имена. 2 Клисолд, који већ преко једако децениј не живи у Југославији служио се старим изворима. Стога ја сувремена југословенска _ књижевност готово 'необрађена. Пеј Међу књижевним _ друштвима у Југославији спомињу се; Матица Хр- · ватска, Матица Српска и Словенска Матица, затим · Српска . књижевна _ задруга и Друштво словенских књи“ жевника. Не спомиње се Друштво књижевника Хрватске које постоји близу 55 година, ни Удружење књим жевника Србије ни Савез књижев- | ника Југославије, Међу академија- | ма набраја енциклопедија Југосла« вепску академију знаности и умјете ности у Загребу, Српску академију наука у Београду, док не спомиње Словенске академије знаности ико уметности у Љубљани, која се као _ знанствена установа својим издањи“ ма афирмирала у цијелом међународном научном свијету. У овој енциклопедији Ккаому многима другима уврштени су неки. наши књижевници међу. књижевни“ ке других народа. „Тако је сурад« ник Енциклопедије Фредерик Џор 4 Кушинг, лектор мађарскога језика _ и књижевности на Школи славен- | ских и источно-европских — студија ". на лондонском _— свеучилишту увр= стио једнога од најпознатијих хрватских хуманиста и пјесника Ива- | на Чесмичког (1434—1472) међу мађарске пјеснике (Т св. стр. 810), О“ сим Слодњака у овом је енциклопе- | дијском дјелу сарађивао још један наш земљак Словенац Јанко Матеус Лаврин, професор емеритус све- | училишта у Нотингаму, на. којем је предавао славенске језике ин књижевност. У) У овој енциклопедији није уврштен нијелан _ књижевник гради“ шшћанских Хрвата, а потпуно је пре штућена повијест књижевности Ма- кедонаца и Лужичких Срба. НеколиКо македонских | књижевника уврштено је у лехсикон, али не под својим националним _ именом _ него а под бугарским именом. Михајло Падев је и Македонце браћу Константина и Димитра Миладинова, па и | Григора Парличева и неке друге у“ врстио у енциклопедију као бугарске књижевнике. Ти се пропусти мо“ | рају уклонити у другом издању тога дјела. "Р Јасно, да ова енциклопедија не _ пружа цјеловиту слику наше књижевности ни њезиних представника, Међутим, када упоредимо ово из дање с осталим сродним дјелима код вељиких народа, онда можемо бити задовољни, да смо и овако за» ступани, Вјерујемо, да наш учењак Антон Слодњак није имао ингерен- - У ције на уређивање овога дјела. Сурадник за биографије наших књи | жевника С. Клисолд није располагао са свим нашим помагалима, књи“ | жевним повјесницама, анталогијама. и хрестоматијама. Будући да нема мо никаквога разлога да сумњамо У добронамјерност и добру вољу Ке селове накладне куће, угледне У великом дијелу свијета, можемо се _ чврсто надати, да ће друго издање ове толико корисне и потребне енциклопедије много више задовољи“. ти. Друго ће издање зацијело пружити интересентима из цијелога сви, јета потпунију и вјернију _ слику нашега стварања на пољу књижевности у прошлости и садашњости.

ИВАН КСИХ |

"рају.

А |

22 АПРИЛ 1 954 4

АМИ. МЕ