Književne novine

ЕЊИГЕ ГОВОРЕ

с. А остану

мочувианењ у

Ј. Павичић: „Запис о давнини

/ АВИВШИ _ се у раздобљу између два рата, књижевник Јосип Павичић писац је неколико књига, а сво-

Ј „јим значајним дјелом „Мементо“ — чију је накладу заплијенила злогласна цензура у старој Југославији — задро је у живу рану једног од. најболнијих проблема, које нам је оставио у наслијеђе _ Први свјетски рат: осакаћене _ животе преживјелих људи, проблем инвалидске судбине, којој је бивши класни поредак) тако немило — пре„пустио ове крваве људске остатке и којима припада и сам писац дотичне књиге.

5 „Запис о давнини“ најновије је дјело Јосипа Павичића, које има два дијела с насловима; „Царски друмови“ и „Петрова пећина“. Али та је подјела чисто формалне природе, док је дјело и замишљено и изведено у виду заокружене цјелине. Дојам о јединственој — цјелини дјела нимало не окрњује ни пишчева ознака на свршетку, да је „Запис о давнини“ „Крај — прве књиге“ као ни опис главног јунака до дванаесте године његова живота, јер је писац исцрлио грађу, којом се и затвара круг доживљаја његова јунака до означеног животног и временског раздобља.

. Запис о давнин и“ уствари је аутобиографски роман. Централна личност — дакле сам писац мзлаже своје детињство с мноштвом догађаја и галеријом људи из развих друштвених слојева: америчких повратника, такозваних Американаца, и оних, који одлазе у Америку „трбухом за крухом“, Личана, који селе из гладне Лике у Славонију, затим сељака, слугу, кухарица, собарица, бабица, стаклара, киријаша, свирача, дрвосјеча, праља, фратара, богомољки, и тако даље. А како писац ствари и појаве и људе често описује кроз доживљаје свога детињства, то јест како се они рефлектирају у свијести и схваћањима дјетета и дјечака, управо та наглашена аутобиографска компонента „Записа о давнини“ даје том дјелу и посебну вриједност. Ту се заправо кроника о догађајима и људима једне далеке, затурене ау: стријске провинције и градића као средишњег мјеста радње испреплеће са живим и занимљивим сликама од стварнијег значења, сликама, које су далеко од сваког идеализирања, али далеко и од сваког „поцрњивања“ стварне животне и друштвене збиље.

Премда писац у „Запису 0 давнини“ износи широку људ“ ску панораму, пред нама, ипак, некако пребрзо промичу појаве нашег друштвеног живота из прошлости, као и појаве људи, од којих писац многима тек наводи или име или занимање, а то су свакако недовољни подаци, да би онда таква лица, с таквим ознакама, могла утиснути трајнији печат у наше сећање. У писцу Павичићу као да попекад откаже службу она чудесна способност неких писаца, који једним потезом _ окарактеризирају ли це, запазе и открију неку његову значајну појединост, и ми га онда препознајемо међу хиљадама –дру“ гих људи. Или, уколико биљежи неке људске особине, онда су те особине некуд спољне природе, опћените, тако да оне, на примјер могу припадати киријашу и дрвосјечи у исти мах. Без сумње, такво

МЛАДА ЖЕНА

-ЕУШОСАЈ шоки;:

(ИЗДАЊЕ „МАТИЦА ХРВАТСКА", ЗАГРЕБ, 1954)

сликање лишено је своје спецификације, или, у најбољем случају, има карактер овлашног додиривања ствари. Платформа ове прозе, на којој писац изразито инсистира, лежи у класној категоризацији — друштвене стварности, али више с тежиштем на цртању колектива оних, који. се муче и пребијају а никад _ ништа немају, то јест вјечитих „власника“ биједе, и организиране класе експлоататора, које чврсто веже и држи солидна хијерархијска основа, док се та драма рјеђе осветљава с унутарње _ стране, кроз стварне њене носиоце: сукоби између класа и сукоби унутар поједине класе кроз сударе и сукобе у личностима, у људима. Ако дакле писац и није увијек и свуда у свом елементу, то свеједно, у Павичићеву „Запису о давнини“, има сугестивних страница, с озбиљним интензитетом „који откупљује становите недостатке ове књиге. А то се догађа тамо, гдје је писац јаче и више лично ангажиран, гдје са цијелом својом особом активни-

датирати

је здушније, заинтересираније. судјелује, гдје је његов додир са предметима непосреднији, ближи и интимнији _ његовој — доживљајној сфери. Лик дједа, на примјер, У овој прози зрачи тако интензивним животом, с толико индивидуализиране људске конкретности и материјалности, да писцу — преокупирану њиме — многе ствари остају у његовој сјени, па и писац сам кад фиксира себе као дијете у односима с дједом.

Немогуће је на овако малом простору критички разанализирати ову Павичићеву прозу или посебно наводити њена истакнута мјеста, којима, без сумње, припадају — а што смо већ споменули — чслике односа између дјетета и дједа и пишчеве породице уопће, као и њихови портрети, затим слике црквеног живота, поједини ликови клера и др. Уз то, треба подвући, да Павичићев „Запис о давнини“ представља поразно увјерљиву критику паразитског и лицемјерног живота црквених кругова, њихове тиранске вла-

ИШИРЈУСАЈ ХИРОШИГЕ: ИЗ СЕРИЈЕ „19 ЕТАПА НА ПУТУ КИСО-КАИДО“

сти према народу, критику преживјелости и бесмислености црквеног система, критику биготерије М других мрачних појава, критику, _ лакле, провјерену на подлози властитих пишчевих доживљаја, искустава и сазнања, У том видимо, такођер, једну од одлика Павичићеве“ прозе, а оно, што је чини живом, привлачном, насмијаном, то је хумор засебна карактеристика ове књиге — хумор, посредством којега је " извршена. критика црквене стварно. сти и њених носилаца.

Значење _ књижевника Павичића познато је у нашој савременој књижевности, _ његова је физиономија јасно одређена, па су обиљежја његова начина писања и рада видна и у овој Павичићевој прози, али'ту се мора додати, да „Запис о давнинни“ — по нашем мишљењу —. значи проширивање и продубљивање Павичићева књижевна _ дјела.

ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ

Визија о закопаном животу

КА ДОМУ СВОМЕ, АНЂЕЛЕ" — „Ново ПОКОЛЕЊЕ", 1954)

(ТОМАС ВУЛФ: „ПОГЛЕДАЈ

„Свако је од нас збир свега што ни сам није сабрао“ Вулф

РАЖЕЊА... Помама и потера за оним што осећамо да нам недостаје, а чега нема... Ишчауривање јелног бића, спознаја живота и слика средине која се замутила пред огледалом својих властитих су“ протности, И онда борба, _ крвава борба између онога што нам је потребно и што стварно имамо; између онога што би требало да. буде и што јесте... Разочарења.., Надања... У овим речима се може _назрети идејна потка Вулфовог поетског романа о „једном анђелу који се за: гледао у слику своје прошлости. Тај „анђео“ бн могао бити и сам писац из кога су покуљале некадашње слике кроз садашње речи да би ублажиле страх који ће доћи. Шта је смисао тих слика, какве су речи, и откуда страх» Одговорити на ова питања значи оценити садржајне, артистичке и идејне квалитете Вулфовог дела.

„Грехови отаца свете се ма деци“ __ та већ отрцана ибзеновска максима, добила "је код Вулфа "нови смисао, Грехови родитеља '— не само Оливера и Елизе Гант, оца и мајке Јуџина Ганта, већ грехови његових праотаца староседелаца Југа и досељеника из Европе, праотаца целог света! Трагична кривица коју Јуџин Гант осећа узроком физичких и душевних патњи и разочарења пројицира се, према Вулфу, У далеку прошлост постања човечанства у коме су „људи заувек странци један другоме“. Ипак, узрок ове помало _ егзистенцијалистичке ноте песимизма, морамо тражити на Кон~. кретном тлу у средини из које је писац извео своје доживљаје Који

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 22 АПРИЛ 1988

су, за њега, добили свемирска начења. Узроке ћемо наћи у граду Ашвилу (Алтамонт) у Америци почет-

ком нашег столећа, где је доживље-,

но све оно што смо прочитали У Вулфовом роману,“ Млади Јуџин Гант (писац и протагониста романа) као да је растрган основним сукобом приче, сукобом између ома и мајке који, сударајући своје идеале, схватање и менталитете откривају У свести свога детета спознају да је усамљен у животу и да мора да спозна биће које ће му помоћи да, пронађе... „неки камен, неки лист, нека непронађена врата“, да схвати и испуни прави смисао живота. Ту је већ Вулф негирао своју прву мрачну мисао која је потсећала на егзистенцијалистичку адорацију бесмисла и прешао у елиотовско-појсовсколоренсовску филозофију разочарења модерном цивилизацијом али и филозофију у којој тиња искра животне афирмације н жели да се разбукти, Уздигнут својом уобразиљом у висок унутрашњи свет, У коме је свест открила незнана обзорја, Јуџин Вулф је брисао брзо и путпуно све мусаве мрље живота у једном. времену и друштву које се тресло у грозници опстанка и помаме за материјалним успоном који ће достићи висину од стотридесет облакодерских спратова. Није чудно што се страх и разочарење појавило у души анђела који је слетео на поприште борбе између сила од којих је једна била окрутна и похлепна, а друга болесна и-изгубљена. Није чудно што ће се тај ан“ ђео запитати: „Где су сви људи сада» Где ће бити после2 А тде затим“ Своје патње на одређеној ге-

ографској ширини и дужини, свој страх у одређеном минуту и часу, анђео је осетио Као бол и стрепњу

свију људи, свих времена. И ми смо са њим саосећали,.

Као да смо сели у воз који је-управо пошао. И кренули споро, мо нотоно, тешко. А онда. све брже до вратоломне брзине која, кроз радост и страх, замућује свест. Тако се осећа ваш" дух вођен Вулфовом Ммишљу и речима у овом делу које носи извесне знаке литерарног првенца. Обасути од првог тренутка бујицом детаља који једва могу да рођу кроз левак драматичности, ми се заморимо и управо када то констатујемо, већ нас је обухватила поетска дубина једног доживљаја, исконског и чаробног, чију нит морамо да следимо. То заустављање радње опширним интерполацијама лдескрипција, унутрашњих монолога, наративних асоцијација, медитација, У првом делу романа је савршено недовољно целисходно и помало не. интересантно, да би, доцније, по» стало главном одликом им квалитетом Вулфове песничке прозе садржавајући у себи огроман емотивномисаони напон, Вулф је, далеко више песнички наратор него драмски песник, те је утолико већи значај његовог дела што особеностима дескрипције успева да проведе читаоца кроз једну опширну литерарну материју. Драматичност је код њега суштина _ самог предмета, а не поступак помоћу кога се сврсисходније износи суштина предмета. Е

_Ако је ту недавно британски професор Пинто духовито и тачно рекао да је „главни јунак“ Џојсовог „Улнса“ — енглески језик, онда се поводом Вулфовог романа „Погледај ка дому своме, анђеле“ то може, у великој мери, применити за амерички енглески, Утолико је значајнији подухват преводноца Вул-

МОМА и 1192

фовог дела о чему ћемо говорити детаљније другом приликом.

Сада нас је, углавном, покренуо на размишљање анђео — коме су била спржена крила у простору и времену које је знало за нескрупулозну хајку за профитима, за „ни“ же расе“, за страх од глади, за распадање породице, за страховладу малограђанског морала, за читав хаос једне анархичне цивилизације, анђео који је и поред све зле судби не своје, замахнуо патрљцима крила да би полетео и нашао „самога. себе, и крај глади, и ону орећну земљу“, јер је веровао „у луке на завршетку“.

Читајући савремене америчке писце ми перципирамо слику света, коју једни идеализују, други се грозе од ње. једни — поред све наказности златом опковане пивилизације — желе да нађу смисла у њој (јер. „прошлости нема повратка!“), а други — са горким осмехом — силазе на дно тога пакла да погледају директно у лице аветима. Тако се у једном хаотичном вртлогу страсти и мисли изгубила хоторновсковитмановска нит романтичног реализма, преплављена мноштвом проблема које је психама наметнуло модерно доба, проблема који су, сврсисходно, морали да пронађу нову форму кроз коју ће се изразити, Вулф 'је један од оних духова Чији живот _- како каже Џорџ Снел — претставља „борбу романтичног „ја“ против једног њему туђег друштва“. Али, Вулфов романтизам, У' коме се може сагледати витмановска нота, попримио је све одлике) „црног“ реализма. У његовој помало реторичној прози „необузданој, гломазној, подтекстној, моћно пеобичној“ (Фредери Хофман) сударају се романтичан поетски занос и реалистично 'психолошко понирање у суштину постојања, из тог судара се одламају очајни крици над животом онаквим Какав он сада јесте, проткани звуцима химне бет.сању какво би требало да буде. А слику тог живота видели смо у роману „Погледај Ка дому своме, анђеле“! Заправо, читава та поетска хроника Вулфовог властитог бића, реиккарнирана кроз галерију ликова од ЈУџина Ганта до Џорџа Вебера (у последњем роману „Не можеш да се вратиш лому своме“) у суштини значи животни пут једне индивидуе од разбистравања хаоса њене свести до спознаје животног циља, од мрака у коме се нашла индивидуа бачеца а неприхваћена, до светлости коју је угледала жеђ за животом у њој, којој је жудно полетела али се није домогла визије, већ је пала у зору срећног дана који као да се неломично зауставио у Времену и чека, тако, ново Сећање да повеже Прошлост са Будућношћу...

Растрзан предосећањем свог пре раног физичког краја који се ни близу неће подударати са ислуњењем његових основних душевних стремљења, Вулф је, насупрот Хемингвеју и Дос Пасосу ту узнемиреност а-

-декватно пренео на језичну форму

свога дела која је искидана, грозни-

чава и често безоблична баш као м

његов живот у-коме никада није бп-

ло спокоја. Тако, кроз готово кака-

фоничне музичко-лингвистичке _ко-

роне доимамо се једне модерне пос-

зије која утолико контрасније звучни , уколико следи грозну визију једног

закопаног живота. У синтези тих

двеју опречности; поетско-романтм не и реалистично-натуралистичке сва'. је лепота Вулфове бујне, многозна-

чајне, лирско-епске реторичности ко-

ја поседује ибзеновски метод разот-

кривања драме садашњости кроз

драму прошлости, Уверили смо се: н

анђео је свенуо у садашњости под

бременом своје прошлости али —

гледајући у будућност,,.

ВЛАДИМИР ПЕТРИЋ