Književne novine
ИДЕЈЕ па ЛлЕЛУ
ГАЛаАТТИВУИРВНИ НА
епа једне критике
· О чланку »Ни сумрак ни зора« Борисава Михајловића
РА ОЛИКО. пута је поновљено, да је већ постало. банална фраза: за живот нв развитак литературе критика је од огромног значаја. Кригика,, пратећи стваралачки рад пнсаца, открива њихове слабости и помаже им да их се ослободе, исто као што биљежи њихове успјехе. Кришка указује на нове појаве; она помаже читалачкој публици утичући на развитак књижевног укуса. Она може п Да предњачи откривајући нове теме, пове методе, уопште стварајућу једну атмосферу и' ударајући свој биљег епоху. Све то критика треба да ради ноу томе је њен друштвени значај, а одатле произлази 1 она. велпка одговорност, критицара, Да, толнко љено
сл
пута је то све понорда је постало банпална фраза. Али, нажалост, као да није “још дотоло оно вријеме у животу наше књижевности. кад неће више бити потребе да 'се понавља оно што је познато по што је само по себи допољно јасно. Напротив, као да тек претстоје одлучне битке.око рашчи“ шћавања основних појмова.
У посљедње вријеме. код нас је све већи број.људи (који себе сматрају критичарима и хоће да то. чине и други), који у критичарски посво уводе нове обичаје, обичаје који код нас, п данас, не би требало да постоје. Не само да се ти критичари уздржавају од тога да читаоца обавијесте о томе с које платформе у своме критичарском послу полазе, шта хоће и за што се у литератури боре, него одбијају чак и то да уложе мало труда за доказивање својих тврђења. Они се просто задовољавају тиме да тврде, да ређају изјаве н судове, суверено 1 аподиктички, и не помишљајући на то да се ограде, да учине неку резерву, да макар · наговијесте да може постојати неко мишљење које би бнло друкчије од њиховог.
Данас би се већ. одређеније могло
говорити о штети коју је досада натој књижевности нанијела та врста критичара — ширећи забуну у ши“ роким . редовима: наших читалаца, пропагирајући, са доста · конфузности, мдеје које ви њима самима нису јасне. Но, не би било неопходно писати о њима — књижевност би им се отхрвала, као што је то и досада у развитку сваке литературе. био случај, вријеме би их покопало, и они бин веома брзо били предани забораву. Али, они постају све гласнији, све грлатији, све насртљивији и нестрпљивији, они показују све мање обзира. Они су непрестано у навали -— јер им се нико, или готово пико, озбиљно не супротставља. А то би, ако се тако продужи, за развитак наше књижевности у садашњем тренутку могло имати озвбиљнијих посљедица, _ Један од критичара ове врсте који се, нарочито истиче јесте Борислав Михајловић. У НИН-у од ИУ ове године написао је Михајловић; приказ · збирке приповиједака Марка Марковића, који носи наслов “Одсумрака до' зоре“. Михајловић је ставио свој наслов: "Ни сумрак ни 30ра". Кратко н јасно! Читалац не мора ни да се замара да би прочитао цио приказ. Сам наслов каже му све: књига не ваља, А ако је човјек баш упоран, онда та, дочека реченица: "Одавно сам већ био рекао себи да о књигама које И неуспелим не треба да пишем“.(!) А даље». Даље има свега, свега, само' нема критике. Нема савјесног и објективног приказивања _ књиге, него има омаловажавања и ниподаштавања у толикој мјери да би сличак“ примјер било тешко наћи у плјелој нашој књижевности.
Михајловић пише: "Да је ома једина (књига о којој је ријеч, С. М.) таква која се код нас објављује вредело би о њој писати као о куриозитету, овако она добија значај појаве н оштрина редова који уводе у овај приказ и који: следе треба да буде посматрана нз угла револта упућеног једној ВаспрастранЕ Но: по јави“ .
· Дакле, "револт! А чиме кризпмар образлаже свој револтр Ево:
“узимам, не бирајући много, четак једне приче: ..
по-
Дан за даном, пали окупатору. го“
ђе крај.
: : ђ Е | ЈЕ ФОдговорни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 ф Издаје Удружење књижевника Орбије | •Ф Штампа „Политика“, Цетињска 1. -
као „доказ“
одмах у' почетку,“
„Впјест о надирању ослободилачких јединица Југословенске армије
Партизанских одреда стиже у Са рајево неколико дана прије њих и унесе радост у народ, а међу окупатора и његове пријатеље ужас, збр ку п безглавост“. . Критичар допушта да би ово још могао бити почетак гимназиског ппсменог рада о теми: “Како сам доживио Ослобођење“, а да би много мање то могло бити уводни став за слаб новински чланак.
Зашто Критичар нам то не каже, то 06-
он се нимало не труди да јасни, Зар писац заиста не може тако
интонирати своју приповијетку како је то овдје учинио Марко Марковића И зар је овај почетак приповијетке, макар заиста и био слаб, некакав доказ за све оно што у свом напису тврди Б. Михајловић2 . Јер, других неких доказа ни за пло у читавом овом приказу нема ни за лијек, п само се у њему ређају тврдње и тврд. ње, судови, закључци, без и трунке ма каквог доказивања.
Што се тиче овог „доказа“ Б. Михајловића, рећи ћу да се ово наведено мјесто односи на Марковићеву причу „Света својина“, која, нема сумње, претставља једно од успјелијих остварења у овој књизи. Марковић је ту, са мало средстава, са лијепо сачуваном мјером, изнио малограђанску пеихологију. Грамзива, саможива тупа природа једне жене коју је живот унаказио, показује се пред читаоцем У свој својој голотињи, А осим тога: осјећа се – атмосфера слома, паника безглавог бјегства, · деморализација дојучерашњих силника који стрепе за сопствену судбину,
Интересантно је ла Б. Михајловић, ма да је (и то једини!) узео почетак ове приче, о самој причи не говори ни једне једине ријечи, Он не критикује ту причу, он сматра да сам почетак писца у толикој мјери компромитује, да ће се читалац задовољити његовим, критичаревим доказом, и повјеровати да прича не ваља, односно да ништа у цијелој гњизи не ваља. Поступак који би, нема сумње, било интересантно посматрати оса. моралне тачке гледишта,
Шта као критичар хоће Б. Михај-
ловић» Је ли му, можда, ово била још једна прилика више да напише ове демагошке редове:
“Доклегод код нас штампање буде било скупо, број књига ограничен нуждом н законима економског живота, дотле треба прогласити мораторијум имена, репутација, позиција, јер иза сваке објављене књиге чека десет необјављених (!), иза сваког већ откривеног имена п означеог домета чека аноним жустар да каже свој унутрашњи свет... Без почетника једне литературе нема сутра ни те литературе“,
Или је, можда, Б. Михајловић желио да искористи и ову прилику, па да нам саопшти "да један догађај из живота постаје литература тек онда када са површине његовог збивања буду скинути сви слојеви споља-
шњег, када се уопшти до нове свести м новог сазнања о човеку“! Ако је хтио ово друго, онда се
морао потрудити и да објасни шта то треба да значи, како се то са површине збивања једног догађаја скидају сви слојеви спољашњег. Овако, упорном читаоцу остаје да напорно размишља о смислу, ин да се, на крају, обесхрабрен окане тога кад сазна да све то спада у абецеду, у елементарне појмове, итд.
О абецеди и о елементарним појмовима потребно је расправљати са Б. Михајловићем, просто зато што нам је он под фирмом критичког приказа једне књиге подметнуо обичан памфлет ин ништа друго. Но то је могуће учинити и другом којом приликом, Засада је боље задржати сена самој књизи о којој је ријеч.
Марко Марковић написао је збирку приповиједака из времена рата.
Ђ једном стати очи у
Какав је резултат постигао писац својим напором» По мом мишљењу овдје постоји успјех којп не може бити негиран једним оваквим _ поступком _ критичара, Има у овој збирци добрих приповједака, умјетнички сугестивних, импресивних, натопљених атмосфером времена. Сваки читалац који са љубављу и разумијевањем прилази литератури, наћи ће у овој збирци нешто што ће га потрести, што ће га узбудити, што ће учинити да забрује у њему оне струне које су осјетљиве на љубав према човјеку. Такав читалац ће још очи са једним суровим временом у коме је тешко било остати човјек, у коме је било тешко, готово немогуће, сачувати љубав и вјеру у човјека пред навалом мржње и невјеровања. Проћи ће испред очију читаочевих поворке ликова, од оних узвишених, _ испуњених самопријегором и спремно-
гићу на жртву за општу срећу, па ло
ВИЛКО СЕЛАН ГЛИХА:
оних _ поживинчених, _ подивљалих, који су се изгубили на. странлути“ цама.
Марку Марковићу могу се, наравно, чинити и неке замјерке, и те замјерке треба чинити. Анализа неких приповиједака показала би да су оне често сувише стегнуте фабулом, да тежња за догађајем по сваку цијену понекад спута писца, да му наметне конструкцију, да га понекад одведе у реферисање. У понеким тренуцима код Марковића се може осјетитн помало старински начилт причања који је већ постао стран нашем уху. Али, остаје за мене као несумњиво једно: књига Марка Марковића претставља вриједност наше књижевноста и она заслужује да се према њој тако и поступи.
Да завршним: Борислав Михајловић није поступио као критичар, то што он ради није књижевна критика. Зашто он чини оно што чини ја не знам и не желим да претпостављам. Ако Б. Михајловић запста хоће да буде критичар, онда је дужан да јасно изиђе са својом платформом, ла каже шта он од умјетности захтијева. Сваки критичар, увијек и. свугдје, обавезан је да то учини.
СЛАВКО МИЋАНОВИЋ
НАСЕЉЕ (линорез)
У ПАН ТО = новине
ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ
Танасије Младеновић и уза Радовић
РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ
Ото БВихаљи Мерин, Велибор
Глиторић, Радомир Константи-
новић, Душан Матић и Ристо Тошовић
УРЕДНИШТВО француска 7, тел. 21-000
АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах 138
м си
Џретплата за годину 1954 Дин 300. поједини примерак Дин. 2 Број чековног рачуна 102—Т—208
~
55 сваког четвртка НЕ ВРАЋАЈУ
Лист излази РУКОПИСИ СЕ
БИБЛИОГРАФИЈА
море.
Петар Шегедин: Мртво Издала „Култура“, Загреб 1954, латиницом, стр. 168, цена >
Ђуро Кладарин: Слом четврте ми пете окупаторско-квислиншке офанзиве. Издала „Култура“, Загреб 1954. латиницом, стр. 376, цена 7
Ј. В. Гете: Вилхелм Мај
Костић-Флител, Крклец. ла-
превела Л. препевао Густав „Култура“, Загреб 1554, 445, цена 2 5 број „Летописа српске“ доноси слеМиодраг С. Лалевић: :Анкета о питањима _српскохрватског језика и правописа; Славко Колар: Уклонити оно што смета, прихватити што зближава; Мирко Бањевић: Бура на Јадрану (песма);
етер. стихове Издала тиницом, стр. Априлски Матице деће прилоге:
Слободан Галогажа:; Таласи дана (песма); Вошко Петровић; Терају Цигане; Томас Греј: Елегија напи-
сана на сеоском гробљу и Надгробни натпис (песма); Антун Барац; Ватрослав Јагић у повијести хрватске књижевне критике; Миодраг Протић: Ранко Маринковић „Руке“ и Игњацио Силоне „Прегршт купи на“; М. Селаковић: Поводом библиографије дела Мирослава Крлеже; М. п.: Клод Тилије „ујка Бенжамен“; Славко Гавриловић: Рад војвођанских музеја; Др К. Милутиновић: Доситејева Велика школа и политика Аустрије према устаничкој Србији; Белешка о Греју; п. Г.: Листајући часописе.
„ХД нали правног факултета у Београду“ тромесечни часопис за правне и друштвене науке. број 1, година П, јануармарт 1954, стр. 128. Сталне рубрике: чланци, прилози, судска пракса, прикази, 'претлед часописа, белешке. Уређује уређивачки одбор: др Михаило Константиновић (гтлавни и одговорни уредник), др Јован Ловчевић, др Милош Радојковић, др Радомир Лукић, др Андрија Тамс, др Драгослав Јанковић, Никола Срзентић, Драгаш Денковић и Владан Станковић,
ф 4 Л М
((едми Филмски фестивал у Кану
бучном _ сајму ЈЕ | филмова, у | суптропском уз лекору палми ин катарки | | за поштанске разглед~ (о
успркос вици проуспркос гласном
Ћ [ А ОВОМ
као
нине, . давалаца и купаца, истицању звијезда, "тих БИ Пан И јака сваког сајма; на овом богато окићеном, заставама п врпцама украшеном вртуљку, на којем је хихотала, јела ни напајала се раскошно деколтирана, или црно-бијело укрућена, гомила — на тој даноноћној паради и процесији, уз тамјан рекламе, тешко је било дати неку коначну оцјену вриједности појединих националних кинематографија. Иако се мора слећи раменима, те као љубазни Кокто, предсједник фестивалског жирија, , промрмљати, да сад читав свијет зна руковати камером 1 снимати филмове, те да се од сада ради само о сижеу — ипак се може разликовати нанвни · пучкошколски, рецимо, језик луксембуршког краткометражног филма „Шетња кроз Луксембург“. од проничне, саткане, клеровске грађе енглеског краткометражног филма „Врт ужитака“; или паролашки, тамбурашки примитивизам мађарског цјеловечерњег филма „Мали повчић“ од сјајног, барокног, углађеног филмског језика јапанског · великог — филма „Врата пакла“, ,
То је, дакле, сазнање да су сви већ сада способни да израђују филмску „Конфекцију,“ али што је с „ручним радом 2"
Оцјена жирија, или оцјена нтамле или публике, или којег надобудног појединца, може бити само оцјена тренутног стања, међуетапе поједивих националних _ кинематографија, Дефинитивну оцјену Не треба да-
фино,
вати само по филмовима овог једног фестивала, него тек у слиједу неколико фестивала, по. то. фестивала не Само у Кану. Овај. фестивал У Кану може. бити само још једна потврда запажања кроз године.
Тако се потврђује мишљење. о посаганом и сталном успону јапанског Н индијског филма (јапански „Врата
Ки индијски „Два хектара зеи паграђени п ненаграђени те индијски филмови говоталената, те о 3а-
мље“). јапански ре о неколицини натству међународних размјера. Може се поново утврдити постојање врло снажних група талентираних стваралаца у француском >» 1 талијанском филму (Кајатов „Прије потопа“, те талијански _ филмови „Фантастични вртуљак“ и „Кроника сиромашних љубавника“). Те групе нису само периодичког карактера. Опажа се да је амерички филм кадар готово сваке године избацити — захваљујући неколицини. режисе-
ра изузетног талента — по који значајан филм (као. и ове године „Одавде до вјечности“). Потврђује
се да се то енглеском филму догађа рјеђе. Исто је тако несумњиво да су резултати бирократске, диригиране умјетности поразни (мађарски „Мали новчић“, совјетски „Судбина Марине“, док је награђени „Скендербег“ велики, безживотни, надувени плакат умјетнички слом за Јуткевича, иначе талентпраног режисера; а пољски „Петорка из улице Барске“ свједоком, да ни режисер од значаја, као што је Алексанлар Форд, не може да се одупре погубном вјетру укалупљености). Опазили смо застој у мексичком филму, чак нако је сниматељ сам Габриел Фигероа, а глумица Долорес дел Рио. Исто тако се видјело
да постоји. много земаља, које су способне израђивати филмове занатски без грешке, као што је Египат, Мароко, Исланд и још неке, Фестивал је показао п овај пут стално присуство добрих документарних . филмова (заправо филмова, који нису играни, било кратких, било дугих) као што је шведски, Суксдорфов филм „Велика авантура“, француски изванредни „Пингвини“, Дизнијев „Жива пустиња“, или енглески постични „Врт ужитака“, који сви свједоче о неуморном духу проналажења и неисцрпној поетској фантазији, могућој у краткометражном. филму.
Колико год је избор цјеловечерњих играних филмова показао жељу жирија да награди не само маестрију стваралаца, пгру глумаца пи хумане садржаје (тражи се смисао људског постојања, достојанства и вриједности у филмовима „Одавде до вјечности“, „Врата пакла“, „Прије потопа“), дотле је постојање толиких добрих документарних филмова утјеха. Јер ето, нису утрнуле традиције енглеске, Грпрсонове школе документарног филма, пи већ се појављују нови аутори, с новим мислима н емоцијама у новим врста ма документарних филмова, као што је поет Суксдорф, затим помало Хладни чаробњак Дизни, који истражује чуда природе; примјећује се и појачани интерес за документарне филмове у Француској, Италији, Холандији итд. Неколицина документарних филмова са овог фестивала унијели су дах свјежине и потпуно повјерење: у филм, као облик истра-
живања свих ненстражених подру“ чја људског духа, идеја и емоција. Р. СРЕМЕЦ