Književne novine
му
метнички живот
етири драмске премијере
у Хрватском народном казалишту
РВАТСКО народно казали“
ште у Загребу дало је у
посљедња два мјесеца че-
тири драмске премијере,
У фебруару био је приказан Шекспиров | „Млетачки трговац“, у марту „Дубоко плаво море“ Теренса Ретигена,:а у априлу нова домаћа драма Ервина Шинка „Страшна срећа“ и „Лепеза леди Уиндер“ мир“ Оскара Уајлда.
Како је загребачка драма позната по извјесној конзервативности свог стила, модернија режијска постава „Млетачког трговца“, коју је дао редатељ Тито Строци, по повратку из Енглеске, представљала је интересантну и до сада најзапаженију појаву казалишне сезоне, Тежња «к модерној реаљистичкој постави једног класичног дјела као што је „Млетачки трговац“ очитовала се нарочито у редатељевом рјешењу сценског простора н у модерном третирању дијалога, Строши се послужио тзв. тродјелом позорницом, која омогућује брзо смјењивање свих два“ десет слика, само уз промјене освјетљења и спуштање неколико проспеката. Служба расвјете није међутим. била потпуно дорасла оној одлучујућој улози, коју на тај начин добива. Нарочито је било значајно и за Строција као редатеља и за овај театар у цјелини друкчије приступање дијалогу п мизансцени. Строци је познат као редатељ спектакла, вањске театарске форме, који чешће по оасвају у његовим режијама на штету текста, Али У „Млетачком трговцу“ он је, вјеројатно по примјеру Стретфорда, посветио главну пажњу _ валоризацији текста, садржајној компоненти ове велике Шекспирове „трагичне комедије“, Видљиво је било његово настојање да у рецитацији стихова, лишеној патетике, дође до изражаја логика реченице, њен смисао, Глумни су ту у приличној мјери остварили редатељеве намјере, нарочито
мушки, иако је било с једне стране.
мјестимичног одлажења у декламацију, а с друге стране падања У
прозу, га рецитација; стихова "у „ије-
лини Није била» УЈ
тора. Највише рутине било је можда у Строцијевој мизансцени, ма да. је она као скоро увијек код њега била жива и разрађена. Реализам у овом случају може дакако бити само стилизирани реализам у смислу класике, а та стилизација је у својој основи била проведена, али с недовољно инвенциозности, углађености и финоће, Ансамбл је уложио много труда у провођењу редатељевих модернизаторских _ замисли. Ипак су поједини јачи глумци, као Јосип Петричић и Божена Краљева (Шајлок и Порција), искакали из редатељевих оквира, дајући саме по себи снажне, али више индивидуалне креације, Јурица Дијаковић као Басанио био је нарочито У дијалогу најближи редатељевој концепцији и као млад глумац афирмирао се у потпуности. Исто се може рећи за Никшу Стефанинија у улози млетачког трговиша Антонија, Спенограф Александар Аугустинчић добро је остварио редатељеву замисао сцене, а костими Инге Костинчер добро су сеуклопили у представу, како стилски тако и колористички, „Дубоко плаво море“ _савременот енглеског писца Теренса Ретигена је психолошка драма солидне драмске фактуре типа 19 стољећа, са сва три класична. јединства и осталим озна+ кама високог театарског; заната, која обрађује исто тако традиционални мотив _ грађанске драме — брачни трокут, у нешто модернијој. варијанти. Редатељ Мато Грковић поставио је дјело у једном мало старинском реалистичком стилу, традиционалном за овај театар, и у том оквиру остварио добру представу. Слабе, тј. старе црте тог резлљизма СУ извјесна тврдоћа, укоченост, спорост и повишеност тона, Оне су и на 080] представи дошле ло изражаја, али више као нијансе, које нису осјетљи“ вије нарушиле добар утисак прел-
ставе. Спорост дијалога и извјесна_
укоченост мизансцене довеле су мје стимично до падања темпа и губљења ритма представе, нарочито У по“ сљедњем чину. за који је донекле крив и аутор. Извјесна херпеговачКа арханчност сценског говора изразила се у акцентима неких ријечи, које се у дијалогу понављају, а повишеност тона, патетике У ) ном акцентунрању ријечи и фраза. У изражавању афеката било је та-
кођер ту и тамо превише тежње за'
експресивношћу. Уз наведене мање
„ној, строго
едначена) носећи. често сувише лични тон-нитерпрета-
међутим,
ма да' није било цјепкању и претјера“_
резерве, представа, је била занимљи» ва и узбудљива, чему је највише допринијела Ервина Драгман у улози Хестер Колијер,; лику па који је центрирана читава драма. У овој улози Ервина Драгман, се. је, након успјеха у прошмој сезони, поновио афирмирала као једна од наших најјачих карактерних, глумица, тако. да данас већ представља оригиналну и снажну фигуру наше позорнице, иа. ко код ње прелаз на карактерни. фах датира тек од посљедњих година, Она. нема топлине ни.трагичних ду-= бина _ Божене Краљеве или Вике Подгорске, њен глас звучи реско И не истиче се појавом, али је она најближе модерној реалистичкој игри и типу модерне жене уопће, Она изналази масу детаља, често оригиналвих, из којих ствара улогу; њени разговори на телефону остат ће примјер за Академију. Својем низу одличних креација типа грађанске же“ не („Насљедница“, „Мадам Бовари“) додала је и ову креацију Хестер Колијер, која суверено носи читаву представу. У том приказивању растргане, болесне, једноставне, а осјећајне — „обичне“ жене средње доби она је ненадмашива. Носиоци 0• сталих већих улога били су на адекватној висини н у тој равнотежи вјеројатно лежи главни разлог“ Успјеха представе, Истакао се је међу њима Мато Грковић У „енглеској“ креацији Хестериног муз жа. Инсценација А.'Ау“ густинчића "добро је изразила амбијент намјештеног другоразредног. стана: и погодила стил. Домаћи писац Ервин Шинвко тише _ изразито политичке драме с најактуелнијом _ тематиком, Радња у. „Страшној срећи“ догађа се 1951 го. дине у нашој „земљи близу мађарске границе, а вјешто, . спаја у себи мотиве из. почетка оку-. пације 1941 године с пе, пријатељском _„работом, мађарских „компнфори ста из наших дана. нова драма наишла је на подијељено мишљење., критике, од великих похвала до потпуног негирања, док су трећи подједнако _ истакли _ пеке њене несумњиве вријелпости, у оквирима изабраног жанра, као и слабе дјелове, сматрајући је у шјелипи много 60-' њом од раније Шинкове драме — „Осуђениди“ и напретком у по- гледу драмске фактуре И "животне. конкретизованости, Указано је у првом реду на добро постављен 0сновни драмски сукоб и заплет, који на њему настаје, а затим на доста слободно, нешаблонски оцртане ликове. Овај сукоб настаје у часу кад у кућу удовице Ковач долази. Андраш Вари, шпијун и диверзант послан из Будимпеште, ранији хортијевац, и уцјењује је на сарадњу ти сменом изјавом, којом се она године одрекла свог мужа, антифаизистичког борца и хероја и уједно проказала окупатору Жидова _ ца, Тако Вари изненада ставља на коцку њену обитељску срећу и У глед, љубав сина Томе и посвојене кћери проказаног Шварца. Она се, не сматра кривом, јер је то учинила као мајка, да спаси сина и Естеру, а судбина мужа и Шварца је и без њене изјаве била већ запечаћена, па је то с њене стране била само успјела ратна лукавштина. Она тражи од сина и ји су комунисти, да то разумију и одобре, Сукоб је још комплициран љубавним заплетима између лица. Сурови и неочекивани повратак прошлости показује да је покушај из0о+ лирања од великих догађаја био Узалудан и да је срећа, коју је жена тако хтјела сачувати, само привидна, „страшна. срећа“. Сцена у којој из: бија овај сукоб — друга половица || чина била је и на представи најјача, тензитета. У осталим дјеловима комада има „знатно мање. те, снаге и напетости, ва зито је дјеломично одговорна и режија _ Тита Строција, који. зачудо. овог пута није успио дати представи довољно живости и темпа. . шј
леди Уиндермир“, салон“
„Лепеза Г о ски комад, написан пред седамдесе-
так година као сатира на високо ен“ глеско друштво и један конвенцио; налпо-пуритански морал уопће, по-
КЊИЖЕВНЕ НОВИЊЕ Х ЧЕТВРТАК 20 АИРЊА ЊЕ.
бесприкор“
Швар-.
Естере, ко-'
пуна потреснот драмског „Ин,
казао је на обновљеној изведби ла може још и данас. прилично заинтересирати и забавити публику. Режија Владе Хабунека, који се афир.мирао као добар редатељ оваквих комада, знала је у спенској постави ускладити главне компоненте овог комада, Она је поставила у први план његову конверзациону страну, оне типично уајлдовске дијалоге бриљантне, циничне, истините и полуистините _ афоризме и парадоксе, који непрекидно. превиру преко доста танке и подређене фабуле ни ло којима вриједност дјела прелази ефемерност једне друштвене кронике и добива трајност једне друштвене сатире. Истакли су се у главним улогама Мато Грковић и Бела Крлежа као лорд Унндермир и госпођа Ерлин, док је у улози леди Уиндермир Угодно изненадила у овом салонском комаду млада глумица Мира Жупан, каја је иначе познатија као носилац улога из тзв. народног репертоара.
Као слиједећа драмска премијера очекује се Шоова комедија „Цезар и Клеопатра“ у режији др Бранка Гавеле, а такођер се с интересом од чекују први наступи новог Загре= бачког драмског казалишта, које обнавља почетни драмски опус Ми рослава Крлеже и припрема низ мо дерних страних. комада.
ДР ЗЛАТКО МАТЕТИЋ
МАКО СЕДЕЈ: КОЊАНИЦИ
св
НАЈБОЉА ПРОШЛОГОДИШЊА ДРАМА У САД
Комедију Џона Петрика „Чајџиница код августовске месечине“ прогласили су њујоршки драмски критичари као најбољу америчку драму У позоришној сезони 1953/54 године. Петрик је ову своју комедију написао на основу истоименог романа Верна Снејдера о америчкој купацији Окинаве после ДРругог светског рата.
Истом приликом критичари су се изјаснили и о најбољем позоришном комаду страног порекла на репертоару америчких позоришта у току протекле сезоне, као и о најуспелијем музичком комаду. Они су се у већини определили за „Ондину“ од Жана жиродуа, као за најбољу драму страног аутора, док је од музичких комада на прво место стављена „Златна јабука“, сатира у којој је легенда о Јелени и Улису добила за друштвено-историски оквир — један измишљени амерички градић на прелому деветнаестог и двадесетог века,
ка
НЕПРАВДА ПРЕМА МЕШТРОВИЋУ
Истовремено у њујоршком и лондоне ском издању изишло је. из штампе дело „Скулптура Двадесетог. столећа“. "Оеновна вредност тог дела, које је приредио Ендру Карндаф Ричи, лежи у његовим илустрацијама везаним за широку класификацију прегледа неакадемске скулптуре нашег века. почињући Роденом и завршавајући МУуром, аутор је претендовао да прикаже све оно најзначајније У вајарској уМетности што су од 1900 До 1964 дале Европа и Америка.
Часопис за питања ликовних умет|ности “„Стјудио“, који излази у Лон-
„лону, донео је повољну рецензију по-
водом тог. издања, замеривши му само због једнот; што се у тему нитде не помиње југословенски вајар Иван Ме-
пттровић.“
ЕТ ВЕСТИ
МУЗИЧКИ
ПРЕГЛЕД
Концертне
забелешке |
(БЕОГРАДСКА ФИЛХАРМОНИЈА 23 АПРИЛА)
р А ДЕВЕТОМ абонентном концерту Филхармоније оркестар је, У студији диригента Здравковића, извео „Увертиру-фантазију _ Чајковског „Ромео и Јулија“. Делић (можда и део) Београда који не исцрпљује резерве својих душевних потреба за фиктивним на футбалским утакмимама осетио се, можда, привученим ведом која се успоставила између Југословенскот драмског позоришта и ковцертне дворане Коларчевот народнотг универзитета, у овим данима. Ттамо, у театру, оживљена је велелепна драмска поема Шекспирова о узалудности људскот напора за срећом, 90 немогућности остварења личне среће човекове, она монтењевски скептична апотеоза најнеостварљивије од свих снова, она хамлетовски песимистична исповест о лепоти и узалудности свих људских стремљења; овде, на концерту, показана је трансформација Шекспировог погледа на свет како је ова забележена у филозофско-поетичном симфониском делу Чајковског, Ми смо скоро у некој врсти јубиларних месеци бесмртног Шекспира, У неком слављу тратедије „Ромеа и Јулије“, дела за које бих рекао да својим дубинским идејним смислом уотиште ни"је трагедија једне младалачке љуба-= ви, већ у фабулу о једној таквој љубави оденута, у један такав драмски сиже конкретизована „визија безизлазности човека У љубави и безизлазности љубави у животу“ или „сумња' у човекову судбину под звездама, са зрелом резитнацијом над варљивим људским облицима среће и бола, блаженства и патње“, како је то недавно дивно рекао Ели Финци, и онда, каква горка радост, каква нема и чврста потпора духу, што је баш у тим данима отпочињања вишекратнот понављања претставе „Ромеа и Јулије“, као случајни метеор, пала и једна концертна реализација истоименог дела чајковскот.
Само; док је Шекспирова филозофска поема сублимна резултанта тенија“ ренесансе, дело „доба које је захтевало џинове и рађало џинове, џинове по моћи мишљења, по страсности и карактеру“, увертира чајковеког је болно=загрцнути, позно-романтични одраз стварности постојања мисаоног и осећајног човека у једној епоси која је изгубила поносну, очеличену презривост ренесансе, смелост њеног хуманистичког патриција да гордо и усправно стоји, не тражећи ни. варке ни утехе. "три теме плове, ко вечни у увек променљиви облаци, увертиром 'чајковекогу: корална медитација“ увода,“ ди-
,
5" ректни симфонизација монолога патер-
ме А порт ајригилр ов
лоренца.
„Ничег на земљи нема да земљи не пружа и неког
толико злог, добра свог; нит" којег добра што, кад се обрне, са правог пута у зло не посрне.
увек су тако две супротне власти
у људ'ма и биљу;: благост и зле
( страсти“. („Ромеб и Јулија“, Џ, 3)
затим друга тема, тема кавге, окршаја неке стихијне антиципације јунговскот коплекса таштине, суревњивости и изазивачког зачикавања, тема за ко-
„АНАТАХАН“ ЈЕДНА ОД НАЈЧИТАНИЈИХ КЊИГА У ЈАПАНУ
Тодине 1944 амерички војни авиони напали су у водама Маријанских · Острва и потопили неколико јапанских дрвених бродова, Двадесеторица чланова посаде са тих бродова успели су се спасу и да стигну до острвцета
да Анатахан, где су живели пуних седам година, и тек тада на сасвим случа-
јан начин сазнали да је Јапан у рату претрпео пораз. Међу преживелима налазио се и Мичиро Марујама, чија је књига „Анатахан“ постала недавно бестселер у његовом завичају.
„Аћатахан“ се већ појавио У америчком преводу, а ускоро ће бити преведен на још неколико европскиж ј=зика. О Раду Љраинцу
(Белешка уз трећу страну)
песник Раде дрвинац рођен је као Радојко Јовановић У варошици Блаце, округ Топлички, 96 августа 1899 године; у сељачкој породици, од оца недељка и мајке Румене. Тимназију је учио у Крушевцу и Ници, одмах после Првог светског рата одао се књи-
жевћобти и новинарству.
за живота Драинац је објавио ова дела: збирке песама; „Модри смех“, „еротикон“, „Лирске минијатуре“, авантуре“ (поема), „Воз одлази“, фродитин врт“, „Бандит или песник“, „Банкет“, „Човек: пева“, „Улис“, »„дах земље“. Затим роман „Шпански зид“, приповетке „Срце на пазару“ и књите. есеја „Расветљење“ и „Осврти“, Године 1922 покренуо је часопис „Жипнос“, м умро је у Београду 1 маја 1943 а сахраеањен је на Новом гробљу 3 маја У 16 часова,. =
у
рекад вижљасти,
фијуци оштрих мачева ренесансне Из
ју је један менограф Чајковског
да се у њој чују бритки,
талије; и најзад трећа тема, мелоди= ја тешких, црних суза човечанства, смртоносна песма љубави, вијугави и ефемерни дим сневане лепоте света која се можда никада неће остварити и које се човек, упркос и самом сазнању, никада неће одрећи. Хладни сјај свих боја спектра, процеђених кроз уске и дуге витрине катедрале, почива на мраморном тлу тог веле лепно ћутљивог склоништа, којем су житале вреле страсти угрожених у прогоњених. Као мисао која дуби по тајнама света, разломљени трозвуци харфе слажу се у слојеве. Такав је почетак, такав крај ове оркестралне поеме, алфа и омега потенци; јато идејног смисла Шекспирове трагедије. Ипак, код Чајковског, почетни корал дрвених дувачких инструмената усту> па место, на крају поеме, једном фраг= менту теме љубави. Ту је нада, ту апотеоза Чајковског. Шекспир је био јачи, имао је снаге да се не теши надом и вером. У „Хамлету“ он је ТУ самодовољност људске свесности по новио последњим херојевим речима; „Остало је ћутање“. Чајковског је па» клених мука стало да се домогне (тек у последњем ставу своје шесте симфо= није) оних висина појимања стварно сти на којима се песнички геније Шекспира ослобођено од свих слабо= сти расцветавао и до којих је и на њетош у два стиха, у најдубљој мисли изреченој српским језиком, доттрог
„нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан“ #,
(„Горски вијенац“, 257—19
Сасвим је другог кова и садржеафа, трагика Бетовенова, уклесана за мноз га покољења у пету симфонију, коју је на овом концерту Здравковић по казао као сасвим зрели плод својих све смишљенијих и све продубљени= јих напора да у свим музикама која дохвата открије и пронађе њихову у нутарњу садржину, њихов идејни смит сао, или — да не бих говорио уз ноф онима који у музици церебрално-тео-
ретеки констатују једино физикалном акустичку _ природу тона — њихову суштину (тј. дијалектичку _опречност
њихове појавне стране и природе). У Бетовеновим толиким делима, па и У овом, Аристотелова катарза је у некоф надљудеској озареношти, У химници, У клицању, У сузама радосницама, У отресању читаве мреже људске услов љености“ и 'преобраћању"“" сопствено људског, слома у ликујућу. победу. дада кле. у скоку бића у нов квалитет, ког ји је, дакако, својеврена, бетовенсим специфична изолација од конкретних дејстана сила мрака и утапања дух ха, (мисли, емоција, хтења) било у умишљену заједницу свечовечанства (као што је илузија загрљаја милиона па концу Девете, по линији индивидуале но-поетскот пркоса стварности класних, борби и супротности интереса), биле» У фиктивни свет сопствених, индивиз дуалних идеала (као што је то остваг рено у тигантској, дионизијској радости еонатног финала ове, С-мол сим= фоније). Али, пре те завршне симфох ниске декларације, пре тог луциднот слућења оне триумфаторске екстазе, која ће нешто доцније обузимвти Стендалове, наполеонповске борце и хероје (пркосне идеолошке заставнике младе. и победничке буржоазије, после тек недавне грађанске револуције), унуч тарња путања развоја симфоније води кроз један утварно фаустовски, кабалистички предео сејања клица и поч рођајних припрема којима по загд= нетности и нгодољивости нема равна у свој музици света. Тај одељак Бетовен није назвао екерцом, из мило срђа према слушаоцима-савременици ма који су се већ и на садржајном приступачније ритмички-игриве Бетоз венове ставове препадали и претрзали, а ни сва вербална магија готског лабораториума из другог чина Гете» овог „Фауста“ (други део трагедије), где Хомункулус почиње из боце 360рити, не би му могла понудити аде кватног назива. да тај језиво и тмуле скерцозни став, са варљинвим окрепљењем фугираног трио-уметка посред њега, има којом срећом, сликовиту материју какве људске одн, међуљудске' радње, њу би данас Карол Рид или, Рене. Клер оденули у слике кафките ске језе и хофмановског хумора. Овако, отеловљен у материју тонова, тај садржај може бити само отсвиг ран, одиригован а естетичари Ханс» ликова типа ће му, у најбољем слуш, чају, признати лепоту шаре, настала: из веште комбинације „звучних талач. са одређене дужине и фреквенције“. ја ћу пак рећи да је та Бетовенова „сукцесија звучних таласа“ настала из Бетовенове свести, из његових личне високо сложених естетичких емоција," какве се у тикви медиокритетских мисли никада не би могле појавити, 'из Бетовеновог интуитивног појимања ' света као вечно блудеће страве неси-, гурности и опасности. Здравковић је умео дати прелаз са те мукле етраве на пламени триумф победног марига' (финала), иако је Тек само наслутио да у ритму тимпана клопара, — сред тмине тоталног ризика, једно По-овско“ срце и разрогачено по Тој тмини пи пају два грозничава људска ока, У вечном ковитлацу нечујног и невиде љивот а перманентнот Кафкинот „проз цеса“. > Између двеју громада (Чајковског м' Бетовена) упало је прво извођење, виолинског концерта Божидара Ттру= дића. Тај композитор је очито узна“ предовао у композиционој техници гра-, ђења већих форми. Идејио и осећајно, он је одоцнели бард националне, српе_ ске романтике и то је основно што миз“ елим да треба онде истаћи, “
ПАВЛЕ СТЕФАНОВИ Ћ