Književne novine
м
ГОД, |, БР, 29 % БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 29 ЈУЛ 1954 ГОДИНА
ЛИСТ ИЗЛАЗИ ЧЕТВРТКОМ 3 ЦЕНА 20 ДИН.
Блитва данас
Поводом новог издања Крлежиног романа
: ИШЕМО лето 1954 године и радиоспикери, који тако равнодушним гласовима умеју да испричају и најзабрињавајуће и умиравају-
ће гласове, тврде да ће у једној далекој земљи престати да пуцају пушке и да ће се војска повући. Пре тога смо научили много нових источњачких имена — Чу Ен Лај, кога смо знали и Хо Ши Мин, кога смо мало касније упознали, и Фам Ван Донг, који се тек недавно појавио на светској позорници све сличнијој некој крвљу обливеној Крлежиној новели, — и дуго су топови пуцали око Диен Бијен Фуа, места са драматичним именом пуним асоцијација на хиљаду и једну смрт и на измишљени град „Ки Анг, на горњем Јангу, води Жутој и жалосној“ што га је заузео лик израстао из маште великог нашег песника — или боље: израстао право из живота жути маршал Фара-Џонг. Чак и песници Крлежиног калибра подвргнути су валовитом хиру разумевања и неразумевања _ читалачке – публике. Између два рата је слава његовог дела достигла један врхунац и њетово име је било на уснама сваког ко је себе сматрао за интелектуалца исто тако као што је било присутно у разговорима гимназијалки, који су више желеле његов аутограм, од аутограма каквог славног тенора или футбалера. Живот који је запевао херојску епопеју наших народа и наше земље, уз трагичну музику Другог светског рата, удаљио је пажњу од те књижевности дубоког и потресног немира сред пропасти, који није истоветан са наглим и пламеним бунтом оружане борбе против фашизма. Али данас, када нас мирни развој ставља поново у могућност да сталоженије посматрамо сву ширину света у коме живимо, управо у правом часу, када је загребачка „Зора“ тачно осетивши потребу почела поново да издаје сва Крлежина дела, његове књиге, редом како их поново примамо, откривају нашем зачуђеном — погледу нове снажне токове, које раније ни«смо приметили, нако смо и раније пажљиво читали, а нарочито: откривају овоју запрепашћујућу пророчку снагу.
Излози књижара у западним земљама пуни су књига забринуте маште мање или више талентованих писаца који сликају и замишљају сутрашњи свет под чизмом једног свемоћног диктатора. Роман под насловом ,1984“ Енглеза Џорџа Орвела је почео, а безброј њих, (Жан Дутрелињ: „Велики дар-мар“, Ерих Жинелт Ледин: „Москва 1997“, Артур Кестлер;: „Дуга година“, Курцио Малпарте: „Прича о сутрашњици“, Валтер Јенс: „Не — свет оптужених“), наставио је, успелије или мање успело, углавном измишљајући нове државе, или преносећи садашње до те мере у будућност да су опет измишљене, а заправо бавећи се пси-
холошким проблемом диктатуре као такве,
Излазе; те књиге већ преко пет година на, скоро свим језицима Европе западно од границе сазидане папиром, документима са састанака великих тројица, четворица или још више њих, пергаментима и дипломатским трговинама туђим кожама, те границе коју називају гвозденом, а тек данас примећујемо да је најбоља и једина уметничка књига о тој теми написана пре више од петнаест година у нашој земљи и да је њен аутор Мирослав Крлежа „Банкет у Блитви“ није само један обичан занимљив и значајан роман, него, просто напросто, и родоначелник читавог једног новог рода романа, који је преко десет година пре других писаца осетио и захватио
нови материјал и запазио нову могућност, У Крлежином опусу, разуме се, „Банкет у Блитви“ не заузима једно од главнијих места, и било би неумесно. писца ценити само по њему. Али управо због тога што је тај човек, који је и песник, и новелиста и романописац и драматичар и есејиста тако изузетног ранга, дао тако дубоко и свеобухватно и једну тако нарочиту тему, и „Банкет У Блитви“ нагони читаоца да се замисли и над чињеницом да нико није тако средствима романа. обрадио психолошку суштину диктатуре, од које се после Хитлера, Мусолинија, Стаљина и других, човечанство, толико таши.
Јер Блитва, Боргард и клика око екселенције пуковника. Барутанског постоји У многим земљама и крије се под многим именима. Фантастично у тој измишљеној земљи је баш то да иста фигура потсећа на читав низ историских ликова, али и на личности које су се. на политичкој и историској позорници појавиле тек дуго после првог излажења Крлежиног романа, што доказује колико је Крлежа успео да све своје јунаке претвори у типове, и то не њиховом шаблонизацијом, него баш обрнуто, дајући им посебни, врло лични карактер. Али не само поједина. лица те своје психолошко-политичке драме, него читаву једну земљу, штавише, читав један део континента је аутор створио и надахнуо животом. Крлежину моћ да сажме можда ништа не доказује тако јасно као последња, релативно кратка глава о Блатвији, која даје слику те измишљене земље на свега. педесетак сттаница, чак би се скоро могло ре-
(Наставак на седмој страни)
ИВАН ИВАЊИ
ЖОРЖ РУО
| | |
сигурно. Заборављамо, за све живо у јутру
папагаји који се покаш
нутку погодном за оно што им одговара.
и дух. — Мени,
ласкања самом себи.
сопствени напор,
или непријатељства.
Пеђа Малосављевић
Пенолино Пеш 0 Душану Станимировну
КО ИКАДА упознате Душа-
ћ на Станимировића _ поми-
слићете да је рођен. као ДА фото-аматер у — породици
фотографа, због броја његових снимака који је велики као да је то посао читаве генерације. Аљи он нема предака као ни толики наши људи. Створио је све сам и ни из чега. Његови београдски другови сећају се како је, по завршетку студија У П београдској гимназији, као први у рангу по показаном успеху, отишао у Париз ради студија у највишој француској школи за инжењере, Есоје Сепјгаје де5 Ахћ5 еђ Мапџјасћигезв. И ову школу, која се сматра елитном, Станимировић је свршио са сличним успехом. Данас је инжењер-истраживач У највећој европској фабрици акумулатора, У близини Париза, У Француској живи већ 30 година,
Како позив не чини читавог ч0века, Станимировић има више других страсти. Он је дугогодишњи филателиста „спец“ за орпске марке. Он је нарочито љубитељ — сликарства. Ова наклоност објашњава делимично и његов успех у фотографији. Он је озбиљни колекционар слика наших уметника који стално или привремено живе у Паризу. Љубитељ музике и поезије, страстан и критичан читалац, Станимировић је човек који се може назвати ком-
Али, реч је о највећој стра-
плетним. његовој сти,
Једног дана нашао се у његовим рукама фотографски апарат. Случај је хтео да се једне од својих раних младалачких година одмара негде у швајцарским Алпима. Ова узвишена природа, купана у кристалном ваздуху и озареној светлости, пружила му је неколико незаборавних успомена које је његов апарат пренео на белу хартију: фантастични глечери, ретка висинска насеља, облаци, птице, порушене или напуштене цркве. Нешто касније, опет у Швајцар- | ској, у близини симплонског тунела, кроз који се пролази на путу за Париз, снимио је сва места и стазе, стопама великог Рилкеа, нарочито место Рарон, крај Брига, место у коме је песник провео своје последње дане. Његове фотографије Рилкеовог гроба и други снимци из овог циклуса, били су недав- . а но изложени у Паризу на великој изложби посвећеној песнику. Са истом страшћу да види и донесе, Станимировић је путовао у Праг и Фиренцу 1936 године, Његово главно дело, међутим, настало је У Француској. Он је песник париских мостова, равнодушне Сене, Ајфелове куле која се одева маглом и облацима, гаравих париских фасада. Снимио је читав Версај, оба Трианона, све фонтане, фасаде и одаје малог замка У Сен-Клу, ремек дела Габриела, у. коме је становала маркиза Помпадур. (Овај циклус фотографија, као лук сузни албум, поклања се у Француској високим личностима).
Станимировић је исто тако изврстан портретиста, У његовој галерији налазе се филмски глумци, балерине, песници, сликари и друге. познате париске фигуре, као и многи наши људи. Са овом свестраношћу он се одао и снимању цртежа, акварела и уљаних слика. Поверено му је да сними целокупно дело Алберта Маркеа. за монографију која се сада припрема. Између осталог, снимио је (и издао посебан албум у ограниченом библиофилском тиражу) копије наших фресака са изложбе у Паризу 1950 године,
Станимировић је ревносни учесник на многим изложбама фотографија у Француској и иностранству. Његов рад је неколико. пута награђиван у Француској, Швајцарској и Енглеској.
Као познавалац сликарства, Станимировић „је знао да издвоји фотографију од аспирација ликовне Уметности. Како његове фотографије из реалног света, тако и оне из света неконвенционалног, сваки његов снимак открива нешто ново, делић певиђеног, _ неслућеног, . изузетног. Његово стручно око, око техничара, помаже му да прати разне феномене материје, структуре, светлости. Он открива најређе ' цвеће, лишаје, паразите, инсекте, који, увеличани и
8 Руо оуметности
— Извор уметности је
у пустињи. Верујемо да му стижемо, али то није увек тако у незнању,
или вечери под небом.
— Папагаји шаренот Нису ли неки уметници то туку међу собом, дино су дела та која остају
— Колико је међу нашим савременицима мање живих од једног примитивца о коме се не оног што је у прастара времена насликао.
— Предмет није никад застарео, све зависи како и од кога је третиран, Није човек савремен зато што слика актуелне предмете из свог живота, што је сликао девојчуру, — Али, није увек могуће спречити извесне пацере да, у трењих, — Уколико се више зна, се још не зна, док осредњост задобије толико људи који су врло често престроги према ономе што је супротно њиховом тобоже добром укусу. пример новог и Дегасовот живота ме
усамљеном у духу, траженот, бол није био само привидан — да
ДУШАН СТАНИМИРОВИЋ:
|
понекад сакривен — као оаза
одбацујемо главно: љубав
перја, пауни који се шепуре! понекад били само то — пауни и а међутим јеили бивају заборављена.
зна ништа друго сем
нити “је порнограф зато сасвим неправедно тако названу. деформишу или превише истакну
утолико се боље види како успех и задовољава
Сезаје подржао и сачувао ми срце
без жељенот и толико кажем тако без
— извесним уметницима, који су занети својим открићима, потребно је понекад да верују и имају поверења У јер морају да проживе живот у сиромаштву. Потребна им је, дакле, јака вера усред равнодушности Не тражите им онда сувише!
(Текст који је, као неку врсту преговора, Жорж Руо објавио У последњој „Кипзбел ТХаав“,
свесци норвешког часописа посвећеној његовом стваралаштву). 2
АУТОПОРТРЕ
гледају као плодови и авети из неког другог света. Он гледа и кроз електронски микроскоп у тајне би• тисања и инертности. Лута за светлошћу и сенкама да открије и фик• сира чудну законитост њихових од носа, њихове неулепшане аспекте на разним формама, у драматичном Умору или наказности. На својим портретима Станимировић не ласка ни најлепшим женама, равнодушан као светлост која нас изненађује својом незаинтересованошћу,
Његово фотографско дело често се оријентише у овом истраживачком смеру. Он зна да се фотографија развија ка неслућеном, да је камера све више у стању, без напора, да регистрира све што је на њеном путу. Њој више није потребна ни сама светлост у оном смислу као досада. Фотографски апарат почиње да види чак и у мраку, кроз копрене, кроз тела, да гледа у оно што се оком уопште не може наслутити. Са овим новим, помоћним чулом, домен перцепције постаје неограничен. Више нема краја радости, страху и чуђењу пред лепотама и наказама
овог света који се скрива и узмиче на сваком кораку.
У овом броју
ЧЛАНЦИ И КЊИЖЕВНИ ПРИлози РЕЈМОНА КЕНОА, РОЛАНА БАРТА, РАДА ВЛКОВА, М, КОЛАРИЋА, ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ, ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА, ПРЕДРАГА ПАЛАВЕСТРЕ, М. ПАНИЋА-СУРЕПА, ВИЦКА РАСПОРА, ВЕРЕ ИЛИЋ. — ликовни пРИЛОЗИ: ЖОРЖ РУО И УМЕТНИЧКЕ ФОТОГРАФИЈЕ Д. СТАНИМИРОВИЋА.
обасјани продорном светлошћу, из- Мита