Književne novine
Џон Штајнбек /
"са ОН ШТАЈНБЕК рођен је у Салинасу, 1902, живописном градићу који често помиње у својим делима.
>" Пејзажи роднога краја —
— планине високе и стрме, тешка и
мирисна лета, и јесење магле умор-
но полегле над долинама — описани су готово у свим _— Штајнбековим књигама, После средње школе уписује се на универзитет у Станфорду, интересујући се нарочито за биологију, али касније напушта студије и посвећује се књижевности, По доласку у Њујорк, тражећи неко запослење, постаје дописник једног листа и убрзо добија отказ зато што је, по речима његових пријатеља, увек писао са пуно симпатија за малога човека, указујући на многе социјалне неправде. Једно време радио је и као зидар, радник на пољопривредним добрима, чувар једног одгајивалишта пастрмки, апотекарски помоћник и надзорник туђих имања.
Штајнбек неколико година живи У оскудици. _ Његов први алегориски роман „Златни пехар“, 1929, (објављен исте године кад и Вулфов први роман „Погледај ка дому своме, анђеле“), поред мистике има и хумора, Збирка при-
поведака „Небески пашњаци“, 1932, одликује се лирским описима, а следећи роман, „Једном
непознатом богу“, 1932, описује паганску повезаност са земљом и сељака који, приносећи себе на жртву, жели да умилостиви свирепог „непознатог бога“ који сушом убија његову жетву. Све три Штајнбекове књиге пролазе готово незапажене, једва достижу тираж од две хиљаде примерака. Тек комична идила о „рајзапозипа“, написана 1935, која сликовито приказује неславне потомке шпанских конквистадора, _индијанских _ поглавица и мексичких „ваџећа“, постиже известан успех. Роман „У неизвесној борби“. 1936, који третира сложени проблем радничког штрајка и анализира рађање класне свести, изазива већу пажњу читалачке публике. У њему Штајнбек обрађује тему која ће стално остати основна преокупација његових каснијих, дела. Дужа новела „Људи и мишеви“, 1937, написана са јачом дозом патетике и сентименталности, које Уопште оптерећују Штајнбекова дела, у исти мах је нежна и брутална. Наслов је узет из једне песме Роберта Бернса, а садржај је трагедија бескућника, или „драма о другарству“, како се то изразио један критичар. Збирка приповедака „Дуга долина“, 1939, која уствари описује његову родну Салинас долину, садржи четрнаест прича, међу којима се истиче циклус успомена из детињства под насловом „Риђи пони“, и _ приповетке „Хризантеме“, „Бекство“ и „Змија“.
Штајнбек постиже велики успех својим романом „Плодови гнева“, 1939. Милион примерака ове књиге брзо је распродато; по роману је снимљен и истоимени филм, а следеће године Штајнбек добија за ово своје дело награду фондације Палицер која га проглашава најзначајнијим делом те декаде. По општем мишљењу овај Штајнбеков роман не значи толико много као путоказ у развоју америчког реализма, нити има неку изванредну литерарну
ЏОН ШТАЈНБЕК
ричке радничке породице са толиким милионима који у зноју лица зарађују хлеб. Зато ово дело и добија вредност социјалног документа о јед-
ном мучном периду америчке историје. После „Плодова гнева“ о-
бјављује брошуру „Штајнбек одговара“, 1940, у којој образлаже свој животни и књижевни став, – Затим следују „Заборављено село“, 1941; путопис „Кортезово море“, 1941; роман „Месец је зашао“, 1942 или, како су га Французи превели „Црне ноћи“, који описује дане хитлеровске окупације Норвешке и рађање покрета отпора, и који изазива асоцијације на Вескотов роман „Апартман У Атини“ У роману „Тржиште рибом“, 1945, Штајнбек слика мале људе који живе у сенци једног забаченог месташца на Пацифику У коме је фабрика сардина симбол трговачке Америке, Ово дело писано је забавним, лаким стилом из ранијих Штајнбекових дана, али без оног првобитног мистицизма и уз истицање хумористичких момената који такође имају додирних тачака са ен-
глеским писцима викторијанске епохе. У роману „Бисер“, Штајнбек описује мучан положај људи који с напором и уз опасност зарађују свој хлеб. У интересантно компонованом делу „Самовољни аутобус“, 1947, које је уствари романтични путопис, Штајнбек се служи истим методом којим се још и Чосер послужио у „Кентербе. риским причама“ или, у измењеној верзији, Бокачо у „Дека-
ЛИРИКА
Рејмо
РЕЈМОН КЕНО рођен је у Хавру
У БИБЛИОТЕЦИ „МАЛА КЊИГА“ коЈУ ИЗДАЈЕ „НОВО ПОКОЛЕЊЕ“ УСКОРО ИЗЛАЗЕ ИЗ ШТАМПЕ ДВЕ КЊИГЕ „И3 САВРЕМЕНЕ АМЕРИЧКЕ ПРОЗЕ“ КОЈЕ ДОНОСЕ ПРИПОВЕТКЕ | АМЕРИЧКИХ ПИСАЦА.
мерону“,. — Сликајући путнике чије су различите судбине игром случаја тренутно повезане, Штајнбек анализира животни пут сваког појединца, дајући импребивне дијалоге и типове ко ји су истовремено _ Ддрастични и сентиментални, У „Горућој светлтовти“, 1950, делу рађеном у виду трилогије, приказан је живот на даскама, под рефлекторима, и необичан свет артиста. _ Поред _ тога Штајнбек је написао и неколико успелих _ сценарија за филм. Говорећи о овом америчком писцу _француски критичар М, Коендро и П,. Броден истичу разноликост Штајнбековог стила и тема које варирају од романтичних фантазија до реалистичких и натуралистич• ких слика из живота. Истина, њему често замерају да се намерно труди да гане читаоца и изазове сажаљење и самилост према јунацима чију судбину описује. Код Штајнбека се осећа знатан Уутицај Шервуда, Андерсона и Теодора Драјзера, мада, за разлику од њих, он веома лако пише, готово без
напора. Штајнбекови ликови обично нису комплексни, То су најчешће једноставни __ људи рајвапов:, гапсћегозћ, радници приказани готово монохроматски, иако су карактери и догађаји често бизарни. У више махова Штајнбек пада у патос, као Дикенс, или, тежећи за постизањем хумористичких ефеката, У сентименталност, као што је случај и са појединим делима Вилијама Са. ројана. „Џон Штајнбек је стекао угледно име у савременој америчкој литератури захваљујући топлој хуманости својих дела“, каже критичар Луисон за овог калифорниског књижевника,
По мишљењу Алфреда Казина оно што даје основну вредност Штајнбековим делима то је његово широко разумевање целокупног сложеног процеса људског живота, Истовремено, ово је и Штајнбекова карактеристична црта која га, уз специфичан оптимизам, одликује и издваја од осталих реалиста из доба кризе у Америци и те опште ере црног гледања на људе и догађаје.
ВЕРА ИЛИЋ
У ПРЕВОДУ
Н Кено
1903
|
РЕЧ
Нулти степен писања.
Ролан Барт
РОЛАН БАРТ (Којапа Вахћев), есејист, позоришни критичар и хроничар у париском часопису „Обсерватер“, спада у ред млаЂих француских писаца који су се појавили после рата, и својом даровитошћу, оригиналношћу и сигурношћу својих ставова убрзо се афирмисали и сте кли признање, Већ је први Бартов чланак о проблемима савременог књижевног стила, објављен у листу „Комба“ 1947, изазвао велико интересовање и живу дискусију у француским литерарним круговима. Касније је Барт, који се страсно и са успехом бави филолошким питањима, објавио књигу под насловом »Нулти степен писања“. Поред низа чланака и студија по листовима и часописима, Барт је недавно објавио и запажену књигу о француском историчару Мишглеу.
ОД ИЗВЕСНИХ савремених писаца може се назрети тражење једног неутралног начина писања, једног стила на нултом степену, неког инертног стања форме. Можда ће нам једно поређење позајмљено од лингвистике доста добро указати на
ту нову чињеницу: познато је да извесни лигвисти, као Данац Виго Брондал, уводе између два краја
једне поларности (једнина-множина, прошло време-садашње време) постојање трећег краја, средњег појма или нултог појма; тако да им се, између савезног и заповедног начина индикатив чини као једна форма која нема начина.
Говорећи са свим потребним _ ограничењима, стил на нудтом степену је У основи један индикативни стил; било би тачно рећи да је то један новинарски стил, ако не би управо новинарство, углавном, развијало оптативне – или императивне (значи патетичнеу форме мишљења, Нови неутрални стил појављује се усред тих крикова. и судова не учествујући ни у једном од њих; тај стил је створен управо од њихове отсутности; само је та отсутност потпуна, она че укључује никакво прибежиште, никакву тајну; не може се дакле рећи да је то неосетљићв
стил; то је пре невин стил.
Тако је, на пример, У „Странцу“, Ками ство-
рио један стил отсутности који је скоро достигао идеалну отсутност стила, тај камен мудрости савремених писаца.
Не бојим се толко
Не бојим се тољко од смрти своје утробе
Стварање отсутности стила је нажа лост слична парадоксу екилибристе који измишља чист одмор између два њихања; то се стварање не може развијати у времену; јер Уупотреба једног говора (а објективно литература није ништа друго до говор) неизбежно производи аутоматизме, константе, теме, у оквиру којих нема више невиности, јер они означавају повратак мита, то ће рећи литературе; од дана када је писац заиста свој, то значи од дана када стане да користи особености свога талента (што је за њега сама форма савршенства), литература га поново осваја; он није више кадар да је превазиђе. Узалуд ће он немилосрдно ограничавати свако искушење емфазе, у самом том напору он ће моћи да ствара само нову прециозност, прециозност сажетости. Може ли један писац Каминове расе избећи флобертизацији лисањаг Ето трагичног мерила дилеме,
Сартров покушај је заобилазнији; са својом уобичајеном виспреношћу Сартр поставља своје писање с ове стране (рецимо тачно с ове стране а не с оне стране) свакога рада (или нерада) на речнику; он придаје речима примарну моћ описивања, што уништава начело ефекта, било ефекта опширности _ или Тако нестаје један значајан елемент старог начина писања: сама ретори“ ка, то значи у суштини алузивни
поступци који претпостављају неко (Наставак на трећој страни)
ЖОРЖ РУО: ЉУБАВ
м смрти свога носа ч“ своје утробе Не бојим се тога ја овакав комарац кога су крстили Рејмоњ од оца званог Кено
Не бојим се тољко ни где иду те књижурине
уздржљивости,
тодине, Почео је да објављује стихове
вредност, колико претставља епо- још: 1920 године кад није имао ни се. пе Е
хално дело у стилу једне „Чича даммавст тодина, (а понврев ја пол Ра. не бој о ел Је ан ак
~ : дело _ плу Ј О» ликим утицајем Лафорга и тај утицај е бојим се тољлко ја који сам много шкрабао омнне колниое, са којом ову није се никад умањио. ч нацедио о смрти у неколико песама
књигу често пореде. Та Штајнбекова сага о експлоатацији радника беземљаша ни борби да се одржи голи живот „под једним готово феудалним системом искоришћавања људске снаге“, потсећа својом снагом и хуманошћу на дела писаца Грађанског рата, Витмана и Мелвила, Међутим, Штајнбеково дело изазвало је поред великог успеха и жучне критике., Књига је забрањивана, а негде и спаљивана као штетна и злонамерно неистинита, Поред свега и можда баш због тога, она је постала најутицајније дело тих дана. Прожета Штајнбековом љубављу за људе, који код овога писца нису увек добри, али су увек пуни животне снаге и благог хумора, ова књига је осветлила дубоке последице које је имала економска криза на поједине слојеве америчког друштва. Мада су Штајнбекови типови у „Плодовима гнева“ често само дводимензијални и носе ону дикенсовску 60лећиву клицу у себи, често срачунато постављену у први план, они имају симболичну снагу готово Митских ликова и претстављају најпотпуније Штајнбекове карактере. Повремено убачена поглавља спадају у најлепше написане странице у овом роману и везују искуства једне аме-
9
Његова главна карактеристика је У његовој одратности према писаном језику, који се, како он каже „хлади, постаје склеротичан, њиме се не може изражавати више.“ По њему француски језик библиотека нема више везе са француским језиком улице, Кено се
опредељује за овај други, и из њега уноси у своје песме многе речи, нове изразе и стилске обрте („шатровачке“, „језичке бравуре“ — како каже на једном месту Зоран Мишић). Кено се често исмева и дозвољава себи слободе које до њега нису биле познате у поезији. Тако је он направио потпуно засебан, свој стил, до сада непознат на француском писаном језику. Занимљиво је да он то ради веома 03биљно, да се не „ачи“ кад груби, улични језик преноси у поезију. Он покушава да на том новом језику каже велике ствари.
Жил Руесло, говорећи о њему у своме „Критичком прегледу нових француских песника“ вели: „Необична пустоловина (али која се поставља врло логично у нашем веку, у коме су све ствари, подразумевајући и човека, стављене у питање, и где и растављени атоми узалуд траже своју заједничку првобитну кошуљицу) ово је дело, саркастично, згрчено, анти-поетично У
Не бојим се тољко тога Ноћ тече блага, између краставих ивица очних катакжа мртвама Блага је та ноћ к'о миловање риђокосе жене као мед меридијана јужног ч“ северног пола
Не бојим се те ноћи Не бојим се ни сна
тоттуног То треба да буде исто тако тешко к'о олово чисто тако суво ж'о лава шесто тако црно ж'о небо
Флуво к'о просјак који блејц на крају неког моста
Алт ја се много бојим несреће жалости џ, патње
самртниљ мука ч баксузљука, и претеривања у расејаности, Бојим се страшне гојазности у којој почива болест
бојим се времена простора тч забуне духа
Ала се зато итак не бојим оног туробног глутака
који ће доћи да ме узбере на вржу своје чачкалаице
кад побеђен с празним и смиреним погледом будем треточио сву своју сраброст у мучитеље садашњице
суштини, али које је ипак обавијено велом поезије... Не покушавам да сакријем да ме оно вређа, али бих ипак хтео нагласити да сматрам да је оно потребно.“ 3
Кено је објавио до сада више збирки песама: „Храст и псето“, „Ле Зио“, „Несрећни тренутак“, „Мала ручна космогонија“, „Ако замислиш...“ итд,
Око себе има приличну групу следбеника, не само у Француској, већ и ван
њених граница.
_ Једнога Ћу дана тевати о Одисеју пчли о Ахилу о Енеју или боље о дон Кихоту или о Санчи Једнога ћу дана затевати о срећи стокојних о задовољствима лова мо о тишини лљетњиковаца
Добро замореним часом који данас преживљује ш док се обрће као сказаљка око бројчаника 8 уз сиљаду извињења дозволите овом разметљивцу овој тикви да тлачеван тротета песму о лиштавности („Ле Зио“, 1943.)