Književne novine
У '
(Наставак са четврте стране)
споразуме у модерномсликарству,
НЕ овде корен заблуда, ·
андински није одба
априори, Напротив! Ија ом И форму која је нужно произишла из духа , каже он, „и која је створена од духа, као што мрзим сваку форму која то није“. Овај ненадмашни магичар боја, чија је колористичка музика већ помало класична као Моцартов бе! сапфјо, није био настран и без компромиса. Сликајући платна са којих је формелна – конструкција удаљена без потреса ин насиља, као што вам келнер учтиво извади кости из рибе коју сервира, он је давао на знање да свако дело има своју сопствену форму и подлеже својим сопственим унутарњим законима. А будући да сваки елеменат форме има своју апсолутну физичку „активност, сликару стоји на расположењу материја са којом може апсолутне вредности да претвара у релативне.
Наравно, Кандински је био и сувише интелигентан, — и даровит, да злоупотреби слободу коју је себи „изборио својим сопственим. теоријама. Они, који су пошли његовим трагом, или се спремају ла то учине, могу се сматрати празним имитаторима ако се не придржавају правила да је тотална слобода Уметникова _ ограничена _ унутарњом нужношћу дела, јер, — по Кандинском, — та је слобода поставила три захтева: личну улогу уметника, затим улогу епохе и народа и најзад елементе личности, времена ни
ЖОРЖ РУО: ХРИСТ
вечности, елементе који се садрже у апстрактном и теже да се материјализују. Ако је ово пример нејасности што се самих принципа тиче. то је у исто време јасан пример какве све недаће проистичу од везивања уметности за науку и њене аксиоме.
Кандински је било још увек у гра: вицама логичких и психолошких 382
кључака, када су апстрактни сликари
око ревије „Стил“, а у првом реду
Тео ван Десбург и Пиет Мондриан
закључили да је њихов предводник
унео и сувише сензибилности, и сувише поезије у своја дела а ла би она била довољно апстрактна и довољно чиста у својој функционалности. У жељи да до краја униште форму, они су пронашли да је њена снага у њеној једноставности.
„Нео-пластицизам, који се родио из ових „анорганских“ теорија, одвео је апстрактно до крајности. то јест до његове чисте форме, а то ће рећи до апсурдности.
· Тако је ово сликарство било ис црпено пре него што је успело да своје лепе теорије пренесе ло краја из света психолошких фикција у свет ликовног. Наравно, далеко је било лакше сломити законе форме него тврдоглаве навике човека који је био и који остаје, како кажу пуристи, геометриска животиња. Можда ће облици и куб, срећан проналазак Сезана, спасти експересионизам, Као што је некада проналазак фотографије спасао импресионизам. За то ће време апстрактно сликарство, Као и сва сликарства која се нападају пре него што су схваћена. бити откриће за оне који долазе ! ствар презира“ за оне који одлазе и који желе да задрже једну можл' мање узбудљиву али разумљиви)
слику света. М. КОЛАРИЋ
ГАИЂИКОБАНА УМЕТНОСТ У ССР]
Реализами »реализам«
(ОПАДА Л О МУ АЕК
РЕ више од 100 година, про-
учавајући проблем _ реали-
зма у уметности. класици
марксизма су поставили низ
интересантних констатација и изрекли много тачних судова. Та: Ко су они писали да би „било необично пожељно када би се најзад крепким Рембрантовским бојама, у свој њиховој животности насликали“ протагонисти фебруарске револуције који у то време нису били у литератури приказивани онакви какви стварно јесу, „него само с орсолом око главе“, који убија истинитост приказивања. У савременој совјетској књижевности не може се ни лупом пронаћи ниједан виши функционер без ореола, онакав какав јесте, у суровој збиљи односа командовања ни потчињавања. Уметничку истину заменила је малограђанска романтика, лажно-морализаторско идеализирање „позитивних“ типова.
Пут од реализма Куприна, Шолохова и пре свега Горког, са његовом дивном и непресушивом вером у човека, обичног човека са свим његовим врлинама и манама до социјалистичког реализма „Каваљера златне звезде“ био је истовремено пут ликвидације свих битних особина и карактеристика књижевног метода који је руској књижевности ХЛХ и првих деценија ХХ века дао основне вредности.
Совјетски естетичари створили су теорију да је социјалистички реализам синтеза прогресивних црта реализма и романтизма.,Ако тражимо оно што је битно у реализму, оно што је имплицитно или експлицитно елемент свих његових дефиниција, нужно долазимо до појма искрености у уметности. Искреност у уметности подразумева и истинито приказивање људи и догађаја, схваћено ако хоћете онако како га је Балзак схватио, чија је „Шагринска кожа“ реалистичнија, и самим тим истинитија, сто пута од ма ког дела ма ког совјетског лауреата. Совјетски уметници напустили су позиције реализма оног тренутка када су свесно, из. лакејских „побуда и амбиција, или, опет свесно, из људског кукавичлука, занемарили, заобишли, одбацили у свом поступку искреност и своју уметничку савест и прихватили званичне шеме. То је довело до таквог стања у совјетској уметности да је могуће поновити још једанпут већ изречену мисао: „Можда никада, ни у која времена, фраза и колорит, лаж књижевне речи нису у толикој мери преовладали над садржином и истином“. Социјалистички реализам је означио и ликвидацију уметничке искрености пи самим тим ликвидацију реализма, којег су замениле конструкције малограђанске романтике, шаблони идеализирања ни ружичастог префарбавања стварности.
И у крајњој линији није томе да би требало бити присталица овог или оног правца, ове или оне уметничке форме. Битно је следеће: да ли стваралац обликује истину или лаж. _ Вињета није битна. _Комад шљунка завијен у стањол или у најобичнију новинску хартију и даље остаје оно што јесте, иако може да обмане површан поглед и остави
7
реч 0:
и 3 Е С
очи у заблуди све док се не узме у руке. Али, тада је и крај.
Постоји још једна заблуда коју су лансирали с предумишљајем исти
они људи који су исфабриковали социјалистички __ реализам. Они су прогласили да је „напредно иден-
тично квалитетном уметничком делу“, Пошто су монополисали напредну науку искључиво за сопствену потрошњу, њима се учинило веома привлачним да тиме уједно обезбеде за себе искључиви монопол уметничке вредности. Колико је та 0о6мана постала закон лако се може
"видети када се. узме у руке било
чија критика било којег савременог дела у било ком совјетском часопису или књижевном листу, На првом месту наилазимо на анализу „идејности“ дела: ако дело буде оглашено за „високоидејно“, више је него сигурно да ће се у наставку критике наићи на пуно признање и славопојке његовој уметничкој вредности; ако пак, оцена из идејности буде „слаб“, онда критику не треба ни дочитати да би се сазнало да је дело проглашено за „промашено“, неуметничко. Корелација „идејности“ и уметничке вредности је потпуна. Када би та конструкција била тачна онда би резолуције совјетских партиских конгреса биле највећа уметност, Истина је управо У5-а-уј5. Што сакривенији погледи аутора, то боље за уметничко дело, говорио је Енгелс. Али постоји још једна истина. Ако је једно дело заиста уметнички вредно, оно је самим тим постало и саставни део ризнице прогресивних достигнућа човека и човечанства. Јер, уметност, која може имати сто разних дефиниција, није ништа друго него концентрат свега најплеменитијег и најистинитијег У животу људи и друштва. Анатол Франс је једном приликом написао. „Када бих морао бирати између истине и лепоте ја се не бих колебао: задржао бих за себе лепоту с пуним уверењем да она садржи у себи истину, вишу и продорнију неголи што је и сама истина". Један други Француз, Иго, рекао је то
а
ИЈЕ то била никаква град-
ска, глембајевска, патри-
– циска средина коју је овековечио један снажан умет-
нички дух, нису то били никакви грофови, горњоградски племићи, баронесе и витезови; ту се живело без кочија и без камердинера, без ливреја, фракова, ленти, ордења, бисерних огрлица и млетачке свиле, без грбова и породичних стабала, без пудера, веронала, абортуса, шминке, холбајнских руку, Бахових квартета, француских коњака и ликера; ту се ходало у шалварама и фесовима и нанулама. жене су се криле пред мушкарцима, јахало се на бесним атовима, плила се љута ракија и девојке се убијале за не-
ВАСИЉ КАНДИНСКИ: ТРИ ЗВУКА
КЊИЖЕВНЕ НОБИПЕ ХО ЧЕТВЕТАК 29 ЈУЛ 1988
· палио њене уџерице и
Е Ј А)
исто: „Све што је лепо објављује истину“.
Примери су толико познати, понављање би било банално: али поменимо чак и по ту цену још једном легитимисту Балзака и филистра Гетеа; да не идемо тако далеко: зашто не Пруста или Буњина.
Зато су уметничка дела опште добро; симбол еманципације: човека и општег прогреса људског друштва,
Дела данашњих совјетских уметника свакако то нису.
х Да је социјалистички реаливам (у класичном совјетском издању)
сличан систему радијатора и школских клупа — то је данас ван дискусије. Совјетски књижевници 'личе на батаљон униформисаних војника, а њихове књиге на сабрана дела једног јединог, не много инвентивног аутора,
Теоретска основа социјалистичког реализма, „лепо то је совјетски живот“, у исто време је и литерарно упутство, политичка директива и елемент без кога не може да се закључи уговор са издавачким предузећем. Дакле: онај књижевник, сликар или музичар који се не држи ове „лепо то је совјетски живот“ доживеће литерарни неуспех комбинован са бојкотом и неће имати прилике да изда, објави, изложи своје дело. У дилеми: за или против своје савести (која је као и увек имала и своју другу страну: за или против своје личне егзистенције), многи су уметници показали снагу људског достојанства, многи су доживели сукобе субјективне трагедије, многи су се повукли У пасивну резистенцију, али и многи су обукли униформу и поравнали се надесно. Ови последњи су почели да пишу, компонују, сликају, режирају према упутствима и званичним шемама. Пре него што би и почели да „стварају“, они би унапред зчали да ће њихова дела априори „бити прихваћена од стране издавачких предузећа, галерија, позоришта, дочекана аплаузом као умет-
риповетке Ива Андрића
(„ОДАБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ“, # И 1 КЊИГА, СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД, 1954 ГОД. ПРИРЕДИО БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ)
верство, па иако је време текло столећима, ништа се није нарочито ме» њало. И док су Крлежини Аграмери хладовали у сенци апостолског шенбрунског престола и стајали на рубу памети, док су склапали нагодбе и спекулисали _ меницама и акцијама, водили процесе.и пуцали из малих никлованих браунинга, дотле су Андрићевом Босном владали сурови азијатски обичаји и закони, пуцале прангије и мефердари, светлуцале сабље и гомилале се отсечене уши, долачки _ фратри лечили и благосиљали своју паству, проводећи дане у самостанима крешевским и краљевскосутјеским, _Хаџи-Лојини _ Су голаћи владали Сарајевом и отимали се у последњем ропцу бранећи свој дин и своју земљу од оних истих пештанскобечких фирми и филијала глембајевских чији су људи за генералом Филиповићем улазили у ту дивљачну Босну где свако, к2жу, има по седам жена, спава у оделу и једе прстима седећи на поду. за софром. МИ када се, из те перспективе, Као неминовност наметне изузетна уметничка физиномија Андрићева и његова књижевна јединственост и усамљеност не само због оног о чему је говорио — јер су о томе говорили и други — него, првенствено, због оног како је говорио, онда треба потпуно заборавити свака упоређења, бодовања и ранглисте, пошто књижевна фигура Адрићева, са свим шта она претставља Као појам, остаје наша јединственост и наша неупоредива лепота. Његово дело, поготову приповетка, сједињује у себи историју, литературу, дух и менталитет једне покрајине и једнога живота и без
: Ива Андрића, ато се може рећи без | имало бојазни, Босна би остала још
задуго она иста фегга јисовињћа каква је била када је Еуген Савојски када су францјозефовски подофицири и домобрани разбијали Хамџи-Лојину сиротињу и градили пруге доносећи са собом један вид Европе, хотеле и трговачке путнике. беамтерс " мађарске капеле, агенте осигуравајућих предузећа и проститутке. Јер Босна је већ давно била преболела
ДУШАН СТАНИМИРОВИЋ: ГУСЛЕ нички вредна и значајна, _априори похваљена као правилна. Тај априоризам ће створити посебну психологију рутинера совјетске уметности, али ће — захваљујући дејству нонстоп пропаганде — ући и у психу просечног човека који ће научити да прима априори све што носи параф одозго.
Уметник је добио тачно прецизирано место. Исто као и произвођач чизама, он је дужан да у одређеним оквирима развија своју делатност и да на крају сваке године полаже рачуна о томе шта је учинио. Друштвену активност и једног и дру= гог доказаће статистика: у једној ће бити речи о књигама, у другој о чизмама, али ће награда обојице У истој мери зависити од испуњења норме, Држава са своје стране сваке године предвиђа — Као и за подизање живинарских фарми огромне _ инвестиције за развијање свих грана уметности социјалистичког реализма. Није зато ни чудо
што се као у инкубаторима просто фабрикују романи, драме, слике и филмови. О томе говоре и ови подаци: дела признатих светских и руских класика изводе се само у 24 позоришта, док се на репертоару осталих 776 позоришта налазе искључиво дела савремених совјетских
аутора... РАДЕ ВЛКОВ
и Турке и Еугена Савојског и његовог наследника генерала Јосипа Филиповића, и ммала свога Кочића, Шантића, Дучића и своју Младу Босну, а преко Саве су се понеки људи још увек запањено питали да ли се доле и сад поклањају харемске жене; до појаве Ива Андрића нико пије са једног ширег аспекта доживео јутарњу замагљеност Босне и њеног човека и, мада би се, бесумње, и без њега кад-тад дознало о временима конзулским, о мосту на Дрини и мосту на Жепи, о кмету Симану или Алији Ђерзелезу, он је једини својом _ приповетком приближио Босну не Европи него и нашем човеку и скинуо с ње вео страна замагљених.
Приповедачка _ генеза Андрићева може се најбоље сагледати ако се прати његово интересовање за Босну и њене безбројне мотиве. Он је почео са дивном поемом о Алији Ђерзелезу и његовом путу кроз земље и кроз живот и задржао се, неко време, на тој горкој и трагичној храбрости, на том преосетљивом и преосећајном срцу ни кривоногу и ружну телу, дао један циклус приповедака из турског времена и изразио неку крваву сувишност ју“ наштва и. храбрости у свету ситном и касаблиском, изразио величанственост љубави који су бедни створови сматрали пороком им пороком учи"вили („Аникина времена“), дао јел» ну дивљачку бахатост која је сама себи постала сврха, оцртао ликове везира, сеиза, трговаца, мегданџија, бегова, ага, газда, удворица, лепртица, пјанаца, курви, несрећника, хај-
дука, просјака и удаљио се, изне: надно, у антитезу свега тога, међу самостанске зидове, у свет гвардијана, фратара, младомисника, викара, лаика, латинских изрека и библиских цитата, заночињући, тако, једну варијанту свога првобитног
интересовања. Тај други период Андрићеве приповедачке генезе, период
фратарски, _ самостански, _ долачкокрешевски, употпуњавао је слику предокупациске Босне, јер док су
у почетку основу његове завичајне
(Наставак на шестој страни)
Т А