Književne novine
= >.
~
КЊИЖЕВНЕ
НОВИНЕ
30 + БЕОГРАД, ЧЕТВРТА 5 АВГУСТ 1954 ГОД,
с>
илог апологији
савремене музике
Павле Стефановић
ИЛО БИ не само занимљиво,
за неку шачицу интелекту-
Г) ално _ радозналих — шенгајчау Стовских аматера, ослушкивала друштвене стварности,
него и документативно значајно, изворски меродавно, потстрекивачки поуздано, за шачицу озбиљних и студнозно савесних методичара социолошко-психолошких _ анализа друштвене средине коју сачињавамо, имати тачне и исприне податке о томе која су све лица, током читаве протекле н недавно завршене музичке сезоне Београда, посећивала концерте (симфониске, камерне, солистичке, хорске и др.), која су то лица пунила гледалиште на оперским претставама у Народном позоришту, која су то све лица, према новин ским и другим подацима и обавештењима, у одређене сате. отварала раднио-апарате, да би чула одређену музику, или одређеног извођача, по некој, каквој било својој већ створеној претстави и замисли о имену композитора или диригента, о изво: ђеном делу, о епоси, правцу, врсти, роду композиције. Све ако благајне установа у којима се точила музика и имају сигурних података о броју
продатих улазница — а оне тих по-
датака занста имају — нико из тих бројева не може сазнати ништа о правој природи музичке заинтересованости слушалаца, о степену општег и специјално музичког , образовања посетилаца музичких приредаба, 9 социјалном саставу концертне публике за разлику од оперске, о променљивости или баш о непроменљивости једне устаљене концертне публике на, рецимо, симфониским вечерима, о основном и примарном естетичком или друштвено-етичком, психолошком мовенсу који је извесне људе упућивао и доводио на ове или оне музичке приредбе, током сезоне. Нема тих таквих статистички исцрпних и прецизних података (не може их ни бити), а ипак је могуће уочити да су и концертна и' оперска публика углавном устаљени скупови истих интересената, да концертву публику сачињава један одређени друштвени ред а оперску други (нешто променљивији од првог) и да је специфично естетички однос према музици стварнији, одређенији и продубљенији код концертних поселилаца него у кантомански радозна“ лим, забаве и разоноде жељним свестима интересената оперских претстава. Када, онда, оно неколико људи који код нас о музици но појавама функционално везаним за музику било ове овде наведене било које друге. констатације ' износе, (дошло у таквим написима до закључака или не), нека стармала брига, нека намештена, трогателна поза одговорности и педагошке надлежности као по ·правилу “ виспрено веје из признања да музичкој уметности У нас не, цветају мирисни ружичњаци неког ширег или дубљег друштвеног успеха, да се музиком потврђивани и изражавани-дух времена не дотиче ни нашњег човечанства које у филмској уметности налази сатисфакције, уте-
хе, потстрека и одушка својим ствар-
ним душевним потребама и да су 34 то, такво, више-мање _ жалостивно стање ствари углавном грешници и кривци „хладни“ композитори типа Стравинског или Шенберга 'а на ре-
повима њихових збиља тешко оспо-.
ривих изражајних снага, разуме се, младе „усијане главе" : још: непризнатих савременика, експериментатори, модернисти, новатори, преносиоци туђинских утицаја, поборници „нама туђе стварности“, декаденти и шта
још све не. .. ;
« . ч ђ .
Но, зачудо, у протеклој музичкој сезони Београда, у програмима Беотрадске филхармоније, _ изведен је
двадесетог дела свег оног да-.
ппак, низ савремених музичких дела, као што су: Варијације на тему Франка Бриџа од Бенђамина Бритена, Шенбергова Камерна симфонија, величанствени Хонегеров ораториум „Краљ Давид“, Концерт за дувачки оркестар Стравинског, Хиндемитова симфонија „Сликар Матис“, киклопска кантата „Симфонија оријента" нашег неупоредивог Јосипа Славенског, Концерт за клавир и оркестар Дарнуса Мило-а и две прегнантне, садржајно актуелне симфонијете Душана Радића и Енрика Јосифа (друга, нажалост, без своја два последња става); оркестар Дома ЈНА приказао је _Бритенову „Симфонију Реквнем“, пет Хиндемитових комада за гудачки оркестар (два еклатантна уметничка документа света данаш. њице), и Шостаковичеву прву симфонију; камерни гудачки оркестар из Аугсбурга извео је језовиту антиципацију ратних ужаса, __Бартоков „Дивертименто за гудаче“ – („разонодну“ музику колико су иБетовенова симфониска скерца — „шаљива'!); квартет Дролц из Берлина дао је трећи Шенбергов гудачки квартет, опера Хрватског народног казалишта из Загреба гостовала је са изванредном Бритеновом „Лукрецијом“, Моник Хас из Париза ослободила је демонију рафала и горких грчева У седмој клавирској.сонати Прокофјева а једна малена група наших младих уметника музичке репродукције реализовала је „Списак“ Душана Радића и „Исечак“ Енрика Јосифа, два камерна вокално-инструментална делца која су већ данас, тј. тек што су створена и приказана, постала класична у овом роду нашег стваралаштва, и која ће то остати, — осим ако нам зла судбина не буде досудила да тотално отупимо и оглувимо
живота, — макар се оба ова два мла(Наставак на другој етрани)
„за све оно што је у музици а мила |
После недавне изложбе у Паризу, У талерији ВЕЈЛ француска штампа објавила је неколићбо осврта из пера познатих критичара.
„Пеђа веома 6рзо напредује од последње из. ложбе у септембру – 1952 год. Сликар је изгледа достигао много строжију синтезу него прошли пут. сачувавши свој квалитет спонтаности. Он воли да слика град у светлим интонацијама, , са честим слагањем и _гомилањем боја. Сада се креће у све ту чаробног који је веома заводљив. У акварелима је постигао слободу коју раније није имао“. -
(Те Согађа!", 10 маја 1954)
„Париз је инспирисао Пеђу, славног југословенског сликара и усвојено 8 Ф»ранцуза, пејзажима ко. | ји су мање документи, га ф више пластичне | чароли“, је. Париз је прва материја овог уметника који се удаљава од света ствар“ ности. Његово небо сиво као бисер, његова кристална светлост, његове градске перспективе у његова архитектура, чине основу његовог сликар ства. Али оно што га'ин-
спирише, то је уствари душа џариза. · Пеђа црта бојом. Његова сликарска
фактура рађа живот и лепоту.: Она прожима 'мотиве. Она их осваја и прославља. На пите паоји Пеђа интерпре- | риз 10: град преплављен светлости. Ова светлост, пак, није никакав ефекат осветљења. То је; пре свега, једно Унутрашње зрачење и једно годбојно зрачење. Неколико азота. ПН оплозивном _ рукопису = (9.68 МЕ
Разговор ба Миланом Богдановићем потаретседником Савеза књижевника Југославије
У БИТНИМ, СУШТИНСКИМ
СТВАРИМА С
0 ЗАЈЕДНО
Разликујемо се углавном у гледањима на средства како изравити оно што се осећа и мисли
утвара пи РЕћ
Извршни одбор Управе Савеза књижевнижа Југославије, жао ацто смо већ тисалм, организоваће у октобру 0,2. ванредни троштрепи Пленум Управе Са» веза књижевника _ Југославије, на коме ће бити, у рефератима % корефератима, _третиран читав низ најважнијих проблема која задиру у суштичу књижевног живота, наше земље.
Поводом сазивања 0овог Пленума, уредник Југотреса обратио. се Милану _ Богдановићу, тоттретседнику Утраве Савеза књижевника Југославије замолио га да му одговори на неколико титања.
Је срне
Да. ли бисте, друже кажете о тпобудама које су Управе Савеза књаиасевнижа2
Из већ објављених података могли сте видети која ће бити главна садржина рада проширеног Пленума Управе Савеза, то јест, које ће све теме тај рад обухватити, Међутим, питање како смо ми тај Пленум замислили, из којих побуда смо сматрали да га треба сазвати, тражи нешто шира објашњења, Ми смо, наша књижевност, наши писињ, већ поодавно, као што знате, изишли из фазе тзв. дириговања литературом преко политичко-државних фактора. Ја кажем такозваног ДИ риговања, јер ни у оно доба пре неколико година, ако се погледа У суштину ствари — и ми то. данас можемо мирне душе рећи —, дириговања код нас у пуном смислу није било, није га било у облику У коме се најпотпуније практиковало у Совјетском Савезу, и како се и даље још практикује, и поготову баш данас кад се тамо јавља, чини ми се, нека врста рецидива “страхо-
тоттретседниме,
МИЛАН БОГДАНОВИЋ,
владе“ у књижевности и уметности уопште. Дакле, таквога дириговања у апсолутном смислу и виду Код нас није било ни пре 1948, а уколико га је уопште и било, јављало се у границама и мерама које су Условљавали сами закони револуције у пуном напону овога извршавања. А и од тих и таквих мера и граница ми смо се после 1948 врло брзо еманциповали. Писци су добили могућности за потпуно слободни замах у стваралаштву, и у погледу садржине и у погледу израза, И сасвим природно, јер се стваралачке смернице, темпераменти, замисли, начин давања израза својим побудама и мотивима, па и саме те побуде и мотиви од" писца до писца разликују и једни од других одвајају, н оно наше некадање књижевно путовање углавном на једном колосеку почело је да се рачва, да се разграњава. Да, писци су почели да
СНАШИ УМЕТНИЦИ У СВЕТУ | Француска штампа о Пеђи Милосављевићу |
могли нешто да нам авазвале сазив проширеног Пленума
тањима стваралачке
се у пупоме смислу инспиративно 0самостаљују, и од једног више или мање унисонога хора, ми данас имамо најпунију литерарну полифонију. Писци су се почели видно, одлучно, па чак и оштро да разилазе по многим питањима стваралачке књижевне теорије и праксе. Да се разумемо. То размимоилажење не задире у ону основну, садржинску суштину наше савремене књижевности: сам наш живот, принципи по којима се изграђује „основи на Којима се подиже и усавршава, соци“ јализам наше земље и наше ствар“ ности, разуме се, не долази У питање, И поуздано можемо рећи да у општој политичко-друштвеној 0ријентацији, поглавито кад је реч 0 оним нашим писцима који нису политички _ равнодушни, _размимоилажења нема. ; Али од тренутка кад почну да се отварају питања како стварати, шта узимати у опсег својих садржаја, којим процесом их изграђивати, који им израз дати, настају диверген= ције и размимоилажења, Ту се чак јављају извесна теоретска неслагања, која добијају облик све видни“ јих супротстављања, и све гласнијих. И наша књижевна полифонија постаје помало и нека врста какофоније. Гледишта се сукобљавају много више неголи што се обја» шњавају и пречишћују. Тај помало хаотични начин сударања у области књижевне стваралачке. теорије тражи да се подведе под неке законе реда, да, се утишају звекет и граја борбе, а да се чују разлози и 0правдања за што се ко бори, да се одреде схватања, али и да им се од
| мери вредност и снага, да се ситуа-
ција у нашој литератури уочи У делини, али и да се проучи, анализи ра и процени, и да се, на тај начин, створе, могућности за неке закључке. У овоме су садржане и побуде. из којих је овај Пленум и сазван и разлози зашто је сазван, у
У ком виду ч на, којим титањима постојим борба мишљења „међу књижевтицима м да ли се "може говорити 0 ктмосевним фронтовима код нас2
Где има видних, манифестних размимоилажења међу писпима по пикњижевне про блематике, и где су та размимонла-
жења углавном усмерена у два правца, природно је да се појам фронтова сам код нас говори о два фронта у књижевности, им, могао бих рећи, уошште у уметности. да је то прилично упрошћен гледања ност, данас писце код нас на “реалисте“
собом намеће. Тако сен
Али ми се чини начпн ствар-
него поделити
на нашу књежевну Ништа лакше
ЦЕЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ: ПОГЛЕД СА ЛУВРА, УЉЕ (фото Душан Станимировић, Париз
и “модернисте“, јер се разилажења некако у та два смисла углавном и обележавају. Али уствари, има ту далеко више сложености него што Гсе мисли, и пуно секундарних. ака (Наставак на другој страни)
и његов пејзаж се сређује као арабеска. Његове боје су свеже и радују око, као да је за њега пролеће вечито“, („ге Сомглег де Гуоп", 18 маја 1954)
стора Барока са јадранских обала, чији је таленат скован од вечите младо-
сти и аутентичности“. . („ре Репите", 1 маја 1954)
»" „Пеђа употребљава боју са срећном
ноншалантношћу, са неколико потеза