Književne novine

У СУШТИНСКИМ СТВАРИМА СМО ЗАЈЕДНО ет

(Наставак са прве стране) тако могу да кажем, раздвајања У чаквиру сваког од ових “фронтова“ посебно узетих. Појмови су пепречишћени и свако их тумачи и примењује у суштини на свој начин и према својим мерама и културе и талента, Са правим талентом и поУзданом подршком У култури по сами ти појмови — "реализам“-“модернизам“ — губе од своје оштри-

не, од своје, могао бих рећи, ис кључивости. Уосталом, јесу ли то баш такза

разилажења, да би се о фронтовима могло говорити, Кад се каже “фронтовИ“, претпоставља се дубоко, коренито, апсолутно размимонлажење, до противништва, до непријатељства, размимонилажење по свима стварима и у свима консеквенцама. У животу, у његовој прокси, “фронтови“ су међусобно непомирљива ствар. Никаквих _ додирних — тачака не би могло бити између, на пример, фронта фашизма и фронта напреднога света! И управо су размимоилажења најдубља у најважниЈим стварима. А у случају ових наших двеју књижевних група, у најсуштаственијим стварима је све у додиру, у сагласности, могло би се рећи, Размимоилажења су, као што сам већ рекао, углавном у гледањима на средства како изразити оно што се осећа п мисли, којим стилом, којом експресивном гпроцедуром остваривати садржаје,

Борба мишљења, дакле, постоји. Али она не задирг у оне дубоке животне и друштвене суштине које дају обележје нашој данашњој стварности, Не сукобљавају се идеје за социјализам или против социјализма, за монархију или за републику, за мистику или против ље, нити се јављају шовинистичко-антагонистичка расположења нетрпељивости међу писцима. Дискусија ни диспут, чак, воде се око начина како ће се оно што је садржински заједничко, суштински код свих исто, што убедљивије, што стимулантније, што ефектније изразити и остварити. За “модернисте“ се ред. лизам, на пример, ослања мало су“ више на традицију, у извесном смислу им је “конзервативан“, па према томе недовољно кадар да са пуном смелошћу и свежином казује наше данашње животне суштине. Реализам им је више или мање укалупљен, избледео, похабан као одећа за литерарну преокупацију данашњице. “Реалисти“, опет, мисле да је снага уметничког израза у његовој продорности, у одјеку који мо“ же да постигне, У моћи да буде широко појмљен и схваћен, да утиче без одбоја од оних којима је упућен. “Модернисти“ кажу да конзерватизам у реализму може да испили и конзервативну идеју. “Реалисти“ узвраћају да “модернизам“, не гујући нејасно, мутно и магловито, у изразу може да заметне клицу мистике и анархије, да буде камуфлажа за регрес, и да фаворизује елиту, а потцењује множину. И тако даље, Борба мишљења у нашој књижевности углавном води се око проблема ове весте.

Шта се може очекивати од Пленума на плачу усклађивања уметничких схватања наих књижевника2

Свака животна ситуација која се |

сударом извесних супротности замути и компликује, која се претвара више или мање у нешто хаотично, тражи да буде прочишћена. Нужност тога прочишћавања ствари У нашој савременој књижевности се, тако рећи, императивно наметнула, И фолитички фактор у нашем животу је њоме морао да буде покренут. Политика данас више не диригује уметношћу „али се ниуколико није њоме дезинтересовала. То су сасвим природно показали и У Конгрес СКЈ, као и Ш и МГ Пленум његова ЦК. Они.су врло активно манифе: стовали пажњу коју политика по клања литератури и уметности уопште, као и бригу за прилично несређене прилике у њима. Много шта је тачно и јасно констатовано, али ништа није одлучивано. Никаква упутства, а још мање директиве нису на њима формулисани, И то и не би била ствар политике, Али је врло значајна чињеница што се она показала врло будна у питању наше уметничке проблематике уопште, јер се доиста уметност и политика не могу развести, Па према томе и став политичког фактора не може бити директиван, али треба и мора да буде у извесном – смислу стимулативан за уметника, који, међутим, у области уметности има сам да одлучује и да суди.

И управо то би имао и бити циљ овог Пленума: да се тачно и гласно постави да у уметности уметници и-

5

одмеравају и да просуђују, да сами себи буду меродавни, Овакав један општи састанак најугледнијих књижевника, коме ће посветити пажњу и уметници из других уметничких области, тачно ће показати колико смо сви сагласни у ономе што мам је заједничко, у својој социјалистичкој вољи и енергији, А озбиљном, широком, обухватном дискусијом по свима проблемима где настају наша размимоилажења, потражићемо начина да се ствари прочисте, да се изврши одмеравање наших супротстављених разлога, да се подвеле под хармонију све што је почело да се хаотично замућује. И то првенствено са циљем одбране квалитета, јер управо баш неквалитет врло лако просперира тамо где завлада хаос.

Пука случајност је хтела да, отприлике у исто време кад ће се имати одржати овај наш Пленум, бу“ де сазван и Конгрес совјетских лисаца. То је случај, али могао бих рећи и срећан случај у неку руку. Мислим да ће се већ и у самим начинима како ће се ствари поставити и како по њима одлучивати и тамо и овамо, јасно видети колике дубоке разлике постоје између наша два животна система; и колико код нас у области уметности доиста има најпуније социјалистичке слободе,

Јер ни овај Пленум нашега Савеза неће ништа закључивати у виду неких упутстава и наредаба, Као ни конгреси СКЈ, нити његови пленуми, нити икоја државна комисија или савет или секретаријат, тако ни Савез књижевника Југославије не може издавати никаква наређења литератури. Овде ће вредети снага аргумената и она ће бити убедљива. Сви реферати и целокупна дискусија којом ће бити испуњен овај Пленум публиковаће се и пружити и јавности да и сама просуђује. Осим тога, овај Пленум је само припрема за један општи Конгрес уметника који би Савез књижевника желео да се сазове у што скоријем времену, И кад се у тако широком облику, пред толику свест и савест како уметника тако и јавности слави на теразије расуђивања снага и тежина свих аргумената, немогућно је да снажније и теже не претегне и не постане убедљиво, па онда на извесан начин и меродавно за све. То, ето, ми очекујемо да постигне» мо на овоме нашем ·Пленуму, нли да бар упутимо ствари у правцу да се то постигне.

Прил

(Наставак са прве стране) да аутора више и не дотакла нотне хартије, (узгред буди речено, у Јосифовом случају могло би се то зло и догодити, ако само он однекуд не би смогао довољно снаге да се, људским поносом, опере од ркотина које су ту недавно на њега сручене из стручног музичког листића, уживаоца материјалне помоћи самог 9• дружења композитора Србије). Композитори и њихова дела, која су у овој несистематизованој и летимичној смотри наведена, не претстављају, разуме се, никакво стилско ни музичко-језичко јединство, али им је свима једна — мислим, битна — црта заједничка: њихов дух, њихов основни емоционални тонус, васпостављен самом тонском структуром сваког од ових дела понаособ (а у крајњој инстанци, наравно, и сам идејни смисао тих композиција, онај који консумент може открити и фор“ мулисати, ако је и кад је уочио битна својства мисаоне „атмосфере“ из чијег је широког круга тај емоционални тонус дела једино и могао настати) — тај, дакле, базални осећајни дамар и пулс ових музичких дела никако није ни класицистички ни романтичан, па све ако се и не би могло тврдити да је манифестно антикласицистички, са пуном сигур“ ношћу се може рећи да је — антиромантичан, И зато, упркос чињеници да је , у квантитативним оквирима. целе протекле музичке сезоне, поворка тих антиромантичних _музичких творевина заузела једно сасвим скромно, управо незнатно место, сама њихова појава, само њихово присуство у програмима наших симфониских, камерних и солистичких концерата одрешито и одлучно сведочи о незадрживом процесу избијања музичко-језичке слике наше епохе на површину самосвести и идентификације духа те наше епохе у његовом специфично музичком оваплоћењу, у његовој музичкој, тонски сликовитој _инкарнацији и материјализацији. Они који су тражили места савременој музици у савременим концертним програмима и на музичкој сцени (а међу њих и писац овог чланка спада), могу тим стањем ствари донекле бити задовољни.

1 4

СЕМ у ог апол

савремене музике

Међутим, ако већ чинимо осврт на ту протеклу музичку сезону као на целину, Као на акумулацију изражајног интензитета заиста веома разноврсних музичких садржаја (емоционалних и латентно идејних) У калејдоскопу, у текућој траци десетомесечне изложбе, десетомесечног показивања и приказивања, у вре менским етапама, читаве једне стране културне историје старе и нове Европе (чији смо и ми духовни Синови, паралелно са чињеницом да смо њени периферни а у неку руку и „јеретички“ становници), ваља стати и остати на основном проблему читавог музичког живота наше средине, на проблему за који бих ја себи допустио да га овако формули“

| Павле Стефановић |

шшем: треба ли да се помоћу музике уљуљкујемо у слатке, мекушне, из прошлости заостале сањарије и небулозне, чезнутљиве уздахе за жуђеном драгом одн. за уздисајно призиваним далеким драгим, или је потребно (тј. допуштено, тј. могуће, тј. на линији стварног живота целисходно) да се и путем музике, путем естетичких доживљаја које је И она (као и све друге уметности) У стању да нам приреди, чврсто држимо своје тврде муке, своје истори“ ске нужде, своје унутарње, душевне, балканске и тиме људске аутентичности, Конкретније и мање апстрактно говорећи, овај проблем, који сматрам основним, уствари је проблем наше отворености, смело“ сти, искрености, крваве конфесионал. ности (у смислу Жан-Жак Русоовог аутобиографског списа). А у име те смелости и отворености, ми бисмо морали бити спремни да саслушамо сваки и свачији глас, сваки _ крик, сваку стрепњу и зебњу, сваку искрено исповедану грозницу, насладу, заблуду и трзавицу. Управо зато мотрамо пледирати за чупање завоја са рана измучене старе Европе, за 0творено суочавање са њеним сумњама, блудњама, . потиштеностима и фантасмагоричним (можда и агонич-

ним) криковима, пуштаним и музи-.

Још један превод »Тао Те Чинга«

„Тао те чин, класично дело древ= не таоистике о чијем настанку и ауторству европски синолози воде дуге и заједљиве препирке, претставља књигу која се најчешће преводи са кинеског, Захваљујући многобројним преводима у којима се појам „тао“ тумачи сваки пут на други начин, чита лац се не може ослободити утиска да су у питању различити оригинали. Они који у сваком контексту где се тај појам јавља преводе „тао“ са „друм“ или „упут, што је уствари његово своде добар део књиСами кич

прво значење, ге на обичну бесмислицу.

нески таоисти, тумачећи тај појам, означавали су га фразама као што су „ву чи“ (Апсолутно), „ву минг чи

т'о“ (Безимена Једноставност), „таи чи“ (Велики Први Узрок), „и ч'и“ (један Дах), и „и“ (Једно).

У „Тао те чингу“ („Књизи пута и врлине“), која се ових дана појавила у Лондону у преводу професора Дајвендака, аутор преводи „тао“ у читавој књизи као „пут“. Према његовом тумачењу, „тао“ није ништа друго „до процес промене и рашћења“, и он се тог гледишта придржава доследно упркос томе што се у самом „Тао те чингу“ на више места тврди да је таоб Једно и Непроменљиво. У предговору свог превода професор Дајвендак каже да је његово гледање у суштини

Вилијам Ф

х

(Одломак из романа „Јека ц помама“)

АД САМ подигла руку још увек могох да осетим ис• прекрштане гранчице и траву како ми пали шаку јадна Квентин лежала је ослоњена на лактове са рукама обгрљеним око колена никада то ниси чинила зар не шта чинила шта ово што ја имам што сам ја учинила. да да много пута са многим девојкама тада сам заплакала њене руке ме опет дотакоше и ја зароних очи у влажну јој блузу онда се пружила на леђа гледајући преко моје главе у небо видела сам круг белине испод њених зеница отворих нож сећаш ли се дана када је мама умрла када си села усред воде у гаћицама да принела сам врх ножа њеном грлу ни један секунд неће бити потребан само секунд тада могу да учинимМ своје могу да учиним своје тада добро можеш ли сама себи то да учиниш да оштрица је довољно дугачка Бенџис је сада већ у кревету да |

истоветно са оним кога се у свом преводу држи др Артур Вејли. Међутим, иако др Вејли појам тао преводиу почетку са „пут“, он је већ у два-

десет и петој глави (а књига садржи осамдесет и једну) присиљен да се тога одрекне, и у једној фусноти каже: „Одавде па надаље употребљаваћу кинеску реч тао уместо пут; тиме ће се избећи многи неспоразуми“,

Према мишљењу рецензента лондонског „Тајмса“, превод професора Дајвендака, упркос обиља филозофских примедби којих је у књизи више него самог текста, даљи је и духом и значењем од ранијих превода „Тао та чинга“. Дајвендекова књига је, каже рецензент, можда интересантна једино за филолога.

окн

ер:

ни један секунд неће бити потребан гледаћу да те не боли

добро

хоћеш ли да затвориш очи

не тако треба да га гурнеш јаче

прислони руку уза њ

али она се није ни макла очи јој беху отворене и блуђаху преко моје главе у небо

Кеди сећаш ди се како Дизлеј викаше зато што су ти гаћице биле блатњаве

не плачи

не плачем Кеди

гурни га хоћеш ли

желиш ли да то урадим

да гурни га

прислони руку уза њ

не плачи јадна Квентин

нисам могла да престанем она ми привуче главу на своје влажне и чврсте груди могла сам чути како јој срце куца час брже час спорије сад не лупа више и вода је жуборила међу врбама у тами и мирис козинца надирао је ваздухом моја рука и раме бејаху спљоштени подамном

шта је то шта радиш

мишићи јој се скупише дигох се

то је мој нож испао ми је

она се диже

које је доба

не знам

Сестре

земљи

тамо могла сам да миришем њено влажно рухо доживљавала сам је тамо

демо

време

ли смо се уз брдо цврчци су замирали пред нама

испустити нешто па онда мораш свуда около да тражиш

стрчала у сиво небо онда с да дрвеће над

да престане

дрвећу она се упила У мене одвојила се за тренутак јама је била црни ожиљак на сивој трави опет се упила у мене погледала ме је одвојила се дошли смо»до јаме

· мају да решавају, да дискутују, да "ни РА Е

огији

ком повремено, у празна и равнодушна небеса над њеном (и нашом) кором земаљском. Управо зато морамо бити упознати са свом музиком света који грца и јеца, света који, по речима древног римског Луција Анеја Сенеке, „ништа више не жели и ничега се више не боји". Сасвим конкретно говорећи, враташца која смо током протекле му» зичке сезоне савременој европској „декаденцији“ _ само – отшкринули, треба, током следеће музичке <сезоне, широм отворити, Јер, у њиховом сводовитом отвору, у ваздушастој рупи њиховог порозног и пробојног

простора, са једне, са оне стране, стоји свет Виториниа, Хемингвеја, Кафке, Томаса Мана, Жида, Вулфа

и Фокнера, свет Бартока, Хиндемита, Стравинског, Онегера Месиена и Бритена, а с ове стране, законито условљени, историски одређени, самоникло настали али и светским везама оплођени свет Славенског, Шу-« лека, Радића, Јосифа, сасвим младог Марковића и толиких других који тек клијају, расту и, на темељима једног новог искуства, једне – нове друштвено-историски условљене свести, тек се освешћују, буде ин поносно усправљају

Ја не кажем да је типична духов= на оријентација савременог човека исцрпена ставом ироније, неповерења, поноситог усамљеништва, д• презности њ гађења пред баналношћу (у коју првенствено спадају папагајски понављана „општа места" друштвене етике, политике и прак“ тично-филозофске, — пословично-сене тенциозне афористике), али тврдим да су и те компоненте психике чо+ века данашњице законито и нужно произашле из тешких сломова толи“ ких идеала, затрпаних авионским бомбама, које су пре једне декаде немилице сејане и на ћелаво теме измученог човечанства (од стране самог тог човечанства) – сручиване, Музика света записала је, као ТИХИ а осветнички Пимен Мусоргског, кр“ ваве истине века на чијим се раздешеним слабинама, у бурама стварно“ сти, њишемо. Са тим сасвим неромантичним истинама хоћемо и треба да се суочимо, и у музици, и да њи+ ма глас своје животне емпирије, глаб наше, балканске, југословенске му= зике придодамо.

Горду смелост једног таквог хтења' протекла музичка сезона није имала, упркос компромисних _ концесија духу доба, које је, како смо већ рекли, полутански, делимично, без мало да не кријумчарски, срамежљи“= во И, ипак, унеколико, учинила,

3. ЏУМХУР; ЦРТЕЖ

устала је на ноге липала сам по

идем остави то могла сам да је осетим како стоји

сигурно је овде негде пусти можеш га наћи сутра хај-

причекај тренутак наћи ћу га бојиш се

ево га био је управо овде читаво

био је хајдемо устала са ми пошла за њом успе-

смешно је како можеш седети и

сиво је било сиво са росом која је

Доврага и тај козинац желела бих

некада си волела његов мирис прешли смо врх и пошли путем ка

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 5 АВГУСТ 1954

/

Таљ

ла