Književne novine

(Наставак са шесте стране)

ке једног, у суштини, романтичног тезе који и кад је дат племенито, Пе беј и провинцијски, дубоке преломе изгледа да за сад У томе не можемо очекивати али се сигурно може доста УЧИНИТИ постепеним и тактичним. захватима, тако По на представама Пе ца и. можда нају 1 кијама Владе Хабунека („Позив у дворац“ од Ануја и „ЛеМо епа Ри) е с те стране очекује од. младог ансамбла Загребачког драмског казалишта, које је и оријентирано, на савремени репертоар, а с временом би, ако се буде добро развијало, могло донијети. и нешто квалитативно ново, не само у опћем, већ споменутом евролском смислу, него и са гледишта Једног заиста револуционарног. прилажења театру за потребе и схватања социјалистичког друштва, Резултати, постигнути на западу у стварању новог театра за масе, особито оно Жана Вилара, дају на том подручју већ довољно – конкретног, чисто сценског материјала, као ослонац и полазну точку.

Између 11 драмских комада, приказаних у прошлој сезони, домаћих Дјела је било више од половице (6), што је по броју повољно, али је некако још увијек представљало као другоразредни дио репертоара. Од старијих дјела обновљена је драма Милана Огризовића „Хасанагиница“, за широку публику, која је заиста радо гледала овај романтични – комад, затим „У позадини“ од Мирослава Фелдмана, комад који је такођер доживно знатан број представа и био коректно, ма да више са ру= тином изведен, а обновљени су „Господа Глембајеви“, на брзу руку, као најслабија представа сезоне. Од нових домаћих дјела, почетак сезоне био је обиљежен критиком Кулунџићеве драме „Човјек је добар“, која је затим скинута с репертоара, а при крају сезоне дат је изван предбројке, што. значи помало као пасторче, нови комад Ервина Шинка „Страшна срећа“. Сенечићева лака комедија „Логаритми и љубав“ била је написана специјално за прославу популарног Аугуста Цилића, Међу старим писцима на репертоару, догодило се да су превагу однијели Енглези, од Шекспира преко Удјлда и Шоа до најновијег Ретигена, док је од Француза приказан само савремени Ануј. Промјене у управи иза» звале су и неке промјене у репертоару, који је У том дијелу накнадно обухватио нека мање комплицирана или мање репрезентативна, али' ипак интересантна пјела; као' што су Ануз= јев „Позив у дворац“, Ретигеново, „Дубоко плаво море“ и Шоов „Цезар и Клеопатра“. ·' Ма а

Може се очекивати да ће Слиједећа сезона дати одређенију физиономију загребачком казалишном животу, специјализацију ин такмичење између три постојећа театра, нарочито поновним отварањем Малог казадишта, које је читаве сезоне због рестаурирања остало затворено, што је знатно одгодило старт Загребачког драмског казалишта. Треће загребачко казалиште „Комедија“ било је врло активно ове сезоне и апсорбирало је знатан број казалишне публике, нарочито оне нове, великим бројем изведаба комедија, лаких савремених комада и оперета. Ово казалиште је осјетно напредовало посљедњих година, драмски репертоар му је добио литерарни карактер, са кулминацијом у првој, релативно пролазној постави Шекспира на његовој позорници – („Веселе жене Виндзорске"), За даљње подизање квалитета представа били би му потребни бољи редатељи.

ДР ЗАТКО МАТЕТИЋ

ПЕЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ; ТРИУМФАЛНА КАПИЈА, УЉЕ (фото Д. Станимировић, париз) пена сади

Андре Базен;

Личност Рене Клемана, једног од најизразитијих међу младим француским филмским редитељима, најбоље илуструје смену филмских генерација, индиректно догађајима од 1940 до 1945 године, За разлику од Бекера, Бресона, Клу-. зоа, који су попуњавали места испра-

жњена изгнанством или смрћу најве-_

ћих, Рене Клеман, који је пре радио искључиво на документарном филму, приступио је играном, уметнич= ком филму тек после ослобођења. Он је „најпослератнији“ међу најбољим француским режисерима, Под тим подразумевам да је Клеман остајући, можда, савршено веран фран цуској традицији, најпотпуније раскинуо са предратним временом и његовим засењујућим узорима — за њега се свакако не може претпоставити да би могао постати оно што јесте без страшног искуства рата. Овом склоношћу и без сумње тиме што се формирао на документарном филму, Рене Клеман је схватио ауторитет чисте стварности, реадности као једне одређене вредности. Отуда се његов реализам радикално разликује од познатог „црног реализма“, који је био понос француске кинематографије од 1936 до 1989 го-

дине. То не значи да реализам Рене Клемана носи у себи више оптимизма, али је сигурно да је објектив нији и да је лишен сваког романти зма и митологије,

На који начин се та предност коју он даје реалности, чистој стварно“ сти, код њега комбинује са једним скоро Картезијанским смислом за строгу интелектуалност (одакле про“ истиче доследна економија у струк-

СТИЛи Р

проззроковану.

тури слике — економија која понекад иде и до прецизности) то је Ре-

не Клеманова тајна.

[а

РЕНЕ КЛЕМАН УВОДИ ВРИЖИТ ФОСЕЈ, МАЛУ ПРОТАГОНИСТКИЊУ из СВОГ ФИЛМА. „ЗАБРАЊЕНЕ ИГРЕ“, У ТАЈНЕ ФИЛМСКЕ ВЕШТИНЕ

Стрводеров сан

(п

ОЊАВ, издужен као вре-

ено, руку као у грдна мајмуна, у постављеном хашњетку: и ватираним хлача», ма какве носе играчи рагбија, теглио је чворидвате ноге У чамцима од чизама,

Све улице у предграђу виђале су га како пролази безвољан, упола спуштених капака испод чуперака накострешених обрва. С

Није више претстављало задовољ“ ство бити стрводер. Ниједног случа“ ја беснила, чак ниједне џукеле-мелеза да човек улови. Замка прислоњена уз раме толико је пропала да је личила на кочијашки бич, упркос сјајног гвозденог ланца, у

Пасјалук. Сусретао је понеког пса бескућника као што је и он сам, и срце му није допуштало да се поврати од тог очајања. Приближавао би му се какав размажени вучјак који је побегао из салона своје господарице, Но, није му се исплаћивало да га отпреми у кафилерију, па да га види после како се победоносно враћа у дрхтавим, спасоносним рукама.

Понекад није могао да одоли искушењу и, уместо да употреби замку, ударао би их ногом не би ли се искалио.

А и зашто да се човек качи са ме“ лдезима и псима луталицама»

%

»

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ «% ЧЕТВРТАК 5 АВГУСТ 1954

Р И по В ЕтК

Али овако се није могло издржати: пасји живот.

И једног“дана је углачао ланаш овлаш је прешао лаштилом за ципеле преко дршке своје замке и отишао у иностранство.

Штета што је већ узео карту, иначе би се зауставио на пола пута. Пролазећи возом, виђао је нове и занимљиве псе, све црне, потстрижене длаке, великих и сасвим окру“ глих лубања. '

Псе које би било право уживање стрпати у замку. Били су то нека-

| Ерос Секви |

дашњи пен, дотерани, који су му подгревали младеначке страсти. Имали су подмукле њушке и уједали су насигурно када су били сигурни да је с тиме сагласан господар. ,

Било је ипак боље што је воз продужавао пут: ионако му тамо не би дозволили да лови бесне псе,

Ипак, присетио се да још није завршио посао, било је још толико тога да се уради,

Претресао је планове за акцију, и у дугим часовима дремежа, уљужкиван труцкањем воза, видео је вадовољне и веселе људе и сви су! се

смехивали жему, који је аслдбодио људе од беснила.

Један мало јачи потрес бацио та је у крило неког путника и отргнуо га од последњег осмејка захвалности. Био је стигао.

Тако велик град, са толико метежа ситног и изгладнелог света није замишљао чак ни у сну. %

А није знао ни како да почне свој занат, Било је тешко погодити где треба и бити сигуран да ће човек

· бацити омчу управо на бесне псе;

могао је да ухвати рог уместо свеће. Био је већ незадовољан и зловољан од лутања дугим и препуним улицама, кад ли допре до њега, као талас гласова, нејасна и неспокојна цика. ; Убрзао је корак. Није било никакве сумње, пасја цика је долазила из оке велике раскошне палате, | Неко други то не би докучио: али он је одмах нањушио дивљач и разабрао међу понеким људским гласовима кевтање многих животиња, Стражари му ништа нису рекли; и он уђе, Пошао је у правцу граје, прошао дворане и салоне и зауставио се пред једним вратима. Скинуо је са рамена свој алат и наместио замку на готов с. Набрекнуо је груд“ ни кош, напео мишиће. Ударац раменима о врата — и био је унутра,

4)

Какав зверињак. Луксузни пси, пси — парије. А, поврх свега, савремени пси и средњовековни пси.

Еглески сетерси, високи преко једног метра, веома отмене као гавран црне боје, прошарани дивним плавичастим мрљама. Мајушни пекинези, свилене длаке и затубасте њу: шке; страшни, окрутни и брахицефални булдози у друштву варварских дога. ~

Теранова пливачи и ужасни амерички мелези, сујетни, крупни као овчарски пси, а лагани као хртови.

И пудлице, и препеличари, и ловачки пси из свих земаља — и алзашки вучјаци, шиљатих ушију на истањеној њушци, са дивљачким сјајем у уљудним очима. И холандези, и данези фине пасмине, и неотесани аустраљијански пси. И пси парије пола вукови а пола шакали.

Недостајали су једино немачки а: лани које су збацили са власти ОНИ уралски.

И сви су лајали, и завијали и кев= тали да човек побесни,

Стрводер се заустави, занемео. У тај мах је приметио неколико љу“

ди усред лавежа паса. А они су гом'

_ворили, и говорили су тако добро!

да је он остао зачаран да их слуша, заборављајући на псећу жгадију,

· То су били људи, прави правцати људи. И видело се да познају псе; пошто су показивали велико стрпље ње; а бич су употребљавали тек он» да кад више нису мотли да издрже,

А тада су тишину пробијали цви“ лење и завијање, великих паса пари“ ја, док би мало затим луксузни пењ они који «у изгледа господарили, прихватали кевтањем, циљајући на неки плен који стрводер није приме“ ћивад, и искаљивали у режању“ беч што су морали да пусте кост.

Затим би се настављала гунгула„ А стрводер није зао шта да почне; јер је гледао ствари које никад није; видео.

Било је ту пољских паса који чу“ вају жито, бучних и плашљивих, и паса силеџија; било је ту паса нес срећника са железном опрлицом. око: врата, као у доба лена; а било је паса препредена и сасвим дресирана изгледа, који су успевали да насама~" ре остале; и на неки план су свака ко смерали, иако стрводер није у“ спевао да схвати какав је. | __ Но најзацимљивије му се учини то што су ови људи говорили и У име оних који су послали псе у овај метеж, вероватно због тога што низ су пронашли људе које би послали! или је, можда, то било због тога што су у њиховим кућама запове“ дали пси, ·

И штап замке све се више спуштао док звук ланца на поду не трже стрводера.

Требало се ипак одлучити. Иначе, због чега је дошао да тражи. пса управо у овом граду, отсеченом ре= ком медицинског имена,

Уто зачу како је један крупан мушки мелез почео да завија док су један крупни алан с оне стра“ не Океана и један елегантни енгле= ски сетерс вртели задовољно репом — и није дао људима да продуже, који су говорили праведне ствари, као људи, и говорили су у име оних који нису хтели да заваравају лраж зним надама.

Обузе га такав бес да је шчепао замку за крај и спремао се да почне да дели снажне ударце насумце, кад ли му сину у глави. Тако, дакле! Све је то била организована хала» бука!

Тада виде јасно да су два или три незајажљива и грабежљива пса у“ прављала овим пасјим оркестром да људи не би. успоставили ред. ; "Била је ту нека позадина, нека сплетка против људи, (

Али било је јасно да су ти људи знали како стоје ствари, видело се такође да је њихова стрпљивост промишљена и да има подршку че» личних мишића, способних да јед“ ним стиском смрве читав овај чоч пор.

Разбешњавали су та ти пси и имад је жељу да млатара рукама и витла штапом, кад већ не може ланцем; тако би му годио један покољ паса навелико!

Али осети дух јединства са љу“ дима и не хтеде да их узнемирава, Поново прихвати замку, наслони је на десно раме, изиђе из дворане и седе на једну дрвену клупу у су“ седном салону, прислонивши лактбе ве на размакнута колена, стиснувши рукама слепоочице. МЕ

Стаде да чека и он, до границе стрпљења, да ови људи усправе пси» ма ноге,

И ако икад, ако икад устреба, био је ту спреман он са својом замком,

(Превела Н. поповић)у

ПВБ И Га у О Бре ТУ

ПОЛА ВЕКА НЕМАЧКЕ ЛИРИКЕ И ЊЕНИХ ПЕТ ЕТАПА

Пре извесног времена у Минхену је објављен избор из последњих пола века немачке лирике под насловом „ЕтитШТепез Равејл“. Ову антологију саставио је Ханс Егон Холтхузен, један од амбициозних песника послератне Немачке.

објашњавајући још раније свој „Програм младог песника“, Холтхузен је писао да „оно чему стремим јесте комбинација поезије и критике, каква се среће у највишем степену код Т. С. Елиота, Пола Валерија или Хофманстала. Притом ме у универзалној савременој мисли изнад света усхићује тачка у којој почиње да се уочава хоризонт нове хришћанске свести, са крајњег рта „позитивне“, то јест трансцендентално ограничене егзистенцијалне филозофије“,

Управо у томе се добрим делом и састоји инспирација која лежи у основи ове веома субјективне збирке немачке лирске поезије. Њена сврха је да покаже како је немачка поезија, упркос озбиљних еклипса у које је западала, ипак сачувала свој континуитет, !

У поезији својих земљака насталој између 1900 и 1950 године, ЖХолтхузен открива пет етапа за које није тешко наћи паралеле у другим књижевностима, Прву групу сачињавају Хофманстал, Ворхарт, Кароса, Макс Мел, Херман Жесе, Бергенгри::, Р, А. Шшредер, Биндинг, Бертрам, Вајнхебер и још неколицина другик: сви су се они непајали на класичним традицијама и

јавно или прећутно признавали за свог учитеља Гетеа („естетскот“ Гетеа). Дру“ гу групу претстављају појединачни песници које је из овог или оног разло• га немотућно сврстати у било какву школу или категорију, а који су каткад, попут Рилкеа, достизали европ+ ски узраст, Трећом групом обухваћени су песници „окренутости у себе“, ме-= ђу којима пре свега ЖХајм, Тракл, Штадлер, Верфел, Брехт и Готфрид Бен, У реакцију на ту групу, чак и пародирајући је у извесном смислу, јавља се четврта група сатиричних писаца (Стозвваа фсћтег) са Ринглнацом, Клабундом, Кестнером и Цукмајером, који посматрају свет кроз објектив горког _ разоч ења и друштвених патњи, · Пету и највећу групу чине песнићи који су преживели последњи рат или се јавили по његовом завршетку. Ево неких од тих имена: Леман, Бритинт, лангесер, Хаглштангте и сам Холтху-“ зен. Са другим европским поезијама њих везује незадовољство симболизмом и повратак реализму и свету обичних људи. Крећући се од апстрактног ка конкретном, они се задовољавају бележењем личних искустава пре него космичких именситета, и претпостављају самооткривање чепркању по непознатим мистеријама. У њиховим делима није тешко осетити сродност са седамнаестим столећем и

збрканом позадином Тридесетогодишњег рата; а и стилистички она су прилично блиска бароку.