Književne novine

Поз пева анд ге ЊВ атовива ни.

ИО

“

5 Е М Љси

Вода и крш

ГУМАН Синђелија, — човек

благих _ очију, болесних

груди, дошао је у Попо-

во Поље да лечи астму.

Овде је Медитеран, Игуман станује високо, на стени у коју је узидан прастари манастир Завала, Кашљуца игуман Синђелија, ломало се гуши, а сељаци, увек мало иронични, свакако, паметнији, _ кажу: „Кад влага састави небо и земљу, вратиће се игуман одакле је дошао.“

Али, није овде реч о игуману, нити о манастиру старом пет векова. Фреске су трошне. Лица светаца се не распознају. Са стропа падају комади лепа ретким верницима на главу. Није реч о невољи, нити о трошности стене. Манастир ће, мако је заштићен, пропадати. Реч је о људима крша, А ја сам их први пут видео са ове висине. Заправо, ја нисам видео човека. Видео сам његова поља, суху реку Требишњицу, корито бело од песка. И мене је највише вачудила слика: на мртвом дну — чамци, Велики чамци и весла У њима. Празни чамци. Изгледало је да су спремни да приме веслаче, Стајали су тако као да ће сад кренути, Манастир, необичан и таман, са пушкарницама и звонаром, остаје за нама. У његовом крилу света браћа чупају један другом браде и кике. То су оне страшне манастирске туче. Кад село стрепи: изгибоше црни. Крш ћути. А некад се закикоће. Одломи стену и баци је у провалију. Знам једног, има браду до појаса, а очи светог Петра. Сваке ноћи, пун вина, кида своју дрвену постељу. Ујутру је закива још већим ексерима. Одјекују Ударци. А село зна: отац Атиногора испашта своје бесове.

Мир светим људима. Реч има крш. — Ја сам, каже камен, највећа тврдица на свету, Дајем људима мало сијерка, помало кукуруза, понеки чокот и рибицу.

— А људи, питам, шта раде%

— Они — одлазе...

— Где одлазе људиг

— Пре рата у Америку, А сада свуд, само не “на своја поља.

— Ти си најстрашнија ствар на свету — крш!

— Слажем се. Али, када се удружим са водом, тек онда долази права невоља...

Камен је бео, па бела брда стиснула уску траку поља, Брда без жбуна, без воде, без путева, неће да се одмакну. Она су као лед. Узалуд их човек претражује. Испод камена — камен. Камен од врха до дна. Бела брда су огорчила човека. Он је почео да бежи.

— Моја је судбина, говори човек, да другима стварам добра. У Макарској сам подигао две њиве, Под Дубровником већ десет година дозрева мој виноград. Моји су бунари пуни свеже воде, али — ја је не пијем. Бунари су далеко, у Далмацији, Ако си видео црвене кровове испред Цриквенице, знај — моја их је рука подигла, Ја тешем камен на далеким друмовима. А овде немам друма. Ја одлазим. Довиђења! Чека ме посао под Хумом, Ударићу темеље новој сушници,

Човек је отишао, а ја сиђох у село. Зове се Равно. Верујте, свеједно је када би то било и неко друго село. Јер у Поповом Пољу нема

4

ПОПОВО ПОЉЕ У ЛЕТО...

разлика. Ова су села — Попово Поље,

Поред железничке станице, која нема шефа, јер је шеф у Завали, и још даље (за три станице шеф), има мало свратиште, Ту путник може да прочита новине и да за сто динара добије кајгану од два јаја са парчетом проје, која није данашња, већ, као и новине, прекјучерашња. У свратишту, подигнутом, можда, У време татарске поште, људи играју домине и пију ракију лозу. Домине су изгрижене, Али сумњам да их је изгризао зуб времена, Пре ће бити зуб неког безнадежног доколичара, Лоза помало мирише на стенице. Боја јој је бледа, сумњива, Људи, 0бучени у конфекцијска одела, навраћају разговор на једно једино, главно, увек актуелно питање:

Како издржати»

Људи грубих црта лица, отресити и речити, договарају се шта ће и како ће, У њиховим речима има безнадежности, неког тужног помирења са судбином. Потсећају на узалудне путнике, који су обишли све луке, али нису нашли оно што су тражили. _У. њиховим речима има горчине. Људи тешких шака и тврдих рамена, са очима које су давно изгубиле боју, почели су да не верују. Па, ипак, последња нада је остала. А да није ње — шта би, иначе, радили Оставили би куће и непоуздана поља. Кренули би негде. Далеко. Далеко.

— Код нас су поља необична, као да чита, проповеда високи старац, Треба да се појави човек од знања, од науке „и да воде упути у море. Подземне воде су замрсиле своје стазе, Велика река је кренула из Требиња али није стигла до нашег краја. Велика река је пропала у камену. Кад дође човек одмах ће отворити земљу да би сагледао подземни слив, И свакој ће води рећи: ти ћеш туда, а ти овуда, а ти онуда кренути. Великој реци олредиће правац к мору. После тога ће људи силазити у Поље, Тамо ће слободно градити своје куће. Наш крај ће постати чувен по свом богатству. — Ми чекамо, али време одмиче. Већ смо заборавили шта смо. Сваког месеца мењамо занимање. Био сам зидар, бунарџија, чатрњар. Радио сам као баштован, А једном сам с рибарима обилазио далека ловишта. — Договорио сам се са газдом да му радим док има видела. Увече је на грану маслине закачио фењер Копај, рече, ево видела!

— Заборавићемо да треба остати... а када и у децу уђе ово наше скитничко, опустеће домови, Неће бити Поповопољана.

— Само да дође човек, дизао је глас старац, :

Али, човек не долази, Чекају га и одлазе. Враћају се и питају: да ли се појављивао, Кад сретну непознатог, распитају: нисте ли, можда, ви тај и тај2 И, увек, добивши неповољан одговор, скупљају храброст да могу и даље чекати, А време не чека. Јуре дани, године. Више не знају да ли да верују...

Глас старца, као из давнина, потмуо, Његове руке не пристају да се одморе. Он чека човека. А речи дирљиве, дечје, гуслају овим сврати“ штем:

— Нама су обећавали да ће послати човека. Од знања. Човека коћи ће све сагледати,. И воде ће постати послушне и корисне...

Људи оживе. Очи им се подмладе, па лескају, Јер машта рађа слике и велике гроздове, За тренутак заборављају далеке конаке. Ускоро треба кренути. А друмови у неизвесност воде.

Чудан вилајет! Чамци у празном кориту велике реке,

Зашто стоје»

Кренуће ових дана... На точковима» Великом водом, човече. А где је водаг

— У земљи. Она ће се појавити. Велика река ће прво продужити свој ток. А онда ће се разлити преко корита, Грдна вода...

— Када вода у земљи осети воду у ваздуху изнад земље, рече старац,

— Када из пећине Вјетренице потече топал ваздух .

— Онда из рупа крену извори. Почне да пуца и да трешти долином. Одјекују брда као да је грмљавина. — Људи, поплава! Спасавајте се! Вичу онима доле људи са брда.

— Ударају звона. Стада беже уз стране. Ко се затекне у Пољу спасава се бекством.

— Некога однесе. Јер вода опкољава. — Хоће ли, Петре, за два дана наићи 2

— Неће, одмахне главом старац. Али до недеље ево ти је пред вратима. — Зато чамци чекају.

— Они су увек приправни,

— Изненаде нас воде, па у чамцима жањемо.

— Ја сам двадесет пута у чамцу дотерао летину.

— Сијерак смо жели. Кидалг само главице,

— Сто пута су .нам се коске оквациле.. .

И, тако, причама нема краја. И сви су разговори о невољи. А људи док причају немају смркнута. лица. У малом овратишту, у селу Равном, једног јутра, када је небо обећава ло кишу, а људи изгледали низ долину, учинило ми се да је време стало. Као и давно некад, људи су осећали: њихово Поље није — њи-

· хово, Њихово Поље је велика лаж.

Природа је лукаво заварала човека танким слојем земље. А под Тим слојем теку тамне воде, некакве си. ле их узнемире, па се узмуте, осиле, изроне и почну да пуне котлину.

Поље је велико. Пружило се од Хутова до испод Хума. Пажљив по-

о лако ће запазити тамни поа с жбуња који месецима лежи под водом, па је изгубио свежину, посивео, То је граница водостаја. Није Попово Поље увек Поље. Оно је често пространо језерско корито. Вода покрива оранице, Неће да истече, Па нема сетве. Узалуд сунце сија: огромну воду не може да исуши. Села су се дохватила висова. Ниједне зграде нема у низији. странама, као на великим, пловним рекама, водомери. Поповим Пољем у децембру могу да плове највећи прекоокеански бродови.

У близини је загонетно _Хутово. Није далеко богата Чапљина. _ На другој страни, уз реку, Хум, па Требиње, кога је Дучић украшавао статуетама. Хтео је да направи град музеј, па да Требиње пркоси Дубровнику. И Дубровник је на домаку Хума. Па, опет, човек се овде осећа усамљен. Један дан — доста. А како је тек људима крша! Мени се чини, овде је време као стари часовник, Ради, па стане; треба га продрмати да опет почне да куца.

— Били смо шверцери, рече човек са ожиљком на челу.

— Дуван>

— Дабоме. Ишло нас је по двадесет, Носили смо кратке пушке под капутима. Крш је ово, човече. Па све стазама — напред. До Сарајева. Све планинама.

— А кад наиђу финанси2

— Ми се притајимо. Ако нагазе — пуцамо. Буде мртвих.

Водили сте рат2

Права герила.

А смрт»

Увек нас“ је вребала. Кад пођемо ми се опростимо са својима. Ово је крш, човече. Најстрашнија је омрт на голом камену.

— Забранили су нам били и „пушилулу“. Хватали су нас и кажњавали за једну обичну савијену цигару. Узимали су жандари све, сем голог живота. Монопол је био једна велика лопужа.

— А робија»

— Било је и превише робијања.

Човек постаде мрк, Кочио се његов

"издужен врат. Неповерљиве очи до-

бише некакав чудан сјај.

— Реших једном да останем У Војводини. Све да претерам. Имао сам новаца, Али, земља вуче. Родна груда. И вратих се на ово осироче. Човек испружи руку и махну пут Поља. Шапну:

— Сироче...

И опет неко помену човека што треба да дође.

— Да ниси ти од те бранжег запита старац.

И У ЈЕСЕН

— Не, ја нисам инжењер. | __ Када он дође, почеће велики: Руди су по хиљаду пута слуша ли исту причу. Лица су им постајала блажа, Руке су чекале. — Штета што ти ниси бранже.

У еви је, заиста, било жао.

—_А планови постоје, рече човек с ожиљком на челу. Још је Аустрија обећавала. Сад би било. време.

Када оду воде, почињу сушни дани, Запали се камен. А, земља — као барут. Нема извора. Крајност замени крајност. Тада пресушују чатрње. Вода постаје највећа драгоцеА оИале су људи како је једном приликом тек ожењен младић Омер тражио воду да се окупа. Његова Есма га је чекала. Али воде није било у њиховој чатрњи. Било је то за време рамазанског поста. Несрећан је био Омер. Вера му није до“ звољавала да неокупан буде поред своје жене. А Бома, иако је волела Омера, много је веровала У алахове наредбе. Младић је био изван себе,

У његовом суседству затекло се У једној чатрњи мало воде. Омер је премишљао: да ли да украде једну канту. Он би и то учинио, м против алахове заповести: не укради! Али сусед, ко заинат, беше у дворишту. Чак је поред. чатрње наместио постељу да спава, Омер, најзад, реши да га лепо замоли,

И он му рече:

— Суседе, видиш, млад сам човек, Знаш шта је крв. Жена тек доведена. Молим те, позајми ми канту воде.

Сусед је био човек доброг срца. Забринуто је погледао узбуђеног младића. Па, ипак, вода је злато, не могаде да му изађе у сусрет.

— Знаш шта, напокон му рече, ево ти моје Мејре. Преспавај с њом, Она не држи толико до верских прописа. А воду не могу да дам. Ето ти моје жене... .

И било је тако. Сутрадан је село говорило: добро је учинио сусед. Јер вода је — живот. .

Ја сам разумео причу, Можда је мало необично. Неко ће рећи — неморална, Свеједно. Постоје одређене вредности. Постоји живот. А морал зависи од многочега!

Мени је одједном прирастао срцу добри сусед. Јер он је прави, највернији син крша.

У овом свратишту, док се Поље све више губи у маглици, ја сам почео да разумем људе. Постали су ми ближи, Разумео сам њихове снове. Зажелео сам да им брзо, врло брзо „дође човек кога чекају. Зажелео сам да из сваког камена по“ тече по једна чесма. И због старца, и због човека са ожиљком и због неког - новог Омера. Размишљао саме тачно је да је за неког земља мајка а за неког маћеха, И шта су криви Поповопољани да им је судбина доделила баш овај крај. Баш су срећни Шумадинци!

У свратиште је наишао учитељ.

Рече учитељ:

— Ја по сунцу одређујем време. Али, облачно је, па не знам колико може бити сати,

— А како држиш часове»

— Отприлике, Кад је сунце, по сенци. А овако — по возовима. Само ретко пролазе. И много касне.

Време одласка. Помислих на игумана Синђелију:

. Овај крај није добар за попове, јер народ не доноси. Народ нема.

Нема сада... али, доћи ће човек... И све ће бити друкчије... Само треба журити.., Јер време јури... Време не чека... А старац има још мало дана пред собом...

Због старца... и вопољана...

БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ

од те

због свих Попо-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 26 АВГУСТ 1954