Književne novine
|
ЗМИЈА И
НОСА
Душан Костић; „Зов лишћа"
(ИЗДАЊЕ
ОСТИЋЕВЕ лирске — тезе
своде се на таласасти сте-
плен резигнације — изазван
више као саживљавање са
__њом него као ослобађање
од ње. Извесна стилска раскошност,
помножена са свежим мотивским
предиспонираностима, само је тежња
да се уметничком облику прилагоди
непосредност сугестије, која је (чи-
ни ми се) неспутано дошла да по-
каже самосвојан профил свога ин-
тензитета. Невешт за експериментал-
не психолошке сижее, невешт у тра:
жењу сложенијег корена апстракт-
не концентрације утиска, Костић се
искључиво ослања на тиху природ-
ност лирског израза, на њено опипљиво треперење.
Неспокојство добија и вид мисаоне категорије и оно не разбија својом звуковном структуром садржајну непосредност теме. Равнотежа је видљива баш међу односима конкретизованих поетских сенчења, лишених архаично-изражајног скелета Узнемирење не постаје формални квалитет, већ продубљавање лирског доживљаја — његова суптилно-асоцијативна заснованост. _с·Реч овде ојачава везе у свету слика које песника при сваком кораку опседају.
„Опрости за отворено срце — ја мира немам,
тишина немам овдје иако тихо све је. Мир је мој у шуми корза, у шљунку неке алеје гдје се све на хрпу баци — и кораци. и облаци, и све се меље без одмора, без умора, слеђена тишино Виситора“.
По садржајној изнијансираности мо-
-тива, по меланхолично спроведеном
музичком ритму, песма „Слеђена тишина Виситора“, зачета ткивом осаме, зачета сећањем на травни родни град, пуна интензивних лирских продора, претставља живо поетско магновење. Уопште, ова Костићева књига сва се задржава на једном органски присном процесу пробуђивања тајни, оних које искрсавају више као последица сете (песников живот условио је њу, нарочито детињство), него као нека врста спољнег порекла. Та је сета естетски. објашњена. овде „она је поставила основу емоционалном хоризонту својим спонтаним продубљивањима. Подељена у три овећа циклуса, Костићева књига „Зов лишћа“ има проширен круг лирских синтеза, и оне нису при опасности да значе суву констатацију, већ мирну и чисту појмовну свежину. Свежину и кад „расту негдје младе шуме“ и кал се чекају „благе, меке кише“.
Прилив модерне поезије код нас је доста скупо плаћен и ми већ не знамо шта би могло бити наше, а шта не. На туђем мотивском и стилском трапезу поставили смо своја поетска рамена, па се не осећамо слободни при тражењу својих уметничких сфера. И када један Ж, Превер, В. Х. Одн или Т. С. Елиот праве специфичан простор естетске егзистенције својих уметничких творевина, када они у својој песничкој клими постижу крилату бриљантност говора (они су итекако везани за своје тле). онда извесно начело наше модерности нема своје животне пршљене на кичми овог југословен: ског поднебља. Француског или енглеског — можда. Модерност лежи у тражењу нове психолошке основе, а не звуковних пропорција или пак —- њихових разуђивања. Но да ли је то још увек подвиг>
Костић пева онако како је то диктирао осећај, без тежњи да се судари са неким филозофским резимеима, Истина, извесне монотоности овде има. Па ипак, унутарња атмосфера наговештава се флуидом, она није никада сведена на нултни ступањ евокације, не поставља се инертно при своме откривању. Костић је нерван песник, лирски сензибилан. „Зов лишћа“ има, од свих Костићевих књига, најживљу лирску потенцију, тај зов није дошао без одзива, није дошао „ло оних модрих прозора“ незнано и без једара, мако је песник рекао;
„Мени не треба славља ни здравицје | , банкета, ни похвала, ни ништа. Тек шапат да | се чује мој, у вреви овој да сам поета, . харфа на вјетру којој све жице брује меко, и чујно једва — јер ја сам пјесму спуто
у подруме. у свратишта, ни здравица, ни ауто,
само да ме не оставе, не пречују, и ништа више,
ништа!..“
курјуком крви и свио
мени не треба славље,
„Искрено'
„»БРАТСТВО- ЈЕДИНСТВО“,
НОВИ
САД, 1954)
3. ЏУМХУР: ДУШАН КОСТИЋ
,
У песми „Шапћу борови под југом“ развија се густа психолошка експресија и мелодиозна структура једног тихог _умирења, искићеног пратилачким особинама туге. За ритмичку базу погодне су чешће промене и спољашњег утиска, а каткада и извесна осека тонске јачине и висине његове. Неки облик паузе ме-
ђу речима и сликама доводи ло по- |
тенцираности централног детаља, дакле — његовог наизменичног наглашавања, Ако би по неком случају патос претстављао у својој основи ритам, онда би се могло поверовати да тај патос може донети и неслућене изражајне варијанте, сличне онима које је могао пружити фини песник Настасијевић и ове које нам дарује Душан Костић.
Песника боли ћутање. Тражи се покрет, вихор, траже се „лузи олистали“, тражи се јато зора, велика група слутњи и очекивања. И кад се дође „Под јелу виту, тамо“, јавиће се даљине и „лишће што капље сјетно“., Игра птица лудо ће да се наговести, и они шумни багреми под којима расту. хлад и успомене. Линија неспокојства из песме се у песму продужава и одржава. Рима наводи на дубљи смисао обрта, на свеж лирски прелив и боју.
Циклус „Јесен мене“ одликује се индивидуалнијим обележјима, можда што су у њему јаче повезани мисаони и тонски односи, Ту треба истаћи _ субјективно _ расположену „Баладу мојих година“, сетом оснажене „Пјесме облака, самоће ноћи“, нервозом напету и мозаично суморну песму „До оних модрих прозора“, разнежену „На повратку док капље мјесечина“ и кристализовану и ванредно сугестивну „Слеђену тишину Виситора“.
Трећи циклус „Друговање с друмовима“ доста је неизразит у одно-
су на претходни, мада и он није лишен квалитетних /Лирских _релација. Костићев лирски израз У овој његовој седмој књизи поезије, претставља живу лепоту и смисао који се неодољиво намеће и осваја.
Да је аутор ове књиге свеж И суптилан песник — то не смемо заборавити, Пажња љубитеља лепе лирике биће често упућена овој његовој збирци песама,
ЖАРКО ЂУРОВИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 26 АВГУСТ 1954
СВЕТАВЕСЈА
КИНЕСКИ ФИЛМ У ХОНГКОНШКОМ __БИОСКОПУ
У једном биоскопу У британској колонији Хонгконг приказан је кинески „уметнички“ филм „Жене-возовође“.
Десетак младих Кинескиња уписује се на курс за возовође. Данима оне обилазе око врелих и замашћених точкова и бацају угаљ у ложиште локомотиве. Једног дана и саме управљају локомотивама. Приређује се забава на којој се игра, али и држе пропатандни говори и певају хвалоспеви режиму. А затим — „Крај“.
Судећи према писању посматрача, пекиншки „култургрегери“ су успели да младу кинеску кинематографију униформишу и изједначе са пропагандним филмским стандардом осталих земаља совјетског блока, Филм је лишен правог духа, девојке у њему потсећају на мушкарце, ненашминкане су и имају на себи иста радна одела. Главна јунакиња не разликује се ни по чему од својих другарица. Интересантно је, међутим. да је то иста глумица која се, пре рата, била појавила у једном шангајском филму одевена у прилијену хаљину са веома дубоким _ разрезом. Међу јунацима филма „Жене-возовође“ фунгира и један совјетски саветодавац. Како кинеска публика прима овакве филмове7 Избеглице које пристижу У Хонгконг кажу да се са овом врстом забаве тешко мире људи изнад тридесет година старости, то јест они Кинези који су имали прилике да виде боље, док је млађи свет „срдачно одобрава“. х
· КОНГРЕС САВРЕМЕНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Од 9 до 15 септембра у Оксфорду ће се одржати шести конгрес Међународне федерације за савремене језике и књижевности. Научници из свих крајева евета разматраће на том конгресу проблеме модерне књижевности и филологије и то у три етапе: посебно средњовековну књижевност и науку о језику, посебно раздобље од 1600 до 1800 године и на крају период у књижевности и филологији од 1800 године наовамо. Однос између литературе и науке, између метода лингвистике, историје и историје књижевности, као, и метода природословних наука, биће нека од питања о којима ће се на оксфордском јесењем састанку ошнпирно дискутовати.
љ . НОВИ МУЗЕЈ У КЕЛНУ
Стари келнски арсенал сада се преуређује да би био претворен у градски музеј. Спољни зидови арсенала, са лепим порталом од пешчара, измакли
су разарању у Другом светском рату. У ову грађевину, кад радови на њој буду потпуно довршени, биће смештена. збирка предмета и докумената о историји Келна.
САВРЕ
Џ ( 'е а ње 04 ЕДИ ДЕВОЈКА за столом а ноге пружила са спрата преко улице па сву улицу закрчила. Настала доле вика, а она непрозирне прозоре зубима тресе и на кровове лаје. Кад се свет узбунио, један лечачић шчепа рибу па с рибом горе ка левојци. Два прага пређе а седам прескакује, те се врати свакад да их
преброји.
Кад у собу улегну, а он пред де-
војком пун чабар зумбула спази. На сваком зумбулу по једна смоква, а на свакој смокви по девет
гундеља крилима попршују али никако да узлете.
Дечачић приђе девојци сасвим близу, па кад сакрије рибу девојка у њу гледа, а кад је пред њу изнесе она је не вили.
Стаде дечачић девојку проматрати, а њено лице као стаклени суд час се смркне, час се расветли, Лице јој округло као јабука, а прозрачно као стакло наргила. На о·бразима. ничег нема, већ су јоји уста и очи под образима. И очи јој се лагано крећу испод стаклене кугле њених образа, и уста јој се лагано крећу, а она мења израз, па би рекао час је дан, а час ноћ, час се искрљешти и'час смеши. Састави се око и око, па је једно с другим слито, али не помешано, саставе се уста с очима па су слита, али не помешана. Дечачић се чуди, али ништа не пита, већ девојци показује рибу, не би ли она што хтела рећи. А и да рекне шта би од тога било вајде кад би рекла под образима.
Узјаши дечачић рибу те стаде на њу викати, а риба се поче бацакати док по ваздуху не заплови па све око девојке. Дечачић зумбул вади из каце па њом ошине девојку по потиљку увек Кад му згодно дође. Девојци од тога усне на образе избију, али не могу да сасвим исплове, па опет у образе уплове., Образи се заравне, па као. да усана није ни било. А каква уста, седам градских вратију није им равно, ни она златна врата, ни она сребрна.
„Хајд рибо“" подвикује дечачић на рибу па око девојке. А девојци козји рози избили и реп од зумбула. „Не можеш ми ништа“ пркоси му девојка, „док је мени мојих зумбула, таквих ми се није бојати".
Кад то дечачић чује он ошину рибу, ал риба _ проговори: „Језеро ми је мати а девојка што седи овде мој отац, волијем оца од целог света, па и од тебе." Риба се растопи, а дечачић оста да лебди у ваздуху на рибљем костуру. Замисли се дечачић кад се Риба прави који јој се зуб прво укуца, Никако да се сети, На врх му језика рибље кости, али зуба никако да изговори. Кад хоће да каже језик му у грло окренуо рогове, а кад хоће реч да потражи језик му преко зуби плази.
Тад се младић помоли костуру да га на под спусти, а костур живом главом ћути, а репом проговара да неће.
Док се дечачић прибра примети да је девојка заиста мушко, преко образа јој велики брци израсли, а у њих вране слећу и чине гњезда. Нико други, него рибљи отац. Ал опет сем брка ничега мушког нема, Чак има пи више него друго женско, две јој сисе спреда, а трећа између плећа се дигла да ни у какве девојке пара јој не нађеш.
пи
коли рез зумбула |
Дечачић паде. с рибе па полете к девојци, а у себи се радује да тамо где је она седела никога не нађе.
Али, чим _ дечачић паде на риби се опет месо замлади, а са девојке брци спадоше и трећа сиса као у пужа рогови" повуче се у месо, Дечачићу би треће сисе жао, те стаде девојку међу плећа голицати и шапутати: „Никни неничице да те опрстим неопрстена, недодирнута, немилована мило." :
А тад девојци кроз кожу од образа усне избише те ти она зграби дечачића, повуче ноге са улице, и стави га на колена и стане љубити, Чим девојка престаде да тура ноге на улицу, бука напољу престаде, свет се разиђе и све се утиша. Дечачић се понада да ће га сада девојка У тишини потихо по сто часа за један час љубити, али тог тренутка у собу улете слепи миш од сто кила и повиче: „Жено, замрачи, да се одморим." Девојка се диже и дечачић јој спаде са. крила, а она стаде завесе навлачити на прозор. Њен се муж, слепи миш, обеси на једну куку и захрка,
Жена се поврати, али дечачић се беше претворио у прах и пепео, те га она покваси и наново. умеси да је био лепши него игда пре. Кад га она поче наново љубити и свашта му тепати, опет се продра слепи миш: „Дошла је ноћ, жено, отварај
»
прозор да излети“.
МЕНА ПРОЗА
Девојка потпали завесе и док оне гореше рече слепом мишу: „Видиш ли да је сунце изашло, још спавај." Њен човек опет заспа, а дечачић је стаде љубити па све између плећа хоће ли невиђена сиса опет израсти.
На завеси риба стаји, па се обоје чуде како риба не изгори. Али риба кроз једно уво пламен увуче, а кроз
друго златну нит извлачи па тело слепога миша, без и једне длаке, теже од вола, зашива. Зашије му
уста за уста, колена за колена, бутеве за бутеве, зубе за зубе.
Па узе тада риба стару со и младо вино па их промућка кроз уста па проговори опет људским језиком. „Оче, ти можеш појести дечачића а да се слепи миш не пробуди."
Кад то рече риба пљуну со из уста, али дечачић се досети и со полиза, па женској глави тек што брци почеше да ничу уникоше,
Најзад се досети па јој ишчупа реп од зумбула и поједе га са кореном, а козје рогове јој у чело утуче
тако да јој кроз бедра испадоше. Од њих начини _свиралу те стаде девојци свирати, Девојка се изви
у боловима и роди кћер као што је некад била она, а сама умре.
Девојче и дечачић се загрлише, али девојче стаде мајку девојку жалити и оплакивати. Тек кад јој риба рече да то није њена мајка, већ отац, а да јој мајка јесте тај слепи миш што на куки виси и хрче, де-' војче се насмеја и позва дечачића,
„Мртва риба кад се за кости повуче очи затвори и језиком прозбори да нам срећу каже." То девојче рече па споладе рибу, а риба се стане бранити те је међ плећа уједе. Плеће јој за рибом потрча, рибу поједе па се замлади, а на том месту трећа сиса у девојчету изниче нениклица, Дечачић на улицу истрча да целом свету чудо објави, али девојчетово плеће за њим се даде и тако га тресну да му глава отпаде, али му сто ногу израстоше. М сад дечачић у потоку лежи, по улици га каткад нађу и са њим играју пиљке, Јер кад ноге савије свула остану само глатка колена,
ЉУБИША ЈОЦИЋ
5