Književne novine

Једна уметност, “аоа МЕИН

МИШ па. и и

могла је још да измисли дечја машта. Јер деци, кад су сама у Боћи, расту очи од стра-

ха. Тада она виде необичне ликове. – Деца слушају најстрашније

шумове и слике постају искривљене, · издужене, преломљене као у кривом огледалу, Каменорезац је у себи открпо страву. Без пропорција, далеко од логике, лик у камену почео је да жи. ви неким својим неза.. вусним животом, Постао је сам себи — логика! Као грм на брегу. Као страшило у житу! Тај чудни лик с шајкачом натученом На очи, изашао је пред. друмове, стао је да дозива путвнике, да плаши децу " прети живима, и да се хвалисаво прси својим јунаштвом и несрећом. Почео је да исмејава живе, Победио је емрт. Лице је видело смрт и зато је тако – страшно, Сељак каменорезац није ни слутио да кривим ли-

„тијаха но најпростијим С јама пева и слави Ср“ бију, Као Вишњић песмом, Али стравичније. Као Веиињић гуслама, плаче Србију. Као Фулин — боли Србију, Тамна је. та земља Србија. М само тама могла је ла искриви линије. Тама пред та мом Смрти. Да куцка крнва слова која вичу, М та тама дигла се до уметџијке висике. Вртоглаво се ди“ гла, Али узалулно. Јер је нико не

помиње. Јер је нико: не истражује. „Јер сна постоји сама за себе. Па сада копали, сама од сесбе нестаје, Кише лију. Топше спирају боје. Киче рију лице ваде очи. Човек у Клесан у камену зауставио је воловска кола, Силазе жене, целивају његово раме но пгле жуту воштаницу у трави. Човек у камену зауставио 8 коњаника. Он скида капу војпику укашних, Коњаник поздравља земљу Србију, Слова зову, слова опомању: Стој, постој, путниче, намерпне] Гинуло се мпого, Вукашин ни-

је јелини, Свуд су гробља: поред друмова, на брдима, у странама, поред река. крај шљивака, на дну вода, Стоје српски војпици, на мртвој етражи, Причају крива слова кратке животописе, Пролазили Рурциу харсли Бугари, вешала Аустрија. Жене упрегиуте у плугове. Немац

нобијзги на бајсист. Јуришао опапак.

„Посеви“ се заплитални у бодљикаве жице, Косно тифус. Стотине у једкој раци. Стој, посто Погинули храбро. За Србију дадоше млађане

животе Борац П пука Моравске дивизије, Хајдук умро у присуству власти, Отишла по кости па и она оставила кости, | Отлшао по кости, па но он оставло кости. Пуна кола

костију дотерзо унук Милорад. Стој, постој, почуј, роле, полако!

И ја слушам ове. храпаве гласове. Шумадија — живице воде кола. И мој глес постаје тањи кад изговорим == живица, Живица је тенор-

ска партија, А грм је за басове. Има тамних гласова. Тамва је смрт. Чудно тамни стоје стари споменица.

Стизале су вести о погибијама. Очеви су одлазили у брда. Тражили су каменоресце. Дуга ноћ. Тамна ноћ, Хучи поток, Ћути мајстор,

"(Наставак с трве стране) у ван

он ~ о с тв ~

не спава, Тути отац; не спава. Мајстор се накупио пријатељевих суза. Препун је туђих несрећа. Подитао би споменикудо неба. И сам има децу на бојишту, Ћути мајстор, ме спава и купи туђе сузе. А кад сване, одлази У мајдан и тражи камен. Он је тај који у камен клеше бол. Он је измислио ова чудна, крива лица, Престао је да буде занатлија. Јер бол земље дао му је снагу да крикне у камену. |

Нова сеоска гробља не разликују се много од градских. Стара гробља припадају прошлој епохи. Круг је затворен. На новим сеоским гробовима бели се мермер. Испод кр-

стова, фотографије умрлих. Све више у земљу потањају пешчаници.

А то није добро. Због нас и због оних који ће доћи треба зауставити тоњење. Треба споменике пренети у музејске, дворане.

се помислити да после фреске на-.

стаје — Ништа. А после Ништа Беч, Будимпешта, Наш академизам.

Примитивна сељачка пластика далеко је од стихоклепства „Пред кућом ти зелен бор...“ она је оригинална, смела, стравична — ајтентична. Можда је баш сада прави час да се појави. Да натусти друмове и“ закоровљена сеоска, гробља. Дошла би ч као отрабрење налцем савременом уметнику. Сељаку није сметала лиховна деформаљија. Трговцима је сметала! Сељак је у стравичном лилју које је требало да приказује његовог сина, видео више од лица, травог лица, фотографски тачно третпетог лица, видео је и смрт нешто што је он залшлшљао да тостоји после смрти. Он се није двоумио да усинц те деформисане приказе. о

Обилазећи сеоска гробља, дуго сам се задржавао пред овим необичним ликовима, Ја сам их гледао и помало се бојао. Бојао се смрти. Јер њих је родила велика инспирација _ смрћу. Пред тајном смрти лудела је рука каменоресца. И, чудно, мада свакодневним погребима одајем пошту лостојавши малко, пред овим давним покојни-

цима скидао сам капу — стојао гологлав., , , БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ

Морис Бријан: Проблеми игре

Бријан је умро почетком прошлог лета. Бавио се хуманистичким наукама и мнотим дисциплинама почев од егзегезе до кореографије. Дуго година је радио на књизи о игри где даје истоурију и анализу итре од њених почетака, приказује њене системе широм света; дао је приказ грчког и фран|цускот балета, технику класичне игре, "њену еволуцију од ЖУГ века до Ро'мантизма, и форме балета. У намерно упрошћеној форми, он есенцијелно излаже своја запажања методом која

спомЕНИЦИ КОЈИ ТРАЖЕ ЗАШТИТУ спаја историску и критичку науку.

г

Јер, „могло бИсри

Уметник у гладовању

ОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА знатно је опало интересовање за: уметнике у гладовању, Док се раније добро исплаћивало _ организовати гаква извођења у сопственој режији, ланас је то потпуно немогуће, Била су то пруга времена. Тада се читав град интересовао за уметника у глаловању: што је гладовање дуже трајало иитересовање се све више повећавало; свако је желео да бар једном дневно види уметника; каснијих дана било је претплатника који су ланима седели пред кавезом са решеткама; да би се појачало дејство организована су под светлом бакљи и ноћна посматрања; лепих дана кавез је изношен напоље и међу онима којима је показиван било је нарочито много деце; дак је он за одрасле често био само повод шалама у којима се учествовало из моде, деца су зачуђено, отворених уста и држећи се ради сигурности међусобно за руке гледала како је уметник, блед, у црном џемперу, са јако испалим _ ребрима, одбијајући презриво чак и седиште, седео на разасутој слами, клањајући се уљудно час одговарао на питања са напорним осмехом, пружао руку кроз решетке да би се уверили колико је мршав, час се опет сасвим повлачио у себе, низашта се није бринуо, чак пи за њему Тако важно откуцавање сата које је био једини део намештаја у кавезу, него је само гледао пред себе скоро затвореним. очима и с времена на време пијуцкао воду из једне мале Флашице да би тако овлажио усне.

Осим гледалаца који су се смењивали било је ту и сталних стражара које је бирала сама публика, зачудо обично касапа који су, увек по тројица истовремено, имали задатак да дању и ноћу посматрају уметника у гладовању да не би на било какав тајни начин ипак узимао храну, Али то је била само пука „»формалност „уведена ради умирења маса, јер су обавештени добро знали да уметник у време гладовања не би јео ни најмање и ни под каквим условима, чак ни под принудом; част његове уметности забрањивала“ је то, Наравно,

ти, било је покаткад ноћних стражарских група које су стражариле веома лабаво, намерно се повлачиле у удаљени кутак и тамо се предавале картама с очигледном намером да уметнику у гладовању не спрече мало освежења које је он, по њиховом мишљењу, морао да извлачи из каквог тајног склоништа, Уметнику није ништа било мучније од таквих

стражара; они су га чинили тмурним, они су му ужасно отежавали гладовање; понекад је савладавао

своју слабост и за време док је стражарила ова смена певао коликогод је могао да би људима показао како га' неправично сумњиче. Ипак, мало је то помагало; стражари су се тада само дивили његовој вештини да чак ни за време певања може да једе. Много су му дражи били стражари који би сели уз саме решетке, који се нису задовољавали мутним нејасним осветљењем у сали већ га 0светљавали и џепним лампама које ИМ је импресарио ставио на расположење, Бљештава светлост није му' уопште сметала, и иначе није могао ла спава, али је увек могао да про“ куња, при сваком осветљењу и у сваки час, чак и у препуној, галамом испуњеној дворани. Био је спреман да са таквим стражарима радо проведе ноћ сасвим без сна; био је спреман да се са њима шали, да им прича из свог луталачког · живота, затим опет да слуша њихове приче само да би их одржао будним, да би стално могао да покаже да у кавезу није имао ништа за јело и да је гладовао како то ниједан Оп њих не би могао, Али најсрећнији је био кад би долазило јутро ин њима доношен обилан доручак на његов рачун који су узимали са апетитом који имају здрави људи после мучно пробдевене ноћи. Било је додуше чак и људи који су у овом доручку

хтели да виде непристојно упливи“ |

сање стражара, али то је ипак ишло сувише, и кад би их питали да ли биг можда они, само за љубав ствари, желели да преузму ноћну стражу, они би се повлачили, али би ипак остајали при њиховим сумњичењима. на

· То је већ спадало у сумњичења која се од гладовања уопште нису могла одвојити, Нико није био у стању да проведе као стражар поред уметника у гладовању непрестано све дане и ноћи, дакле нико није могао да на основу сопственог по“ сматрања утврди да ли се заиста гладовало непрекидно, без замерке;

ваки стражар могао то да схват.

| Фравц Кафка |

то је могао да зна једино сам умет-

"ник- у гладовању, само је он, дакле,

могао да буде истовремено | посматрач потпуно задовољан својим гладовањем;) али он, из једног другог разлога, никада није био задовољан; можда он није од гладовања омршавио толико да су попеки на своје жаљење морали да изостану ОД приредбе јер нису подносили његов поглед, већ је «омршавио само због незадовољства самим собом. Наиме, само је он знао, а то није знао чак ниједан посвећени, како је гладовање уствари било лако. То је била најлакша ствар на свету. Он ни то није прећутао, али му се није веровало, у најбољем случају држали су га за скромног али најчешће за жудног рекламе или чак за преваранта коме је гладовање свакако било лако јер је умео да га себи учини лаким и онога који је јова имао смелости да то упола призна. Све је то морао да подноси, током година на то се и навикао, али ово незадовољство стално га је изнутра гризло и ниједном још, ни иза једне периоде гладовања — овај податак би се морао изнети — није добровољно напуштао кавез, Импресарио је утврдио четрдесет дана као највишу вре“ менску границу гладовања, преко тога никоме није дозвољавао да гладује чак ни у светским градовима и

ФРАНЦ КАФКА

то из оправданог разлога. Према искуству, четрдесет дана отприлике могло је интересовање једнога града све више да се потстиче рекламом која се постепено повећава, али после тога публика би отказивала, могло се уочити једно нагло смањење навале; природно, у овом погледу постојале су мале разлике између градова и земаља, али важи“ ло је као правило да су четрдесет дана били највиша граница, Дакле тада, четрдесетог дана, отварана су врата кавеза украшеног цвећем, одушевљени посматрачи испуњавали су амфитеатр, војна капела је свирала, два лекара су улазила у кавез да би на уметнику у гладовању извршили потребна мерења, дворани су мегафоном објављивани резултати и, најзад, долазиле су две младе даме, срећне што је баш њихов лоз извукао, хтеле су да поведу уметника из кавеза неколико степеница доле где је на једном сточићу сервиран брижно одабран обед за болесника. у овом тренутку уметник се увек бранио. Додуше, још је добровољно стављао своје кошчате руке у пружене и спремне на помоћ руке дама које су се 'нагињале ка њему, али није хтео да устане, Зашто престати баш сада, после: четрдесет данаг Он би издржао још дуго, неограничено дуго; зашто престати баш сада када је у најбољем, чак још ни у најбољем гладовању 2 Зашто су хтели да му отму славу да. даље гладује, да постане не само највећи уметник у гладовању свих времена, што је он већ вероватно. И био, него да још и самог себе превазиђе до несхватљивости, јер он није осећао границе својој способности гладовања, Зашто је ова.гомила која је тако много полагала на дивљење према њему имала тако мало стрпљења са њим; ако би он издржао да даље гладује, зашто она није хтела да издржи» Он је био и уморан, седео је угодно на слами и требало је само да се исправи и пође ка јелу, које му је, и само претставом, изазивало гађење које је потискивао с муком, само из обзира према дамама, Гледао је горе у очи дама, привидно тако пријатељских, уствари ужасних, и тресао главу

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ %

претешку за слаби врат. Али тада се догађало оно што се увек догађало. Долазио је импресарио, музика је онемогућавала говор, подизао немо руке над уметником у гладовању Као да позива небо да мало погледа своје дело овде на сламн, овог мученика достојног сажаљења -- какав је уметник У гладовању свакако био, само у једном сасвим другом смислу; обухватао је уметника у гладовању око танког струка при чему је претераном пажњом хтео да остави утисак како он овде има посла са веома ломном ствари; и предавао га — при том га је потајно мало продрмавао, тако да је У метник у гладовању беспомоћно климао тамо и амо, ногама и горњим делом тела — дамама које је у међувремену прелило самртно бледило. Све је то уметник у гладовању трпео. Глава му је лежала на грудима као да се откотрљала и необјашњиво ту задржала; тело је било измождено; у напору — самоодржања ноге су се тискале у коленима, али ипак су копале под као да он није стварни под, стварни су тек тражиле; а читав, свакако ипак мали терет тела, лежао је на једној од дама која је, тражећи помоћ, усплахиреног даха — она овај почасни чин није себи тако замишљала — најпре издуживала врат што је могла више да бар лице заштити од додира уметника у гладовању али затим, — пошто јој ово није полазило за руком а њена срећнија другарица није јој притицала у помоћ већ се задовољавала да дрхтећи држи пред особом руку уметника у гладовању, овај мали свежањ костију, — бризнула би у плач док се салом разлегао раздрагани смех и морала да буде замењена једним слугом који је већ давно био спреман. Тада је долазило јело од кога је импресарио усуо мало уметнику у гладовању за време полусна сличног несвестици, весело ћаскајући чиме је требало ла одврати пажњу од стања у коме се налазио уметник у гладовању; публици је, затим, држана здравица коју је уметник у гладовању наводно дошапнуо импресарију; ор= кестар је све заглушивао једним великим тушем, људи су се разилазили-и нико "није имао права да“ буде незадовољан оним што је видео, нико сем уметника у гладовању, увек само њега. 4

Тако је он живео дуго година, у привидном сјају са правилним паузама мировања, поштован од света, при свему том већином у мутном расположењу које је бивало све мутније зато што нико није умео да га узима озбиљно, А чиме га је И требало тешитир Шта му је још преостало да желир Кад би се понекад нашао неки добронамерни који би га сажаљевао и који би хтео да му објасни да његова растуженост долази оп гладовања могло је да се догоди, нарочито пред наступајуће време гладовања, да уметник одговори изливом беса и да на ужас свих почне да дрма решетке као нека животиња. Ипак, импресарио је за таква стања имао једно опробано средство које је радо примењивао. Пред окупљеном публиком он је извињавао уметнике у гладовању, објаше њавао да понашање уметника у гладовању може да извини само гладовањем изазвана раздражљивост која је ситим људима недовољно разумљива; у вези са овим прелазио је затим и на тврдњу уметника у гладовању коју је требало објаснити и у Којој је уметник износио да би могао да гладује дуже него што гладује; хвалио је високо стремљење, добру вољу, велико самоодрицање који су се сигурно садржавали већ и у овој тврдњи; али тада је једноставно покушавао да сумњу довољно оповргне показујући фотографије које су одмах распродаване, јер на сликама се видео уметник у гладовању четрдесетог дана гладовања, У постељи, скоро обамро од немоћи. Ово извртање истине, додуше добро познато уметнику у гладовању које га је ипак увек изнова нервирало, било је и сувише, Оно што је било последица превременог завршавања гладовања, овде се претстављало као узрок! Било је немогуће борити се против овог неразумевања, против овог света који не схвата. Још увек је журно и са поверењем слушао на решеткама импресарија, али при појави фотографија увек је напуштао решетке, увлачио се, јецајући у сламу а умирена публика могла је опет да приђе и да га посматра. 7

Када би се неколико година доцније сведоци таквих сцена сећали тога, често би и сами себи постајали неразумљиви. Јер у међувремену је

(Наставак на трећој страни)

ЧЕТВРТАК 9 СЕПТЕМБРАР. 1954