Književne novine

. своје поларне искључи

"ва и концепција!

Бетовен

Сан Нолијева књига о Бетовену

И Француска

револуција

Зоран Глушчевић

ЂГапп 5010 тепе Киопзе зјећ пиг гшт Везеп дег Агтеп хејвеп“. «Веефћоеп 2 М/евејег)

НОГЕ духове је занимао проблем односа Бетовена и епохалне Француске Револуције. Било из чисте оданости према његовом Музичком делу или из потребе да исконструисаном сликом о генију помире у себи противуречности својих назора и неодољиву слабост према његовим звуцима, никад из хладно незаинтересоване музиколошке акрибије, — Бетовен је досада био предмет најстраснијих тврдњи и најсупротнијих гледишта,

Последња значајна студија (Вее«ћоуеп апд ће Егепсћ ВеуојиНоћ, Ме Уогк, 1947) потекла је из пера једног православног бискупа, Албанца у Америци, страсног преводиоца Шекспира и Омара Кајама, изврсног ерудите и историографа који је расветлио мит о легендарном отпору Скендер-бега и за кога је Џорџ Бернар Шо, прочитавши _њеГову студију о Бетовену, са благом иронијом рекао ,„ да је погрешио овој позив кад је изабрао свештенички чин“.

За Фан Нолија се цео проблем, еажето и упрошћено, поставља као питање: ко је у праву, Ромен Ролан или Венсан д' Ендир Јер сету гледифнта поларно укрштају и дијаметрално разликују. Док је један тврдио да је Бетовен био одани кафолик, Ромен Ролан је написао Страсни панегирик о Бетовену као мсину Француске Револуције".

Фан Ноли је свестан тешкоћа на Које један објективни _ истраживач овде неминовно наилази. М он их духовито слика; тешкоће су сличне онима са којима се суочавају мито лошки истраживач и – палеонтолог: Маса фантастичних митова на једној

страни и гомиша фрагментарних. фа-

ката на другој. . Истраживач има слободу да изврши избор. Он од митова може да сатка чудновату

новест која ће се свакоме допасти. (Он је у стању да побере неколико факата, да их повеже својом имагинацијом и да направи тезу која ће # најмању руку остати као „доку“ менат школског презнојавања . Али он може, оперишући двоструким начином, да створи „хибридно чуловиште" које неће присвојити ни историја ни митологија, али које ће зато обилно задовољити тржиште као егзотични куриозум. "и где је онда излаз» Објективне тешкоће повећавају још и тиме што сваком истраживачу стоји на расПоложењу иста сума факата, подједнако индиферентна према било којој концепцији. Или, још тачније, факта су наклоњена једној конзервативно - реакционарној претстави Бетовена, , те ђе једном Венсан дЕндију било лакше да наслика Бетовена као „доброг Немца и конзервативног католика“, негопи Ролану да га прикаже у прогресивном ре“ волуционарном _ светлу. Али, најгоре је то што и један и други оперишу искључиво фактима! Тде је онда истина2 Нанзглед, она се овде двоструко увија око осе

вости, пркосећи _ свим људским покушајима, за апсолутизацијом: највећи музички геније, мај“ стор и господар апсолутме музике, не може се ухватити у апсолутне категорије наших претста-

Али то није Фан Нолију повод за резигнацију већ позив на поновну проверу изворних докумената и брижљиву студију _ чињеница. таквом послу он се пр-

во сукобко са митологијом обоготвоРене личности и он ставља себи У задатак да развеје и распрши једну "по једну све легенде које су се истХале око Бетовенове личности. Бетовен није изгледао као „очаРавајући принц". Све ликовне претставе генија-лепотана само су нестварни производ херојско-обожавајуће имагинације уметника, На-

КАРЛ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % 4

ХАЈНЦ хХАНСЕН:

супрот томе, Фан Ноли слика Бетовена палетом мајмунске ружноће: штавише, свима који га нису знали изгледао је као комплетан — идиот, Био је усто и прави физички богаљ коме су разне болести (астма, костобоља, жутица, катар црева, цироза јетре, глувоћа, слаб вид и друге) третвориле физички право мучилиште.

Даље, био је алкохоличар по крви. Од тога је и добио цирозу јетре од које је умро. Насупрот тврђењима. Ромена Ролана — („Изгледа да је свака његова љубав била ванредно чиста, Код њега не беше никакве везе између страсти и уживања... Његови назори о светости љубави беху непоколебљиви“, (Вожтлајпи. Нојапд, Ма де Веефћоуеп, 1903, Ратју), Фан Ноли доказује.

врло реалан и чулни карактер Бе-.

товенових љубави. И поред тога што Ромен Ролан тврди да „Без великог карактера нема великог човека, чак ни великог уметника нити иког ко би био кадар за велика дела" и мада Шиндлер каже за Бетовена да је „.. ишао кроз живот са девичанским стидом, немајући никада повода да прекорева себе због какве слабости" (Апјоп 5Зећпдјет Вловгарћје усп Г. уап Веећоует 1845, Азсћепдот Фан Ноли показује код Бетовена низ – слабости просечног човека. Био је бруталан не само према слугама и келнерима, него н према овојим најинтимнијим пријатељима без којих би више пута био плен бечке полиције и двораке самовоље. Није много држао до речи, и у пословним стварима био је врло некоректан. А највећа му је слабост била луда болећивост према синовцу Карлу, за кога је био У стању све да учини,

И Фан Ноли тако објашњава све Бетовенове уступке времену, друштву ин властима, Да није било те његове скоро. патолошке _ потребе за очинством, Бетовен би сигурно био много карактернији, самосвојнији; не би се огрешио о свој атеизам (или тачније: прогресивни пантензам) нити би икада компоновао по наруџбини властодржаца реакционарне музичке пијесе.

Био је весео, дионизиски расположен, како би рекао Ниче, кога је претекао у вољи за моћи и неким идејама натчовека; пун „мала, вицева, задевки и грмљавине _хомеровеског смеха". Био је самоук, као и многи генијални духови његовог доба. Нечитко је писао, додуше, и у аритметици је био „патетично беспомоћан", али је зато за своје доба био необично културан. А то

је било доба Шилера, Лесинга (који се не може разумети без класичног образовања), Гетеа, Шопенхауера (који се не може читати без

СУША ОДЛАЗИ (Бразилијанска графика)

знања грчког и латинског) и генијалних романтичара који су У силном замаху освојили класику пре него што су започели романтику! Према томе, то никако није мотло бити мало образовање! Знао је француски, италијански и латински (овај последњи бар толико да је У најмању руку могао лако читати (Наставак на 7 страни)

ЕТВРТЂАК, 20 СЕПТЕМБАР. 1986

живот у

оде или Рореки

ТАСТОН-ЛУИМ РУ: КОКЕТЕ

(У идућем броју чланак Миодрага Коларића: „Сликарство протеста и потевести“. — „Дада и надреализам“)

6 НАУЧНИЧКОЈ | потреби (и , манији) да све формулише и класира, малограђански свет ХТХ века измислио је и етикету „реализам“, реч исто толико пуну смисла колико н празну, према томе како се она разуме, а треба признати да се, што даље, све више разуме свакојако, па и наопако. По чему би Балзак био већи реалист од Шекспира и Толстој од Омпра2г Рат и мир није ништа мање идила од Илијавијенац ма ње реалистичко дело од Нечи сте крви. Сва велика књижевност је реалистичка, ако се под речју „реализам“ схвати психолошка истина. Кад прочита у Одисеји како су грчки бродоломци, на повратку из Тројанског рата и искрцавши се на обалу, прво се најели, па онда заплакали за изгубљеним друговима, читалац је исто толико ганут дивном сликом колико задивљен открићем истине о људском бићу.

Пруст је на свом огромном платну У тражењу изгубљена времена дао живог како га је он видео, а не какав је живот „у истини“. Свака епоха, свако друштво, сваки књижевник и уметник не само што види друге људе, него и гледа на њих друкчије, — у томе и јесте важност, лепота ни смисао књижевности и уметности што су она што је за дете живот тако нешто огромно и ново, тако тајанствено и прекрасно, као да живота није било пре но што се оно родило.

С гледишта наивног реализма, драма у стиховима је бесмислица, јер У животу ниједан човек не говори друкчије но у прози, као што је, с тог гледишта, још већа бесмислица да људи, у операма, певају кад Умиру. Ко говори о реализму у балету и музициг Срећни Ђагиљев! О' његовој балетској трупи у којој су играли Мјасин и Чернишова, давали декор и нацрте за костиме Пикасо и Матис, а музику Стравински и де Фаља, нико није рекао да је вођи реалист или надреалист, већ да је води недостижни творац заједнице најузвишенијих уметности и највећих уметника које је свет чуо и видео за њихова века. ;

Читајући, ми не тражимо књижевника, него човека. Равнодушна и хладна песма, ма како било добро написана, оставила нас хладним и равнодушним. Књижевно дело није само документ, већ и исповест. Не пише се ради тога да се „опишу“ свет и живот, већ да човек говори Ти слуша о себи и о људима. Живећи живот личности из прича и романа, ми, осим свога живота, упознајемо и оне животе које никад не бисмо _ упознали, — ми постајемо, читајући, просјаци, цареви, љубавници, злочинци, жене, деца, — бивамо оно што нисмо и,не можемо никад бити, проживњујемо, поред овога свога једног, још х"ваду других и друкчијих ЖИвВОЖа. 2410 књижевно стваралаштво неза-

Милан Кашанин

менљиво, а велики писци ретки и видовити. Талент је сав у времену у коме живи; геније је над својим добом. У талента, приповетка је анегдота, у генија, легенда.

Књигу не пише само писац, већ и читалац. Свака књига је неком намењена, н сваки писац, док је пише, свесно или несвесно рачуна са онима који ће је читати. Где има вулгарних писаца, то значи да ту има и вулгарних _ читалаца. Није само Гете различит од Нушића, него су и Гетеови читаоци различити од Нушићевих. Овако друштво има онакве писце какве је заслужило.

Где су писци покрајински, ту су покрајински и читаоци, — значи ла ту нема народа, већ само племена. Што је народ јединственији, тим је јединственија и, његова књижевност. Али, као што не ствара само народ државу, него и држава народ, тако и писци утичу да народ добије јединствен језик и јединствене мисли и осећања. Наметнувши, силом свога генија, јединствен језик италијанокој књижевности, Данте је исто толико учинио за уједињење свог народа колико државници.

Заблуда је мислити да писац мора бити учесник у догађајима о којима пише. То би било исто што тражити да романсијер буде прво трговац, сељак или лекар, да би их могао „описати“. Ни Госпођу Бовари ни Ану Карењину нису створиле жене. Ђорђоне п Тицијан никад нису сликали море, мало су живели у Венецији и имали га сваки дан пред очима, већ су сликали далеки предео у ком су се родили, као визију коју не могу и неће да забораве од детињства. — Најлепше химне _ мору нспевао је код нас Лаза Костић, и написао их пре но што је видео море, а никад није леБао о равници, у којој се родио.

Нема доброг аутопортрета у књижевности, сем у облику исповести, и нема га зато што није било психолошке дистанце између писца и модела, што се писац не може, као што може сликар, објективно видети у огледалу. Најсавршеније дело Јакова Игњатовића, Патнипа, само зато је тако хладно што је писац сувише близу стојао свом моделу, — својој жени, — чијом судбином је био и одвише реално заинтересован кад је о њој писао. Патница је више морална одбрана једне жене него приповетка. Где модели нису за '"романсијера што за децу играчке, ту нема романа. Размак између писца и модела 0--

стаје у Борисава Станковића у изразито поетској пропорцији, Врање у Нечистој крви није Врање из 1912, кад је књига објављена, него негде из 1875, кад ни писца још није било на свету, и ваљда ниједан редак у њој није написан у Врању, нето у Београду, где су и друти језик и други људи, и друк-

епризнате мисли

чије драме људске, мисли и осећа» ња. Мало чије књижевно дело је код нас толико дестилисано као дело Борисава Станковића, чији свет је исто толико сневан колико и виђен, и исто. толико дочараван колико посматран. Догађаји, предели ни људи у Борисава Станковића нису стварност, већ визије, поникле не само из властитог запажања и сећања, него и из туђих бајки слуша» них у детињству. То није живот, не

(го. васкрсавање живота, и није „оисивање“ познаника и случајних намерника, _ него реконструкција времена и људи, и зато његови љу: ди и јесу тако неупоредиво стварни и узбудљиви. Приче Борисава Станковића имају исто толико драж живота колико имају драж времена којег више нема,

Београдског романа нема зато што кема Београђанина. Дубоко осећати једну средину, пштимно упознати једног човека, имати исту резонанцију на лоступке и догађаје, стећи кључ за осећања и мисли једне личвости, У стопу пратити и делити нечију судбину, може се само у детињству и у раној младости. Писац, кад пише приповетку, не чини ништа друго него што чини дете у игри, које заборавља своју личност и постаје туђа. Постати туђом личношћу, могућно је само онда када нам је она блиска и драга као и наша рођена. Где нема љубави ка људима о којима се приповеда, тде. те љубави не може ни бити, јер су нам ти људи далеки и неразумљиви, ту нема ни приповетке, ту нема ни романа.

Упоредо с интимношћу иде пеихо= лошка надмоћност. Приче из паланке и са села успеле су код нас не само стога што су писци били са села или из паланке, него и 3ото што су интелектуално стојали далеко више од сељака и од поланчана, Кажу да је Јанко – Веселиновић У једном свом роману хтео дати Владана Ђорђевића, али да није успео, Није ни могао, јер је модел био

несравњено _ надмоћнији од писца. Сремац, кад је писао београдске приповетке, мудро се ограничавао

на мали свет кафеџија и практиканата. Приповедач може да пише за јаче од себе, али не може да опише њих. ;

Као што ни птице не певају зато што хоће, већ што „морају“, тако и човек пише зато што је то један облик његова живота, што је то за њега: блакшање, потреба, задовољство. Има људи који такво задовољство осећају што се иживљују при“ чајући · усмено. И има људи који осећају такво задовољство ћутећи и мислећи, не. говорећи никоме ништа и никад“ не пишући. Истоветна по извору; та три задовољства су различита: ипо квалитету и ло намени. Задовољство писања је најинтензивније и најшире, али није и најплеменитије. _ Најплеменнтије. је осећање које се не казује.

(Одломци есеја).

5