Književne novine

у Уметничко стварање Један чланак

г (Наставак с 1 стране) систематизације _ комбинаторичких сци комбиновања елемената матери. | (О) МЈ ештровићу

зичке композиције још увек најпре- МОГУЊНОСТИ са материјом тона, У је из које се овде гради. судније, право да будеш показан, да МУЗИЧКО-ИстОриској пертурбацији ко- _ Ми се можемо дивити Бетовену те неки појединац или колектив из. ја 26 сред наше епохе одиграва, наш али не можемо данас говорити њеведе, слушаоцима претстави, дакле, ДУХ Остао затворен пред том дра- говим музичким језиком, ако не пренесе из нотне хартије у слух не- МОМ М том неминовношћуг Славно имитирамо његова духовна стања и хот, макар, и омањег скупа. АН а и и Ка осећања, А 47 да их НИ РАИ у и зичкој - кад имамо и своја сопствена! Но, за а ЊЕ пећ ван ин МИ сти, па мирно можемо рећи да је и музичко-изражајни адекват наших Миа тетисти алб енае 4 „У њој једино закон промене — не- погледа, мишљења, расположења, | биографију; пореклом је из једне се- « емоције ства ПА променљив и сталан, Ако се својим тежњи и стремљења потребан је од- | љачке породице која је религиозно 0р ралачког човека, назива обличјем, мелодиско-ритмичким 0О- говарајући језик, а за оформљење, | сећ колена на колено, успехом), прискаче сувереној владави- бра 5 . И , | » | селање преносила с 5 "ни духа неоригиналности у помоћ — расцима, пормативном хармоником, фиксацију и одомаћивање таквог | отац му је био каменорезац, дечаков стручна музичка критика. Посредују= правилима контрапунктике за дуго језика потребан је ослонац на ау- | необичан смисао за резање ликова У "иигмимађе Лола и стунни (о унд. устали, она постаје (макар и вели- тентичну звучну слику света, Коли- | дрвету побудио их је да га и даље АЛИо иу сиви Поникао во чанствен) споменик музеалног зна. ко и на акумулирана искуства ви- |школују, тако је кренуо ка сигурном _зистирајући на дебелој кожи имита- УВО КуМИНо = РХООАОШИе доку- соко развијене изражајне технике |путу успеха. Помиње се и његова еуарењој уовнарајашттва на. зими. 36 ментација, вредни историски пода“ организовања тонских структура. | миграција за време Првог · светског добро драсиранох пиржфее блона јаве так и па али самим тим „она пре- Потребна је пуноћа искоришћавања рата, повратак у земљу, одбијање ње- Б ~“. Мк арушиењ вулјура који је пева. стаје Ма „реч епохе , која наила= свих стечених музичких знања света |гово да буде сенатор м народни по- ара, гледа да научи што може више од лицама пренет из БаУкОАНе џунгле = ЊЕ: ец ни вид нових аспеката на али ин ослобођење од изражајних. |сланик, затим хапшење у току ДРу- славног уметника, природе и друштвене стварности — У теза ова расправљања, поле- формула, образаца и манира у ко- |тог светског рата и поновна емигра- _ „ланкописац мисли да мајстор неће вртове — концертне арене тај ува. ~ Сара борбе, противречности, ис. јима се превазиђени, јучерашњи дух |ција, па слава у Америци тде је Ме- „4 се врати у своју земљу зато „што Мени Кен арене са ши ПРЕ једног она које се ду- испољио. Потребни су нови мело- |штровић као једини живи уметник није слободна“ и да би То „доказао“ не може чи: | · „око изменило. а У њој ништа дијски, нови ритмички, нови хар- |мотао да излаже у њујоршком Метро- наводи мајсторову изјаву да поменутнити ништа друго до по- друго и нема да се мења него тон- монски, нови контрапунктски, нови |политен музеју, где је добио недавно ти циклус не мисли засада да шаље у Пн посно и јалово стање духа ско сазвучавање, модуси комбино- колоритни, па и нови формално-ар- | медаљу од Академије за уметност и своју отаџбину јер се У њој „религија којег се и сам једино могао ис- вања звукова у сукцесији и симул- хитектонски обрасци. А онда, они су |хњижевност која се само једанпут У сматра предрасудом“. Штета што чланпилити. А онда, тако, тим вијугаво- таном процесу. У њој нема ни до- само утолико смелост, уколико је |току пет година даје једном скулп- кописац не помиње _ Мештровићеве стерилним путем китњастог празнореч- гађаја, ни међуљудских односа, ни уметничко стварање као такво, уоп- |тору, где је и данас професор на чу- религидзне“ вајарске радове у земљи ја, у конвенционалној и шаблонизова- предрасуда, ни обичаја, ни одређе- ште узев, једна смелост. У сваком |веном универзитету у Сиракузи крај а су под заштитом државе и стоје ној музичкој критици природно и кон- них ликова и одређених друштвених случају, оно није ни преслишавање |2ЊУјорка. Тамо ради скулптуре које тамо где су И постављени, свакоме дозеквентно долази до фамозног, уче- ситуација — у самој материји „ап. ни понављање већ исказаног, су му наручене и поред тога стиже да _тупни, кво и све мајсторове творестаног израза, до тобож широкогрудог солутне“, инструменталне музичке завршава неке своје започете радове вине а се дивимо и поносимо без ћеглмпив 1есћајеши5-а признања, до области (иако потенцијално, у емо- ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ |а група њетових студената младих ва- обзира на њихову тематику. Посебно милостиво-благонаклоног атрибута: ционалној дејствености створених нам чини част што су неки признати немеле хармоније", тонских формација управо свега ауторитети за историју уметности У Те „смеле хармоније“, просто рече- Тога има, у најуопштенијем концен- иностранству рекли и написали да је но, не значе у аспекту јалове псевдо- Трату смисла и значења пустих ша+ Иван Мештровић створио најграндио= музикологије ништа друго до неко а- Ра и арабески). У њој, у музици, знији религиозни циклус од времена хордско кретање на известан начин ор- КРајње апстрактни, најшире уопште- Ренесансе до данас, као и то да погтенизованих тонова на које нисмо има- НИ идејни смисао једино латентно стоје три светска стила у вајарству: ли још прилике да навикнемо у све- пребива, конкретизован је у изра- Микеланђело—Роден—Мештровић, чаној досади. Оне су неко тонско из- ЖаЈНе формуле тоталне предметне што се тиче изјаве нашег великог варажавање које није лицкање, кинђу- Пеодређености, материјализован је јара који је пре рата у својој отаџрење и шепурење у вештини понав- МНОШТВО проузроковача аудијелних бини објављивао написе о свом ехваљања преживелих образаца, које не 0осета И опажаја, па је стога читаво тању и односу према религији, на њих претстављају маскараду у старим до- Примарно естетско питање шта са- ни сада, као ни онда, нико не обраћа бро познатим костимима прошлости, Општава та и та музика уствари пажњу, али са мајсторовом делу дивећ неко и нечије усуђивање да се СВедено на питање како је тон ви, религију и данас као и онда мномапише писмо из мисли одн. речени- 70 Речено. Не може, дакле, бити ги сматрају за предрасуду, а таквих ца које, истина, садрже речи општег Педоумице и оклевања у опредељи- је, 356 вуна твоје Р. ЦЕЛОМ внвтуј На. језика али које нису негде раније Вању за већ фиксиране изражајне равно да сви они, који религију не прочитане и од других написане, пи- обрасце или за изналажење. увек сматрају за предрасуду, могу да иду у сати у знаку „смелих хармонија" за нових и нових изражајних образа- своје храмове и цркве као и некад; нашу водећу музичку критику не Па, на бази поменутих „вечних“ за- штета је што Мештровић није овде да значи заправо ништа друго до бити кона грађења, стварања, дакле му- разеледа изложбу с6ог пријатеља И Нушићево „сумњиво лице, о чијој З1ЧКОГ изражавања личног става, колеге Томе Росандића, коју свако код појави у овој музичкој паланци, до- мишљења, осећања, расположења, нас може видети на Калемегдану, где душе, неће полетети министру уну- са “ укуса. Колико се у уметно- је изложен и значајан део религиозног трашњих дела слуганско-подастрти из- ве вековима не мења сама су: ТЕ Е 4 пи који У вешта) музичко-критичарских капе- штина, сама есенцијелна ндематика ( ПА ОААОНА етра. ти (вечно људска проблематика), толи- вић у Америци — по"слободној и сво“ _ ко се незадрживо морају мењати јој имагинацији. Код нас се музика учи м добро је изражајна средства, техника, обра- ЖАН МИРО: МЕСЕЦ, М. М,

што се учи. Али, зашто се толико го ПРИКАЗИ КЊИГА # ПРИКАЗИ КЊИГА »

Амерички часопив Меу ошоок, У. броју за прошли месец доноси на насловној страни Мештровићеву слику и три репродукције мајстарових рељефа из циклуса „Живот Муса Христа“. часопис доноси и чланак у коме укратко и оскудно даје Мештровићеву

вори и понавља да треба учити, када то нико не одриче и не оспорава; и, најзад, погледајмо ко то заправо то- Ж лико инсистира на ритуалној фетишизацији учења: најчешће онај који је

сам некад нешто с муком набубао и у • : сад би хтео, немајући стваралачког него што одговара, што је најмање

пау па пора а ла ико ле Иван Ив ањи; Човека Нис б хопа У мери коју зитеза хроника макну ни корака даље, да нико не (0Ј ђ доспе до оног Тетеовог „заборавити · ИЛИ И 3 мери НОУ вахтева Хроника, што смо научили“, а што код слобод= он је дао ситуације, мирно — али ног уметника не значи ништа друго ипак живо, оставио је простор маш“ до ослободити се окова шематизма, Е ! ној ( : Сети итсмрнние еомуле стетике ти и литерарној импровизацији само колико то дозвољава аутен-

готових, приуготовљених изражајних - ; " 5 ЈЕ Ребразаца, "Сет бтварности данас обо- МУРНО небо Европе набо- мисца ове књиге, између те две ме- се он убрзао, Јер... треба ићи даље. тичност хроничког документа, ком-

ИЗДАЊЕ „ПРОСВЕТА“, БЕОГРАД, 1954

гаћен је нечувеним, сасвим новим ау- дено на димњаке – крема- ђе протеже се његово сведочанство А наћи одговоре и упознати значи бинујући хронологију са смелијом и је танка Пећ и нам ЛЕ торијума кроз које испа- али не да би остало у њеним окви- — ослободити се. Није ли то ствар композицијом романа, али не нарунаваљала индустријализација, електри- равају бројеви, Некада су рима, него да би пошло даље, да времена које ће све измирити»г За шавајући законе хронике, _ органификација, моторизација градског жи- били људи као и ми, као би се продужило на просторе чита- оне који долазе — можда, за нас зујући материју око једне идеје ивота, употреба новог и све новијегма- ни они који ће тек доћи. А сада је очевих искустава и срело читаочева који смо доживели — извесно не! стакнута још у наслову али не тре~

теријала производњи материјалних ; Зи ~ 54 : > . . . А У. РЕао вени, Пра остало само једна бледа трака која питања, да би се најзад спојило у Имао сам пријатеља који је, ако тиране толико слободно да би то

транспорту, телевизији, атомским екс- се губи у висинама. И они Који че- општу претставу ужаса у коме смо то нешто каже, као и писац ове целу материју њој подредила периментима; а ипак, крај истинских кају свој ред. Шта је испод бројева били, који знамо по себи или по књиге данима посматрао исти дим што дозвољава роман а не дозво-

у.

уметника, увек се ту нађе и нека амбициозна, паланачки наивна. четица композитора, праћена дедачким натваждањем музичких писара и преписивача, која једино зна да истрајно клипше за системом музичке граматике и синтаксе скорашње прошлости, деценијама се већ преслишава над трамофонским плочама Бетовена, дакле баш оног композитора који је у свом времену претстављао управо ону запањујућу препородну новину, ону актуелност и имедијатну савременост емоционално новог предмета у музици од којег се уморни, бојажљиви, рахитични и анемични образовани човек данашњице (био он композитор, критичар или слушалац) кукавички и слабићки скрива у мишју рупу, да би управо на ту своју стварност живљења у реалним перспективама на будућност заборавио, да би се од њене неулетишане истине заклонио.

У музици има само неколико истинских правила, само неколико стварних закона, произашлих из природе материје коју ова уметност једино и обрађује, дакле из природе тонова, али и из природе живог, свесног, људског бића које тонове чулом прима и прати а духом организује, повезује и развезује. Састав љање тонских низова, склапање и кретање акорада, понављање и ме-

· њање мотивских структура, ењи“ вање напона и опуштања у тонским формацијама — само то и можда једва још понешто — све је што се музичким језиком може учинити и што се вековима једино и чини, Примена ових капиталних закона људског духовног стварања из материје тонова испољила се до данас у свега неколиким системима. музичкојезичке граматике, који су настајали, развијали се, расипали се и одуми“ рали, Зашто би на прекретници између тоналне и атоналне граматичке

остало од људи, шта има још испод оне друге безимености, покривене кацигама и шињелима>2

Испит је можда један исти: понижења и страх воде отуђењу колико и могућности насиља и супериорности, Разлика је квантитативна, зна се ко испарава кроз димњаке, али у односу на отуђење исти строј ме“ ље на исти начин, Одбрана је послушност и чекање на решење споља, не у себи — послушност и че» кање јачају строј и продужују његов век, Може ли да постоји отпор и кад је он практично немогућ и уопште како је дошло до монструозне збрке» Друго питање је изван намера ове књиге, на прво је формулисала одговор још у – наслову. Отпор строју је — отпор људском отуђењу. Велик је то допринос, макар и спор, макар и невидљив кукавичлук никада не би могао да га призна. .

На крају пута цветале су трешње. Више иронично него симболично. Дошла је слобода, али да ли не ин прекасно, да ли не, после свега, и мало бесмисленог Сета која ју је дочекала у робовима никога не оптужује, само пита: да ли је то све морало да се догоди, да ли је неко нешто раније пропустио да до тога Не дође или смо тај неко — сви мир Међутим, слобода је дошла и неопходно је поћи, али још једном погледати и добро све премерити. Вратити се још једном истим путем и не заборавити ниједан детаљ. Између првог угледаног дима на крематори,лму и тих трешања _ водио је пут четрнаестогодишњег дечака,

другима — свеједно, знамо његове ситуације, оне које су биле стварне и оне које су биле могуће, знамо... али никад довољно. Ни тада када би сви сведоци изнели све што су видели, Јер то је постало део нас самих, свако окретање _ уназад је сусрет са сенкама. Један – немачки књижевник је написао о томе: „Требало је да раскрчим рушевине прошлости да бих кренуо даље. Зар сам могао да из свега не извучем неизбежне закључке» Сада очи треба држати отворено — то је једини поштен став према себи“ Дакле, може се ићи даље ако се ослободимо терета, ако се вратимо ономе У чему смо били, чак и упркос притајеном забораву а можла зато да би

газу

из крематоријума и исто небо. Пре осам година био је разбијен оним што је доживео — ћутао је; пре литет, Ивањи се четири имао је потребу да о свему томе прича, данас се пита. Хоћете ли да знате шта се он то пита2 Ево: његов је друг годинама заједно С: његово сведочанство губи у психоњим слушао прозивку за кремато- лошко-филозофском значају али доријум. Нико није могао да сумња бија у документарном, не лишава« : : јући нас узбуђења једне људске ни крило. Он је имао понајмање драме. Међутим, строгост хроничара није спутала израз, његов стил . је жив и непосредан, шк: метаван, али је остао. Камион је био форама (као дакније у палиле пун, остао је за следећи пут, Пре него што је после неколико дана Монетарна вредност речи увек има отишао, пре него што је испарио, сигурно покриће, не девалвирајући требало је да одговори на питање у у које су му његови другови поставили: како си се осећао кад си прозван. Шта мислите, какав би могао да буде његов одговор Да није истина да је то прозивка за крематоријум, зато је био миран. Дакле,. није „знао“, зато што једноставно није хтео да зна и што му је то чак пошло за руком. Шта то бива са људском свешћу на нултој тачки живота, кад се. смрзавају све наде, _ какву је то наивну и колико и упорну одбрану изнашао у себи живот сведен на голе инстинкте» Ето, то. се пита мој пријатељ, то је једно од многих питања која га муче и која сведоче да се бори са успоменама и да их полако савладава.

каква је то прозивка, јер то се није

разлога за то, он је носио угушене у пећ. Па је и он једном био проз-

везе са Ивањијевом књигом, јер. то се уствари итекако везује за њену вакве ј ~ . У ва књиге иначе постављају. намену и њен карактер. Та је књига У хроника, она више обнавља питања

субјективне.

вост виђеног и

љава хроника — него да би својој хроници дао

динамички ква-

мање упушта У литерарне хипотезе и остаје на оном што носи несумњидоживљеног _ чиме

ник) али ритмичан и колоритан.

нигде свој курс што привидно одузима богатству стила гли налазећи надокнаду у поверењу. Међутим, то је ипак спољна страна ствари. а неопходно је, мислим, истаћи и неке суштинске квалитете. Ивањи је далеко од срџбе, нашто би му дало право све што је искусио, он гледа

мирно и на злочинце, он код унтершарфирера х капоа додуше не тражи оправдање али је увек спреман бесмислену да пронађе узроке

и објашњења,

избегавајући да буде судија и остајући увек поуздан сведок, објективан коликогод то ужас може да дозволи људском и истраживачком пптересовању. Такав поступак дао је

То: семо привидно нема никакве М КЊИЗИ једну вертикалну димензи-

ју н продубио круг питања која о-

СТЕВАН МАЈСТОРОВИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 30 СЕПТЕМБАР 1954