Književne novine

СВ. САВА (1219—1233)

АРХИЕПИСКОП АРСЕНИЈЕ 1 (1233—1263)

АРХИЕПИСКОП САВА 1 (1268—1271)

Три портрета из Сопоћана

(Наставак с 1 стране)

за живота, сликан у Студеници и Ми. лешеви (вероватно је био насликан у Жичи, али су највећим делом жичке фреске пропале), дакле У вели“ ким црквама зиданим пре Сопоћана, а такође и у свим доцније подигнутим црквама. Сопоћани су краљевски манастир, па би било необично да Урош |, оснивач манастира, заборави свог стрица-светитеља, који је већ био ушао у легенду. Ни религиозни ни политички обзири тај заборав не би допустили,

Савин наследник Арсеније 1 био је тридесет година архиепископ српски. Још за живота уживао је светачки углед, а у круг светитеља Ушао је одмах после смрти (Јиречек каже: „домаћи владари и архнепископи после смрти поштовани су као светитељи“).

А Сава Џ, трећи архиепископ по реду, брат је сопоћанског ктитора краља Уроша 1.

Друго: Арсеније 1 п Сава П архиепископују за време дуге Урошеве владавине (1243—1276). Поставља се питање: каква је и колика је њихова улога у зидању Сопоћана. Урош је, следећи своје претке, убрзо по ступању на престо морао да помишља на подизање своје задужбине, па је, на првом месту, о томе морао консултовати свога _— архиепископа. Можда се зидање цркве, које је почело у Арсенијево време, до 1263, завршило у" доба Саве ПН (12631271). Значи да су им један и други могли имати удела у грађењу Сопоћана, А ако су, дакле, имали удела, 'оенда је чудно зашто и они, као утемељачи српске цркве (поред Светог Саве, њиховог претходника) и људи заслужни за подизање манастира, нису у њему насликани, Право на своје место у цркви архиепископ Сава П могао је да заснива поред свога духовног положаја, и због свог краљевског порекла; он је краљев брат,

Ако примимо претпоставку да су Сава 1, Арсеније 1 и Сава 11 морали да буду насликани у Сопоћанима, како да се тумачи то што им је дато место у архијерејској поворци која прилази Христу, и у којој се сликају само велики оци православне цркве.

Мислим да је то због тога, што су сва тројица оци српске цркве, па им је, према томе, место међу осталим опима општег православља. За срп ску цркву, која је постала самостална архиепископија тек четрдесет година пре зидања Сопоћана, и за јачање православља у Србији, они су аначили више него неки далеки црквени оци из источних православних земаља. Свакако су и Урош ! и Сава П били свесни те чињенице. У олтару једне српске цркве они су зато и могли бити насликани, уз друте црквене оце, док би био апсурд тражити их, рецимо, у некој грчкој или бугарској цркви. А Сопоћани не

Јерусалимског ми Василија Великог, постоје слике Саве 1 и Арсенија 1. (Сви подаци узети су из књиге д-ра В. Петковића: „Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа“, Београд, 1950).

А који би, од та три сопоћанска света оца из архијерејске поворке био Свети Сава, који Арсеније 1, а који Сава П> |

Њихови портрети налазе се у мнотим српским црквама, нарочито портрети Саве 1. Зато би најсигурније било извршити поређења са већ познатим _ савременим — портретима: Светог Саве у Милешеву, Саве П у „Смрти Краљице Ане“ у Сопоћани“ ма, или пак са портретима све тројице у Радослављевој припрати у Сту деници. Могли би се узети у обзир и портрети рађени после ових сопоћанских, у Ариљу, Дечанима, Пећи и још многи други. Али и без таквих поређења, која ће, ипак, доцније бити нужна, могло би се констатовати да је последњи архијереј са северне стране, у сопоћанском олтару, Сава П. Он има црну, мало проседу браду и бркове (значи да је најмлађи од све тројице о којима је реч), а и последњи је у реду. Усто, да ипак узмемо у помоћ његов лик са „Смрти Краљице Ане“ који је овде, у Сопоћанима, под руком, личи

на тај такође аутентични портре Саве П.

Остала два архиепископа _ имају старачко-светачки изглед, Потпуно

су седи, бели. -Један- од те двојице, налази се на јужној страни, као претпоследњи, испред Св, Игњатија Антиохиског (једини из поворке поред којег се натпис делимично сачувао), Такво почасно место могло је припасти само најодличнијем и најпоштованијем од тројице српских архиепископа — дакле Светом — Сави. Сем тога, тај светитељ много личи на сву тројицу Немањића из донаторске _ композиције у Сопоћанима, на Немању, Првовенчаног и Уроша 1, то јест на оца, брата и братића. (Кад је већ реч о породичној сличпости, и онај портре, за којег држимо да претставља Саву П, по облику браде п бркова донекле потсећа на Немањића из донаторске композиције, Но пошто је та композиција доцније рађена, од лошијег мајстора, она и не мора да буде узимана као аргуменат). .

Према томе, други седи светитељ могао би да буде Арсеније 1. Он је насликан испред Саве Џ, као што му је био п у архнепископовању претходник, Ако би се ова моја претпоставка показала као тачна, то јест ако три портретски сликана архијереја из службе Агнецу у сопоћанском олтару претстављају Саву [, Арсенија 1 и Саву П, онда би се, на крају, могле подвући три ствари:

1) У нашу бројну збирку средњевековних прртрета историских лич-

би били једини, иако први пример ===

архиепископа У

сликања _ српских у У Богородичиној

служби Агнецу. ; цркви у Пећкој патријаршији, дигнутој 1330, у олтару. У доњој 309-

по- |

ни „насликан је, поред великих ир-.

квених отаца Св. Василија, Св, Григорија Богослова, Св. Кирила Александриског и Св. Јована Златоустог — ин Св, Сава Српски, Сава Српски насликан је такође и у архијерејском входу у Манасији (почетак ХУ века), а заједно са Арсенијем [у олтару параклиса Св. Димитрија, у Дечанима (ХГУ век). У манастиру Завали, живописаном у ХУП веку, у служби Агнецу приказан је и Сава Српски, а поред олтарских врата Арсеније Српски. У цркви Јежевици, код Чачка, сликаној такође у ХУП веку, у простору ђаконикона, у доњој зони, насликани су Св, Сава

и Арсеније Српски, Арсеније је на-.

сликан и у олтару Богородичине пркве у Студеници, у једној од горњих зона (фреска вероватно из ХУТ века), Најзад, у средњој северној капели самих Сопоћана, _ сликаној у " турском периоду, У архијерејском входу поред Јована Богослова, Саве

6

СЕЛО У

ности, могла би се унети и ова три, досад незапажена, врло добро очувана сопоћанска портрета. Њихова вредност била би утолико већа, што их је радио један од великих сопоћанских сликара, То би били и једини портрети које су радили сликари _ централног дела сопоћанског храма,

2) Могло би се забележити да се у Сопоћанима, први пут у нашем средњевековном сликарству, српски архиепископи уводе у службу Агнецу, међу остале велике оце православне цркве, и "

3) Сликање централног дела сопоћанске цркве није могло били извршено пре 1263, то јест пре доласка Саве П за архиепископа.

Сопоћани, септембра 1954

СВЕТИСЛАВ МАНДИЋ

| АКТУЕЛНОСТИ |

САМОЗВАНИ ЦЕНЗОРИ

Двадесетдевети број књижевног листа „Млада култура“, датиран шеснаестим септембром ове године, био је отштампан, због несташице електричне енергије, тек седамнаестог септембра. Штампање је завршено тога дана ујутру. Радном колективу (или бар само неким члановима) штампарије учинило се да „Манастирска песма“ Николе Дреновца вређа јавни морал и да су они дужни да интервенишу. По речима директора штампарије „Слободан Јовић“, они су о томе обавестили „општину“" (кога у општиниг), а затим је дошао неко из Савета за просвету Градског народног одбора и „на одтоворност Савета" забранио растурање листа. Управа штампарије, која је прве примерке послала Јавном тужиоштву града Београда и отуд није добила никакве примедбе, сама се обратила Тужиоштву. Отуд им је дат одговор да је поступак „општине“ незаконит, а да Тужиоштво, које је надлежно за сличне забране, у том тренутку нема никакве примедбе. Упркос томе уредништво „Младе културе“ није од штампарије могло добити лист. Сутрадан, осамнаестог септембра у Тужиоштву сам од друга Марковића из отсека Општег надзора добио одговор да је забрана растурања листа од стране „општине“ или Савета за просвету незаконита и да Тужиоштво ни у том тренутку (двадесет четири сата после прве интервенције) нема примедбе. Директор штампарије овога пута нам је дао лист, али није могао да наведе име цензора из Савета за просвету који се, како кажу неки радници штампарије, наводно зове Славко Марковић. Приступили смо растурању листа са осећањем да смо прескочили једну непотребну препреку претенциозности и незаконитости. Ако то буде потребно м до тога дође, о свему томе може бити још речи, али то ће бити критика и дискусија од које се неће ограђивати ни песници

ни уредници м у којој могу учество.вати и они који су се у овом случају ружно умешали у послове који захтевају једну широку људску ширину, разуме се — контролисану темељитим знањем и високим моралом.

СЛАВКО ВУКОСАВЉЕВИЋ

КАЛАБРИЈИ

| | | | |

у Еболију

РЕСПАВАО сам у Еболију, У једној огромној соби с два кревета и са сликом Мадоне „на зиду. Жена, која је држа-

ла гостионицу, провела ме је, заједно с једним туристом Аустријанцом, кроз неке дугачке ходнике и дала свакоме по велики кључ. Дуго нисам могао да заспим, јер су ходником пролазили до касно у ноћ. Чуо се кикот девојака. То су биле оне које су вребале клијенте, како се то овде каже, пред гостионицом на тротоару.

Размишљајући, сетих се Карла Левија, који је ово место ставио у наслов своје књиге. Видео сам га у Риму приликом свечаног приказивања једног докуметарног филма у коме је описана борба против неписмености на италијанском Југу. Филм се звао „Христос се није зауставио У Еболију“, што је требало да звучи симболично. Леви, кога су замолили да каже неколико речи пре филма, благонаклоно је примио ово извртање наслова његове књиге и рекао да поздравља све што се чини за просвећивање заосталог Југа,

Ако се Христос зауставио у Еболију, не помишљајући да походи Луканију, у којој људи живе у пећина ма, није ни у Еболију дуго боравио, можда тек толико да се презалогаји којом маслином. Јер, читав овај италијански југ, са мувама које се купе на плодовима кактуса по пијацама, где су се од Спартака смењивали феудалци _ којима ми данас колони љубе руку, претставља заборављени свет коме је у уједињеној Италији Севера са својом индустријом ускратио прогрес, То је она трећина Италије која. даје Риму, Милану и Торину државне чиновнике-и адвокате из породица пропалих ситних племића, а обема Америкама мршаве исељенике који не знају ни један занат.

Ујутро, пробудио сам се одморан, а бојазан да ће ми глава бити тешка, није била оправдана, јер је црно тгусто вино било добро, Журио сам мотоциклом према Салерну; намргођено небо претило је кишом. Али тек сам био изишао из оног места са смешним именом, које на нашем језику значи „млати сламу, — кад удари пљусак. Погледах, — нећу ли наћи неко склониште, — и очи ми се зауставише на великој старинској згради поред пута, у чијем се дворишту, као пасторче уз маћеху, погрбио кућерак са дашчаном стрехом. Догурах мотор под стреху.

Једна баба ме дочека радозналим погледом.

— Може ли се, бако, постојати овде док киша не престане 2 — запитах старнцу.

— Буди ти само ту. господичићу, рече баба,

Уз страшан тресак, који је надјачавао и грмљавину, докотрља се под стреху још један мотор са два јахача. Био је то спортски мотор за трку. Власник му је наместио трубу на цев за издувне гасове “да боље брекеће, — таква је мода, Возач је био

| сав у кожи, Кад скиде крупне нао-

чаре, показа се да је то младић двадесетих година. Његов сапутник, такође младић, није имао ништа од возачке спреме.

Нешто се морало говорити, а пошто је било глупо рећи ма шта о времену, почех да хвалим мотор за трке, знајући да је то најбољи начин да неочекиваном познанику одрешим језик. Власник мотора блажено је ширио уста у осмех, од ува до ува, и био је спреман да исприча све о себи, Његов сапутник уграби повољан“ тренутак да ми каже, као у поверењу:

— Ћале му је гранде сињоре, пле-

у мић, велепоседник, Могао би да му

купи најбољи ауто, али он се заљубио у мотор. Будала! Е

Би ми чудно да овако брзо стекох поверење младог човека, али после ми постаде све јасно. Сапутник је чиновнички син, сиротиња без игде ишта. Прави друштво младом племићу, али не пропушта прилику да му се наруга и освети због свога подређеног положаја,

Док смо хвалили мотор дођоше под стреху два сељака са крупним воловима. Пљусак их је ухватио на орању. Како се нису много журили били су мокри до коже. Старији, већ сед и смежуран, исцеди масну шеширчину и наби је опет на тлаву. Млађи је псовао бога, богородицу и све свеце, — већ по и-

ПУТОВАЊЕ ПО ИТАЛИЈИ _

„Христос се није

зауставио

талијанском обичају, — док она баба не изиђе из куће и прекиде га, Под стрехом је сад било тесно, а и прокишњавало је, и баба нас позва да љђемо у кућу. Е Мола од једне просто рије са патосом од набијене земље. Једно прозорче мало веће од пушкарнице, без стакла, огњиште у у“ глу, један велик прљав сто, кревет, покривен неким поњавама, две клупе и много лених мува. Седосмо на клупе. ; :

— Како јер — питао је из учтивости чиновнички син старца, претпостављајући да је он домаћин. ·

Стари се спремао да нешто одговори, али га млади сељак претече:

— Слабо је! Не дају нам да жи вимо, |

— Ко то»

— Ви, сињоре, ето ко! Не може се живети од 350 лира на дан, И то је још нешто кад би било лосла. Али нема посла,

Млади сељак рекао је ово са о-

горчењем и задовољством што му се указала прилика да господи каже у брк нешто од онога што му лежи на срцу. Затим се обрати мени: ; _ _— Шта чините са новцимар Што их не уложите у неке радове, него сви идете да их трошите у Напуљ и Рим2

Тако сам за тренутак био оптужен за грехе италијанских велепоседника. Било је смешно због неспоразу“ ма, али и жалосно. Одговорих 03биљно: — Пријатељу, ја нисам одавде. Ова господа ће боље одговорити на питање,

Млади племић јави се с објашњењем које је сигурно чуо од свог оца:

— Тачно је да још нема довољно радова, али економско стање ових аграрних крајева је тешко и влада не може да све одједанпут унапреди,

— Не помињи ми владу! — наљути се сељак. Влада ради оно што ви хоћете,

— Јесте ли ви можда комунисте — запита чиновнички син, као прави практичан интелектуалац да би заузео погодан став према сабеседнику,

— Нисам ја комунист, Ја сам еоцијалист. У

— Ненија или Сарагата»

— Ненија.

— Па то је скоро исто што и комуниста. — Није исто, али то није важно, Ја сам за свакога ко би овде успоставио правду и дао нам да поштено зарађујемо хлеб.

— Не треба губити наду, биће боље, — искрено рече чиновнички син,

— Доста ми је те наде, — жестио се даље сељак, Хоћемо да видимо већ једном дела, Обећали су да ће дати земљу макар и за паре, али аграрна реформа се претворила у свињарију. Господари удешавају да им се земља не узима. Тако су и за изборе удесили, Тешко ономе наполичару који је гласао против њих. Избацили су га са имања без обзира на закупни уговор.

— Како знају ко је гласао против њих кад су избори тајни — запитах сељака.

Човек тек сад паде у праву ватру.

— Како знајуг С новцем све сазнају. Срамота је што се овде чини. Док једни раде по дванаест сати дневно и више, другима све бесплатно долази. Даље се овако не може! Сад за недељу дана имам посла, али шта ћу да радим послер Одговорите ми, сињоре! Чиме децу да нахраним 2 Да убијем и себе и њих, или да нож окренем на другу страну2

Сињори, међу које сам, ето, п ја случајно спадао, ћутали су, Заћутао је и сељак, и наставио само да гестикулира. Стискао је песнице и руке су му биле речитије од речи. Тишина је била нелагодна. Млади племић лупкао је нервозно ногом као да прати ритам фокстрота и тупо гледао у' земљу пред собом, Онда се изненада диже и рече своме сапутнику: — Хајдемо!

— Али киша није још престала успротиви се овај. ;

— Нека није, Више волим да киснем него да слушам овога.

— Сињори, не вређајте се, узнемири се сад стари сељак, у

„Али племић га није слушао, Упали мотор и даде гас на месту, да се све тресло, Чиновнички син покорно седе иза њега, — и онп кренуше. Туш са неба окупа их одмах,

К. РАДУШ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 30 СЕПТЕМБАР 1954

„УУ