Književne novine

ЛИРИКА У

(Наставак с 1 стране)

кламовао је громогласно, о ништавилу људском, а сви француски писци морали да се заглушују његовим оркуљама. Тим је ето путем ударио јевик. Можда је и морао. Али се тако отерало у крајност: заборавили смо сасвим, да не смемо живети у сталНОМ распону између ствари. Језик је мшшао на то: да нас научи на стално разликовање па и претеривање, на свакојаке трзаје, ради јасности. У старом француском подручју, стихови су били лелујави. Једва да је по нека асонанса помагала нашем слуху да се снађе у сплету завршних едноса. А каква драж у тим асонансама! Какви се ту мајушни преливи лепршају, без насиља! Језик је ишао ка мери и теговима, а нас претварао У мериоце и апотекаре. Цео нам је дух постао: узнемирене теразије односа.

Некада су цареви и краљеви морали уз своја писма да шаљу и скоан да писмо усмено растумачи,

исменост није била довољна; Усмекост је свакако морала да је допуни. Развојем писменог саопштавања и оп штења, избегнута је усменост, колико се год-могло. Тако се писмени налаз лишио великог броја осећајних акцената, који тумаче и све што се скрива. Тако смо"добили скривену ли тературу, која никад више неће моћи да буде оно што је означавала стара присност. Жерар де Нервал умео је ту присност говорну да пренесе у писану прегледност. Семинари стила и језика биће потребни да растумаче то чудо: Жив и жуборан! Жерар жали за пољским цвећем старинских асонанси. Место њих, дошло је баштенско цвеће, неговано, па ипак, некако и сувише вештачко. Којом вештином да будемо невештачки2 Болујући због древних асонанси,» које су га опчињавале, Жерар де Нервал ипак је остао веран уобичаје ном слику и алекасндринцу. Тек данас усудили су се модерни француски песници да остваре лаки жубор У својим ритмовима; па чак и без асонансе. Избегнута је патетика. Па ипак жубор је на почетку културе, а не на заранцима њеним. Шта да се чини Стара су средства риме — насиље, то знамо. Ослободимо ли се пак од насиља, јесмо ли нашли неусиљеност. Жерар је наслутио једну голему истину: да се божанства сна не смеју заплашавати, Она су и сувише зазорљива.

Мајка му је умрла кад је Жерару било тек две године. Тада је Жерар био само мали Лабрини, син Наполеоновог војног лекара који је ишао са Великом Армијом. Жена је пошла за мужем; пресвисла је од ратних гроза и сахрањена је у Шлезији (у Гросглогау). Од тада је Же"рар (који се доцније прозвао де Нервал, по неком старом добру, а везао се и за прастаре родове француске и сновне) целога живота сањао о мајци, Њена је писма знао на изуст. Она су живела у њему и када су формално ишчезла. Немачка му је постала друга отаџбина, а на махове и прва: у њој је почивала Мајка — Светица. Све се женске фигуре Жерарове претварају у лик Мајке. Његова највећа љубав, глумица Жени Колон замерила се потомству: изгледа да није услишила Жерара( ма да се и то оповргава); њу је згрануло што јој Жерар прилази као икони, Жерар је од мајке наследио живчане грознице, о којима говори тако нежно: само зато што су мајчине, Од мајке је волео и лудило.

Путовао је много: (ма да му је вазда најдивнији пут: у завичај, неколи. ко миља од Париза). Везивао је у себи пределе, симболе, кабалистичке рачуне и сновна сазнања, Умео је све да везује. Прелазио је из сујеверја у сујеверје, из вере у веру, као да су то музичка подручја са безброј звучних мостова, Његова меланхолија смењивала се са беомским љупкостима; увек и у свему прелази, увек је био у огромној васиони најопречнијих устава; увек, и после не знам каквог робовања некоме правцу — нагли одлет у слободу!

У његовим прозним радовима сан заблесне изненада, као нешто сасвим природно: та Жерар је као нико умео из области у област; није био везан нашим логичким препрекама, Чак и у големом фељтонском роману „Маркиз де Фајол“ искрсавају чудеса стила и израза, усред најобичнијих разговора и навика.

Немачку је волео на махове до |

обожавања. Фауста Гетеовог подесио је у франшуски цвркут. Гете се запрепастио и видео: да се правоме песнику дешава чак и то да узговори на туђем језику, да би разоткрио нешто што је оригинал затајио, Гете је у Нерваловом преводу пронашао скривеног себе. И Хајнрих Хајне. У својој драми „Лео Буркарт“ Нервал се показао као пророк: проникнмо је у немачке политичке снове, Ко је год прочитао „Буркарта“ морао је да остане потресан од Жерарове јасновидости. УЗ Не знам да ли се „Силвија“, „Пан· дора“ и „Аурора“ — та прозна ре-

ПРЕВОДУ

Лир Пепраао: СТАНИ

ЕЛ ЛЕСЛАДФО Кнез сам Аквитански, куле обурване, у Неутешан, удов, у тескоби 3л0).

Пресвисла ми звезда. Лире! моје сат Црна Сунца блешти горки жалотој.

А У

Жерар ле НЕРВАЛ,

Ти, која ми галили ноћне %рбце зграме,

Врати Позилито, врати вед ођ, Море Италије, ЦВЕТ млафту раме, Вињаге са ружом опчињећ крој.

Лизињат ил Биронг Амор, чл Феб) луконр . Пољубац Краљичин кључа ми сресбљјена, У пећини сневах где плива сире

Два пут кроз Ахерон тђеде ми биле: На лири Орфеја тпребирајћ, звукољ Уздате светице ч На виле.

ЖОРУС

Задрхта Кнеф—Гостод, пч заљуља, свет Тад мајка Изида диже главу свесну, И с мржњом попрети Супругу, у срет.

И око зелено као некад блесну!

' | |

„Вежите Кривоњу, удови нек тресну, Он је бог свит цича, бог вулканском

7 ! јен, Згасите му око, да је три тујт клет:

| Орле, би им прође! Новог дута кла Хаљине Кибеле Њему дочек знаљ; Херма, Озортиса син је — малу,“ |

Док јој златну шкољку вал у брству плаче И одражава нам њен божамсћен лиле: Појасом Ириде сва небеса зраљ,

ДЕЛФИКА

Знаш ли је, о Дафне: севдалинка сетна Што се све обнавља јецајућ затравно, Уздрхтала врба, ил маслина цветна Ловор бели, јавор, грле је љубазно.

Да ли препознајеш Храм, где клче славно Стубовље без крајаг Лимунј(Горко сретна У њ зарони зубе!) Пећину, 28 слетна Змаја поражена става накот стравног Вратиће се бози које плачеш, мнење Ред негдашњих дама о, вратиће врме, Земља се потресла кроз пророчки стид.

| Међутим Сибила, латинска ж рена, Јошу става тод Луком Констанћна древна И тортика. строгог ње мења се Нд 4

Тринеста се враћа, ал прва у крви И увек једина! Ил трен само благиг

Последњи Краљице Лик, иљ Лик њен првиг А тиг Јеси љ Краљ њен, чл последњи драги

ХЕЛЕНА ХОНИ, 1 ГОДИНА, ПАРИЗ: НА УЛИШ

(У идућем броју чланак Грге Гамулина: Међународна изложба дечјих цртежа у Загребу)

и као преводилац. Нерал стално прелази из слике у слик, из појма у појам, из сна у сан, из мита у

мек дела сва и јаве, могу превести, Што се тиче његових песама оне врве од алузија, непреводљивих: У вези са Жераровим понирањима У сопствене дубине. Мислио сам да је главно: да бруји у њима тајна, До вас да добруји, Тајну је песник вијао, кроз осврте у животне прилике. Све је, У њима, у вези, једно друго условљава. Осећање тајне које веје кроз Нервала, учинило ми се претежније од било чега. Мора љи се проникнути у тајну» Гледао

сам њ доњу да проникнем, наравно;

мит. На чему преводилц дуже ни трајније да се задржи, икако у томе да пребива» Пут у талу, бегство од тајне, спрега са тајног, стрепње око тајне — изгледају ма код Нервала, много важнији, мнсо трепетнији, но сам садржај те тјне, и било које тајне. Јер садржајје расплет у јавности, а тајна се и са асплетом игра и заиграва,

СТАНИСЛАВ ШНАВЕР

а у у

ПРЕВОДУ

Да љ још увек умеш да изводиш скрет, _ ИН и р а живом, пепобитпим редом

ИКА У ПРЕВОДУ, , |

# |

ж ЛИР

ОЛАВ ВИНАВЕР Це Воли вољеника, од колевке бруја Гробна! Да: љубиш ме, у устита власти 0) 15: Смрт си ти, ил Мртва! О јада, 0 сласти! иу У руци јој Ружа Трижратнога, руја! Х |

Светице Напуљска: трегшти са блеском/ Е Руожо Гудулина, љ бичастит скрама! у 15 | Нађе ли крст за се пустињом ме ескомг

“ ЕЕГ 5 А , Падајте сни бели ружа занесент, понети ние небо вам од, плажа: Светица Амбиса светија је мени! -

ХРИСТОС НА ГОРИ МАСЛИНОВОд 1

Кад Господ подиже измршале руке | Под дрвећем светим, ко што песник чини, 7 у | У бола огрезту замемеле муке, · |

Осећа се издан, у тмурној горчини. | : |

Чекаху га доље: кроз сна славолљуке Беут сваког шчето, У страсној дивљити, ; Свакиг Краљ ил пророк — уз тобедне звуке! Тад он врисну : „Нема, бога на висини“!

Њих још беут држи: „Вест знате ли, друзт, Челом сам додирно вечити свод тражен Крвав сам тч сломљен, згромљен сам, у тузињ |

тразан! није трави! | свуд понор трокажењ још бует давц,

Олтар храма мога Браћо, варо сам вас: Нема бога, нема „.-.· Њих —

И и „Мртво све је“ — рече. „Свемиром, без страха, Сав свој лет застраних, путевима млечним Где год живот веје буј свог златног праха Уз валовље срме, пљуском неизречним.

Где год тла пустињска вртложнога даха Океана мутних вате вриском јечтим.

« Скитња тих котура узрујно је плажа, Алц нигде Духа, вај! безмерјем вечним!

Тражећ Око божје — амбтс стазтг, бездат, Црт и преогроман! Кроз сав бескрај звездањ | Зрачи васионом: да је, згуснут, згране.

Тај бунар од мрака, окружава Дуга Праг Хаоса древна, Нилштавилљу друга, Спирала шта»гута светове и дане.

„Непомлична Судбо, чували немо свет Нуждо ч Случају: све студенили гредом, Око тебе свуда језовити лет

Прециклих светова у зграњућу бледом.

Да задахнеш оне којим није мрет, Да згаслих сунаца не тресвисну једомг

Ти — смрт да победили, имали ла још моћи О ниси ли згромљен окршајем љутим Када аматемњак п Анђео Ноћи

Посљледњом се снагом устремио, слутимг

"Сам плачем, сам тпатим. Не могу поднетт. А умрем ла ч ја — та све ће умрети!“

ТУ

Нико чуо није вечне жртве јек, Што узаман срце свету сад излива, А Он, свест губећи, тетура се, снива, Те ће јединоле будном занавек:

„Јудо, ја ватијем, буди ми стас, лек, Продај ме што брже — давно то се скрива, Патим, пријатељу, маха немам жива Доврхуни злочин, јак си за њ, ч трек!“

Алљ Јуда замишљен оставља га, гре, Мала му је плата, кајање га тре, На свакоме зиду грех свој чита, гадат.

Најзад Пилат, Цара табоже да штити Смаилова се, па Ће: „О кукавац јадан, Водите ту луду, моји сателити!“

То је Он, узвтлцен, плах безумља сном, Икар устремљенц тут небеске жуди, сРраетон, ког сруши вишње срџбе гром,

"И Лепотан Атис, ког Кибелља буди.

Авгур гледа жртви поражене груди, Земљу крв та тјани, тај драгоцен слом, Стожер Васионе тетура се, лудц, Олимта у тонор да посрне Дом.

„Амоне, што ћутилц“, — Цезар вришти, љут, Тај паметник ко јег Земљи богослут7 А бог ако није — да љ демона чина2"

Ал га пророчилите муком муклим мину: Одгонетку знаде само Он једини: Који ули душу тловаче симу.

госпођи АгАДО

Вежетп арабеском Стубе од сафира

Изрони! Гривналце ван гнезда лет слама. Од азурног вела, до стопе"од Калма

Сва си склад набора јудејског порфира.

Стазтлу ли Бенарес, крај реке, тог храма,

О, раскопчај луком злато од панцира

Јер Јастреб сам, кружим Светоградом Плалма, Море преплавцо рој белих лептира.

ЛАНАСА! Твој вео, пусти 24, низ струје, Цвеће од порфира нек носе олује Атлантиком снежи Тибет — снежна хрид.

Алжрица са ликом што га зари руј Још, става под Сводом Сунчевим: о снуј! И портика строгог не мења се вид.

; . (У идућем броју доносимо осталих седам сотата

ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 7 ОКТОБРА 199