Književne novine

пера по Џемсовом роману

ВЕНЏАМИН БРИТН

Венеција, октобра

АВРШЕН је трећи Међу-

народни фестивал савре~

мене музике у Венецији,

на коме су многа дела из-

ведена први пут. Репертопрни акненат, бесумње, био је на Бели Бартоку у Бенџамину Бритну који је сам дириговао своју оперу „Окретај шрафа“. Фестивал је почео П септембра јубиларним концертом симфониских дела Беле Бартока; Румунске народне игре, Трећи концерт за клавир и оркестар н Концерт за оркестар. Следећи је био концерт симфониских премијера; Симфонија бреве од Бетинелија, Серенада за соло знолину, гудачки оркестар и удараљке од Бериштајна и Четврта симфонија од Пистона. Четрнасстог н шеснаестог септембра, у театру Фениче: Окретај шрафа, опера Бенџамина Бритна. Идућих дана: Импровизација за оркестар бр. 2 од младог италијанског композитора Мадерне, затим Концерт за флауту и оркестар од Томсона, Концерт за клавир ин оркестар од Мируза и Концерт за харфу и оркестар од Даријус Милоа. Од камерне музике чули смо: Трно за гудаче од Шандора Вареша, Дивертименто за виолину, виожу, виолончело, од Букхарда и гудачки трио Трансилванске вечери од Ласла Лајтха. На последњем симфониском концерту, 20 септембра: Концертњи комад за две виодине, виолу и оркестар од Гединија, симфонија Матис од Хиндемита, свита Страдање Светог Себастијана од Дебисија и Дафнис и Клое од Равела. И на крају, много рекламирана опера „Порџи и Бес“ од Џорџа Гершвина изведена је шест пута.

Бритни је оперу „Окретај шрафа“ маписао специјално за овај фестивал која има свега шест певача тенор, алт, два сопрана и два дечја гласа. Оркестар камерни (тринаест извођача), урачунавши и удараљке с главним ослоннем на четири тимпана. Опрема има пролог и два чина, а сваки чин осам самосталних смена без икакве интродукције, Дванаестнотна тема, из које се нижу дванаест варијација у разним тоналитетима, већ од прве сцене уноси суморна расположења, м, у облику лајт мотива, као нека коб прогони и прати протагонисте ове драме.

Једна учитељица (главно лице) прича у првом лицу. Њој је поверене двоје сирочади, брат и сестра: Мил, од непуних десет година, и Флора, осмогодишња девојчица. Они живе у малом месту близу Лондона, у усамљеној пољској вили, где их је сместио њихов стриц, јер неће да се о њима брине. Кад је ту стигла гувернанта, Госпођа Грос, која је после смрти учитељица преузела васпитање деце, нашла је само малу Флдору, дечка су већ бити одвели у други завод. Али директор завода не жели да задржи малог Мила ин о томе писмом извештава Госпођу Грос. Зашто То питање није расветљенњ и из њега настаје заплет ове мистернозве драме. Због непрекидног испитивања Учитељице, Госпођа Грос ће, двоумећи се између алузија и иритајивања, бацити извесно светло на ову мистерију. Идући тим путем, открива да је, у прошлости, дечака Мила искварио кућни собар, неки Петар Квинт, с којим је живела интамно ' мис Џесл, поменута учитељицг. Из тога је настала сумња да је она могла саблазно да утиче и на малу Флору, Петар Квинт је умро, као и мис Џесл. То су персонофикације зла, Деца, обузета њима, не могу да их се ослободе. Све до дана када се мала Флора побунн против привиђења (учитељице) — која се деци јављају у виду духова — јер ју је учитељица оптужила да је грешна. Међутим подлегамши сутестији оптужбе, као и честим сусре-

писмо из ВЕНЕЦИЈЕ

тима с мртвим приказима учитељичиног лица, Флора умире, а мали Мил, пошто и њега прогони дух собара узвикује: Петар Квинт! Ах, сотоно! У опери се тако даље детерминише смрт дечакова, као да није било другог излаза-из таме гог комплекса, у

Један врло проницљиви амерички критичар, Едмонд Вилзон, изнео је хопотезу да би требало овај садржај интерпретирати фројдовски, као халуцинацију главног дица које је сексуални психопата и које је као такво узрок дечакове смрти. Садржај у суштини ипак остаје мрачан, и буквално и метафорично, и публика је у недоумици како да га схвати. Да ли је то само једна страшна историја „привиђења“, како је већ западна критика окарактерисала роса; да љи је то само атмосфера страве у стилу Едгара Поа, која може да се роди из осећања чамотиње, које производи привиђења као спољни халуцинаторни _ резултат | интимних неразрешивих проблема; да ли је то само морални проблем о роме како једно Квинт) може одвести у страшан грех дечака осетљиве имагинације2> Или је, пак, свмо Фројдовски комплекс, Писац романа, као и либрета, прелустио је одговор илузији публике.

Изгледа да је Бритн био фасциниран једино драматиком ове садржине, не самом садржином, и да је то инопирисало његову музику која је сва у драмском штанунгу. Као диригену, Бенџамин је био врло пожртвован, али без обзира на његово залагање слушаоци су напустили театр са недовољним светлом на постављено питање, на које, чини се, ни музика ни текст намерно не желе да одговоре.

Радња Гершвинове опере „Порџи и Бес“ дешава се у Чарлстону, У Јужној Каролини, у једном лучком реону, где је некада боравила градска аристократија. Догађај је пребачен у прошлост, управо у период преласка епохе Старог Југа у епоху Новог Југа. Куће, које су некад раскошно намештали богати власници плантажа, претворене су у станове обичних малих људн, рибара н обалских радника, У луци Чарлстона сваке вечери окупљају се обалски радњици н рибари да играју домине у новац. Међу њима су обалски радник Робинс, његова жена Серена, просјак _ Порџи, обалски радник Краун, човек снажне конструкције али пијаница и убојица, и његова лепотица Бес, коју све жене лрезиРу због везе са Крауном. У том друштву налази се још и Лајф, кријумчар опијума, Он је заљубљен у Бес, коју ипак више воли просјак Порџи, Пијани Краун у свађи због коцке убија Робинса, Сви се раштркају на

бескрупулозно биће (Петар.

све стране, а Бес се опрашта од Крауна који бежи у шуму. Порџи даље живи слободно, просјачи и лева уличне песме, све док једног дана не убије свог супарника, убицу Крауна због лепе Бес. Кад је полиција одвела Порџија, Лајф почне наваљивати на Бес, уверавајући је да се Порџи неће више вратити, те је одведе у Њујорк. Просјак Порин после неколико дана враћа се и кад не нађе Бес полази у свет да је тражи са својим колицима, просјачећи и певајући.

Аутор је овој веристичкој причи, у којој су главни актери прости људи, дао фолклорну музику америчког Југа. Ту певају Црнци о својим осећањима, певају корално своје молитве, левају о својим свечаностима и обичајима, о свом страху и болу. На моменте се песма претвара у ипру. Ово је више црначка него џез опера, која делује као колајна свита.

Фестивал није открпо неке нове концепције, савремније од оних које су заокупљаље композиторе и писце либрета пре двадесет и тридесет, ако не и више година. Природно да би овакав фестивал код нас деловао можда и авангардистички, јер, ако италијанска штампа проклиње „задошњење“ од деветнаест година, колико је требало да „Порџи и Бес“ стигну у италијански театар, каквих би тек ми имали разлога да још жалосније констатујемо скоро тотално закашњење оперских, симфониских и камерних дела насталих и давно пре „Порџи и Бес“. Чак би и стари Барток, који у свету већ увелико заузима класични део концертних програма, стајао заједво ([) са скоро свим савременим композиторима у реду пред нашим Коларчевим вратима, чекајући пропусницу. Међутим, овде, са станови. шта отште важећих норматива савремене музичке уметности, овај фестивал није открио ништа што би бар мало потсећало на време Бетовена, Берлиоза и Прокофјева, време када су метеори на музичком небу потресали свет и доводили до запрепашћења публику навиклу да слута само познате и малтене напамет научене композиције. Нема данас чула. Као да савремени композитор 0креће љеђа времену у којем жЖИвВњ. али лицем не напред, натраг сад све више, натрат негде у плраизворе људске егзжстенције. Има неког нерва у овој светској модерној, који при пада миту и премиту, откинут отуда, и осећаш некако, слутиш и на зиреш како клизи човек с дрвета чију је крошњу обрао, спушта се до земље, ла још дубље до влажних коренова, У затамнеле и несатледане почетке и изворе, као да хоће дрво да окрене и крошњу да затамани и покопа, а коренове да бере и гледа на сунцу, као плодове.

ИЛИЈА ЛАКЕШИЋ

СЛАВОЉУБ БОГОЈЕВИЋ: АРЛЕКИН (из циклуса „Миркуср

(Отварање "сезоне у

концертне _

Београду

ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

АКО је тикало на великим

плакатама а и у наслову

новинских огласа, који су

више дана унапред најав-

љивали концерт Београдске филхармоније 27 септембра, са америчким _ диригентом Џонатаном Штернбергом и следећим програмом: Феликс Менделсон — М симфонија, А-дур („Италијанска“); Александар Глазунов — Концерт за виолину и оркестар, а-мол (солист — Људевит Пап); Антоњин Дворжак — ТУ симфонија, Г-дур, опус 88 (компоновано 1889 године).

У дворани Коларчевог народног универзитета, која већ годинама служи за предавања, и за филмске претставе, и за модне ревије, и за свечане комеморације, и за конгресе идеолошких организација, и за сваковрсне музичке приредбе, реченог вечера, нешто око половине укупног броја столица, стиснутих У скоро непроходне редове (тако да колена морају ићи у дијагоналу са дисциплиновано _ мирним _ трупом), запоседнуто је људима. Покренута занатски рутинираном руком диригента, на уздигнутом поднуму одмах испред празних првих редова седишта с десне стране (оне са које претплатници не могу видети хитри балет руку клавирских виртуоза или мученика дуготрајног тренирања), Менделсонова симфонија, разиграна, свежа и глатка као монолог Шекспирових поетичних комедија, почиње да клизи, протиче, врна и жубори. Стари романтичарски мајстор кулантног, конверзациово лежерног симфониског слога био је 1830 године (господебоже, пре више од сто и двадесет година!) у Италији, донео из ње мноштво климатских и туристичких утисака, и ако ми то сад знамо, имајући у виду надимак лепе симфоније, мн тражимо извесну транспозицију јужњачке земље ни живља у субјективном прелому емоционалности једнот финот, утанчанот, веома, веома универсално 0бразованог човека оног доба. И заиста, ено у другом ставу, смишљено предвиђена и припремљена жељом и концепцијом диритентовом, нанлази (временски одређено пласирана) партија гудачке епизоде у пи цикатима, шљокицава каскада грациозне мелодиске љиније која се осипа, раствара и ишчезава. Ено, затим, у трећем лепршавом ставу, оног сненог, баршунасто меког двопева хорни, посред средњег одељка тог става, тог разнежено набујалог сведочанства романтичарског сентиментализма којем је ведри, складни, васпитањем оплемењени Менделсон зналачки уливао сокове мирне благости и тихе лепоте погледа на живот и свет, подржаван благостањем очинског, богатог дома, који је изобилним материјалним средствима у њему смисао за сваковрсне видове лепоте однеговао. И ено, најзад, У завршном ставу симфоније, оне старинске народне плесне забаве Италијана, оног пенушавог Салтарела, у којем брзи одблесци шеснаестинских фигура, као обојене светлости неонских - реклама (далеко пре но што су ове могле бити и наслућене), скоковито избијају из посебних група гудачког корпуса оркестра.

Ми све тако лепо гледамо и слуамо а на подиум излази концертни солист, ЈБудевит Пап, нешто блеђи и сувљи но пре годину дана, када је, са мршавом новчаном помоћи, отишао у Лариз да се усавршава у виолинским знањима и сваковрсним виолинистичким вештинама, Он свира солистички парт једног инструменталног концерта који је, у Русији, после блиставог примерка истог рода концертне музике Чајковског, на самом почетку овог века, 1904. год., (господебоже, како је и то давно, давно било!) настојао да програмску музику врати у токове њеног вечног, апсолутног, специфич. нот путовања кроз људску историју, као специфични, посебни делић те горопадно противречне, многолике наше, вековне историје. Када бих ја, сада, тог честитог човека, марљивог и вредног трудбеника, тог концертнот мајстора наше Филхармоније, Папа, запитао: пошто сте, друже и пријатељу, изабрали развучену, салонски ноблесну и псевдо-фолклорну мелодику Глазунова да кроз њу испољите _ новостечени евентуални вишак своје техничке вештине, али уз то и свој музичко-естетски укус, зашто се не заложисте, свом људском ватром убеђења да и нас, своје сљушаоне, да је баш то,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ЧЕТВРТАК, 14 ОКТОБ

баш тај концерт Глазунова, права музика, она која вам је најдража на свету — шта ли би ми овај савесни, поштени виолиниста одговорио! А онда, одмах затим сам се питам: да ли је извођач-уметник свестан тога да је он увек, хтео то или не хтео, пропагатор неких идеја, неких животних погледа и уверења, неких поседованих, стечених истина, животних мудрости и лепота. И онда, да ли је свестан тога да, ако у све то сам није уверен, он јесте м он мора бити и остати — ревносни чиновник на музичком сектору друштвеног делања, друштвени члан, са сталним месечним дохотком, нарградом, платом. · После пушачке и конверзационе паузе ми сви присутни понова шкрипимо на столицама у којима смо се укотвили за то вече. Ми смо само један део на који било начин радног колектива тог вечера: слушаоци. Горе, на узвишеној платформи налазе се: оркестарски колектив, малочас још и солист, пред њима диригент а У црним тачкама и нупљим

вилим СВЕЂЕЊАКЉ ТЕЛЕ РАМЕНА. (пртежу

овалима очију нотног писма, пред сваким од њих појединачно, у нотама записани текст композиције, дело уметника. МетСмо сви на сво јим местима, просторно и радно; филхармонија „као оркестарски колектив _ (дисциплинован, — задужен, обавезан, плаћен), солиста (под ви ше-мање истим животним услови ма), гост-диригент (без сталног намештења, али, поседујући овај интернационално употребљиви занат, са срећном могућношћу да хода државама и континентима). Налазиме се у механизму друштвене европске културе, на сектору уобичајене = прилично распрострањене праксе извођења музичких деља. Али, њи један од поменутих чинилаца не узима иницијативу у своје руке, сваки чека на једног од осталих: диригент би да га дворана схвати и усвоји, свирачки колектив би хтео да се зна да је управо он реазлизатор стања у које смо доведени, солиста је још малочас, с правом желео да схватимо да се он трудио и напрезао да постигне што постиже а слушаоци би да буду анимирани, покренути, емоционално захваћени неким општим, врелим таласом душевности, из које извиру и роје се, у свачијој свести, бурне рекапитулације животвих сазнања и искустава. Тако долази до извођења на почетку овог чланка већ поменуте Дворжакове симфоније.

Она је — то је већ увелико познато — робустна, снажна, помало сирова, на ивици опасности да повуче у неку врсту музикалног просташтва и распојасану чулност. Том дејству особито је подобан њен последњи став, са варијацијама и ускипелом симфониском градацијом, која се ипак, .на крају крајева, укопава у основни акордски стуб, те јој тако мора бити краја, као и свему живом и свему што је човековом мишљу и руком створено. Диригент је човек рутине У свом занатском раду — то смо већ рекли — и он се, с пуним правом, служи професионалним манирима: правилно тактира а ту и тамо као да хоће и да осоколи оркестралне функционере около себе. Ми му, на махове, видимо паметно лице културног номада, тај издајнички белег бкривеног унутарњег бића, белег који произлази из природе занимања, интернационалног у интерконтиненталном смислу те речи, као што је ко и професија лекара-хирурга, изученот механичара, радиотелеграфисте

(Наставак на 8 страниј