Književne novine

Саилиао сам давно са врхова

И где је Венера смесг),

Бојиљ се кад љасте одлазе

(То су само контуре буђења

Па су ми зенице загонетње Кад као нови Икар тадам

'А сва су жаљења мртва,

Међу тимерама се спотичем,

Док још корачам кроз сате . заувек Увијен у своја тратања,

Несрећно ч без утехе.

а у ликовним "уметностима у простору, ради претстављања разноликих објеката („знаци морају имати прикладан однос према ономе што

означавају“), а то су у ликовним уметностима тела, а у песништву радње. Може да буде и супротно, да поезија подражава тела наговештавајући их радњом, и да ликовне уметности претстављају радње, одабирајући да телом прикажу један, најсадржајнији тренутак радње. Другим речима, уметности се разликују не само формално, већ и садржински, тако да један садржај пренесен из једне уметности у другу може да постане бесмислен. Модерна естетика је то учење потврдила и продубила, посебно у области диковних уметности, ослобађајући ове од окупације литерарним сижеима, која је била друга страна оне заблуде коју је Лесинг уништио. Његова подела на просторне и временске уметности, прихваћена доцније од Ф. Т. Фишера и делимично од М. Десоара, међутим, потиснута је у новије време схватањем да и простор и време, и симултаност и сукцесивност, имају своју улогу У свим уметностима,

Андре Жид је писао да је Лесингов „Лаокоон“ досадан, и да „наша генерација треба да пише свој Лаокоон“. Али Лесингово дело је, судећи по Гетеовим речима у „Песништву и истини“, имало у време објављивања значај откровења. У области поезије оно је одјекнуло као посмртно звоно описном песништву које је водило лорекло од Опица, Милтона, Попа, и било по: дигнуто до највише части делима Томсона, Брокеса, Халера, Геснера, Клајста, и, мала мање обавештено и мање тачно кад говори о ликовним уметностима, потиснуло 2алегоризам који се манифестовао у де лима водећих ликовних уметника ХУП и ХУШ века: скулптора Бернинија или Пигала и сликара Рубенса или Лебрена. Лесинг стоји на почетку модерног слободног и независног развоја појединачних уметности. Иако је једна од карактеристичних црта романтизма била теорија о мешању уметничких родова (Шлегел), и развој савремене уметности и савремена естетика поново даје за право Лесингу. Амерички естетичар Ирвин Бебит у име „неохуманизма“ у свом „Новом Лаокоону“ (1910) још једном сузбија иде-

Као да беше неки звук ·

Који значе безболно тошљлање ствари, (где су сви капињ спуштеним за тужне таласе светла

А боли ме што су бескрајне.

Па сам данас путник београдски, У ноћи што се у тељу понавља И која безбројно зњатуће: сам.

То су моје престрављене виолине.

Не поздрављајући ме на крају саобраћајне линије 28; То сам се за још један стеценик стустио

У стрепњи да отсев своје душе

На садашњим сатима растознати нећу. '

Бродови су оттловиљњ у вечност.

Бесконамно говорим да су ми очи угашене, 2 8 — Ко зна да ли Ћу те икада њима угледати, Вана, —

И у своја наручја ње свијам радосне тејзаже

Док се несмирен товлачим у варљиву заштиту мрака Рањен младошћу која за мене више ње.мари

које нема свога праскозорја).

Нешто се у роману неће свршити.

Открио сам позно да љубав није све, И да није ни много у дрхтању сутона,

са неких својих висина. Изгубљени тпогљеди над водама. Под сенком свет ж без опроштаја.

Још се једно осећање не заборавља

Да бих стекао оправдање свога дисања

Све испрекиданијег ш све жуднијег.

И кад се у мноштву осамиљм (без мере и без дна) ; Знам да џ мети гори веровање . 57 Највећег сусрета с тобом, Вана,

И онда јецам, не стилшавам се цм питам:

Где су те благе руке нежности!

Измислмо сам многе обљике и Нестварну

недовршене ц сетне,

Јер ја сам само дете омамљено даљинама,

СЛОБОДАН ГАЛОГАЖА

Лесинг естетичар... слем « в сло

ј па

пива дине ду аут

ју - конфузије. песништва са ликовним уметностима (и музиком), Постоје Лесингови ставови који наизглед _ противрече _ савременом схватању. Лесинг полази од хедонистичке дефиниције уметности и на основу ње заснива своју теорију да је лепо највиши циљ уметности, Тешкоће ове теорије воде га у не-

разборито запостављање _ сликања предела и, још више, историског сликарства, јер се није успео да

вине до реализма теорије естетских категорија или модификација лепог, у његово време изграђиване од енглеских емпириских естетичара. Али по Лесингу песнику је допуштено да претставља и ружно „да би изазвао и појачао извесна мешовита осећања с којима мора, у недостатку пријатних осећања да нас забави. — Та мешовита осећања су: смешно и ужасно“. На основу тога изгледа као да се он другим путем приближава теорији естетских категорија. Таквим примањем садржаја песништва и наглашавањем пренмућства песништва над другим уметностима, Лесинг као да отвара пут Ка модерном уметничком изразу, кога се лепота једног предмета неће тицати више од његове животне истинитости и уметничке изражајности. То су разлози због којих овог духовног и књижевног реформатора грађанске Немачке ХУШ века В. Дилтај назива другим законолавцем уметности (први је Аристотел), а Ф. Борнмилер његовог „Лаокоона“ назива „основном књигом новије естетике“. Излавањем овог Лесинговог дела „Култура“ је обогатила нашу преводну литературу једним делом од епохалне уважности у области естетике. Уводна расправа „О проблемима Лаокдона“ професора др. Војислава Ђурића, резултат изванредне ерудиција и акрибије, коме се може замерити, само што је допустио да, с Пи гледишта априорног _ потцењивања проблема ограничавања _ посебних уметности, прецени општу ен вредност Лесинговог дела и занемари доцнија, дубља и свестранија, решавања проблема класификације, и систематизације уметности, претставља несумњиви допринос нашој естетичкој литератури.

ДРАГАН ЈЕРЕМИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК, М ОКТОБАР ј954

упатило ва трећем спрату |

ТАНУЈЕМ на трећем спрату

у једној невеселој старој

згради, Имам кухињу, со-

бу за спавање и оставу од

> које сам направио собу за

рад. Само изјутра, око седам сати,

кад је лето, а зими много касније,

сунце завири у мој стан. Дође до по-

ловине, повуче се брзо. И, опет, остане полутама.

Радим невесео посао: коректуре. Очи су ми од ситног номпарела постале слабе, Зато носим дебеле надчаре. Радим дуго у ноћ. У десет већ носим шифове у штампарију. А онда сам миран неколико часова. Идем улицама и размишљам о роману који ћу написати.

Када је сунчано јутро, тамо око седам, остављам коректуре. Пушим и размишљам. На крову се сунчају голубови. У једном кавезу жути канагринац. Није леп изглед са мог малог прозора, Гледам у двориште и неке сиве зидине. Дочекују ме замућени прозори купатила. Повучем се. Седнем. И гледам у квадрат неба, Мислим на роман. Сунце ми окупа лице, па руку једну, па другу. Ускоро сам сав на сунцу. МИ статуа играчице „и хартије на столу, и једна темпера мог пријатеља сликара, коју ми је поклонио и којом се много поносим. Сунце дође до половине собе ми ту почне да шлајфује, као точак на клизавом тлу. Не може даље, па се повлачи. Кад, опет, пређе преко мене кад се враћа, ја му се привлачим. Идем за њим да будемо што дуже заједно. Дође до прозора, а ја се налактим на прозор. Склизне у провалију. А ја не могу да лебдим, ја сам месо. ИМ, тако, тужан останем У сенци. Повратим се својим коректу“ рама. Ситна слова забоду се у зенице. Ситна слова — дуге беле игле.

Једног дана враћао сам се уморан кући. Стрме степенице и мрак који напуни очи и крене даље, да ме свет испуни. Нисам дао тами да ме свег испуни, па сам затворио очи. || пипао сам рукама, тражио ослонац. Када поново погледах, обрадо“ ва ме светлост која је горела у висини мога спрата. Похитам а онда станем потресен, Бела жена, нага, стоји пред огледалом. Нага жена, ни конца на њој. Знао сам: не може ме ви“

"детиг Али, ипак, ја“сам стрепео. Ни-

сам могао да одем, да не гледам то тело што је бело сијало. Са малим, чврстим грудима и боковима као два склопљена крила беле птице. Гледала је своје тело у огледалу. Очи су

јој биле чудно разнежене. Извадио сам чибук, ставио сам га међу зубе. И, гле, он се сломи под зубима,

„Није добро, рекох себи, ти је хоћеш“ о

Али ја нисам могао да издржим.

„Ја је хоћу, рекох, то је добро!“

. А онда сам све заборавио. Жена је неком нудила део по део себе. А

тај неко био сам ја „јер се окренула -

н гледала је према мени, у мрак. Прво ми је дала рамена, па све ниже, па све ниже — до колена,

Хтео сам да кренем, да јој се јавим., И пружих руке али ме прену корак. Неко се пео степеништем. Побегох и сакрих се у свој стан,

Сутрадан — ништа, Навучене за-

весе. Жуте, пругасте, избледеле за-.

весе. Увече — мрак у окну. У поноћ — мрак. На улици је нема, Где излази2 Куд се креће» Обилазио сам каване и хотеле, Ту плаву жену ја бих одмах познао. По телу: хаљина га не би могла сакрити. По очима. А јатоднцама својих прстију, између хиљаду усана, пронашао бих њене,

У седам часова седим у својој соби. Пустим да ми сунце купа лице, да топла, жута светлост поплави моје руке. Невесео остајем после у сенци. У пола десет облачим се и журим да стигнем У штампарију.

Тако је било све до моје болести која ме задржа неколико дана у кући. Иако су ме болеле кости, ја сам и даље радио. За шифове је долазио штампарски момак. Први пут нисам морао да их сам носим, Остадох у кабинету, Жалих што сунце тад, у десет и пет, не прошета мојим кутком. ИМ, тако, докон стадох да желим младу белу жену. |

У једанаест прену ме снажан шум воде,

„Из купатила неког“, — помислих. Јер читав дан шуме чесме. И сваки час неко вуче за онај жути ланчић. Час на другом, час на петом, час на четвртом спрату. Много народа живи У овој великој згради,

„Из купатила неког“ — помислих и погледах.

Када сам погледао, ја сам скочио и 'лолетео да се заклоним, Отворен је мој прозор, а преко пута, три руке да наставим — жена, Преко рамена пребачен простран, плав убрус. И само убрус. Све је друго непокривено. Она и убрус, Ништа више.

Измакнем се дубоко у полутаму собе... Али не могу да одем. Не могу.

Та жена са малим грудима и белом кожом, жена што ми је оне ноћи да-

5 5

АРХАИЧНИ ЧУНОВИ У ОБЕЛУ ПЕШТАНЕ НА ОХРИДСКОМ ЈЕЗЕРУ

(из вњите О. и Д. Бихаљи-Мерин)

У џ

вала, полако, део по део свога т стајала је на домаку моје руке. шапнем, чула би, Да скочим, доско-. чио, бих њен прозор. Само три руке далеко од мене. :

Пи јсртук

Пустила је хладан слап воде, И ја сам чуо узвик грлен, Узвик изненађења. Вода је посребрила њену кожу, Улегла су њена рамена. Сребрн

слап падао је са трбуха. Скупљала је и ширила јаке ноге. у (Ека одигла је главу и очи су нам 46. среле. па а МЕ „Остани п гледај“ „рекле су њене очи. 1 ђака _ „Очи, шапнух, ја ћу да се.раз= болим!“ ~ пе а а · „Не вичи толико“, смејале се очи, " „Бићу. као камен!“ у

„Воли моја бедраб 0007 у

уЗаволи, ево: моје руке“ · „Заволео сам их још оне давне ноћи,“ у : „А ноге, гле, витке су и јаке.“ „Чврсте су и мале твоје дојке:“

Сијао је после бео затиљак. По» лако је сушила своје тело. А ја сам бивао све блеђи, Желео сам да луДо крикнем. Баш је чудо човек. Пао сам и до јутра се нисам дигао.

У једанаест и, опет, у једанаест. У једанаест сваког дана. Идем а сенка моја бледа. Ускоро, кажем, бићу као ваздух. До једанаест ја сам ход и дрхтај. У једанаест растем и испуним собу.

„Стани, смели,“ задрже ме очн, „Буди добра, пусти да доскочим.“ | „Гледај ме и воли“, кажу очи. „Очи, ја ћу ускоро да повенем.“

У једанаест и тридесет бео затиљак, „Волим те, каже бели затиљак.“ И оде.

Зовем се Иван Петровић. И човек. Ја волим једну младу, белу жену. Нисам крив што сам је заволео.

Ја сам Иван Петровић. И човек. Мени су ситна слова избола очи.

Сад немам мира. Шта да радим са собом. Сунце у седам не радује моје лице, Сунце у седам часова не радује моје руке. .

Решио сам да је сутра зовем. Моја болест је прошла, не боле ме кости, Почела је друга болест: мене у затиљку боли. Ја ћу јој рећи да више не могу овако. Ако ме воли нека ме пусти к себи. У једанаест када дође. Ја ћу стати и убацићу своје речи у купатило, право пред њене ноге. Као лопте, у луку, падаће речи пред њу. Само да не буде ветра: раз• вејаће ветар речи. У једанаест када ме погледа у очи. Бела жена биће тада моја. Бела жена са малим, чврстим грудима, чија су бедра скло пљена крила велике беле птице, Бела жена са високим ногама. У једа наест када дође нага и са убрусом пребаченим преко рамена. Када окли“ зне убрус и појави се цела. Јер ова мене воли. У једанаест, сваког жама, нуди део по део свога тела, -

„Да ли би узео моје рукер“ ли- |

тају њене очи. „Не, жао ми је твојих рамена.“ „Да ли би узео моје ноге, драги 2“ „Жао ми је твојих бедара.“

Када оде, гледам, па јаукнем. Шта могу: само у себи јаукнем. Па наглас јаукнем.

У једанаест свакога дана долази.

У једанаест. Да, била је у јеланаест, Ушла је и насмешила се нежно. Ваљах реч у грлу; сад ћу речи,

Подигла је ногу да је пребаци у бело корито. ј

Потиснух прву реч и друга дође У грло. Потиснух другу, тражих трећу.

Четврту, Тражих јој име. Зар јој њи-_

сам знао име у

Подигла је и другу ногу.

Нисам могао више: „Девојко“, мукло јекнуо је мој глас. Ја видех 'лада. Раме јој на поду. Велика риба на песку, беспомоћна. Крикнула је, а ја сам рукама млатарао. Хтео сам да скочим да је подигнем,

Отворила су се врата, Ушла је црна жена и подитла девојку.

Чупао сам косу, а црна жена рече;

„Господине, девојка је слепа!“

Пао сам и још се нисам дигао,

БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ

„Волим,“ нај