Književne novine
Godina VIL Nova serija, br, 11
ZA
KON J I Ž:E V N O OSTV RM E T
BEOGRAD, 18 MART 1956 ANKETA »KNJIŽEVNIH OON
KADJE REĆ O FOLKLORU...
Sve češći razgovori o folkloru naveli su redakciju „Književnih novina“ da pokrene ovu anketu čiji cilj je da, koliko je to uopšte u okviru jedne ankete moguće, dotakne bar ona osnovna pitanja koja se živo nameću kada je reč o njemu i njegovim izrazima
RODOLJUB ČOLAKOVIC: „Odlučno sam protiv
vulgarizatora folklora”
J | N BOBIČNO cenim i Volim naš folklor:'ima u T,jemu tako mnogo nepo= sredne životne radosti. dubo_ kog smisla za sklad i lepotu oblika i boja, zvuka i pokreta. Ti elementi, bez sumnje, mogu biti izvor nadahnuća našim umetnicima, pogotovu muzičarima i slikarima. Ne govorim o tome koliko bi on mogao obogatiti i asortiman maše tekstilme jmdustrije. Trčimo za stranim uzorima, kopiramo, a tu Je veliko lizobilje koje se malo koristi. Gledanog tako, volim ga i smatram velikim našim narodnim blagom.. A od svega toga često pra= vimeoočayrnu Kkemikatuma. «"Ločito od mašin mazodnih igara. Izuzimam nekoliko naših uglednih ansambla Moji su na Vvišini, koji naš folklor prezentuju našoj i stranoj publici m jednoj visokoj umetničkoj formi. Pormi koja je dostojna onoga šta pret stavlja. Tu mu zaista nismo ostali dužni. Omuogućili su mu da u punom sjaju i bogatstvu · bljesne.
Odlučno sam protiv vulgavizatora tog folklora, protiv prostačkog, neukog, neukusnog fretiranja folklora. Dakle, protiv sam onih koji prilaze naše.n folkloru s totalnim nerazumevanjem: ne može svak bili umetnik, ne može svak iz toga našeg bla-
ančofi
(/ĆOSfOWJ4-
#0202404
a
Rodoljub Čolaković Dobrica Ćosić Draža Marković Peđa Milosavljević Stevan Heistić
Milo Milunović Zuko Džumhur Živojin Zdravković Oto Bihalji-Merin
Borislav Mihajlović
ga da izvuče ono što to blago objektivno sadrži, pravo:·oni koji ustaju protiv sustvovao folkloromanije. Dva su. tu jarazloga. Prvo, ne može se naš kulturno umetnički rad štva »Abrašević«. masama svesti isključivo balo tim povodom da poka- ansambla, kao što su »Kolo« ili pretežno na folklor, Dru_ go. i kad se daje folklor tre-
litetu, o umetničkoj visini.
kN
Glava žene (ulkras ma šfa pu, narodna umof{vorina)
O je onaj, čini mi se, najveći | potstrek što obećava _picsu
uspeh kod publike. Čitalac je znatiželjan, on je, čak, i pronicljiv više nego što to, često, ponekad pisac može da predvidi. I nije ovaj problem tako jednostavan kako se, kod nas, pokatkad, u poslednje vreme, lakonski misli. »Uspeh kod publikeć, taj termin svakako vrlo proizvoljan, često se neopravdano a priori odbacuje, a u polemikama je to, gotovo uvek, i najnevažniji dokaz. On to, u izvesnim slučajevima, možda i jeste. Ali je to, i bio je vrlo često, takoric i jedan od elemenata koji su, nesumnjivo, uticali na našu noviju književnost na njenom putu ka. hermetičnosti. Pri tome se zaboravlja na jedan važan psihološki momenat: čitalac, u jednom proznom delu, ne RO on to nikada nije ni tražio, pis 20 traži prevashodno sebe, roman O
osrednjem nivou,
svome životu, svoju painju i svoju Yadost, svoju prazninu i svoju ideju.
u našem kulturnom i umetničkom životu danas.
kasabi, priredbe koje su bile po svojoj idejnoi sadržini mnogo bliže ciljevima i i_ dealima borbe radničke klase, no ta jubilarna bprosla-
ničkih društava utopi u fol- va, Imaju Kklor sumnjive vrednosti. Pri”
Naročito treba biti strog
jubilarnoj ri izboru folklornih ansampretstavi uglednog radničkog bla Moji nastupaju' u jinokultumo -– umetničkog dru_
stranstvu. Naše narodne i-
Ono je tre gre u verziji odličnih maših
•
že najviše domete svojih O= »Tanec«, »Branko Krsmanostvarenja. A šta su nam po- vić«, »Lado«, ba jako voditi računa o E-va- kazali? Pretežno folklor na interpretatore. Ti ansambli Setio sam su vrlo dobro prihvaćeni u
Pogotovu je ta pojava, ta se tada kakve smo mi rad- svetu. I to ne samo od šifolkloromanija, za osudu ako ničke priredbe davali 1920 oke publike, nego i od sevzsadržina rada naših rad- godine u jednoj
našle su dobre
bosanskoj stručnih ljudi. Upravo slo-
ga treba odlučno suzbijati nastojanja naših slabih ansambla da nastupaju u inostramstvu. (Nastavak na 6 strani)
vratima mog delji-
vog, na tri domaćinstva raščerečenog stana, Piše to ftamo, na dasci farbanoj, i Josip se napisanog strogo pridržavao, ali kad se na kojiput ponovljeno zvrrr zvrrr niko me odazove, OtvoOve susedi. Onda se on lepo pretstavi, punim imenom i istom onom titulom koju je Stravinski, za vreme Prvog svetskog rata jednom pograničnom stražaru preveo izrazom »pronalazač muzike«. Smatrajući priproste, jednostavne, malo obrazova-– ne ljude — po pravu svoje klasne, zanatliske, pekarske ge:.eze ij. očimske sredine isto tako neposrednim, neizveštačenim, medresiranim i neprofinjenim pojedincima kao što je to i sam u Osnovi ; u duhu svog istinskog
Prešennova narnatla
DOKTORU FERDU KOZAKU
ZA ZBIRKU NOVELA »PUTEŠESTVIJE U DOMOVINU«
ILO je to neđavno kada je doktor Ferdo Kozak, pisac iz Ljub-
ljane, primio ovogođišnju drugu »Prešernovu nagradu« za svoje najnovije delo zbirku novela »Putešestvije u domovinu«. To mu je peta štampana knjiga u poslerat= nom periodu, i ujedno — Mo
oceni MWrritike — najlepše i)
najbolje delo u protekloj deceniji. Napisao ga je za svcega godinu dana.
— »Bio sam neobično vredan«, nasmejao se doktor
Perdo Kozak kada smo ga
posetili u njegovom stanu, gde se kao rekonvalescent
oporavlja od gripa. »Dodu=-:
še, radio sam mnogo, tako-
reći svakog dana, ali išlo mi ·
je od ruke. Uspelo mi je da svoju knjigu od 420 stranica sam ilustrujem«.
Burno vreme Drugog svet skog rata preistavljalo je' strašnu životnu arenu, u kojoj je svaka ličnost, svaka | individua u rainim vihorom zahvaćenih zemalja doži
V(Nastavak na 5 strani) |
SUTRAŠNJI DAN JOSIPA SLAVENSKOG
D VAPUT se zvoni na bića bio, Josip Slavenski on-
da, pošto mije našao kod kuće ni mene niti ikog od mojih, obaveštava pomno domaćicu sa rukama zamazanim do lakata u tek zamešeno brašno o razlozima svog dolaska i zvonjave pomoću koskanog dugmeta. Uskoro zatim on zakratko zanzmogne i, kao što svi zna=– te, umre; njegove fotografije izniknu, ko pečurke na bujnoj kiši, po svim nmovina-– ma; susedstvo zapazi meku pojačanu i meredovnu uskomešanost u mojoj pregradi, prepozna u klišetiranim sli_ kama upadljivu grivu onog nedavno raspričanog nzmernika, pa se istog večera i noći, dok onaj lako pover= ljivi boravi svoje poslednje sate nad površinom. zemlje
(Nastavak na 8 strani)
AKTUELNOST
sebe, jer on intuitivno oseća da je jedan prirodni delić kosmosa. On, daNe želim da budem pogrešno shvn- Rkle, ima pravo kad kaže: moj životi ovim se me isključuje ideja ili je roman!
f-
Zato je on, čini mi se,
teza pisca, njegova O OO universalistička slika sveta, jer ideje ili te-
ze, jer kosmičkog sdgledanja — u Jiteraturi — i nema izvan konkretinog,
izvan posebnog. A io posebno, šta je drugo ako ne i sam čitalac. On je, dakle, polazna tačka. On je taj koji otvara i zatvara krug: i ovde se pojam čitalac izjednačuje sa pojmom junak. On je svrha i posledica. On je, takoreći, sinteza. Čitalaca, međutim ,ima i ovakvih i onakvih. Teško je znati koji je onaj pravi, Ali krug je ipak tu bez obzira kakvih sve dimenzija bio. I u tom krugu pisac suočen sa svakodnevnim pitanjem: »Zašto ne pišeš o mome životu? To je golov roman«. Čitalac je — svi Smo mi ljudi — zaljubljen u sebe, i on uvek, zato, i polazi od
najjednostavnije formulisao jednu od prevashodnih maksima literature svih doba: biti savremen. U čemu je tajna Šatobrijanovog uspeha, u čemiu Hemingvejeva? Ili, kakvom je to madijom zaludio film današnjeg čoveka, da li samo iluzijom slike, ili iluzjijoi slike o njemu u ovom trenutku? Neosporno, sve ovo, rečeno u Oovakvoni — pojednostavlyenom i sirovom — obliku, može da dovede do zabune. Problem je vrlo Wombpleksan. On je i sam aktuelan. Samim tim i još ncjasan jer nije istražen. Prvo što može da dovede do Žabune bio bi, naprimer, sam termin savremen. Jer, koliko god se, na Dprvi pogled, činio jednostavan i čist, on je mnogostrano
NOS . j 5 BI
NA
ain: PAO R7 e ' or Keoaajeonaćutan ara“ aaa ga (4PoyJipu vaat Pad: 6 s
PITANTNNJA
Cena 30 din.
· 3. DVA REDITELJA „GLORIJE.
DVE
U Zagrebu je pre skoro tri meseca održana premijera »Glorije«, drame Ranka Marinkovića, u režiji Bojana Stupice. Nešto kasnije drama je imala svoje premijere u mnogim „mestima Hrvatske i Slovenije. Rritika je kao retko kad bila jednodušna: istakla je da smo delom Ranka Marinkovića najzad dobili domaću dramu najviše vrednosti. Publika je lo podržala: »Glorija« se u Zagrebu stalno igra pred potpuno raspro datom kućom! Uskoro će biti premijera i u Beogradu: tim povodom obratili smo se dvojici reditelja zagrebačkom Stupici i beogradskom Tanhoferu i dvema »Glorijamae«e — Miri Stupici i Olgi Spiridonović, da nam iznesu svoja zapažanja o samom komadu i o naslovnoj ulozi...
Čitajte na str. 7
_— –—--- _——
kompleksan i njegovo pravo tumače=nje isključuje svako zadržavanje ma površini. Samim tim on u sebi sadrži jedan intelektualni aspekt gledanja na određena društvena, psihološka i istoriska stanja, što će.reći da se savremeno nikada ne izjednačuje sa bilo čim što je danas, i bilo kojom pojavom i bilo kojim likom danas To nije bilo tako ni u Homerovom danas, ni u Balzakovom mi u Dostojevskovom, a to nije ni u Foknero= vom ni u Andrićevom. Prema tome, radi se o jednom odabiranju,i tako smo došli do ideje dela, one koja, pesničkim vizionarstvom, trenutak ljudske prolaznosti nadahnjuje Kkosmičkom neprolaznošću. Dalje razlaganje bi nas dovelo do — preciznog ili nepreciznog — fiksiranja onih tačaka gde su u ovome našem danas izvori te nadvremenske i nadljudske snage i lepote, ali tada bismo se naxli na nesigumom flu etike, psihologije i sociologije, gde bi, nužno, počela i konkretna analiza naše najnovije, i ne samo najnovije, prozne književnosti.
Risto Tošović
IZHEĐU: 03 (21
PW DAO
03 OSa 44003
Old Po
042 UO ON AJD, J
Ot a [PRVI ACA OO M)
DEĆA SJ 9
ya AVI PAVO M
UL IJ 0 Ca
4 0 o ZA AO— |
OAM{ODEOVO) G4{ČRW/ (“, Š
O Pelm radoVifumefnička dela. b spomenik za /spomenik Marksu Bikić na zganištu, faja«),
/ 3