Književne novine

i :tStkkttıIlPnirIidrdKjKrrlmKrp pžN|”zlrezz TEKe'r 77 fIDsEıEULRNRrrr

ceo. _—_-—— ——

Pu.

· Zabranjena komemoracija

Ove gođine navršava se dvadeset gođina od smrti Maksima, Gopkog, čoveka koji je svojom ečju, svo. jim zanosom i verom u su-

Maksim Gorki

1

PRE 20 GODINA

trašnji „msvet Wwpravičnosti, potresao ne samo Svcju zemlju, Rusiju, nego i čitavi svet, Godine naše borbe za socijalističku istinu bile su povezane sa imenom i delom Maksima Gorkog, a besbrojne javne manifestacije, i pre rata i za Vreme Revolucije, ovde kod mas, nadahnuo je ovaj veliki pisac i čovek.

Tako su, pre dvađeset go dina, krajem juna 1986, na vest O Smuyti genijalnog Yu skog pisca, nekoliko naših napređnih pisaca, u sarađ nji sa slobodoljubivim studentima „Beograđskog univerziteta, pripremili XKomemorativno veče u čast Maksima Gorkog.

Komemoemativno veče trebalo je da otvori jednim govorom pokomi Nušić, koji je vrlo rado prihvatio poziv, kao što je, uostalom, pred kraj svoga života isKreno podđupirao BVa pođuhvate naših antilašištičkiji

< OOOypr m —

Umro je Gorki –

Šta si ti to u svom životu i životima svih bednika našao

Maksime Gorki? šta?

, Kad si u izbama jazbinama, pod mostovima drevne carske Rusije noćivao?

Kađ si na lađi na Volgi detiniom rukom

sudove ribao i krišom

u kuhinji kraj splačina prvu knjigu

prelistao.

Dete sumorne bede dete skitnico! \

Šta si ti već onda tako jasno viđeo

Maksime Gorki? Šta?

Kađ si na nejakim kolenima klince u đonove zabijao

služio generalicu mazao ikone čuvao pruge vikao na vašaru ptice lovio

ptice prodavao.

Kad si lutao i gladovao i rađio i sanjao... Skapavao na glini drevne carske Rusije u petropavlovskoj tvrđavi u tami na kamenu ležao...

Zašto si Aleksije godina aaa

525 hjep, dan bjia-

otac 8

Ti koji 4 AakuvHiokaopval

ikona

Maksimoviću Pješkove u devefnaest

svežeg vazduha

u zagušljivom mračnom podrumu carske Rusije

kad si se pojavio, umesto nas progovorio...

Šta si ti u svom životu i životima svih bednika našao

Maksime Gorki?

Tražio sam čoveka

Našao sam najzad čoveka tu gde ga je zbrisala beda pokrivao Žželjezni prah

i teška lepljiva čađ

Tu gde ga je šibala knuta i umor i glad

Ništili umor i glad...

Našao sam sree i zanos

neodoljivu ljubav i mozak —

grizli

beskrajnu snagu radnog naroda.

Viđeo sam iskru i požar borbu, slobodu i sreću —

delo beskrajnog radnog naroda.

Viđeo sam novog čoveka! Umro je Maksim Gorki... Umro je Gorki...

U Zidinama Kremlja uzidan je tvoj pepeo,

U živim temeljima budućnosti uzidana je tvoja misao Gorki ti si naša zastava!

MATIĆ i VUČO

pisaca, preduzimano~ u oOdbranu prava i slobode umetničkog, naučnog i književnog stvaranja. Studeniski necitativni hor, pođ ru Rkovodđstvom mladog darovitog kompozitora Vojislava Vučkovića, palog za vre me rata poq vrafalom pecijaln, policije, na pragu svog ilegalnog stana, na „badnji-dan 1949, spremio je bio jednu horsšku Yecitaciju, čijih se poslednjih reči sećamo: „Gorki, ti si nama zastava“. Međutim, crma avet fašizma RKkružila je već, Bvropom, i njegove sluge kod nas, -— bila se već formivala škola budućih narodnih izdajica — budno su pratile i pokušavale — U-

Veliki pesnik MRusije,

mnim prostorima svoje zemlje. je prešadč

mev

oko

,

zalud — đa uguše, svaki otpor naroda, syaku pripre mu koja je išla na to da osposobi naše narode za borbu protiv hitlerizma, Stooki žbir Pavla, Stcjadinmovića, Korošeca, bđio Jje nad svakom kulturnom ma nifestacijom: komemorativno veče bilo je zabranjeno, Te večeri ipebalo je da se pročita i pesma „Um! je Gorki“ koju su napisali Dušan Matić i Aleksandar Vučo, i koju ovom putililikom objavljujemo, uz odlomak iz govora Branislava Nušića o Maksimu Gorom. (Pesma, je cbjavliena u časopišu „Savremeni pogledi“, Slavonski, Brođ, 1986, e tekst Nušićevog govora iste godine u „Našoj stvar_ nosti“, br, 1—2.) }

Maksim Gorki, putovao je pešice po ogro Na mapi se vide putevi koje Gorki.

| razmažen

Branislav NUŠIĆ

Maksim

Gotkt

MRO je veliki pisac U i, veliki čovek, Maksim Gorki; iščezla je jedna od majvećih i najma. kantnijih figura sadašnjice, koja je sobom kao velil:a granitna piramida, „beležavala granicu dveju epoha i razmeđavala dva doba. Gorki nije razmaženi peslik pariskih walona, koji plovi po dalekim morima i sanja „sladostrasme snove pod semkom čežnjivih čemipresa na obalams Mbosforskim, ili pod širokim pal

| movim lišćem, strašću zaža-

renih Havajskih Ostrva: on nije mi kulturom zasićeni de., nerik, koji brutalne :magonc oblači u koketno i raskošno odelo poezije; nije ni {pesnakk uzavredih obiljem sunca, koji na vojničkome aeroplanu oružanome mitraljezima uzleće na Parnas. — Gorki je čovek sa dna, on niče iz dubina ljudskih nevolja, ali i iz dubina ljudske duše i iznosi odande, ne svoje već bolove svoga vremena, bolovc celoga čovečanstva, i iz tih bolova on u duši &vo=joj izgrađuje jednu veliku ljubav prema čoveku i prema čovečanstvu. U tome i jes:s njegova moć i nadmoć nad onima koji osećaje, crpeme iz sebe, nameću čovečanstvu, dok Gorki osećaje celoga čovečamstva zbira u sebe, i kroz sebe ih iskazuje kao vapaj toga čovečamstva. Moć mjegove reči ne leži u srzi poezije, već u snazi i re; moć njegova duha he leči u snazi izraza, već u onoj mjegovoj velikoj Jljubavi prema čoveku i prema čovečanstvu.

Ćelija u Petropavlovskom

zatvoru, u kojoj je Gorki bio

osećaja Isidora SEKULIĆ:

zatvoren 190) godine.

O: Puškinu...

ADA je u Moskvi, vod” K-· nom mestu "Puškinovu, otkriven: spomenik Puškinu, 1880-te, gOVvorio je o pesniku i o Rusiji Dostojevski. U tom: važnom

i proslavljenom gsovoru rečene su i ove reči: „Sve

kod nas počinje od Puškina”. Slične reči kazali su i Gogolj, i Apolon, Grigorjev i Turgenjev., Ta konstiatacija sadrži svu slavu i svu tešku misiju Puškinovu. Puškinovo Je dosuđenje bilo da bude genij utemeljač, Promefej prikovan, kako neko reče i za našeg Njegoša: prikovaniji u nekom smislu i od Njegoša, jer mu ni ca

Virđžinija: VUL

4 ITAJUĆI Čehova mi hvatamo sebe kako neprestano ponavlja-

m” reč »duša«. Njegove stra nice su obasute njome. Stare pijanice je slobodno upotrebljavaju: »ti si u službi visoko otišao, van svog dometa, ali nemaš prave dušc moj sinko... nema u hjoj snage«. Zaista, duša je glavr.· ličnost u ruskoj umetnič koj prozi. Delikatna i suptilna kođ Čehova, podložna bezbrojnim ćudima i nerasboloženjima, ona je dublja i v.Za kod Dostojevskog, sklo ma žestokim bolestima i pomamnim grozmicama, ali uvek dominantna. Možda zato je Englez koji po drugi put čita „Braću Karamazozove” jli „Nečiste sile” mora da uloži veliki napor. Njemu je „duša” nešto tuđe, Onm_ mu je antipatična. U njoj im malo smisla za humor i nimalo za komediju. Ona je bezoblična. U slaboj je vezi sa intelektom. Zbrkana je, razlivena, uzbunjena, izgleda nesposobna da se podvrgme kontroli logike ili dis= ciplini poezije. Romani Do-

s' jevskog seju matice, ko-

FE:

vitlave bure peska, vodene mlazeve koji šište i klokoću i uvlače nas u sebe. Oni se skroz naskroz sastoje od duše. Mi smo, i protiv svoje volje, uvučeni, zakovitlani, zaslepljeni, zagušeni i, istovremeno, ispunjeni vrioglavim zanosom. Sem Šekspira nema uzbudijivih knjiga. Mi otvaramo vrata i nalazimo se u sobi punoj ruskih generala, tutora ruskih generala, njihovih pastorki i ro= đaka i gomile raznog sveta i svi oni govore snažnim glasovima svoje najintimnije stvari. Pa gde smo mi to? Bez sumnje jie romansijerov: dužnost da nas obavesti da se nalazimo u hotelu, u stanu, ili u najmljenoj sobi. A tu niko i ne misli na objašnjenje. Mi smo duše, mučene, nesrećne duše, naš jedini zadatak je da govori) da obelodanjujemo, da se ispovedamo i pri svakom kidanju mesa i živaca da izvlačimo ohne prgave grehove koji pužu po pesku našega dni Ali dok slušamo, naša se zabuna polako gubi. Jedan Monopac nam je dobačen' hvatamo se za nekakav

FUTURISTI I IMAŽISTI

U REVOLUCIONARNOJ RUSIJI

Do Jesenjinovog dolaska u Moskvu, početkom 1918. godine, organizovana je u Politehničkom muzeju futuri-

stička jelka na kojoj je bilo

svega, po rečima Majakovskog, kao na demonstracijama. U martu 1918 svi zidovi kuća u centru građa bili su izlepljeni proglasima futurista o demokratizaciji umetnosti. Oni su zahtevali da se ulice pretvore za sve ljude »u praznik „umetnosti«. Njihov slikar i pesnik, David Burjuk. odmah je izneo 8VOja platna na Kuznjecki most. Prvi broj Puturističkih novina doneo je oglas: »Leteća fe deracija luturista agitatora, pesnika i slikara objavljuje: besplatne priredbe u govorima, pesmama i slikama u svi ma radničkim auditorijumima, željnim revolucionarne umetnosti.» Pre toga, građan ska struja pisaca, izabrala je na javnom skupu za »kralja pesnika« Igora Severjani-

na. O ovome listovi su doneli šaljive izveštaje, a Moskovske večernje novine pisale su da je novi »kralj pesnika« đo bio opoziciju koja sprema »dvorski prevrat«. I, zaista, posle dva dana futuristi sa Majiakovskim priređuju u Po litehničkom muzeju »J utro revolucionarne poezije« sa parolom »Protiv svih kraljeva«, pa je tako »prevrat prošao bez krvoprolića“. . Moskva, kao uostalom i CčČ la Rusija, izgledala je posle Oktobra, zahvaljujući ratu, rasulu pod Kerenskim i uličnim borbama, kao posle oluje. Kada je Jesenjin stigao u nju, među raznim knjižeVnim grupacijama, prvi su se snašli futuristi, koji su odmah izišli na ulicu i nametnuli se, Njihove Naredbe stavljale su u dužnost umetničkoj armiji da pomažu Republiku. Kao jeđan čovek, oni su zahtevali promenu sVe ga starog i stvaranje novog

KNJIŽEVNE NOVINE

u svima oblastima ljudskog života. Objavljivali su ,deklaracije, raspise, zidne novine, drečeće plakate, listove i ilustracije, zakazujući zborove i razne skupove od ujutru do uveče. Njihov vođa Majakov ski grmeo je svojim Kkrupnim glasom da »o novom treba govoriti i novim večima« i da su potrebni »novi oblici umetnosti«. U poemi »BRevolucija« pevao je: »Građani! Danas se ruši hiljadugodišnje Nekad. Danas se proveravaju temelji sveta. Danas ćemo ponovo izmehniki život do poslednjeg dugmeta na odelu«. Pozivao je u raznim marševima »na barikade srca i duše«, da se na ulice iznesu klaviri, da »iziđu fuiuristi, dobošari i pesnici«, i da muzikantima dadu takt. A u »Otvorenom pismu radnicima« govorio je: »Nikom nije dato da Zna sa koliko će Ogromnih svetila biti obasjan život budućnosti. Možda će

umetnici pretvoriti. sivi prah gradova u duge od stotine boja, možda će'sa blaninskih grebena pooštreno odjeknuti gromka muzika vulkana pretvorenih u flaute, možda čemo falase okeana naterati da udaraju u mreže između Evrope i Amerike kao u strune. Jedno je za nas jasno — mi smo olivorili pr=vu slranu najhovije istorije umetnosti«.

Imažisti su bili hučniji na ulici nego u književnosti. Pro pagirajući svoj pesnički pravac, oni su se svuda videli i čuli, A već po svojim skandalima postali su čuveni širom Rusije. Jedno jutro osvanula je Moskva oko Petrovke sa novim uličnim tablama od belog drveta. Na nji ma je stajalo: »Ulica Sergija Jesenjina«, »Ulica Anatolija Marienhgofa«, »Šeršenjevićeva ulica«, itd. Prolaznici

su se čudili i nisu mogli đa'

objasne šta to znači. Pre {o-

Ma ei} Mec

S vid ra: —3

O) * Anton Pavlović ćehov

monolog: držimo se za slam“ku, dok nas nosi matica; Ona nas grozničavo, besno nosi sve dalje; čas tonemo, čas za trenutak kao u nekoj

ga, imažisti su obe pravougaone strane Strasnog manastira (koji više ne postoji), u 'samom centru Moskve išarali fantastičnim · slikama i imažističkim „parolama, i to najviše plavom, žućkastom i zelenom bojom, jer su zidovi bili crveni. Čak je i bronzani Puškin na bulevaru osvanuo jedno jutro ·sa fablom: »Ja sam sa imažistimg!« Noćni lokali i jazbine u doba revolucije nikada nisu bili bez njih. Orgije, psovke, tuče i književne prepirke bile su obična pojava. Dolazili su i u »Kafe pesnika« kada ga je držao kao vlasništvo Saveza književnika (jer je samo tako mogao: dobiti· dozvo lu) »nekakav sibirski kockar«, koji je za tu uslugu da vao pojedincima, kako kaže Mariengof, bogate učkove. Ovde su imažisti priređivali svoje večeri, čitali za napojnicu pesme, a ponekad i noćivali. Jesenjin i Mariengof pojav ljivali su se na ulici u raznim lokalima „ili gologlavi (što je tada bilo neobično), ili u cilindrima, čiju je istoriju duhovito opisao Mariengof u »Romanu bez laži«. Obojica su stanovali u hlad-

'& što smo

ehovu ı ruskoj duši

razumemo više nego ikad ranije razumeli i dolazimo do takvih otkrića na kakva smo navi=kli samo u najvećoj gužvi života. U letu grabimo sve — imena ljudi, njihove' odnc :, to da su ofseli u hotelu u Ruletenburgu, da je Polina upletena u jednu intrigu sa markizom de Grije — ali kuko su to beznačajne stvari u poređenju s dušom! D: ~ je važna, njema strast, njen nemir, njena začuđujuĆe mešavina lepote i podlosti. I ako iznenada Vrismemo od smeha ili se zatresemo t najžešćem jecanju, ništa ni'e prirodnije! Tome i ne {ireba komentar. Brzina ko=jom živimo fako je ogromna da varnice pršte ispod točkova dok jurimo. I onda kad brzins toliko naraste i kad ur!edamo elemente duše me odvojeno u humorističnim scenama, ili scenama strasti, kao što to naši stari engler * mozgovi zamišljaju, već slojevite, zapletene, nerazu~

viziji

i o rzbrkane — otvara se nova panorama ljudskog duha.

ni sudbina ne dadoše kročiti iz zemlje. Puškin dakle nije mogao Živeti i maditi kao genij ličan i slobodan, gemij koji šestari visoko nad otadcžbinom i narodom i peva lično svoju romantiku ili zanima svet onim tako privlačnim gordim herojima koji svu borbu. vode samo sa sobom, kao Hamlet, Lir, Don Kihot. Misija Puškinove poezije nije bio Hamlet; jer Hamlet ne može biti temelj; a misija Puškimova bila je slična onoj Petra Velikog: sve moći ugoniti u femelj, u napo nacionalno konstrktivan. Ne pisati šta Rusija mije i nema nego šta jeste i ima. Puškina nije dizao krilati parip, nego se Puškin zakopao duboko u Rusiju, i kroz njega su Dprorasla dva krila Rusiji: prvo, umetnički gotov narodni ruski jezik; drugo, umetnički mejscrpan i za obradu zreo ruski marodni život. Puškin baca ne zlatam, nego genijala. most između narodne i umetničke poezije; a&tihuje marodne:· skaske o CARU SALTANU, o ZLATNOM PETLU, o RIBARU I RIBICI. To su sunca od lepote i miline poetske, od jednmostav ne čiste radosti nad svakim b:ćem. Podisnu Puškin blago jezika iz prašine, i bi dobar narodu kao bog. Napisa JEVGENIJA ONJEGINA, pa BORISA GODUNOVA, r ., u prvoj savršenoj ruskoj prozi, PRIČE BJELKINOVE, pa još hiljade stihova, kojima rasipaše i razmetaše nemilice nepotrošivi moćni ruski jezik. Zaista, od Puški,.» započe sve! (»Puškin«)

• •*' *

O Tolstoju...

V ELIKI ruski pisci Oo-

stavili su Slavenima

i celom svetu sem velike umetnosti još i OSObita predanja. Puškin je poMW zao ta narodu mači i vredi velik i bogat jezik. Dostojevski, šta je misija čnav”kova duha. Tolstoj, kaka je put čovekova živola. Pređanja ta ostadoše svetu tko što se tri genija mno=go Pposvećivali problemnmfici opšteg života, svačijeg žŽi-

vota. Dostojevski je pisao o »vijem srcu koje se muči« opšteg života vadi. Puškin se divio visokom moralu u prosečnom, širokom ž#živolu. T„JjlIstoj, kao. Gefe, zapazio je i napisao: da on, kao sva= ki čovek uopšte, voli život bezuslovno, ma kakav život bio. I dodao: da je ŽIVOT ČOVEKOV {u radi večnih cil' ·va, a ne umetnost. Toilstoi je u mladosti, i dosta godina zatim VrIO Oholo stojao na svom umetničkom visu. Ali je nekako uvek znao da je umetnost radi života tu. I zato je, kako je poznato, širokoj ı opštoj životnoj stvarnosti Dpri-

mnavao velike i pozitivne vrednosti, Rešavao je, kroz umetnost, probleme majosnovnijeg života: problem

braka i porodične sreće; pro biem zemlje kao poseda: pro blem rada; problem odnosa g.modara i sluge; problem rata; problem „siromaštva; problem muzike kao opasne ı tnosti u životu” problem smi. Ali, džinovski tip mjsšlioca i umetnika, Tolstoj je bez svake nesvestiće gledao sa &vojih visina u dubine ispod sebe, i video da živof, tamo, valja kao nerešene sv- one probleme koje je on, "Tolstoj, tobože mrešio kroz umefnost svoju, Život dakle preraašn umetnost! A iz toga je Tolstoj izveo još krupniji zaključak: Dakle i moj život premaša moju umetnost! Daikle je od svega važ nije pitanje: kako živim?

Sišao je tada Tolstoj sa višina, i sa prestola golovih rezultata. Pomakao je umetnost na sporedno mesto jednostranosti i luksuza. Na prvo mesto je stavio problematiku života, koja talasa bez kraja i konća, i bez rezultata konačnih. Novi stav Tolstojev zaprepastio je svet. Kao u areni, &etadoše vikati da se vrati veliki obožavami umefinik. Ali se Tolstoj nije vraćao, Svet tada uze da zviždi, a Tolstoj uze takođe da zviždi. Brutainim argumentima i stilon. je govorio o zanosima sentimenata, pa čak i o zanosima uma, koji hoće.lepotf: i umetnost mesto istine. Dokazivao. je,da. aıiizam rastv: a pisca i jezik. Zauzeo

(Nastavak na Šestoj strani)

aka el i a if iy aa ta a ia ao ie efi e ea a ica va a e a e a e a or ie

noj sobi, čak u kupatilu, pišući najuspelije svoje pesme. Ziveli su od slučajne pomoći prijatelja, od prodaje imažističke literature, čija je Oprema bila više nego bedna. Kolektivna zbirka »Bojadžinica reči«, u kojoj je objavljena »Pesma :o 'keruši«, koja je Jesenjina neobično proslavila, štampana je na groznoj. hartiji. Njihovo izdavač ko preduzeće, stvarno biblioteka, u doba kada se sve nacionalizuje i kada , niko ne može samostalno objavljivati, održano je samo zahva-– ljujući Jesenjinovoj okretnosti, Imažisti su preduzimali i putovanja po Rusiji u cilju ishrane, imažističke propagande i priređivanja književ nih večeri. Najčešće su napuštali Moskvu da se sklone s očiju vlasti koje ih nisu trpele zbog uličnih skandala. Tako Jesenjijn 1919, 20 i 21 obilazi Murmansk, Selovku, Arhangelsk, Turkestan, Kirgisku „stepu, Ukrajinu i Krim. ;

Moskva je za vreme revolucije imala vazdan književnmo-umetničkih sukoba i atrakciia, pa je znala i za stal na futurjističko-imažistička

trvenja i često duhovite i smele javne rasprave. Nedav no su objavljena sećanja LL. Seijfuljine o tim danima su-

dara i književnih tabora. Na. jednom mestu ona prikazuje”

jednu književnu dikusiju u Politehničkom muzeju, pod pretsedništvom „pesnika B. Brjusova. Učesnici su, od ima žista Sergije Jesenjin a od · futurista VI, Majakovski, ko

jeg, čim se pojavio u dvorani, publika dočekuje skandi-.

rajući: »Majakovski, na scenu!« ...I on, sa scene, po Sejfuljinoj, odmah oipočinje jerihonskim glasom: »Drugo-

vi! Ovoga časa dolazim iz.

dvorane narodnog suda, Tamo je vođen neobičan pretres: deca su ubila svoju majku. — Braneći se, ubice su rekle da je majka bila

veliko đubre... Ali ovde va=.

lja znati da je »Majka ipak

poezija, a da su deca imažisti«. U tom tremuiku, veli Sej-

fuljina, na pretsednički sto skoči Jesenjin, »mršav, osred njeg rasta«...

cimnu svoju kravatu, nakostreši izbleđelo-žutu talašastu kosu i viknu svojim zvon

»Ozlojeđen · potpuno kao dete, on nekako'

· \ kim, čistim i takođe jakim glasom:

— Ne mi, već vi ubijate po eziju! Vi ne pišete pesme, već agiteze...

Snažnim basom, „sasvim kao »bakarno-grlata sirena«, Majakovski mu odvrati:

— A vi —, kobileze. r

Jesenjin, da bi naterao Ma 'jakovskog da ućčuti, otpoče či tati stihove. Majakovski malo zastade, posluša i poče čitati | se stvarno uznemiri. Zviždanje, aplauzi, uzvici... Pesme Majakovskog pobediše kao »umiljavanje i parola, i bajonet, i kamdžija«... On je recitovao »Levi marš«.

'xuopšte, među taborima futurista i imažista zavađenost je za! vreme revolucije bila tolika da su sukobi iz dana u dan rašli. Da bojkotuju »Kafe pesnika«, imažisti su dali ideju za otvaranje u Mo skvi, u glavnoj Tverskoj ulici (sada Gorkog), kafane »Pe gazove jasle« (1931—1922), u kojoj su imali svoje gnezdo, davali svoje priredbe i stica=li svoju publiku.

M. M. Pešić

5

svoje pesme Auditorija.