Književne novine

O aa U BI SW O OM,

iN Weae Neruda

Trainosl živola

• ra a PABLO NERUDA (čije : LN andric O O ORO U OIR je pravo ime Neftali Riear- | do Heyes) EO i 50 | ič ini j Temnco, ifle, Jjego OZŽDA nijedno Andriće- ževnog postupka. Cini nam ju Andyrićeve reći, to je ona. dan od retkih maših pisaca Orva Mnliga ka Oanoiba |

de la Fiesta” (Pjesma svečanosti) bila je objavljena 1921, Tri godine potom zbir

vo prozno delo, nijedna njegova pripovetka, ni~

se stoga da se njim „može

' mađiska, mitska snaga koobjasniti i njegovo izuzetno

jom nas pleni »Prokleta av-

koji je najođlučnije sveo fabulu na periferni elemenat

jedna njegova hronika, ne mesto u našoj savremenoj lija« Dočitavši je jedanpuf, i podredio je svojoj analizi ka „Veinte poemas de azaokuplja čitaoca nekom prozi u 'kojoj živi kao jedna mi je, memirni, ostavljamo problema duhovnog života SAO B SASTANKU? SON Oe čudnom, reklo bi se demon= od njenih najsnažnijih i naj- na sto kraj sebe, mešamo ličnosti. Ako Andrić i u 'BeTSiapa i.) hoBobyad-

skom snagom kao što to čini originalnijih ličnosti, čak i je sa ostalim knjigama ali »Prokletoj avliji« vezuje niz nošćn inspiracije i originai-

»Prokleta avlija«. »Most na pored činjenice đa — posma ona nas nikako ne ostavlja, sudbina ličnosti preko krat- mošću izraza osigurala mu Žepi« je besumnje malo re- trano formalistički — „mo- ona nam se, gdegod bili, po- kih fabula, on io čimi da bi jeiJBduo Od SAM OPia mek-delo po svom fehnič- tivima njoj ne pripada. novo vraća. Ima međutim, nama, opterećenim još kon- A160B0P? ooBriati "lterbrotw- s kom savršenstvu i po duhu Ako u vezi s Andrićem pri i još nešto drugo što nas ta- vencionalnim shvatanjima i for južnoameičke lirike

mapisa&ao je opširan esej o njegovoj lirici, protum:čivši Iuminozno do Nlrnaja mje-

koji zrači na nas, ali se po

menimo misao Virdžinije kompleksnosti problema i

ko demonski povezuje i poVulf da je »problem savre-

istovećuje s ovom knjigom.

primanjima pretstava, omogućio da odmah i neposred-

misaonoj širini, kojom živi menog romana, kao što pret- Nešto slično kao sa Kafki- no prodremo u komplikova- gov stil i njegov lični her»Prokleta avlija«, ne može postavljamo da je to biva- nim „»FMocesom« Manovim nu srž čovekove psihe, nje= mefizam. Njegova potonimt

ipak meriti sa ovim najno- lo i u prošlosti, u tome da »Doktorom 'Faustusom«, Ka- govog unutrašnjeg života i ZRiFha DOERIOORRTR AJU ži iz svoje domovine, Otađa vijim Andrićevim delom, se izmisli neki način kako mijevim »Sftrancem«. Ta i- njegovog odnosa prema sve- Tra jo 1933 u Santingu, s "Ovo S JO a O.

19985 w Madridu. U isto vrijeme Giacomo Prampolimi u rimskoj reviji za poe-

stvara, Mwmogo dje pjesnilo opjevalo ftragičnu smri ne= zaboravnog Norke,. ali ni

da odmah primimo hnjemoralne bi se u njemu moglo slobodno pisati ono šfo se hoće,«

Mi smo stoga skloni da za-

; i dentifikacija je u podđudarno +u, ključimo da je pisac »Na

sti naših najskrivenijih ošse- gove filogofske i

Drini ćuprije«, »Travničke onda je ceo njegov književ- ćanja i najočiglednijih pro- intencije, Svođeći fabulu na ru, žiniBk ; i i S; x RA a viju Circoli (Krugovi) ot- e 2 a hronike«, »Mosta na Žepie, ni postupak upravo izraž lih blema koji mas muče, lome, pomoćno izražajno sredstvo Mriva Nerudin falenat za- jedna od ti DOBI da SDI a O Do najava n 0 težnji i još pritiskuju kao i sama naša on i ne insistira na glavnom DOURGOVI OUN SLI iz „Necrudina Here (0dw'% ce« i drugih priča i hronika, jedna jaka potvrda da sva= svako arn ; j i li i, ko- ms poezije. ” . Rederico ~ Garcia. Joren).

; j p dnevna stvarnost, sve junaku, glavnoj ličnosti, ko gdje je bio generalni kon- · xi Ljadekom SOGBBGROMOBĆG

ovim delom na najdivniji način prevažišao sebe. I ma-

zul Chilea, Neruda se upoznaje s Lorkom i pjesnikom Rafael Albertijem, bezmalo

ja bi, po starom i osveštanom klasičnom pravilu nosi~

ko veliko umetničko delo na ono što u ovome veku nemistaje u rušenju konvencija. ra i potresa doživljavamo Ali, Andrića ne

ni neposrednošću? -... o kad bih: mogao sebi

da nije skrenuo s puta ko- interesuje u toku dvadesetičetiri časa la roman izražavala piščeve cya iknaj Gl k7 ik SVN jim je i do sada olkrivao knjievna forma kao takva, Koliko traje naš dan, i još vi pogleđe ili OBiediljovaja sva POO OR Oe DOD PRSA OIR (Roji iskopati oči i proždrijeti nove svetove ljudskog duha, a on nikada i nije njen še od toga. Ali nije problem zbivanja u romanu. On pod- junak i da li ona junaka sa čovekom koji je, nesrećan sad živi mw emigraciji). ia

»Prokletom avi »Ym« on je, problem posebno ni postav- vizionarske moći kojom je jednako posmatra sve ljude, uopšte ima? Pitamo se zašto kao niko, došao u tesnac bez Borac za OBTOE; dhvoge Pjeva Neruda svYum DOobez pretenzija ua postavlja ljao. Sve ono što je na tom Andrić, obnavljajući sliku neće da naglasi kako je je- su ovde sve te ličnosti? izlaza, a koji nije hteo, nije Ja B96E eafAL: 1aWo de Dratimn slijep od bezna-

definicije ili moralne dogme, učinio jedan duboki prodor u svet naših iluzija i snova o savršenstvu i frajnosti ljudskog života,

Ako je Andrić i u ranijim svojim delima imao poverenja pre svega u razmišljanja, dajući tako jednu dubokomislenu i aforističnu prozu, u kojoj je akcenat uvek na problemima duha, onda je to njegovo poverenje u »Prokle Toj avliji« prešlo dosadašnje okvire, ostvarujući tako ne samo sugestivne karaktere svoje proze već i jedan širi posled na svet čovekove pri sutnosti u onome što se podrazumeva pod rečju — istorija. U tom smislu mi smo u nedoumici kada pokušava~

mo da, prema utvrđenim U kome mi živimo. Do toga kleta avlija«, — imamo i jom velike igre veže za mla-

književnim konvencijama, je Andrića dovela jednostav razloga i smelosti da je na- dog fra-Rastislava, i mi smo činje osipanje njegove lično= voren, već sublimiran u u- Majke! Oni stoje na nogama usred žita, klasifikujemo »Prokletu av- na misao: freba po svaku zovemo romanom, — po ono odmah, predajući se slatkoj sti. To je Čamil osetio one metnikovoj viziji i koncep- raj | -aG podne duboko

lijuk — da li je to priča, cenu nepoštedno izbrisati me kako nam i šta govore o zabludi, gotovi da poveruje- noći kada su ga surovi čuva ciji, odražen i preobražen u gospodare prostranim nizinama!

roman, hronika, ili nešto što je tome slično? Mi ne postav ljamo ovo pitanje da.bismo zadovolji 'ašu radoznalost, nego stoga što u tome vidimo i jedan od osnovnih probiema koji nas mogu najpre približiti suštini Andrićevog metoda.

Jednostavnost i sigurnost, te dve Andrićeve osobine toliko bliske čitaocu, navode nas, međutim, često na vrlo površne zaključke o ftome đa ovaj veliki naš pisac ne čini gotovo ništa da bi revolucionisao svoju književnu fehniku. Miran i tečan u svo me pričanju, lišen patetike i nemira, on nas uvek obmanjuje prividnom bezličnošću svoga stila, Ali mi upravo u tom prividu vidimo i tajnu naše zablude i tajnu Andri-

ćeve originalnosti i životne

autentičnosti njegovog knji-

Jezik —

ne čovekove sudbine. -Mij :ića. koji dikti j . . .

aša nada ONIE SUH i. 15 MILJE OSIDB;I koji diktira i ako se mjifovim smrtima. ponosim, Oh: ioviia O) OOVOKO.O DOpiS alata, zaostalog iza si Također njihovim životima 2 kakvih iluzija o čovekovom pokojnog fra-Petra. ponosim se lak J a. 1 uteha savršenstvu, pa prema to- — Dalje! Piši: jedna teste Njihov smijeh

(Nastavak sa prve strane)

bitku, tj. ne dati se odvojiti od narodne celine ni trajno baciti na uski austrijski tzv. bosanski kolosek.

U toj borbi Kočić je pokazivao ne samo uporstvo i nasrtljivost nego često i mnogo suptilnosti, koja zadivljuje, i osećanja mere i filozofskog smisla i dobrog fona. Radeći na tekstovima zakonskih predloga, on je stavljao i ovakve primedbe:

»Ovo »ireba«, »mora«, »ne |U CL - i {00 lj 7RATA na trećem spra- šina mirne Tolstojeve ulice. ja sam počela lirikom; 1937 koji je 1949 godine štampa- ! |

smije«, to nemilo zvuči u na- Rkii ROSIMN fd JSROVO A PEKIM tu otvorila su se fiho „— Morala sam se otseliti štampala sam prvu „knjigu la Matica hrvatska u Za- svojim ćudima nečistim,

šem jeziku« I Kočić daje ko pravo 00 Si kN i nečujno; na njima se iz Zagreba; roditeljske du- mojih lirskih radova — pri- grebu i koji je, nesumnjivo, više no srdžba, prezir, više nego li plač, fino objašnjenje svoga pro- tačka njegovoOS SLOŠ ukazala oniska, sitna žena. žnosti su to zahtevale, a i i- ča svojim stišanim odmere- najveće književno ostvare- majke probodene tjeskobama i smrću,

tivljenja takvim izrazima. U Bosni i Hercegovini, kaže on, i inače je sve tvrdo, rRMAa »pa sad unositi tu tvrdoću i oporost u zakone — na valja, osobito kad to ne odgovara duhu našeg jezika«.

Tako Petar Kočić nije ni na tom IOOORNJU. ostao samo književnik, samo kabinetski radnik. Mi znamo iz biografskih podataka da je on umeo, i te kako, da u samoći glača i doteruje svoju rečeniktu. Ali je umeo i više od toga. Pisac »S planine i i ispod plamine« zagazio je u svakodnevni život i stvamu borbu za jezik, kao i za sve ostalo, kao i za zemlju i ljude, 1 čini mi se da ćemo najbolje završiti ovaj kratki prikaz, ako oživimo pred očima njegovu gorštačku figuru kako, sevajući očima, udara pesnicom o klupu u bosansko-her cegovačkom Saboru i svojim krupnim, seljačkim glasom, ipod teškog plavog brka,

dovikuje preftstavnicinva jed-

ne velike sile: »Uzeto ham je sve, ha svima linijama na– rodnog. života - poraboćeni smo, ali ne damo vam našeg jezika, To je naša nada i utjeha«,

(Odlomak iz predavanja »Zemlja, ljudi i jezik u delu Petra Kočića).

Ivo Andrić

polju postigao došlo je postupno i neminovno, kao pri rodni razvitak njegovog duha koji nalazi jedino moguću svoju afirmaciju u punoj ne

zavisnosti i slobođi ličnosti.

Kor 'encija je, znači, nešto što se organski ne slaže sa tom slobodom, nešto što je lišava njene prave prirode, Na tim relacijama Andrićeva misaonog „uzletanja ka večnim problemima čovekovos života i nastale su njeBove hronike, taj originalni, andričevski oblik savremenog romana u kome je on došao do saznanja da najslobodnije može da piše »ono što hoće«, On je stvorio mit od prošlih vremena da bi u njima ponovio milf, o svetu

sve granice između literature i života. To poistovećavanje, stalno, svakodnevno, fafumski postojano, literature sa životom, prošlosti sa sadašnošću, i jeste u osnovi svih Andrićevih težnji da u svome delu ostvari fofalitet vremena, prostora i čoveka, kao i čovekovu prisnu povezanost sa stvarima i pojava-– ma koje ga okružuju. Ako ga površno čitamo, skloni smo često, da mislimo kako se Andrić prevashodno interesuje za' tamnu stranu čovekove psihologije. Međutim, taj utisak je površan, lišen je svakog realnog osnova, jer sigurnost i vera u život koja se iz njegovih tekstova prenosi na nas, podudarnost naših problema sa onima o kojima pisac razmiš lja, duhovna širina koja ljude uzajamno povezuje, samo je potvrda da Andrića in teresuje i tama i svetlost čovekova, i da on, u njihovom uzajamnom prožima– nju, nazire i viziju tajanstve

me ne može ni da ima iluzije o savršenstvu literature, Harmonija je za njega jedino moguća u što frezvenmijem približavanju ljudi jednih drugima ,ali i u dostojanstvenom očuvanju integpriteta ličnosti: pravo čoveka da izabere svoju sudbinu. Čovek ima pravo da izabere svoju sudbinu i u, takvom jednom svetu koji je »pun gada«, u svetu u kome caruju niske, bezvredne, trivijalne i prolazne stvari u svetu orgija i podvala, u sve tu cinizma i licemerja, splet-

u njegovoj kratkovečnoj bor bi sa prolaznošću. Pisac mora imati dovoljno hrabrosti da sve to kaže ,ali i toliko dostojanstva da sačuva frezveni mir svoga duha i vere u neuništivu i neprolaznu

'moć života.

I, eto, to je upravo ona tajanstvena moć koju posedu

jednog davnog trenutka dao i sublimnu viziju naše epohe, problem koji nas ovom prilikom prvemstveno intere suje. Govoreći o jednom izvrsnom delu, o remek-delu naše savremene proze, naš interes se nužno upućuje onome problemu na koji je način njegov pisac saopštio sliku sveta i u kolikoj je me ri uspeo da ostvari podudđarnost tog načina sa životnom materijom Koju razmatra. Mi smo skloni da tvrdimo da je on u tome pofpuno uspeo, još i više: čak se, smelije nego mnogi drugi naši savremeni pisci, svojim meftodom pripoveđanja udaljio od klasičnih obrazaca. Njegove hronike, a najviše »Pro

ljudima i o životu, naši su najsavremeniji romani, ako pod pojmom «savremeni roman podrazumevamo i stva-– ralačku težnju za oktkrivanjem novih metodskih postu paka umetničkog oblikovanja. Stoga kođ Andrića gotovo i nema fabule: to je je-

dan čovek, ma imao i sve mentalne prednosti nad drugim, važniji od drugoga, jer on ih sve posmafra u opštoj povezanosti pojava i u Oopštem toku kretanja; ne hipertrofira ih u inkarnacije principa svečoveka ili natčoveka, heroja ili slabića, jer u toj sveopštoj funkcionalnoj povezanosti on i vidi smisao egzistencije čovekove, smisao sveopšteg kretanja, a uporedo sa tim i nezavisnosti čovekove ličnosti u svekolikim njenim „manifestacijama. Tako su kod Andrića sve ličnosti podjednako važne, sve su one ravnopravno — glavni junaci.

U »Prokletoj avliji«, naprimer Andrić nas, majstori

mo kako je »Prokleta avlija« priča o njegovoj sudbini. Ali to nam se jsto dešava i sa fra-Petrom, Karađozom, Zai mom, Haimom Ćamilom i sa Džem-sultanom i mi na kraju ostajemo u nedoumici: o kome se zapravo radi u ovoj povesti, koji je njen

Jesu li one ovde da bi preko njih doznali njihove sudbine ili sudbine drugih? Nije li Andrić metodom, koji je pri menio u ovom delu, pričajući nam sudbinu Ćamila preko sudbine fra-Petra, a sudbinu „Džem-sultana preko Čamilove ,na najlepši način pokazao koliko je ta poveza= nost ljudi, njihovih sudbina, njihovih životnih puteva traj na i puna večnoga smisla. Čudna je igra ljudske sud bine — vrtoglava, paklena, puna nesreće i užasa, ali čovek je ipak može nadvladafi on joj se može suprostaviti, može — samo treba da »budđe ono što je«! Ni po koju cenu on ne sme dozvoliti da bude unižen, tj. da se nasilno okuđi od sebe — fu po-~

ri »Proklete avlije« saslušavali zbog njegove »krivice«. »Negde u toku te noći izvan vremema koje sunce odmera. va svojim izlascima i zalasci ma i izvan svih ljudskih odnosa, Ćamil je priznao otvoreno i gordo da je istove tan sa Džem-sultanom t+j.

i Majakovski: llustracija za Misteriju — Bufo

mogao da se odreče sebe, da ne bude ono što je«,

U toj otvorenoj mogućnosti očuvanja integriteta lično sti, u tom totalnom ofiporu u sebi protiv sopstvene (bez ob zira da li je voljno ili nevoljno) izopačenosti i otuđivanja, nije li se potvrdila i Andrićeva. životna i književna misija. Tako se i »Prokleta av-= lija«, izjednačavajući se potpuno sa životom, ' sa svim onim što u tom životu znači pad i uzlet duha, trajnost i prolaznost ljudskih odnosa, čudesna i otporna igra ljudske sudbine u maticama sve opštih tokova života, događa ja i pojava, zauvek stavila »izvan sveta i njegovih zako na«. Umetnost je život sam. Ne život patvoren ili nepat-

njegovoj svesti, da tek tako, u piščevoj svesti dobije potpunu sažetost, koju posle, mi, čitaoci, primamo kao konačnu formu kao esenciju i da je tumačimo na bezbroj načina i preođevamo u svoje vizije.

Ali kao što ni sam život nema svoga kraja i konca, makoliko bio kratak ljudski vek (»Svi smo mi tu samo u kratkotrajnoj poseti«), ni pri ča o njemu nema svoga kraja i konca. I nismo mi krivi što nam u jednom frenutku sve može izgledati trivijalno i prolazno. Andrić nam kaže da je to samo trenutna naša zamišljenost. »Tako izgleda mladiću pored prozora, kog su za trenutak zanela sećanja na priču i osenila misao o smrti. Ali samo za trenutak. Najpre slabo, pa onda življe, kao u sporom buđenju, do svesti mu sve jače dopiru glasovi iz susedne sobe, nejednak zvuk metalnih predmeta što ftupo padaju na gomilu i tvrdi glas

ra od čelika, mala, njemačka Jedna!« Risto Tošović

IAMEDJU oRADA I PRIRODE

Susret s Ivankom Vujčič-Lašovski

Poseta je nije iznenadila, pa ni uznemirila, Uvela. me je u sobu prepunu nekog tajan stvenog mira. Dok smo za

okruglim stolom lako zapodeli razgovor, slike sa zidova nemo su prisluškivale, a kroz širom olhtvoreni prozor

uvlačila se popodnevna +hi-

nače velegrada mi je dosta... Split je za nju, kako dalje reče, srećnije rešenje, kao kombinacija između gradai slobode u prirodi. Nešto što usporava buru života u privodnim granicama.

— „.Kao i mnogi drugi, i

migar (sa izložbe kimeskog slikarstva)

nim glasom Ivanka Vujčić-.

Lašovski. — Zatim ratne go dine, nadođoše tegobe i nedaće... Tako ona razgovara; izaziva sabesednika na puno, ravnopravno učešće.

— TI posle rata objavljivali ste pesme; a pisali ste i za decu?

— Hoćete da kažete da nisam samo »počela lirikom«. Imate pravo; 1945 godino objavljen mi je ciklus pe= sama »Krvavi konac«. Za decu sam takođe pisala, ali to je prošlost, Inače, sa decom sam obično sarađivala, Naprimer, za dečji pozorišni komad »Spašeno svetlo«, ko jim je otvoreno zagrebačko pionirsko kazalište, mališani su mi mnogo pomagali: u toku rađa upoznavala sam im dečje likove i oni su mi davali dragocene savete.

— A sađa?

-— Želim da radim i ambicije me još nisu izdale. Ali imam i druge želje — volim tih, smiren živof, kao kad polja zru bez poplava i grada, bez suvišne žege, a to mi je često nedostajalo. Ovde, u Splitu, ohrabrena sam i verujem da ću moje planove lakše ostvarivati; nastojaću...

'U predahu njenih misli setih se romana »Vranjara#

nje ove Kksjiževnice.' Ivanka Vujčić-Lašovski dobila je tom prilikom i nagradu Matice hrvatske.

— Bilo je najavljeno da je »Vranjara« prvi deo trilogije o životu ciganskog naselja koje je nestalo?

— Nisam odustala od namere, ali vreme je dosad tako brzo grabilo, nesusfiživo, a ja sam, uz to, imala i povrodičnih briga.. Materijala sam dosta prikupila i najbolje... Najbolje je da o tome raspravim sa sobom.

— Ipak, radite li što sada? Nasmejala se bezglasno na moje pitanje.

— Moram valjda·da radim. Upravo pripremam zbir ku novela. do kraja godine daću je u štampu, a zatim... verujte na liriku se neću vraćati.

I opet su se vrata na trećem spratu nečujno otvorila pa zatvorila. Iza njih ostala j žena čiie su književne teme dobrim delom slavonske, a koja je u podmarjanskom sunčanom gradu botražila više lakoće u životnom ritmu. Jedina žena — književnik koji živi u Dalmaciji, a nije Dalmatinka.

IT, Družijanić

nator, bio prisiljen da bje.

đa...

mtfotA botaca

— No han muertos! Estan en medio

Umrli nisu! Posređ dima od hitaca stoje WM na nogama, plamteći kao fitilji!

Njihove čiste sjene sad su sjedinjene

na ravnici boje bakrene

kao zavjesa oklopljenog vjetra, kao ograda boje bjesnila,

kao nevidljive grudi nebeske.

Oni su crmog vjetra zvonjava što kroz tjelesa čelika umorenog udara pobjedu.

Sestre kao pala

Prašina, srca raskidana, : budite vjerne svojim mrtvima!

Nisu samo korijenje o pod stijenama krvlju obojenim,

ne samo njihove bijedne kosti razorene

konačno zemlju obrađuju,

nego čak njihova usta grizu suhu prašinu

i napadaju kao gvozdeni ocćani,

i njihove uzdignute pesnice poriču smrt,

Jer se iz tolikih tjelesa uzdiže jedam

nevidljiv život. Majke, zastave, sinovi!

Jedno jedino tijelo·kao život: jedno lice očiju bdije nad tmicama

kao mač jedan pun zemaljskih nadanja, Bacite

svoje mantile korote,

sve svoje suze

sjedinite dok ne postanu kovina: i tada ćemo danonoćno udarati, nogama biti danonoćno

i pljuvati ćemo danonoćno,

dok vrata mržnje ne padnu!

Ne zaboravljam vaše nesreće, poznajem

vaše sinove,

blistavo odjekuje u gluhim radionicama, u »Metrou« zvonili su pored mene svakog dana, i zajedno

njihovi koraci

s narančama Jstoka, s mrežama Juga,

s mastilom fipografija,

I kao u vašim srcima, o majke,

u mome srcu ima toliko žalbe i smrti toliko

da mi se čini šumom natopljenom krvlju koja je njihove osmijehe umorila, i ulaze u bjesomučne magle nesanice sa razornom samočom dana.

Ali

više no proklinjanje žednih hijena,

životiljski hropac što iz Afrike urliče

gledajte srce dana plemenitog koji se rađa i znajte da se vaši mrtvi osmjehuju iz zemlje

uzdižući pesnicu nad žitom.

iznad. cementa na zdanjima, vidio sam im srca snagom i vatrom bplamtJjeti.

jesma sa mafoto

Preveo Anfie Ceftino

ako je OQočto

Ostani krv na nevinom papiru, molitva bezbožnika pred oltarom

ljudskog tela. Tako je dobro, Kćeri,

što ti je moja utroba krevetac

sa ogradom od mesa.

Tako je dobro, kćeri,

Što niko nije čuo smeh tvojih belih zuba;

što niko nijc oselio ivoj let u vriešci;

Tako ije dobro, kćeri,

što ničije proleće nisi ukrasila

belim mašnicama.

Tako Je dobro, kćeri, šlo niko ne vređa tvoj dan „prljavim dodirima, prstiju,

što još ne znaš kako laskavci

prilaze sa osmehom, a reči su im urlanje vukova.

Tako je dobro, kćeri,

šio samo u meni sanjaš sunce

i daleka putovanja,

KNJIŽEVNE NOVINE

Stelan