Književne novine

(Mastavak sa prve strane)

ru u Brislu, u prostoriji 8 najmodernijom unutrašnjom arhitekturom, apstraktnim sli kama i apstraktnim namešta– jem. Pomenuo je sugestivnu snagu srednjovekovnih jugoslovenskih fresaka i Ssamostalni i daroviti razvitak jugoslovenske moderne umetnosti: »Bio sam u žiriju u Sao Paolu«, kazao je. »Lubarda se istakao među stofinu izlagača«,

I eto ga tu, pred mikrofonom, kako govori o dvema velikim izložbama koje će se 1958 priređivati u Brislu. Sadašnjost i njeni izvori. Remekdela modernog slikarstva, skulpture, tapiserije i grafike, sređena po stilskim srodnostima i duhovnom alinitetu, a ne razdvojena granicama škola i nacionalnosti. Druga izložba obrađuje temu »Čovek i umetnost« i pokušava da uspostavi neku sintezu umetnosti svih vremena i nacija, da pokaže najrazličitija rešenja do kojih je čovek dolazio da bi izrazio svVoje snove, misli i osećanja. Treba da se pokaže, iakođe, periodično „ponavljanje mada beskrajno varirano oč»eđenih stilskih tipova, Što znači i sam kontinuitet izraZi . »Svaka umetnost poznaje svoju primitivnu, svoju klasičnu i svoju baroknu fazu, i čoveka iznenađuje srodnost rešenja plastičnih problema, rešenja koja su se nametala raznim narodima u raznim vremenima.«

— Levo, prekoputa mene, zauzela ·* mesto mnogočlana delegaćija Svete stolice. Moderno organizovana arhaična sila. Odmah su tu i pret stavnici Indije. To je naša današnja istovremenost: kon tinenti su krenuli, stari konvencionalni pojmovi Okcidentalne hrišćanske civilizacije deluju đeplasirano. Nepomućena svest kolonijalnog gospodstva pripada prošlom stoleću. :

Gospodin Salkin zauzeo je mesto pred milkrofonom. On govori o kulturnim manifestacijama izložbe. Govori o jednoj nedelji elektronske muzike ili musique concrčte. Takva muzika reprezentuje autentično sažimanje umetnosti i tehnike.

Do u naše stoleće muzički instrument bio je, ustvari, čovekov alat za proizvodnju muzike. Nova faza — u skladu sa opštom mehanizacijom našeg sveta — donosi muzič'ki instrument koji više liči na mašinu nego na nekadašnju alatku. Moderna sredstva, koja su pomogla konzerviranje i širenje klasične muzike (gramofoni i radioTonija) i dostigla ogromnu popularnost, razvila su se, diialektički, u mehanizam koji istovremeno proizvodi muziku, zasad pristupačnu i razumljivu samo veoma malom broju ljudi — elektronski orkestar. Na elektronskim instrumentima se ne »svira«, njima se rukuje, i to kao što Piženjer reguliše električne

Horska sedišta sa orguljama u jednoj bazilici

struje na razvodnoj tabli. Ovo je invazija moderne fehničke misli u svet muzike. Alat elektronske muzike to su električni generatori koji obezbeđuju zvučnu građu. Kompozitor stvara ili gradi od nje svoje delo, i čuva ga u informacionom akumulatoru. Odavde kompozicije mogu, pomoću reproduktivnih mašina s priključenim elektro-akustičnim itransformatorima, da se prenose slušaocima. Nema interpretatora, — kompozitor je svirao jednom zauvek. Ostvareno delo čeka kao konzerva, uvek spremno za upotrebu. Elektronska muzika nije samo ona koju kreiraju novi instrumenti. Svi zvučni oblici, pa i klasični, mogu da budu reprodukovani i varirani elektro-akustičnim putem. Međutim, prava elektronska muzika je samo ona, čija zvučna struktura i kompoziciona građa izrastaju iz nove zakonomernosti i novog ma-

terijala. U fehničke posede spadaju sve transformacione

EBDNOM rezolucijom, do J netom još krajem pro-

šle godine, CK Partije mađarskih trudbenika osudio je »desničarska skretanja u književnosti«. Nosioci te inkriminisane pojave bili su sve poznati književnici, dobitnici najviših državnih nagrada. U svome pismu Cen tralnom komitetu oni su tvr

„dili da se kulturna politika

Partije zasniva. na administrativnim. merama u cilju ponovnog uspostavljanja šematizma, Proklamovali su ve će slobode i mogućnosti da kažu ono što misle ,negirajući potrebu i opravdanosti partiskog usmeravanja u književnosti. U pomenutoj re zoluciji. CK. Partije mađarskih ftrudbenika smatrao je da se »desni oportunizam« bio pojavio u »najopasnijem, najotvorenijem i najorganizo vanijem obliku u „oblasti književnog živofa«.

Pobune ove grupe do nedavno staljinistički orijenti-

Aparati i komandni

mogučnosti bazirane na elekfričnim treperenjima: modulacija, kompresija, ekspanzi-

ja, inverzija i Rkorelacija. Kompozitor je muzičar i inženjer u isto vreme, stvaralac i interpretator. Poznati nemački muzički kritičar H. H. Stuckenschmidt govori u svojoj studiji »Muzika i tehnika« o ultisku, koji su na njega ostavili nova elektron-= ska muzika i musique concrete u »Cenire des Documentations de Musique Infernmacionale« 1953 godine. »Njihovo silno dejstvo, i tamo gde ubedljivi umetnički oblici još nisu dostignuti, poti calo je iz njihove novine, fantastike i strasne snage zvukova. Kao da su zvučni

uređaji pomoću elektronskom studiju Relna

x»

Pođela zvučne slike u studiju pomoću magneta

kojih se oblikuje

projektili iz carstva minerala poleteli u ljudski svet. Kao da su propevali metali, tehnovih instrumentalnih i tehničke forme spirale kao da su pretvarane u zvuk. Oslobođena je lančana reakcija divergirajućih čulnih utisaka, — jedna preteća nada, ili potstest asocijacija — to se odvijalo preda mnom u nagloj, panoramskoj viziji,« Teško da je elektronska muzika isključiva posledica novih instrumentalnih i tehničkih mogućnosti. Možda je reč o duhu ovog stoleća, O

dđuhu koji je stvorio tu tehniku i povlađivao takvom razvitku muzike. Već mladi Stravinski bio je protiv i-

sključivog raspirivanja oseća nja, izjašnjavajući se za No-

vu stvamost (»Neue Sachlichkeit«); pisao je 1919 jednu studiju za mehanički klavir — studiju koja je imala programatsku nameru. Georges Antheil pravio je slične opite sa svojim Ballet mechanique, koja je možđa nastala paralelno sa Trijadskim baletom Oskara Schlemmer-a, na Bauhausu. Paul Hindemith, Ernst Toch, Arthur Honegger, Bela Bartok, a pre svega Arnold Schonberg sa svojim dvanaesttonskim kom pozicijama, „pripremali su duhovni prostor koji je čekao svoju materijalnu realizaciju, zastupanu instrumen–tom i zvučnom strukturom elektronske muzike.

Mnogi će ovu muziku iz retorte smatrati napuštanjem prave oblasti muzike. Jedna tako racionalizovana i tehnizovana muzika svakako ne-

impeštanske šet

ee ya ae Neraščišćeni problemi u literaturi. — Neostvareni susret sa Lukačem. — Impresija o pozorišnom životu. — Naša književna dela na mađarskom.

sanih pisaca i njihove osude na Novembarskom plenumu setio sam se prilikom susrefa sa Aladarom fTamašom, generalnim sekretarom Save za mađarskih književnika, Interesovalo me kakva je sudbina ovih ljudi dana, Dobio sam informaciju da su svi oni ostali članovi Saveza književnika, kažnjeni su samo partiski. Tibor Deri prevodi, Laslu Benjaminu u. pravo je izišla nova knjiga pesama, Gjula Haji napisao je pozorišni komad a zatim i scenario »Most života«... ... Diskusije koje su se vo dile bile su oštre i, kao što ste se i sami mogli osvedočiti, prešle su granice književnosti. Neki pisci izgubili su perspeklivu, skloni da u

Čhazranieneuuuiriregur:iigUpi: Ian npr: fh

_Z/Uovsptotno čet

Nađem sebe na žalu Gde ječim. Popljuvana, oplakana,

Rekoh sebi da rečem: neka me,

Jer neka me more neizvesnosti opere.

Preča je plima njegova od sunea za oblacima,

Od izvora i mirisa vidiku za plećima...

Nađem sebe uliklu, u neizvesnost zagleđanu, plimu

čekajući.

Preči bi zvuk od plime i od talasa Pođe mi huka i buka ususret,

Pokrenulo me netom, gle!

Gle, ritam pere i leči, ovijajući.

\ Ruku pod ruku s ritmom,

Povođeći se, Nabađah reči.

Gle, nevešte i nevešte su reči.

KNJIŽBVNE NOVINB

“Ljiljana Čalovska

socijalizmu vide samo negativnu stranu, obezvređujući socijalističku ideju uopšte. ·

Izgleda da će se u novoj mađarskoj književnosti još mnogo šta morati da menja.

AJJAĆHE pretstavnike u umetnosti, svoje kulturne reprezentante u odnosu na ostali svet, Mađarska ima danas nesumnjivo u ličnostima Zoltana Kodalja i Đerđa Lukača. Susreo sam se sa sq dim kompozitorom Kodaljom, ali sam isto tako želeo đa upoznam i Lukača... Činilo se već da će moja infimna nada biti ostvarena, kađa je, iznenada, stigla poruka da »profesor Lukač neće moći usled preterane zauzetosti da me primi« kako smo se dan ranije bili dogovorili, zbog čega,. jako žali, i tako dalje, Čitaoci koji se sećaju s ko liko su se žestine okomili na Lukača PFađejev. Revaji i još neki kritičari s pravom su Se zapitali kakav će biti dalji put ovog priznatog filozofa i estete. Ljudi kompe tfentni za davanie oficijelnih izjava obavestili su me da se sa Lukačem. i to posle ovih kritika, našlo zajedničko gledište. Poslednjih neko liko godina on mnogo radi, profesor je univerziteta i a-– kademik .,a njegova estetika usvojena je kao. zvanična. »Pribacivali smo mu đa on socijalističke ideje ne smatra ozbilinim i da suviše ceni ostvarenja zapadne knjiŽevnosti« — pričao mi moj poznanik, uvaženi partiski funkcioner u jednom umefničkom „udruženju. »Sađda su se neke stvari iz korena izmenile. Konkretan i pozitivan „primer: napisao

je”

je čitavu jednu knjigu o sovjetskoj literaliuri...«

| BUDIMPESTI stranca na ročito impresioniraju pozorišta. Na šesnaest scena, rasutih po celom gradu, odvija se raznovrsna pozorišna aktivnost. Tokom samo jedne večeri možete birati, na primer „između pet SŠoovljevih i tri Sekspirova dela. Na dramskom 8Wynepertoaru ćete, zatim, naći Molijera, Ibzena, Cehova, Gorkog, Iiorku, Mar sel \Panjola, Sartra, Eduarda de Pilipa, Mađare Miksata, Gergelja Čikija, Đulu Ilješa i druge, mlađe pisce.

Postoje dve operske zgrade, što je premalo s obzirom na »hiperprodukciju« muzičkih kadrova. U peštanskoj Državnoj operi angažovano je čak osam Toski(!) Operski pevači se »izvoze« u inostran stvo (samo u Istočnu Nemačku: 18 pevača), a mnogi su prisiljeni đa se prihvate i zaposlenja u kavanama i barovima. Iako je umetnička konkurencija veoma razvijena, »šla ger sezone« nije ni opersko ni dramsko delo, već — Opereta. »Kraljica čardaša« izvo di se gotovo svakodnevno, pa ipak je kuća uvek puna. Posebnu draž na prefstavama ove Kalmanove operete daje nesumnjivo Hana Honti u glavnoj ulozi, koja i pored svojih 65 gođina ostavlja utisak svežine mlade žene. Nazivaju je »peštanska, Mistinget«. »

Inače publika rado podrža va domaće interpretatore. Čak i u slučaju ako igraju pored glasovitih stranih. U Rirkelovom gledištu Državne opere, koje može da primi oko 2500 ljudi, gledao sam

Sistem dirki na elektronskim orguljama

ma više ničeg zajedničkog sa osećajnim svetom i harmon–skim principima klasične ili romantične muzike. Da li se pritom radi o agresiji tehnike prema umetnosti ili o zvučnim mogućnostima koje ostvaruju jedan svet novih oblika i proširuju oblast muzičkog stvaramja, to će odlučiti tek buduće vreme. Monsieur Salkin napustio je govorničku tribinu. Iz školjke prodire glas Sir John Balfoura i Pierre de Gaullea, dijalog o organizaciji točenja alkohola na buđućoj Svetskoj izložbi, A Monseigneur Mamiay, delegat Congres Religieux polemiše s ti-

hom ironijom i trgovačkim duhom o procentima koje za licencu krčme treba ustupiti zemlji-domaćinu. Reči sveštenikove praćene su imaginarnim treptajima elektronskog nokturna, koji još uvek u meni bruji. Hibridna muzika, pola mirakl, pola reklama. Planetarni orkestar u ritmu mašina. Nuklearni bog s elektronskim oreolom pretstavlja dirigenta.

Čovek, veliki igrač, stoji zapanjen pred svojom Ssopstvenom tvorevinom. Samoprojekcija njegovog bića, nje govog putovanja i učenja od pećina Lescaux do elektronske muzike, poslužiće za jednu veličanstvenu i znamenitu izložbu, pod uslovom da je

njeni organizatori ostvare u

kritičnom svetlu istine.

O. Bihalji-Merin

LL,

balet na muziku Asafjeva »Bahčisarajska fontana«. Go stovali su istaknuti sovjetski umetnici, među njima i čuvena solistkinja baleta mo skovskog Velikog teatra, Maja Pliseckaja. Njena Zarema ostvarena je čudesnom lepotom i skladnošću pokreta. Bio je to nezaboravan do življaj. Pa ipak junakinja večeri nije dobila i najveći aplauz. Publika je htela da to priznanje pripadne Mađarici, Veri Pastor... Neosporno dobroj balerini, ali ne tako sjajnoj kao što je Pliseckaja. U IZDANJU Omladinskog iz davačkog preduzeća u Budimpešti izišla je knjiga pesama »Ognji i rože« I. G. Kovačića, u ređakciji i delimičnom prevodu Zoltana Čuke, starog prijatelja naše zemlje, koji je još 1946 godine preveo poemu »Jama«, Zoltan Cuka je preveo na mađarski Andrićevu »Travničku hroniku« i jednu novelu Augusta Cesarca, koja će dela uskoro izići iz štampe, a pripremio je i Antologiju jugoslovenske lirike (izdavač: Uj mađa?r kenjvkiado). U Savezu mađarskih pisaca govorio je o našoj savremenoj književnosti., Jedan” drugi poznavalac našeg jezika Đerđ Lazar, pre veo je na mađarski dramski tekst Miroslava Feldmana »U pozadini«. n y

Stvaraju se prve kulturne veze između naše dve zemlje, posle dužeg prekida. U Peču ju su izveli Nušićevu »Gospo đu ranistarku«, jugoslovenski filmovi prikazuju se u raznim mestima Mađarske, u Budimpešti je gostovao slovenački dirigent Bogo Leskovic. Pokrenut je i jedan slavistički časopis. A Radio Zagreb organizuje reprezenfativno Veče mađarske mu#i ke na koje će biti pozvani Zoltan Kodali i danas najugledniji mađarski dirigent TFerenčih.

Stevo Ostojić

NOGO štošta u ao

i mnoge i ra ra RO. coHatatBcije Bto, naprimer, pitanje ivanje muzičke akademije u Saraje-

uopšte, zmišljanja opere u Nišu, osnl

'kidanje opere na Rijeci, i VO U, anje velikog

Stokovskog, njegova ličnost i inter) S godina pojavila

kompozicijama, gostov

Još pre nekoliko” stvaranje opere u Nišu.

ovom optimističkom i ustvari pojavila se i skepsa sa SVI \ butima — malodušhošću, potajnom PDp4' sakrivenom iza jevtino mudrih parafraza.

Tako je slično bilo

vom Sađu, Sarajevu i Skoplju. Istrajan

svakim danom demantuje sve pesim i! ponavlja prilikom prvih, skrom

prognoze. Isto se sada

nih i takoreći »nelegitimnih« opersk )} ı tanje šta će u Nišu opera? --

šu. Neki postavljaju pi

Ako za osnivanje i opere · i ' j stoje i jaki argumenti da je Novi sad, glavPODA O Va ? Sarajevo glavni grad Bosne 1 Het-

ni grad Vojvodine,

i a Skoplje glavni grad Makedonije,

a poslo a ent. Niš je samo jedna srpska al mali grad izumrlih čorbadžija i siromašnih M Muta i nedovoljno uređenom baniom 1 ci-

ne postoji takav argum

cigana, sa jednom,

garetama promenljivog kvaliteta. da ostane zaostala

ljudi Niš treba dalje

iz vremena Sremčeve »Ivkove rove«. — Potpun je anahroniza: po nekom urbanističkom p planski ne podiže i kulturr | gra c a ljudi kojima je ovo jasno dokaz je već i to što Niš ima svoju pozorišnu zgra i pozorišne pretstave na improVi? kafane, ispunjene dimom i miri

Pročitao sam jednom prilikom i taciju protiv osnivanja opere u Nišu. ra? Niš se nalazi na pruzi Novi ha Skoplje, pa bi se gostovanjem ovih opera zadovoljila

operske potrebe Niša. —

železničko shvatanje usvojilo onda bi se konsekventno moglo doći do zaključka da su nepotrebne i opere u

Novom Sadu, Mariboru,

Sad još bliži Beogradu od Niša, Zagreba ili Beograda, Rijeka je i : ribor je blizu Ljubljane. Po

je Niš Beogradu a Ma ovoj logici moglo bi se

nije potrebna u Ljubljani,

Zagreba. Pa se može ići

ni u Beograđu nije potrebna opera, | jeva ni Beograd nije baš tako mnogo udaljen od Za-

greba. — Bto do kakvih

se smisao kulturnih potreba sveo na železničku ili, da

buđemo savremeniji, na

da je baš u umetnosti potrebna decentralizacija, jer se time stvaraju veće mogućnosti za razvijanje i napre-

dak. Pozorišta (drama i

stepenog kulturnog značaja i ne freba da nose karakter samo razonode i senzacije. Pozorišna umetnost, kao i umetnost uopšte, može biti kulturni faktor jedne sredine samo ako ima kontinuitet u neprekidnoj aktivnosti i razrađenom idejnom i tehničkom planu. — Zato je idealno da ako ne svako mesto, onda bar svako veće mesto ima svoj sopstveni i neprekidni kul-

turni život, — Ne treba

čak i oskudnih početaka,

Muzički ulisci i razmišljanja

___ ______--— -" ICc—c—. GIEVAN HRISTIĆ —-- - ——

a o muzici ili o ume{nosti ojave navode na duga ra-

odnosi prema domaćim dirigenta Leopolda pretacija. Itd.

se zamisao za I, razume se, istovremeno sa progresivnom idejom, ima svojim negativnim atrikošću, lukavo

i pri osnivanju opera u Norad ovih opera esimističke i skeptičkv

ih pokušaja u Ni-

u Novom Sadu, Sarajevu i

za Niš

— Po mišljenju tih. srpska palanka slave« i »Zone Zamf{fim da se podižu gradovi Janu a da se uporedo s tim ai nivo toga grada. Da ima

du, te se već odavno ne daju ziranoj pozornici neke som ćevapčića i luka. ovakvu argumen= Šta će Nišu opeSad — Beograd —

Ako bi se ovakvo geografsko-

Osijeku i Rijeci, jer je Novi Osijek nije daleko od bliža Zagrebu, no što

doći i do zaključka da opera pošto je ona relativno blizu i dalje i doći do zaključka da jer na kraju krase apsurda može doći ako bi

avionsku kilometražu! Mislim

opera — balet) su od prvo-

se plašiti skromnih. i.možda,. pod uslovom da postoje kri-

tička svesnost te skromnosti i oskudnosti, i energija i sposobnost za stalno podizanje nivoa.

Što bude više dramskih, opersko-baletskih pozorišta biće i više mogućnosti da što veći broj mladih u-

metnika ne samo dobije

zaposlenje, nego i da napre-

duje i da se razvija. — Baš, kada je reč o Nišu, može da posluži za primer muzički rukovodilac niškog narodnog pozorišta Dr. Ilija Marinković. — On je jedan od retkih primera odanosti i požrtvovanja prema kulturnoj misiji umetnosti u našem društvenom životu. I pored tri završena muzička fakulteta i odgovarajućih diploma (Muzičke akademije u Beogradu za violinu i

za kompoziciju, Muzičke

akademije u Beču za dirigo-

vanje, a da ne govorimo pored toga o doktoratu me-

dicinskih nauka) — dr.

Ilija Marinković otišao je u

Niš, tu srpsku palanku, da radi na organizovanju i razvitku muzičke kulture. On je pretpostavio ova mučni posao u Nišu nekoj manje ili više fiktivnoj funkciji ili sinekurnoj kombinaciji u Beogradu. Dolaskom i požrtvovanjem dr. Ilije Marinkovića Niš je dobio jednog mladog obdarenog i realno sposobno muzičara, koji je svojom ličnom sposobnošću kao violinist i violista bio u stanju, bez ikakve pomoći ili stipendije, da osigura sebi časnu egzistenciju u Beču, svirajući ništa manje nego u bečkom simfoniskom orkestru i tako završi i dirigentski kurs na bečkoj Mu-

zičkoj akademiji.

Interesanino i karakteristično je da se s jedne strane našlo ljudi u Nišu, koji su pravilno shvatili potrebu radikalnog uzdizanja muzičke kulture, a 5 druge strane u Beogradu lo nije shvaćeno. Svakojako ovo izaziva ha razmišljanje, na dublje razmišljanje, jer

to nije puka slučajnost,

nego je to bolesna pojava čije

klice potiču iz naše muzičke prašine.

Isto tako je za razmišljanje i odnos prema domaćim kompozicijama. Upadljivo je da, naprimer, Beogradska opera ne izvodi nijedno domaće delo u Parizu a Ljubljanska opera na Festivalu i u Parizu takođe nie izvodi domaće delo. Obe ove opere stale su n3 stanovište da kod nas ima peveča ravnih Šaljapinu,

Tito Rufu, Điljiju, itd. i

dirigenata ravnih Toskaniniju,

Maleru, Nikišu, Brunu Valteru. Purhtvengleru i drugim a nema kompozitora i dela koja mogu da pretstavljaJu našu muzičku kulturu.

Ovom prilikom moram da naglasim da ne govorim zbog sebe lično. Ja sam bio izvođen od naših pozori-

šta prilikom gostovanja

njihovih u inostranstvu i imao

uspeha, koji je često veoma uzdržano prikazan u našoJ štampi a često uopšte nije ništa objavljeno, čak i kada se ticalo uspeha u našoj zemlji. |

Ovaj stav prema domaćim delima i kompozitorima pogrešan je i traži apsolutnu reviziju. Varaiu se ona pozorišta koja smatraju da ne mogu postići uspeh sa

našim domaćim delima.

I gostovanje čuvenog i velikog dirigenta Leopolda

Stokovskog daje povoda za razmišljanje.

Zaista ić

čudnovato ono što su neki usmeno i pi ili j 55 eš N o i pismeno govorili o njegovoj interpretaciji Čajkovskove Pete simfonije.

To je uglavnom poticalo od

jedne grupe koja je manj

ili više dala sama sebi ovlašćenje i Šš a i je i patent da u našoj zemlji određuje umetničke rangove, ocene, priznanja i |

nepriznanja, čak i Stokovskom ne

pa je ta grandomanija odvela dotle da priznaju pravo na interpreta".

ciju, koju inače, u drugim prilikama, stavljaju izna

kompozitorovog dela. kovski je muzičar, što je bila i velikim skaniniju, itd. On njenu dikc; je muzika

oseća

Da budem kratak: Leopold Sto" kome je muzika maternji jezik kao dirigentima Nikišu, Maleru, To”

sve finese jezika i ima prefi-

iju toga jezika. Drugim muzičarima muzika nematernji, strani, naučeni jezik sa manje

ili više savladanom gramatikom i napamet naučenim.

rečnikom i pravilima interpretacija muzičkog

sintakse. Perfektna i prefinjena

jezika nije bila dostupna oni |

ma, koji znaju sa Š 2: 1pr j mo- najelem diva 2 matike, jelementarnije stvari iz gra” .

bođeni

sintakse i leksikona, čak i kada bi bili oslo“ svakog grupaštva.