Književne novine

LIKOVNA UMETNOST ·

SMEH 2000 godina

KOMEDIJE „KINESKOG SLIKARSTVA

Američki pisac „Džordž Akselrod pojavio ·se 1953 g sa komedijom Sedam godina priželjkivanja i preko noći je stekao afirmaciju na Brodveju gde se komad zadržao na sceni preko tri godine. Reakcija kritike nije bila u skladu sa odzivom publike, mada ni kritičari nisu bili jednođušni: jedni su komad nazivali praznoglavom zabavom, dok su se drugi trudili da u njemu pronađu nagoveštaj budućih Akselrodovih uspeha. Komad je banalizovana letnja istorija čija sadržina nimalo ne prelazi okvire nedeljnog podlistka ali njegovi osnovni motivi dodiruju s vremena na vreme složenije uzroke krize jednog bra ka, izazvane dugim godinama zamora, „neprekidnim smenjivanjem dana i noći pod posivelim, betonskim ne bom američkog velegrada. Doba u kome živimo fascinira koncentracijom slobode ostvarene u ličnom životu pcjedinca, ali ta sloboda nema skoro nikakvog značaja u sudbini Ričarda Šermana — glavnog junaka komedije — zatvorenog u krug između ofisa i gofovo bolničke atmosfere njegovog doma na nekom četrnaestom ili petnaestom spratu, i ona se može probiti u njegov život samo kao dugogsodišnje, potisnuto priželjki= vanje. Bilo bi pogrešno razumeti da je autor želeo da opiše jedno pofsvesno stanje a ako su se gore iznete asocijacije nametale tokom prestave onda je to posledica zanimljivog fenomena da se forma u umetnosti može osamostaliti do te mere da povremeno sugerira i nešto suprotno od sadržine u nju zatvorene. Prvobitna n:mera pisca bila je da se nasmeje sredovečnom oženjenom čoveku i pikantnoj situ ciji u kojoj se ovaj nađe kada prvi put prevari svoju ženu i da ujedno stvori blistav spektakl sa nizom baletskih i drugih numera. Autor je takođe želeo da napiše delo u kome dominira star i kako vlada, kao uostalom i. skoro svi:mlađi a merički dramatfičari, do u tančine ” rnodernom · dramskom Rkonstrukcijom, pokušao je da tu fabulu ispriča si njujući neprestano vbjektivni razvoj događaja sa halucinantnim stanjem najvažnije ličnosti, U dramskom toku realna nit zbivanja prepliće se sa nizom subjektivnih izvitoperavanja, sa reminiscencijama, glasom savesti i sa projektovanjem vremenski i prostorno udaljenih događaja u sadašnji trenutak. Takav „postupak sugerirao je gledaocu intere santino raspoloženje u kome se nije moglo pouzdano razlikovati šta je proizvod piščeve želje a šta posmatračev udeo i zbog toga su u komediji pojedini obrti dobijali izrazito dramsku boju (potemcijalnu i naslućenu), a banalizovan tekst često je odudarao od atmosfere sivoOrene na pozornici. Takođe treba naglasiti Akselrodovu nameru da komično obeležje dela izvuče iz suprostavlja-

nja logike sna logici iz realnog doživljaja i režija je pogrešila što na toj razlici nije gradila komediju forsirajući u snovima grotesku a na ja vi realistički gest. Nasuprot ovome, režija je pokušala da povremeno prenese zakone snoviđenja u stvaran svet i time proizvede smeh (slični pokušaji W. Diznija da napravi komediju kombinacijom između crtanih junaka i živih glumaca takođe su pretrpeli neuspeh — realnost crteža u kome se sve može izraziti linijom bitno je različita od one koja je

koji, međutim, ne može biti ostvaren prikazivanjem komada toliko udaljenih od naših životnih situacija i tipova (kao što je slučaj sa Sedam gođina priželikivanja). Ako se pomirimo sa činjenicom da kod nas danas nema izrazitih komediografa jedini put jeste da se fačno opredeli čemu se teži i kakvu vrstu komike pozorište želi da ostvari. U komediji mi se smejemo sebi ili nečemu suprotnom od nas. U prvom slučaju komično zagledanje ima samokritički smisao,

Slobođan Bogojević: Braća Žak

ograničena ljudskim telom). Tamo gde se nastojalo nas kontrastu groteske i realne komike pretstava je bila sasvim dobra, npr. u sceni sviranja na klaviru i detalju drugog čina kada je baletska tačka iskorišćena da se prazna, bezlična Ričardova soba oboji štimungom skrivene, unutrašnje seksualne ·pu stolovine. a.

ž •#

Aukselrodđova komedija izazivala je samo na trenutak slabašan smeh i nemoguće je ne potražiti objašnjenje tome, pogotovo ako znamo za njen veliki brodvejski uapeh, Svako podneblje i vreme ima svoj specifičan humor i Amerikanac će se mož da od srca smejati „nekom usplahirenom liku dok će pred sličnom činjenicom čovek stabilnije psihologije ostati nezainteresovan. Film doduše niveliše razlike, ali je način na koji primamo komiku sa platna drukčiji nego u pozorištu i lokalni kolorit smeha daleko je važ niji na sceni. Delimični neuspeh komedije može se objašnjavati tim nepodudara– njem u shvatanju smešnog. S druge sfrane u svet komičnog možemo prodreti tek pošto je stvoren određen glumački (i scenski) izraz

dry ae — =

dok su u drugom društveni oblici (ili njihov rezultat) izloženi kritičkoj poruzi. U oba slučaja smeh ima socijalnu i vaspitnu vrednost, a njegova psihološka i rasterećujuća (dakle, i čisto zabavna) uloga nesumnjiva je. Naravno, to je slučaj kad se sn. jemo nečen.u poznatom i Lliskom, , nečemu u čemu se potpuno snalazimo. Kada je a pitanju smeh uperen pro tiv nepoznatog onda se, u najčešćem broju slučajeva, radi o primitivnom „duševnom stanju, vrsti nesvesnog otpora novom i smeh gubi značaj društvenog korektiva, U repertoarskoj politici moraju se zato birati dela koja sadrže obrte i karaktere slične našim ili pak ko međije koje će otkriti apsurd nekog zapleta-gledanog sa našeg gledišta. Pravi kon takt sa publikom može se u-– spostaviti samo ako scenski izraz uspeva da pokrene niz asocijacija oko svakodnevnih problema na strmoj putanji od uopštene karakteristike do konkretne varnice smeha. Komeđija karaktera i situacije, komedija dellarte, burleska, vodviljski tretman (da li ćemo još dugo čekati na pokušaj đa nam prikažu takvog Nušića), a pre svega dosledno Ssprovođenje u pretstavi stila koji se odabere poslužiće podjied nako dobro da Beogradska komedija jednog dana postigne jedan od najvažnijh ciljeva svake umetnosti: da

„_. izrazi puls i boju vremena.

Aralica: Motiv Iz LošinJa

TI ono što je najsavremenije u lomici — grotesku gesta i mimike potcrtanu ironijom (ili cinizmom ili vedrom verom) reči. Do toga se može doći samo upomim, mukotrpnim, danonoćnim radom bez ikakvih iluzija o postignutoj vrednosti.

Vladimir Stamenković

| Beonradu je, 21-0g juna, otvorena u galpiji.- ULUS-a izložba »'(O00 godina kineskog sliyapsivać koju ja omganizovala Jugoglovpnska nagionalna komisija a UNESKO i Udmuženje likowmh amgimka Spbij, iložemp jpg (6D poprodukcaija,

a rana ru ie aa i Cura. Au rreerSr Pra ea Ceo ea YU. Ke KAR Eura USYrr Venera Ormaa

| TPRKOS izuzetnom interesu koji postoji na Zapadu za kinesko slikarstvo, nije možda zgoreg reći da ono spada u najma– nje poznato na svetu. I najbolje izložbe mogu da daju samo jedan nepotpun pogled na ovu široku panoramu koja obuhvata blizu dvadeset vekova.

Jer, ma od kada datirala dela i ma kakve bile karakteristike pojedinih epoha, slikarstvo Kinesko je realizovano u svom sopstvenom materijalnom „olviru i SVO=joj sopstvenoj duhovnoj sredini. Svaka era kineskog slikar stva, stara, srednjevekovna ili moderna, poznaje svoju sopstvenu evoluciju i sukcesivne faze u kojima su izvesni autori doživeli, prema našoj terminoligiji, cvetanje, opadanje i dekadenciju svoje umetnosti; neki su čak hteli da viđe u ovoj podeli izvesne sličnosti sa našom po delom na primitivce, klasičare i romantičare. Ali, ustvari, teško je primenjivati naše kategorije na dela koja su rođena u Jednoj almoslferi potpuno drukčijoj od naše, Unutrašnjoj evoluciji tre ba uvek dodati uticaje religioznih i političkih uslova ži vota. Konfučizam je inspirisao istraživanje jednog racio nalnog i univerzalnog reda stvari čiji je čovek čuvar; taoizam ili budizam su uveli koncepciju božanskog poretka, u kome je čovek podređeni sluga ili mirni i strpljivi rob. Rivalitet između nomada i starosedelaca, s druge strane, pokazuje se če sto u periodičnim sklonostima prema obojenoj umetnosti ili umetnosti za nijanse. Religiozna verovanja, politička ubeđenja, ne zaboravljajući ni direktne strane uti caje, od Skita do Sasanida, i od Arabliana do Evropljana, čine toliko elemenata ko ji nisu delovali nikada odvo jeno i speeciinlno, već uvek u međuzavisnosti. .

Poreklo lNineskog slikarstva nije nam još u dovoljnoj meri poznato i zato o njemu možemo da sudimo sa mo po tekstovima koji o tome govore, kao što su stranice Han Fej-Ceua (III vek pre naše ere), Huaj NanCsua (II vek pre naše ere), ili kao što su istoriski Anali „dinastije Han (I i V vek pre naše ere), Otuda mamo da su care-

il cenili slikare i da su im poveravali dekorisanje svojih palata. Poučne freske

ili portreti pobedilaca, sve te slike su potpuno propale. Međutim, ostali su nam neki elementi za ocenjivanje, blagodareći opekama sa grobova i uglačanim · „pločicama, koje se u pravom smislu smatraju kao replike slikarstva. Motivi objašnjavaju često život pokojnika, onakav kakvog je imao ili kakav je želeo da ima; zatim svet koji napušta i koji još odjekuje od glasova i krikova iz domaćih dvorišta; ili svet pun mitoloških ličnosti i fantastičnih bića, carstvo imaginarno sa kojim će se umrli susresti. Opeke Ho-Na na, fragmenti fresaka mandžruskog Kuang-tonga osvetljavaju nam fakturom i bojama ovu epohu. Linije su tu čiste i fine a boje veoma uzdržljive, zelene ili mrke, i često prevučene crvenom. Isti postupak se pojavljuje i na slikanoj grnčariji ili na lakovanim korejskim predmetima iz I veka naše ere.

pair amy ay >=.

| _Sooč'ts eanodo

Priviđen ropac i skrivena svesti

O davnoj mojoj smrti iz mene se cvo javlja: Plameni golub donosi mi vest

I smiraj se izvesno u meni obnavlja.

Obnavlja ili tek postaje čest

U mrtvilu jezera i jesenjeg slavlja

Više večernji nego Što to svest

Dopušta, sićušan sumrak kroz kost se javlja.

Položen sred svake moje kosti Vidik me još osvaja iz nenasitosti Voljeni prostor još nmenastanjen.

Preteča sam svoj ako mu se spustim u tok Nezarobljen al usrdno hranjen Svakim imurnim crvom što isti siše sok.

Borislav Radović

/

Uglačane pločice iz HoNina, iz Cang-Tonga ili iz Sečuana donose nam dragocena obaveštenja o stilu epo he. Životinje i ličnosti su date živo: konji, igrači 8% balonom, kraljevi ili vrači, sve se to pojavljuje u najrazličitijim pozama kao neka dašnji veličanstveni defile ili, u vatri akcije, oko stola za igranje dama. Realizam besumnje, ali stilizovani realizam koji se zadovoljava ara beskama gestova da bi fiksirao pokret i zanimljivost ne ke scene. U ovim prvim delima perspektiva je neusilje na i mi pronalazimo iste panorme i iste registre kao i na starom Istoku. Najpovučenije partije su postavljene iznad a zadnji planovi imaju veće dimenzije nego prvi p' novi, postavljeni ležerno u donjem delu pločice; efekat je suprota# onome koji daje naša iščezavajuća perspektiva. Ovi bareljefi su ne obično pogodni za reprodukovanje prenošenjem otisaka njihovih linija. Treba se setiti da ovaj prosede zahteva od specijaliste savršenu veštinu. Bojenje reljefa može biti više ili manje akcentova no, što menja ravnotežu kom pozicije. Kvalitet svakog o-

tiska, uprkos mogućnosti

da se ponovi ima svoje sopstvene valere koji se razliku ju od valera samog bareljefa. mad pogledamo te linije, ne možemo a da ne zažalim.ao što nemamo više nijedno slikarsko delo iz III i IV veka naše ere; samo su ostala imena nekih majstora: Cao Pu-Himga (222–277), Vej Hia i Sjun Hina (IV vek).

Sa svitkom Ku Kaj-Cea (345—406?) imamo jedinog priznatog svedoka Triju Kra ljevstva (III-V vek). Njegovo »Savetovanje dvorskih da ma« je horizontalni redosled scena koje ilustruju jednu pesmu Ćang-Hua iz III veka naše ere. Linije su fine i nji hovi potezi potsećaju na one sa obojenih opeka. Ali, kvaliteti umetnosti iz vremena Hana izgleda da su se ovde ioš više pyrofinili, jer se još jasnije može uočiti, u rasporedu ličnosti ili pejzaža, težnja da se praznom prosto ru daš uloga kontrapunkta u kompoziciji. Stari tekstovi đaju Ku Kaj-Ceu mogućnosti za jednu reakciju protivu formalne sličnosti. Po njemu, jedino treba na slici da osta nu reprezentativne, osnovne

linije karaktera jednog si-

žea; on insistira na indivi-"

Konjanik između dve kule

Zene i deca

dualnosti svake stvari. Slika mora da bude olkriće duše u harmoniji sa kompozici-

jom predmeta i da, u duhu:

učenja taoista, jasno pokaže čoveka, smernog gosta Prirode. Za objašnjenje pet vekova istorije kineskog slikarstva mi nemamo ništa drugo do jeđan korejski grob i jedan svitak! Srećom, pesak Centraine Azije je sačuvao budističke pećine „prekrivene slikama, i mi preko njih možemo, čak pretpostavlja jući i zapadne uticaje, da otkrijemo drugu seriju svedđočanstava. Od TI do IX veka, u Serenđu, osnivana su Svetilišta koja su, od oaze do oaze, donosila, preko pristaništa Indi je i Japana, teme iz života Bude, portrete mudraca ili monaha i raskošne slike raja, pune paviljona i terasa, procesija, igrača i gomile

božamstava koja se ftiskaju oko trona. Dela mašte ali visoko inspirisana, ove slike omogućavaju da se kod Kine za upoznaju mogućnost jedne religiozne umetnosti. Njihova spiritualnost se zasniva na poštovanju Prirode i ljubavi za životni Ritam. Budistički portreti, daleko od toga da traže neku na-

~ročitu dušu, žele da pokažu

lepotu inspirisane duše; oni su uspeli da sjedine osećanja dostojanstva, otmenosti i veličine duše koja su kineski slikari pokušali da daju svojim poučnim i glorifika= torskim slikama.

Paralelno ovom uticaju, iz vesni autori su hteli da pripišu uticaju budizma i Zapa da rođenje kineskog pejzaža. Skorašnja izučavanja su upravo pokazala da su njegovi elementi postojali već u umetnosti dinastije Han i da su uticaji samo razvili ukus i ljubav prema pejzažu, i da u tome nema nikakve pozajmice sa Zapada. (fragment)

Vadim Jeliseiev

'Ok *

Platna franeuskih slikara XIX veka u

Varšavi ı verovatno Moskvi

Prviput posle rata, velika izložba francuskog slikarstva biće otvorena u Varšavi, a zatim verovatno i u Moskvi. Ođabrano je oko stotinu slika koje će prikazati francusko slikarstvo iz XIX veka, od Davida do impresionista. Izbor je pao na XIX vek zbog toga što poljski i sovjetski mu-– zeji bogati delima francuskih umetnika iz XVII, XVIII i početka XX veka, poseduju veoma malo slika francuskih likovnih umetnika iz XIX =·stoleća.,

Francuska štampa piše da su platna birana po strogom MKriterijumu i da se pri tome vodilo računa i o ukusu poljske i sovjetske publike. Biće izložene slike Daviđa, Gogena, Manea, Kurbea, Degaa, Delakroaa, Žerikoa, Sezana, Koroa, Renoara i još nekolicine.

Iako dosad nije tačno ugovoreno, verovatno je da će najesen sovjtski muzeji „prirediti jednu izložbu u Parizu. Ima izgleda da će u glavni grad Fran cuske biti upučene čuvene ruske srednjovekovne ikone, koje Pariz dosad nikad nije video,

POHVALA MUDROSTI

Geteovska starost Leopolda Stoko

RE nekoliko meseci

P violinski virtuoz svet skog 'glasa, Jehudi Menjuhin, navrativši usput, samo za jedno popodne i veče u Beograd, valjda između dva ekspresa, prenerazio me je. Slušali smo ga svi mnogo puta sa ploča, u radio-emisijama, stekli i konačno fiksirali jeđan određeni estetski odnos prema njegovoj ličnoj izvojevačko-umetničkoj sposobnosti i već prema ličnom ukusu toj presudnoj, odlučujućoj, kompleksnoj kategoriji umet ničke svesti — opredelili se

. prema njegovoj čuvenoj vj-

olinskoj radinosti. Mene lično — a znam da u tome nisam sasvim usamljen — donekle je odbijao jedan sitno tremolirnajući, cepteći wtmastveni, jecajući, grcajući ton (svedočanstvo takozvane silne izrazitosti, emocionalnosti, onoga bez čega, zna se, umetnosti nema i ne može biti), ali kada se pojavio pred nama na podiumu, sa frećom Bahovom solo-violinskom partiturom izrasla je pred našim sluhom i duhom jedna. apsolutna struktura kontrapunktskin formi, jedno beskonačno uopšteno, smireno, misaono zdanje zvuka, stecište svih mprolivrečnosti ljudskih stremljenja, apolinijski neutralizovana i spiri tualizirana sinteza svih ljud skih, muzički iskazivih delimičnosti, jedan nečuveno ob

;

jektivirani, pročišćeni violin ski ton.

Početkom „ovog meseca (3. VD dogodilo se nešto slič no, pri pojavi živog, krepkog, dostojanstvenog, odme–renog starca, isto tako čuvenog, svetskog, ali sada ne svirača nego upravljača, dirigenta, Leopolda Stokovskog, na generalnoj probi sa Beogrcdskom filharmonijom, na probi koja je po njegovoj želji održana javno, da bi se sa njegovim :adom mo gli upoznati i oni mmogobrojni slušaoci koji raspolažu daleko većim smislom za muziku nego što su njihove novčane mogućnosti za basnoslovne cene ulaznica za koncert tog čuvenog i proslavljenog majstora dirigovanja simfonijskim orkestrom. Znamo ga svi, godinama, po basnoslovno moćnom, efektnom zvuku orkestrn, koji je znao izmamiti, u godinama faustovske mla dosti, u doba vrenja i žudnji, usmerenosti na čujno i vidljivo, dakle pojavno, spoljašnje; a sada kada nam je, posle svih ogromnih iskustava i saznanja, on došao u pohode, doživeli smo otkriće jedne duboke koncentracije ljudskog duha koji se nastanio u predelima vrhovnih mudrosti života, u zoni graditeljskog Fausta skraja drugog dela Geteove mislilačke i pesničke ispovesti.

Jedna užasna, nepojamno

celovita unutarnja silina delovanja i dejstvovanja zbrisala je sve famozne »efekte« i preobrazila se u pojavu, zvučnu sliku same suštine, samog smisla i značenja ljud skog života, života uopšte j čitavog svetskog vremena i svetskog prostora.

Znam da će se mnogima učiniti prevelikom jedna ovakva glorifikacija radinosti koja je, ipak, samo posrednička između umetničke zamisli, grafički notirane u partituri, i slušaoca. No, pravo da kažem, meni je unekoliko žao da su se jedno onoliko i onakvo životno iskustvo, jedan onoliko filozofski i pesnički duh, jedn. onolika ljudska mudrost, koliko je svega toga u dđuhovnoj ličnosti sadašnjeg Leopolda Stokcvskog, morali ograničiti na ispoljavanje i obelodanjivanje posredstvom

„jedne prevashodne tehničke

veštine kao što je to profesionalna delatnost muzičkog rukovodioca kolektivnim svi ranjen instrumentalista, ditigenta, Ustvari, kada bi me reči samo htele dovoljno poslužiti, želeo bih ovde dati apoteozu starosti, razume se, ne svake starosti, već muđre starosti, dakle — pohvalu mudrosti. Jer, mudrost je jedno intenzivno a potencijalno sta

nje ljudske svesnosti, koje

se može ispoljiti u mudrim,

mislima, u filozofskim kon-

vskog

cepcijama, u naučno-istračivačkoj delatnosti, u umet. ničkom stvaralaštvu svake vrste, u vrsnom zanatflijskom, vinogradarskom, ratar skom i drugom poslovanju, u nekoj nepojamno blagotvornoj odmerenosti, usklađenosti, uzdržanosti i očara– vajućoj lepoti „ponašanja, kcračanja, čitavog ljudskog držanja i ophođenja, u čudesno mnogoznačnim pokretima ruku, u osmehivanju, u nekom. kađifenom žuboru govora i tako dalje, a može se i — ničim ne ispoljiti. Ako je ova (više deskripcija nego) definicija mu drosti iole tačna, onda je i to istma da su mudri ljuđi izvanredno prohodni, porozni, lako probojni međium: oni asimiluju, nenaporno i ćutke, neizmerno složenu raznovTsnost pojava, ostajući uvek u dubokom, unutar– njem kontaktu sa suštinom njihova značenja i smisla, i zrače iz sebe tu intuitivno dohvaćenu suštinu stvari, kojom bilo od pomenutih raznovrsnih delatnosti, dakle na razne načine, katkad primetne, uzbudljive i shvat ljive, katkad — sasvim neopazive. U čoveku nije njegovo ispoljavanje, nije njeBOVO manjfestovanje, nije njegova: profesionalna đelatnost ono što je veliko, veličanstveno, duboko, uzvišeno, moćno i sugestivno, nego je

(Nastavak na osmoj stranf)

KNJIŽEVNE NOVINE 7