Književne novine

Gete

(Nastavak sa treće sfrane)

korenovima antičko le Fia-

tona i Aristofela, dok senke·

njegovih plodova natkviljuju naše vreme, razapeo se kao titan između Spinoze, Šelin-

ga, Kanta i Hegela, Sto je-· najvažnije, Geteoyvo »kanti-

janstvo« ništa ne. smela pro gresivnosti njegove misli onde gde je'ona politički angažovana, Sta mari što; je Gete, „zajedno sa Kamantom (obojica transcendećntalni i dealisti), smatrao da je metalizička suština stvari (Ding Ban sich) nešaznatljiva, dok je dostupna samo njena {e-

nomenološka ljuštura, · kad:

ga to nije ni najmanje omelo da sagleda suštinu dva društvena sistema i da prema njima progrešivno oOpredeli? Uostalom, he treba zaboraviti da je Geteovo dijalektičko učenje o spregu polarnosti u izvesnom smislu bliže Kantovom sistemu an+

tinomija mego Hegelovom shvatanju dijalektičkih trijada. . Suvišno bi bilo nabrajati sva Geteova približavanja i udaljavanja od Kanta (etika, estetika), Umesto proste negacije njegovog uticaja na Getea značajnije bi bilo od.“ rediti mu uzroke i obim.

Faust: drama ili ep?

Tnteresenina su i privlače pažnju Lukačeva razmatranja problema forme u FAUSTU. I pored tačnmih opser+ vacija, Lukač nije otkrio najdublje svojstvo i najdublju suštinu sadržaja KOja je Geteu namefnula ovo dvojno rešenje dramsko – epske forme. Lukačeva tvrd nja o potrebi da se život Obuhvati u svoj njegovoj raznolikosti kao i konstatacija da se modema literatura prožima mešavinom epsko dramskog, što je sve U Osnovi tačno, ne objašnjavaju

ipak najdublji smisao Gete-. · dyamsıı o-ep~+

ove upotrebe skog elementa u FAUSTU. Tsuviše u sociološko-političkom aspektuy Lukačje-. pot+ puno zanemario »metafizičko«-humani „aspekt Geteovog dela. Isuviše u vođama klasične SŠilerove i Geteove teorije epa, on nije.8nogao da vidi pravu i potpunu šuštinu epa i epskog kao {ormalnog oblika.

Jer epika ije samo u fragmentu 1 samostalnosti delova jedne poetske celine. To je, ustvari, odlika epike u odnosu na dramu posmatrana isključivo sa gledišta unutarnje formalne strukture. Ali to nije ni·sve ni najvažnije. Epika je formalni izraz za nedovršenost. Još tačnije i još bliže istini epika je ponavlj am je. Nikakvo čudo što se svaka narodna epika beskrajno ponavlja i varira u svojim motivima. Smisao i

najdublja suština epike. i jćste u tom motivskom ponav-~

ZrayajOa. ei

Gončarevu, Turgenjevu, vu, Gorkom, Tolstoju,

Se.

- Kao što je ramije napomenuto Krefiovi »Totretis obuhvataju mjegove eseje o možu Trubaru, Mirosl:yu 'Krleži,

Šolohovu, Zoli i o Zmueju. Svi ovi eseji nap'sani su na osnovu dubokog poznavanja me samo života i rada pomenutih pisaca nego i prilika koje su uticale na njihov rad, shvačenih na osnovu minuciomu„g i ŠiMokog poznavanja konštruk-

ljanju. · Epika je literarmi izraz za muzički termin »varijacije na temu«. Ona je ustvari literarna fuga bez kraja i početka. Baš zato što ponavlja motiv, „ona' nema razdvojnu liniju koju zahteva dramska struktura. Iz toga proizlaze sve ostale osobenosti dramskog i epskoš

Faustova shvatanja, data u plimi i oseci oduševljenja i razočarenja, formalno jedino je mogla da izrazi ep-

„ska ·linija motivskog ponav-%,

ljanja. Kao filosofska tematika, FAUST je bez kraja i konca, on je neprekidna fuga ljudskih uzleta i padova. To što se Faušstova drama

! kao fabula i lični udes zavr. šava — to je piščev ustupak

građanskom društvu i čita-

' ocima. Sve što je nezavrše-

no podriva, protestuje, ruši konvencionalne okvire i shvatanja. FAUST kao svetska i ljuđska drama nije završen. On je večan kao i sama epika u čijoj je Osnovi, po samoj njenoj umetnič koj Fr, tini, utkana. nedđovršenost. Ariostov Besni Rolando više je epski nego Homerova Ilijada Noja se završava padom Troje. Jelada koja stalno ratuje ne osvajajući Troju i Odisej koji neprekidno luta nikud ne stižući — to je prava epika. Završeci su ustupak „novoj sredini.

To što Odisej »stiže« kući ustupak je čitaocima koji su već. sazreli za prototip pravog klasičnog romana koji ima svoju određenu i završenu fabulu, svoj početak i kraj: vreme viteškog vikinškog ili. ahajskog lutanja

· prošlo je; dolazi doba sede-

lačkog života i cvetanje porodične idile u polisu! »Zatvorena« fabula je rezultat,i proizvođ dva formirana građanska. društva: antičkog grčkog I građanskog evropskog, u kome roman evoluira paralelno sa razvitkom

društva u pravcu prividne

klasne i socijalne konsolidacije: prvi evropski romani morali su biti više epovi ne#oli romani! Zato je smešno i pogrešno smatrati Geleovog PAUSTA izrazom, {ormom i tvorevinom zapadnoevropskog duha, koji je građen na dvostrukom »zlatnom preseku: ma antici i na' renesansi. 'PAUST nema nikakve veze sa tim duhom koji traži i realizuje završene forme i shvatanja, jer je FAUST nezavršen kao i njegova epika, Ta PAUSTOVA. epska konstrnkcija motivskog ponavljanja | kome riema kraja, iako fabula kao l:čni udes faustov ima šVvoj tragičan završetak, samo je umetnički izraz'i simbol za najdublju filosofsku suštinu Geteovog dela, ohu koja sa-

opštava majveće istine ne komentarom nego »čistom«

formom. Njome je izražena iđeja „neuništivih ljudskih stremljenja naviše u senci neminovnih razočarenja. Život kao neumorno uzletanje i pađanje, kao večita oscilacija između fiktivnog i mogučeg „između ŽžŽuđenog i Ostvarljivog: — to je Geteova poruka njegove epske fuge faustovskog finala. i Zoran Gluščevič

»Književne novinee, br. 19 od 8 jula 1956

g. donele su na 6 i 7 strani razgovor SVOE ljubljanskog dopisnika sa istaknutim slovćnačkim Književnikom i' pozorišnim rađnjkom dr. Bratkom Krefiom, autorom niza uspelih drama i pripovedaka. povodom objavljivanja · njegovih »Portreta« koje ie ovih dana izdala Cankareva založbia u Ljubliami. Mađa smo o ovoj zanimljivoj zbirci eseja, koja u s! venačkoj književnosti zmači, prilično osk-"idnoj esejistici, nemeravali govoriti opšim'je zbog njenc vrednosti, posle objavliečnog razgovora, koji je, uglavnom, SU šw blimirao najvnžnije katakteristike knjige, ne' bismo se na ovom moslu više osvrtali na nju kad.nam ne bi zapela za oko jedna vrlo zanimljiva činjenića za koju smatramo da ima širi jugoslovenski značaj i,okvir, a koja u pomenutom razgovovu nije bla. podvučena. Tošto »Književne novine smatramo najpodesnijim i najpozvanijf'm forumom za ocoemu O-. vakve stvari, značajne 8 „epštejugoslovenskog gledišta, iznosimo pred čitaoce čitavu stvaT. A ta stvar.se šastoji u jednom Kreftovom Upola proteštu a upola apćlu. upućenpom čitavoj jugošlovenskoj kulturnoj javmosti, kojim on završava svoj esej o Jovanu Jovanovicu

krupan. prilog

Ne pate

lismje.

Pri Puškmu,” Ostrovskom: Čeho-,

JOSIP BARKOVIĆ: —

»DOLINA DJETINJSTVA«

(»Društvo književnika Hrvatske, Zagreb, 1956)

Ova druga i završna Knjiga Barkovićevog romana zapravo je nastavak prvog dela, u kome je kao predmet događaja dat život

ličkog sela, negde otprilike od.

1938 pa do sloma bivše Jugoslavije. Ali ne samo život sela, siromašenje i nadničenje proletarizovanog seljzMca, već i spletke političkih borbi između mačekovaca. velikosrba i ustaško-klerikalne stvuje koja se tu tek tada začinjala. Barković je, besumnje, živo i plastično nasli-

kao taj period vremena, dajući

na jednoj širokoj površini iikove seoskih politikanata i trgovaca, od kojih svaki ima svoju računicu, I, dok se muogi cd njih angažuju u predizbornim okršajima, podzemno ustaško rovarenje hvata svojom mrežom jednog po lednog čovea i pbriprema se da u datom Irenutku uzme vlast ı svoje ruke. Taj dati trenutak bio je napad Nemaca i Italijana na domovinu, . Tako je u prvom delu svoga romana Ba ković razgranao radmju Kroz mnoštvo epizoda iz seljačkog života. |

Drugi deo romana priča događajie od osnivanja takozvane NDH pa negde do početka 1943 godine, dakle vreme u kome se uspostavila usštaška vlast, Isti akteri iz prvog: dela romana pojavljuju se sada i na požornici drugog đela. Neki od njih besne u svojoj obnevidelošti ožiVOtVOYujuči svoje namere ubilačkim sretstvima. Između ovih ličnosti svakako se izdvaja reljefno iz+ vajana figura Vida Pavlovića, seoskog beležnika, bivšeg muačeMovca koji, progonjen: od jugoslovenske žanđarmerije, biva prihvaćen u Pavelićevu organizaciju i postaje igračka u ruka ma. njenih političara, njihovo oružje za izvršenje najbestijalnijih zločina, a, na kraju, i jedan od pavelićevskih ?anatika. Lik toga seljaka, koji je postao zločinac, nekako je prisuten na. svakoj stranici, On se lomi iz-

među porodice,, čestite po tva.

diciji, svoga neuspeha i poraža u životu, Želje da i oh nešto ostva– vi za »dobro narodđa« i situacije u kojoj se trenutno zađesio, a u kojoi mu je poveren zađatak da organizuje vojsku, da sprovede mobilizaćiju u svom kraju, i da bespoštedno razračuna sa neprijateljima. Posmatrana u celini, Barkovićeva »Dolina djetinjstva« plretstaviia značajno delo, za koje se pouzđano može reći da nlje, od trenutne vrednosti. Ono što YOman čjni vrednijim od mnogih naših Mnjiga sa rafmom temom, u prvom redu je činjenica Što se Bavković mije služio onom »„maniheiskom« (cmobelon) metodom slikanja, Koja je nekim našim MWjiževnim delima” uma niila njihovu umetničku Vvređnost. \

Temperamentno pripovedanje, interesantno i Živo, obilje boja prilikom evokacije slika sređinć, psihološki pronicliivo' upbličava> nje ličnosti. jeđar i sočan jezik, — to je kompleks kvaliteta koji

Barkovićevoni romanu daje vrednost nadprosečnog Književ-“ nog dometa. s. Đ. A

GRAĐA ZA BIBLIOGRAFIJU TUGOSLOVENSKE PERIODIKE;

Leksikogralfski 1955)

(Zagreb, zavod,

Radđdeći ma 'Điblioprafiji članaka, rasprava i književnih pbpriloga Leksikografski zavod je osetio neophodnu potrebu da izrađi pPBibliografiju jugoslovenske .periodike, to je i otpočeo da čini objavljujiućči ovu Građu, kao dru gu svesku svojih Anala, i kao početak ovog obimnog i neophodnog dela.

Zađatak ove Građe je »da posluži kao građa za definitivnu BIBLTIOGRAFIJTU T CENTRALNI KATALOG „JUGOSLOVENSKE PERIODIKE« i »da bude priručnik za sve one koji će se Kkotistiti BIBLIOGRAPFIJOM ČLANA» KA, RASPRAVA TI KNJIŽEVNIH PRILOGA koju izdaje Lekslicografski zavođ.« e

Pri evidentiranju jugoslovenske periodike korišćen je fond

RATKA KREFTA.

i slovenački |,esnik, : 3 i uzev Prešern? T inače, koliko. je. dosad Dpi-

esej o Zmaju, koji je napisan prilikom Zmajeve proslave u Novom Sadu na kojoj je Kreft učestvovao kao delegat. To je nesumriivo, nidjopsežniji i najtoplije napisan prikaz života | rađa jednog srpskog pesnika kod Slovenaca upošte. Kao zaključ“k Ovog 'eseja od 31 sirane, Kreft donosi | »Epilog iz dnev" nika.,.«, gde između ostalog iznosi i OVO:

. »Juttos'ssm se setio govora i člamaka koje sam Čitao, prilikom proslave. Izgleđa mi da su pohtke" slavopojke bile preterane. li od :oga sve noše književnosti? NIje li već vreme da neko, mimo i trezveno sede,.za sto i bcncVo pretrese sve u jugoslovemBkoj književaosti i međusobno upoređi? Ovde-onde mit.ogi tvrdi đa mu je mnogo bliža književnost drugih zapopdnoevropsitih narođa i dn DI o njoj lakše izrazio svoje mišSlične izjace sam pogdegđe čuo i u Đeogradu i u Zagr-:bu. Nisu li to još · cavrsko-kraijevske austrousarske prošloshMi i prilika u Rkraljevini Jugoslaviji? Dnevniku Krleža je napisao da je Prešernova »Ždravica«, kojom se mii toliko ponošimo. bidđemajerska. Je li to točna?

Na našim univerzitetima predaje se SvVćska uporedna književnost. A kad će neko da počne sa jugoslovenskom uporednom književ nožću? Njegoš—-oOrTeŠernm—MKramičević. GregoT– čićč-—Jovanovićč-—-H:.rambašić. Slovenačka. hr-

vatska i srpska Muđema.. Aškerc i Jovano-, vić kao epičavi i slobođoumni pesnici. I tato dalje. Mije pitanje ko je veći, Njegoš ili Prešernm, već pitanje: šta smo i šta nismo, Pro-

762 javne biblioteke u-FNRI i

dosadašnji bibliografski jugoslovenske periodike. TU Građi nije obuhvaćena sva jugoslovenska periodika i svi po daćči nisu pouzdani, što i ređaiccija napominje i moli stručna lica da upozore na sve nedostatke koje primete, što će se ko= vistiti za definjtivnu izradu MBibliografije i Centralnog kataloga 'jugoslovenske periodike.

Građa je rađena po istim teritorijalnim i jezičkim principima po kojima i Bibliografija članaka, rasprava i W&niiževnih bpriloBa koja i ekscerpira periodiku na osnovu ovoga popisa jugoslovenske periodike,

Broj popisanih periodičnih bublikacija do 1945 kreće se preko 10.000 brojeva naslova, što je vr10 impozantna cifra koja odražava kulturne napore prošlih generacija naših naroda.

U GRAĐI ie posebno objavlien i popis partizanske štampe (štam pa NOB-e, partiska i frontovska štampa), koji je do sada najobimniji ove vrste. jj

Poređ naslova periođike označene su biblioteke · koje imaju prvo, godište i signature te biblioteke čime je delimično dat i

entralni katalog jugoslovenske periođike. Tako će korisnik Bibliografije, članaka, rasprava i književnih priloga znati u kojoj biblioteci može naći tražemi napis iz Bibliografije. članaka, Yasprava i književnih priloga (potpune podatke ek po izlasku definitivne Bibliografije i Centralnog kataloga jugoslovenske periodike). Fond jugoslovenske. periodike, koji nijedna biblioteka nema u potpunosti, tek će owda sasvim biti pristupačan javnosti i moći da se koristi pošto i neke manje biblioteke imaju vrlo retke primerke periodične. štampe. popisi

Ž.D. PP.

A ~ UBAV PJESNIKA

(»Lukoš«, Zagreb, 19556)

Ova mala antologija hrvatske ljubavne poezije skupila je u jednu žižu, na stotinak stranjića, sve pesnike koji su se tom vrstom poetskog stvaralaštva bavili, ođ Šiška Menčetića đo Antuna Šoljana. Raspon, kao što se vidi, širok punih 500 gođina. Smelost mnogosštruka i očigleđna: smelost u samom pravljenju jedne ovakve antologije, smelost 1 pošlovna dovitljivost jedne akcije koja se graniči sa paslonarnim kolekcćionarstvom; smelost u Onako nepošteđnom unošeniu pesama od pesnika najmlađe generacije, još uvek nebotvrđenih i vremensški neproveremih, bez obzira na jihove, nejedmake inače, darovitosti. Poslovna efek UtiOst i originalnost namete... Koji je ođ ta dva motiva preovladao kod Krste Špoljara, sastavljača ovog izbora, me bismo sa sigurnošću mogli utvrditi; no svakako je vrlo jasno da smo dobili MBmjigu kola: pretstavlias pokušaj zbirania jj grupisanja poezije pisane na jednu od nsjčešćih pesničkih tema od majštarijih vremena do danas. . 'Pa obet, ostaje pitanje: zašto je napravljena ova antologija? Ko se to setio da specijalizi"a, da sistematiše poglavito erotično stvaralaštvo? Da li je »LuKkos«a-ov izbor najbolji prešek te vrste hrvatske poezije? Na mnoga od ovih pitanja saštavljač Spoljar je odgovorio polovično i polusigurno. Ostaje jedno: ova antologija poslužiće popularisanju {ednog poetskog blaga među čitalačkim masama, biće jedme od. mnogobrojnih pesmarica o čijoj. strukturi čitalac nikada i ne razmišlia. Njen izgled oda> je utisak prebrzo obavlienog posla. Zar bi se, ihače, moglo desiti da Slamnig bude zastupljen sa 50"a Kaštelan sa 8 stihova, da se ođ Šoljana uzmu 40 a od Kkleca % stihova, đa Tin ne bude pretstavljen čuvenijim' i lepšim pesmama (Soneti za Doru Remebpr, naprimer),:.i tako dalje, i tako dalje. \ Interesantan,' uspeo pokušaj. M. još jeđan od različitih na čina đa se zanimljivijim, novim i svežim putevima pesma u Vremenu približi i preporuči ' čitaocima. M. D.

đakle, 1 polu-

samo o porleratnim

uvek

svoe

'nas nalazilo

univerziteta

di najbolje dali,

u koja su urednici uložili toliko truda i na pora i koja domose dosta novog? Otkud ta tupost i mrtvilo? Da li, odista, prošlost nije ništa, a sadašnjost je. sve? I u. čemu je, zbi· lja ta sadašnjost? Zašto nam rađa toliko aps"rpjtno i skolastičko teorisanje?« To je * ·značajna opomena dr. koja je, nesumnjivo. došla na osnovu đubo'kih poznavanja prilika naše savremene kulture. Istia, sl'čnmi glasovi su se čuli i ramije, 'sli nikad nisu bili evako smelo i konstruktivno formulisani. Ko đobar marksist, Kreft je, sigurno, osetio momenat kad treba ustati protiv naveđenih ai. malija u našem kulturnom žv'otu. Jer. za:sta, kod nas se još uvek stvari gled-.ı iz uske perspektive međusobnog nakcem/čenja ko je od prošlosti veći, a ko manji. C dati prosrame književnosti u gimnazijama · naših republika, pa odmah uviđeti da je dr; Wreft imao pravo. Zar nije žalosno da danas, u đoba punog razmaha socijalizma; kod takve liude koji punu vred-: nost jednog Marina Držića shvataju tek posle oduževliene kri“ke koju su o njemu izrekli pozorišni kritičari u Beču? A. vreme da se prekine s praksom da sa naših laze samo »rbisti, hrvatisti i slovenisti, umesto istinskih slavista koji bi nažoj omlauini pružili omo što su nkši naro” umesto da pabirče imenn

EDIT TOMA:

»JOVANKA ORLEANKA« (»Svjetlost«, Sarajevo, 1956)

O francuskoj] nacionalnoj heroini Žan Gđ'Ark » kružilo je i kruži bezbroj legendi, priča nepoznatog izvorišta i neverovatne sadržine. Njeni junački oslobo-

dilački podvizi, nađabhnuti i ne-.

svakodnevni u svojoj duhovnosti, zaogrtani su u Velove tajanstvenosti i mističnosti, 'od 'različitih verskih seltti različito tumačeni. Prvo metačno tumačenje je učinila ondašŠnja crkva, koja je ovu produhovličnu i nadannutu devojku proglasila za 'vešticu. smisao ove knjige napredne francuske spisateljice Fdit Toma je baš m tom movom, trezvenom brilaženu toj toliko puta obrađivamoj temi. Edit Toma veoma Dpoštuje genijalnost i izuzetne imtelektualne sposobnosti devojke iz Orleana, Njena napredna Oorijentisanost, uz dvostruku, duboku odanost i privrženost temi (privrženost temi kao fenomenu nacionalnog čuvstva i privržemost temi. Žene. koja še bori, koja rukovodi i vođi i koja, u jednom starom veku, pokazuje

snažnoj

snage i sposobnosti jednake mužim) čine ovu Knjigu više nego dragocenom. i

U prvom delu knijise mdit Toma izučenim, „veštim novi-

marskim potezima preslikava sijaset događaja, ji doživljaja mlade devojke jiz mnarođa. kojia de na svoja pleća preuzela breme nacionalnog spasenja, a krož svoja usta progovorila „u ime viših sila, za očuvanje mezavisnosti, monolitnosti i slobode jedne iznutra ff špolia nagrizame dužave. Tu ie Bdit Toma vešto i imijansirano izatkala panoramu, dogradila | „mozaik burnih đana, mozaik jednog vremena koje ·je , tu đevoiku, nezapaženu .i do juče neznatnu, moglo da izbaci na površinu i dđa kroz nlu-i o nioj ispiše jeđnu “4. najbooetičnijih, najužasnijih i mailepših stranica francuske istovile. Anmalitički prođormo i sa stavom upućenos poznavaoca duuštvenih kretanja i zbivanja iz prohujalih vremena govori Rdit Toma o mraku li paklu sšrednjieVekovnih religija, koje su što iz surevnjivosti a što iz straha, i oterale Jovanu Orleanku na lomaču. Ta ahnlitička kritika naročito ie nemilosvdna u drugom delu Kkniige, esejistički intoniranom, koji se zove »Od legende do mita. Obilje interesantnih pođataka, uzimanih sa pravom mesta i vešto komponovanih čine ovu knilgu primamijivom i zabavnom za ·čitanje.. M. D.

A RADOVAN BLAGOJEVIĆ:

»ĆČOVEKROVA DOLINA«

(»Svjetloste, Sarajevo, 1956)

Ima u ovim novim MBlagojevićevim pesmama jedan prizvuk nekakve inferiornosti pred etičkim i umetničkim zahtevima na-

šeg vremena, inferiornosti pređ samim: tim „imperativom da se

bolji od svih Čebeličara,

izdamjima naših klasika,

Krefta

naših stvaralaca u Dovoljno je pogle-

TI nije li

svako osećanje, svak kompleks,

pa i ljubav prema ženi i liubav

+ prema domovini, izrazi složeni-

je, potpunije, istinitije, wakle. Za takvu vrstu pevanja, za kon- : trapunktiranje polifonih zvukor. va, Blagojević, shodno Kkorenju i boji svojih slonosti prema poeziji, nije pređodređen. Otuda ta inferiornost., ukoliko jasnile ; izražena utoliko gorča jj čitaocu otužnija. Nemoć, bez klica ikakvog vađanja, slučaj dostojan više sažaljenja a manje umetničkog uživanja.

O. domovini niko ni reči

jer: nije u modi. i a Ja sam zato i raspet i

na krstu nevidljivom

kao prvi nemodehni.

Pesnikov bunt u podužoj pesmi »Raščovečemi„ nema snage da natkrili ta sitna egzistencijalna Jađanja i da se, na ovom terenu, obznani svom vilinom bDOetskog Kkrika jednog Majakovskog. Zato je.i tamo, kao i svuda u Blagojevićevim pesmama, u prvom planu istaknuto zapomaganwje jednog ucveljenog' bića što je tolizo daleko od Vladimirove borbene samouverenosti na koga se naš pesnik, inače, tako često poziva. A neukusnosti i poetske nemoćnosti poput nave-

.denih pet stihova nimalo nisu

retke tu večem broju Blagojevićevih pesama.

Petšest lirskih pesama .su nešto lepši i svetliji tremuci ove lenjige: nastavljajući jednom otpevane »Mrtve golubove«, oni i dalje. produžuju poetsku evokaciju očeve smrti iz prvih dana borbe za oslobođenje. Naracija iz tih pesama je iskrena i može da nađe put do jednog dela naše osećajne skale. M? DD.

VERA ILIĆ SKURLIĆ: ,

»POSLEDNJA SUZA MOJE MAJKBE«

(»Društvo književnika

Hrvatske«, Zagreb, 1956)

Opet jednayv mala, skromna, svakidašnja knjižica proze. Mala i po zahvatu, po prodoru u tematiku, po formatu, a i po spisateljskoj potenciji. Ali knjižica ispričana iskreno, spontano, prosto. Novela čiju osnovicu čine uspomene na đane mladosti, uspomene na Dalmaciju, na tužne i puste primorske gradove. Samo je jedan vetar dovolian va digne zavesu sa, te prošlosti, i da poteče priča, Ovakva kakva jeste: jednostavna, bez zapleta, iskldana... Ima. tu nekog sentimentalnog poetskog poriva, želja za ispovedanjem, za otkrivanjem svoga srca vrlo je vidna, „književne pretenzije su dovoljno potisnute da bismo mogli govoriti o promašaju. J]zvesne prozne liričnosti i treperavosti mogu da nas uzbude, da nas se jače fakmu, da nas potsteknu na saosećanja, na rTazumevanje. Jer, ovi listovi istrgnuti iz hronike o prostom, sadržajnom i plemenitom životu jedme žene samom svojom građom mose nešto ođ onoga što nas se mora „đuboko dojmiti, više profanim putevima & ma nje putevima umetničkog posređdovanja. Nije io, ponavljamo, knjiga koja u OVOm nomentu znači nešto više od, jednog išpovednog trenutka nienog pisca. S druge strane, njena jednostavnost i iskrenost Če uvek naći put do jednog, me tako malobrojnog, đdela čitalačke bpublike.

M. Đ,

BRAĆA BRKAN ı BORO PAVLOVIĆ: :

»POTOGRAFIJE«

(»Glas Zadra« Zadar, 1956)

Umetnička fotogralija je sa razvojem tehnike poslednjih gođina znatno koraMRnula napred, Zadrani Zvonimir i Ante Brkan, vredni i interesantni majstori fotografije, objavljuju u ovoj knjizi preko četrdeset fotografija čija :je podloga koliko realistička toliko i umetnička. Ponajviše su to teme iz dđalmatinskog Života, detalji primorskog podneblja, fascinantni i u ODptičtom i u sadržainom pogledu. Ante Brkan ubedljivo je snažnijl: sa više prave umetničke zainteresovanosti, sa sklonošću ka simbolizaciji poezije i života, dok Zvonmir Brkan prebacuje celo težište na. tehničku stranu, ostajući kod svagdašnih motiva. Vređnosti njihovih fotogrilaija ođavno su iza sebe ostavile sva-– ki lokalni kriterijum: mnogobrojne nagrade i priznanja na izložbama u našoj zemlji i inostranstvu najbolje govore o lepoi visini đo koje su ova dva zađarska majstora došla.

YTino opremljeni album mjihovih fotografija propratio je stihovima zagrebački pesnik Boro Pavlović, Takva koprodukcija ma strani nije retka, mada kod nas ima draži noviteta. BStihovi kojima je on propratio ove {fotografije uglavnom su lepi u spoju sa mjima pojačavaju homogenost užitka. Gde je snaga umetničke fotografije veća, stihovi su bolji. ı obratho.

: M. D.

risno. Ali nije ni najmanje'

ovde je postala |} Kkratkom razmaku dva

“smalke za uzbunu, ali nije na odmet da se, makar u

aaa sara zara ez ver ere Iran TO n aerrmar revrAminar isp

_ pripovetke

Zamlite wu Rnjižari da vam pokažu desetak naj. novijih izdanja beleirističkih dela — i uveriččte se da preovladu,jiu obimnije knjige, od trista i više stra. nica svaka.. Usto, one mahom sadrže po jedno delo, Tu pojavu mazvao Je nedavno Novak Simić, govoreći o izdavanju po MOO idolatrijom romana (»Po x: 25 maja). . . RO izdavanju prevoda značajnih romana — vholiko je reč o dobrim prevodima — ne samo što nema ničega rdavog, već je Ono. neophodno i ko.

potrebno, naprimer, da ı izdavačka preduzeća — jedno zagrebačko i jedno sarajevsko — pruže čitaocima prevode romana „Lajoša ilahija »Samrtno proleće« i »Voda nosi nešto«. I to u uslovima krajnje preoplere. ćenosti štamparija... · | __- Sem komercijalnog interesa, opredeljenje prvenstveno “Za, obimniju' knjiga (ili barem za knjigu na čijoj će naslovnoj sirani stajati reč »roman«, nezavisno od broja štampanih tabaka) ima i još jedan' razlog. A to je opadanje interesovanja Za pripovetkuij priču u izdavačkim kućama, gde se katkad može čuti da 'se tako orijentiše današnji čilalxc, da · je roman danas najomiljeniji, da zbirke Rkraikih . pripovednih tekstova prolaze slabije nego roman, itd. I Što'je gixvno, ovo tvrđenje proširuje se i na ostvarenja domaće književnosti. i i · ee

Afirmacija romana u našoj literaturi „neosporna je; i upravo ona umnogome daje svoj pečat onome što je postignuto tokom poslednjih pet godina. Ma koliko da su nepodudarnma mišljenja o nivou Yred-. nosti ovog ili onog domaćeg romana objavljenog wu tom periodu, roman je zauzeo veoma istaknuto. mesto i posfao· područje na kome su došli do izražaja ne=koliki „pisci, doile· nepoznali kao romansi.jeri. Ali po čemu, po kojoj to logici i po kakvim shvatanjimy' roman, 5 pravom zauzevši mesto koje mu pripada kao rođu. umelničke proze važnom po velikim ftemaiskim' i izrmžajnim mogućnostima. treba da oduzme jedan đeo mesta pripoveci i priči? : „? Ty

Prirodno je, jedino opravđano i jeđino održiva shvatanje da je ulaskom romana u našu današnju književnost njeno područje znaino prošireno i da je književnosk obogaćena. Vezivati novi život domaćčeg' romana, život novog romana za ma kakve »perspektive« zanemarivanja pripovetke i priče znači merili. literaturu merilom koje je izvan njenog duha i stvarnih' potreba. Ako je jedna grana dala obilan rod, ne mora đeuga podbaciti (ili čak zakržiljati).

Đoduše, u podtučju domaće pripoveike i priče 'slanje nije ni izđaleka takvo da bi već trebalo davali

kratkom osvrtu, progovori o jednom pogrešnom shvatanju koje uporno traži za sebe utočište i ponegde da nađe. U vezi s fim nameću se pitanja:

· Može li se takav stav pravdati ma -i jednim. zalisla ozbiljnim razlogom, a napose pozivanjem ma či.. taočevo opredeljenje i. ukus? i vr, NAM

Doprinosi li takav stav onoj neophodnoj, veoma, važnoj povezanosti između Književnosti i hnjiževnog. života na jednoj strani — i izdavačke. delatnosti na. drugoj? Wei | Mogu li se iz komercijalnog uspeha mnogih obimmih izđanja, izvlačiti zaključci koji, u praksi pojedinih izdavača, vođe poslepenom poliskivanju pripovefke i priče na sporedniji plan? - +

Da nije »idolatrija romana«. u izdavačkoj delainosti već donekle otežala domaćim pripovedačima, dodir s čitalačkom publikom?

Da nije ona unela i izvesne disproporcije i u izdavanje prevoda? Da nije u nekim izdavačkim preduzećima sfrani roman — polušund omiljeniji nego zbirka dobrih ili barem znafno boljih pripovedaka?

O fim pitanjima — i odgovorima. -— :irebalo: bi ra-. zmijisliti. A ua isti mah mogle bi se.razmšisliti e nečem, veoma bliskom ovoj temi. Kako bi bilo da jedmo o | naših izdvačkih.preduzeća pokrene stalnu. ediciju pri-, povedđaka i priča, ediciju čije bi se knjige pošavlji-. vale, recimo, jednom mesečno i donosile, naizmenično, dela, naših i stranih pisaca, savremenih i stari”. jih... To bi mogle da buda knjige od šest do osam štampanih tabaka svaka. Knjiga bi sadržala jednu ili dve veće pripovetke ili nekoliko kraćih priča (istor autora). U vidu pređgovora ili pogovora knjige bi obuhvafile i sažete članke o starijim domaćim bDpiscimi čiji su tekstovi štampani u {im knjigama. Štaviše, možda bi bilo dobro davati predzovore, odnosno pozovore i o pašim savremenim pripovedačima, s na·ročitim osvrtom ny dela odabrana za ovu ediciju,

Suvišno je naročito naglašavati da bi izbor predđvodnih pripovedaka i priča za eđiciju morao da bude zasnovan na slirogom HKkriteriju. Ali nije dovoljno izabrati đobar tekst za prevođenje. Jer, dobra pripovetka plus rđav prevođilac daje minus, a fakvi prevodioci još posluju, i to uporno, mada u relativno skromnom broju. \Wrata ove edicije trebalo bi đa budu zafvorena za prevodioce Koji vrtoglavom brzinom, ravnodušno0, sa slabim razumevanjem književne materije, diktira-' ju prevod »pravo u mašinu«, za ličnosti spremne da prevođe i s jezik& u kojima se slabo snalaze, za one što, uz spasonosnu pomoć rečnika, prilagođavaju izraz originala svome izrazu. (Uostalom, ovo se odnosi n samo na ediciiu koja još ne postoji, već i na neke. postojeće). Urednici eđicije svakako bi štampali dobre stare prevode, ali ne i one koji bi, i uz marljivu ređakciju, ličili na ispeglano i doterano odelo, izvužen0 iz ormana posle više godina i, što je glavno, slabo sašiveno. (iUostalom, ovo se odnosi ne samo... itd.).

Oprema, edicije? Sasvim skromwma i jednostavna, Nepretenciozna. Ozbiljna oprema knjige koja ne polaže na upadljivo šarenilo korica, ali hoće da izgleda

kao knjiga-sabesednik, kao pouzđan vođič kroz zna- | čajne sadržaje, kao prijatelji što se nikad ne razmeće || | i ne nameće. Takvoj knjizi pripovedaka ili priča, čita- || | lac će naći mesto u svojoj biblioteci, i pored onog:|| | tvrđenja da čitaoci pretežno traže roman... Dobro·|| i

vođena, ovakva ediciža pokazala bi i dokazala da ne samo za roman, već i =» pripovetku i priču ima d0voljno mesta kako u izdavačkoj delatnosti, tako i u području čitaočevog interesovanja. .

Lav Zaharov

problematične vrednosti đa bi njima nađoknadila kvalitet književnosti s. oga naroda.

. Dr. M. Rakočević

šle gođihe j* Jugoslovenska akademija u Zagrebu objavila dve knjige Vr.zovih slovenačkih pesama. Pa ko je kođ nas pisao o tome, izuze” urednika Slodnjaka Borka? Zar

tiyne marksističke kritike. Napisani su lepim i razumljivim stilom Moji je kod Slovenaca negovao jeđino pok, dr. Ivan Prijatelj i docnije Josip Vidmar. Istim načinom pisan je i

31 elek ·

KNJIŽEVNE NOVINE i

Bartr sa gdomi Bovoar u bašti Saveza književnika