Književne novine

Godina VIL Nova serija, br, 30

CELA POLJSKA NA NOGAMA

Tokom novembra u Poljskoj je boravila delegacija Saveza književnika Jugoslavije u kojoj su bili Novak Simić, književnik iz Zagraeba, Boško Novaković, književnik iz Sarajeva i TanasiJe Mladenović, književnik iz Beograda. Na povratku, neposredno po dolasku u Beograd, razgovarali smo sa dru gom Mladenovićem o danima koje su proveli u Poljskoj...

— Vaš boravak se, izuzetno srećno, poklopio sa jedTim neobično značajnim trenutkom koji je preživljavala Poljska: stigli ste neposredno iza Poznamjskih događaja, dok je zemlja još vrila... Da li možete da nam kažete koji su vaši najupečatljiviji MISEL vaše najjače impresije? — Prvo: atmosfera. pumih demokrafskih sloboda. Već u prvim kontaktima osetili smo snažno nove impulse, nove boje „koje su preovlađivale na doskora tmurnom licu Poljske. T kao bitno obeležje te atmosfere: procvat pu= blicistike! Danas se u Poljskoj politikom bave svi — i deca, i devojke, i mladići, i starci. I sve se skoro dalo na pubjicistiku. Književni listovi poštali su polu-politički, pleplavljeni su „polemičar= sirim: članeima. poblicističitos karaktera. Pišu književnici, slikari, esejisti, javni i Kul furni radnici — jednom reči: me poštoji kriza saradmje! To je pre svesa imperativ Trenuftka, nasušna . potreba vremena, ali, istovremeno, i ut koji je vodio do stvaramja fe almosfere u kojoj se Poljska nalazi danas...

.„.. Dalje to je procvat safire. Na svim stranama niču safirična pozorišta, male kamerne scene u kojima se pre svega meguje satira. Nema, takoreći, noćnog lokala. nema kutka u kome se zabavlja omladiha. radnička ili stu denfska' svejedno, a da ne postoji scena, a da nema pozornice, skromne i jednoštav ne. na kojoj se ne izvode satirični komadi. skečevi, pantomime, šansone. Imao sam prilike da vidim nekoliko fakvih scena u raznim građovima Poljske, i mogu da konstatujem da su gotovo sve na jednom sigurnom 1} zavidnom umetničkom nivou. Većinu lih scena ne finansira niko, njih uglavnom vode amateri. U Gdamsku sam Video jedno iakvo studenisko

pozorište. U Katovicama je jednm takva grupa priredila specijalnu priredbu'. za ·nas. U Krakovu sam imao prilike da upoznam rad grupe »Kri ko 2« kojom rukovode slikari! Ta grupa je postojala i pre rata, a sada je dodala se bi samo ono »2«... Daju pret stave u jednoj kafani, na jednoj sasvim jednmostavnoj pozornici, bez nekog raskošnog dekora, bez zavese, bez rampe... U programu Uučesivuju. i slikari i glumci i studenfi, 1 ostali. Pre progra ma, u pauzi i posle — svira džez, kuva se i služi kafa i čaj, nema alkohola, publika je vrlo zadovoljna, nivo pret stave na jednom 7psoluino zadovoljavajućem nivou čak i onda ako se primene strožiji kriterijumi... Na programu, kao i svuda -— avangardmi domaći pisci, stari ] mlađi, sadašnji i zaboravljeni... Oživljavaju se dela ko~

ja su bila na.»indeksu«, koja

"je staljinistička era prepustila zaboravu... Igraće se, uskoro, i strani komadi, rukovodilac-slikar grupe u Krakovu nabrajao mi je ime

NOPIJA4 GRČKA KNJIŽEVNOST

Novija grčka književnost počinje oslobođenjem Grčke od "Turaka i tesno je vezana sa borbom koji će jezik da preovlađa u književnosti: narodni ili veštački čistunski jezik učenih ljudi kojim se nije govorilo.

U početku novije grčke književnosti izGvajaju se dve škole — Jonska i Atinska. Prva se razvila na ostrvima Jonskog arhipelaga sa sedištem na ostrvu Zakintosu 1 bila je pod utlicajem Francuske revolucije. Napredniji elementi građanske klase ovih ostrva koja su inače bila pod protekioratom liberalne Francuske, osnivaju 1808 godine Jonsku Republiku u čijem okrilju narodni jezik DOstaje zvaničan i uvodi sec u svg škole. Međutim, ova Republika nije bila dugog veka, trajala je do 1815 godine kada je ukida britansko zaposedanje. Prva briga britanskog guvernera, je bila da uspostavi kao zvaničan” jezik veštački čistunski jezik, misleći da će i io da doprinese razbijan.ju oipora grčkog naroda na ovim ostrvima, Ali Jonska Kole de uhvatila dubokog korena i imala je SVOJ odje]! e i u ostaloj Grčkoj pod. Otomanskom imperijom. Jeđan od najizrazitijih preistavOiRR UT škole je nacionalni pesnik Grčke TODIBIOB Solomos, čiji su stihovi uzeti za nacionalnu

himnu Grčke·

(Nastavak una osmoj strani)

BEOCRAD, 9 DECEMBAR 1956

Varšava oktobra 1956

na Joneska, Sarira, Beketa, Adamova i drugih. Za sad, frenuftno, preovlađuju doma=ći autori. Čak je jedan slikar napisao pantomimu »Kako se pravi mesec« koja se medeljama izvodi & velikim uspehom... U Varšavi isto: posetio sam kamerno-eksperimenftalnu scenu »Siremać, koja je, za razliku od Većine, u rukama profesionalaca. Program skoro isli...

... Treća, ne manje važna i ne manje jaka impresija rođena je za vreme našeg boravka u Poznanju.... Prilikom posete velikom kombi-

naftu »Cegeljski«, koji Je ra

nije nosio ime Staljina, došli smo u kontakt s organizatorima Poznanjskog štrajka. Tri sata smo razgovarali s tim mirnim, običnim radnicima fabrike vagona, koji su nas detaljno upoznali s čitavim fokom. svega onoga što se zbilo u Pouznanju. Iznenadili smo se kad smo saznali predistoriju Poznanja: ona počinje negde posle Staljinove smrti, 1953 godine. Još tada su radnici šlali sVOje delegacije i isticali zahteve— jer, povećanje proizvod nje nije išlo u korak S njiWovim standardom. „Sistem nepravednih, tzv. »progrešivnih« poreza da se od onoga ko proizvodi više uzima Više, nije odgovarao radnicima, time su bili pogođeni upravo oni koji su imali najveću pro

duktivnost, dakle — ohi koji su se borili za povećanje proizvodnje, dakle — naj~

svesniji... Danas se oni svi opet nalaze na radnim mestima | kažu: »Čuli smo šta ie drug Vjeslav (Gomuilka) kazao, i mi smo s njim. on zna šta je bilo i zašto je bilo... On je pravilno ocenlo našu borbu«... Ali kažu i ovo, »Drug Cirankijevič je re kao — »otsećićemo ruku onima koji su je digli protiv tekovina revolucije«, i mi smo ga pozvali da dođe kod na5, ća nam da objašnjenie, da kaže šta je mislio 5 tim šečenjem... Niko se od nas niie borio protiv Revolucije, već za svoja prava, za Revoluciiu... Mi sad čekamo da on dođe... «

— Vi ste svakako oštvarili mnoge kontakte s piscima, ıedakcijama, izdavačkim kućama... ,

— Vrlo dobre smo kontakfe ostvarili, i mislim trajne, mada je na početku išlo 'ma-– lo teže... Mi smo došli u vre me kad je Mađarska bukta1a, | osetili smo u Varšavi, koja se ni sama još nije smi

rila, izvesnu dezoyjijentaciju'

Woja:&e;:fu:1 fino, hargđilg

u redovima intelektualaca, graničila s panikom. .. Ljudi su se plašili da se nešto slično ne isprovocira i u Poliskoj, s. obzirom na izvanredno značajni položaj koji ta zemlja, položena u Srce Mvrope. zauzima odvajkada... Baš u vreme našeg dolaska, čuli smo, ometene su dve stu dentske demonstracije... Pat tijsko. rukovodstvo se, u sprovođenju odluka istorijskog Osmog plenuma,oslonilo pre svega na radnike. Oni su uvek masovno svuda inte venisali, tako da do provoka-– cija, pa čak ni do pokušaja, nigđe nije moglo da #gođe, Angažovanje radnika u toj borbi jeste jedna dalekosežna pojava i sigurma garanci ja dalje demokratizacije Polj ske...

... U. takvoj situaciji nije bilo lako doći do ljudi, nije bilo baš sasvim lako uspostaviti veze. Mi smo odmah .izrazili želju da ne budemo samo gosti Kongresa i posle — turisti koji će obići Polj-

(Nastavak na šestoj sirani)

MALI ESEJ

Posle šezdešetitri godine iz vanredno plodnog rada na našoj istoriji umro je Jovan Radonić, jedno od najkrupni jih imena u razvoju naših društvenih nauka. Njegovo delo iznosi blizu 540 radova, od čega je veliki broj posebnih knjiga i značajnih stuđdija. Kađa je on nastupao u srpskoj istoriografiji, bila je već savladana stara romantična škola. Ruvarac je bio svesno ušao u velike bojeve sa njom i raščišćavao istorisku istinu na onim mestima gde je ona bila najzamršenjja, najlegendarnija i gde je ponajviše godila jednoj početnoj fazi srpskog patriotizma. Ali je Ruvarac bio oštar, jedak, pun bodlji i za mnogog podanašnjeg čitaoca skoro je nečitak. Stari Radonić je pričao kako su se nekada on i njegovi drugovi divili Ruvarcu kako sabljom seče, a Ilarion im Je odgovarao da se i on divi glatkim, tečnim i lepim stranicama mladih Dpisaca.

Radonić, koji še školovao i u mlađim godinama išao u Beč, Rusiju, Carigrađ, a i kasnije dosta putovao i dolazio u dođir sa krupnim nauč nim imenima, mogao je preuzeti dostignuća Ruvarčeva: ispitivanje” istoriske istine, pre svega tačno utvrđivanje činjenica, što je odgovaralo novom: stupnju razvoja naše

„Ba društva i JUeRoVina Potre“ aaa i TE AAA Na. OFEAVE

Jovan Radonić

(1873—1956)

bama uopšte, ali istovremeno preuzeti i postignuća eVroOpske pozitivističke škole ispitivanje svih istoriskih izvora, prikazivanje naših događaja i ličnosti u okviru njihove sredine i međunarod nih odnosa, uklapanje našega razvoja u opšti razvoj, pisanje tečnim i pristupačnim stilom velikih radova koji prikazuju zaista velike epohe naše prošlosti.

Počeo je kao ratoborni pretstavnik kritične škole: Dokazao je za jednu lepu autobiografiju kralja Milutina — da je običan stari falsifikat. Ali je u svojoj disertaciji opisao jednu ličnost iz srednjovekovne Bosne i prikazao je tako majstorski u spletu odnosa i borbi Bosne, Srbije, Mađarske, Venecije, Turske, da je već time pokazao uzdizanje naše istoriske nauke na nivo tadašnje evropske nauke. Njegovo veliko delo o Evropi i Turcima u XV veku sjajno je nastavilo jedan rad Stojana No vakovića i otkrilo da u doba kađa je srbijansko društvo prelazila'na nivo evropskog buržoaskog razvitka svoga vremena, može i naša istoriska nauka da daje dela pot puno na visini „evropske nauke.

Jedno od vih dela je monografija Brankoviću, dan. prvom

najvećih njegoveoma obimna o grofu Đorđu kao neki panvelikom ; ei #

PIGMALION

»Ja se ne osećam sposobnim da napredujem drukčije riego što su to činili prethodni dramski pisci. Moje priče su stare priče, moji karakteTi poznati harlekini i kolombine, klovnovi i lakrdijaši... Za starije gledaoce nedostatak svakog pokušaja da se prirodna istorija zameni konvencionalnom etikom .ili romantičkom logikom, može da izmeni večnu pozornicu luta ka i njihove neizbežne dileme tako da oni izgube, na trenutak, mogućnost identifi kacije sa njom. Ako je tako, utoliko bolje za mene: ja ću, verovaino, uživati nekoliko godina besmrinosti«,

"Ovim večima Bernar Šo je pokušao da objasni suštinu revolucije koju ie njegovo delo izvišilo. u pozorištu i začudo, iako se radilo o sce~

mi sopstvenog udela, bio ie. u pravu. Oduševljeni prista-

Barnard šo kao Julije Cezar

lica Ibzena i idejne drame, fabijanac i zakleti neprijatelj konvencionalnog morala građanskog društva, čovek koji je od pozorišta zahtevao \pre svega da bude didaktično, paradoksalnim · obrtom sudbine mogao je da to ostva ri samo zahvaljujući formalnim i dramaturškim promenama. Sto se tiče artističkih oblika na prvi pogled izgleda da Soa nije progonio demon novog i on je odslučno odbijao

ma da bude originalan u izboru

sadržine. Situacije koje je Bernar So posmatrao možemo svesti na desetak često

obrađivanih motiva i dok gledamo njegove komade, starinske lutke još jednom

' preživljavaju pred nama nepromenljiv ritual života. So

(Nastavak na sedmoj strani)

Vladimir Stamenković

LIST ZA WNJIŽEVNOST. UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA

Cena 40 din.

ovde se opišuje propadanje Turske, Naša je prošlost tu sjajno postala stvarni deo opšteg evropskog razvoja, a jedna ličnost je data u razvo ju svoje sredine i opštih događaja. Retko su se kod nas preštampavale istoriske sliva ri; ali je ovo delo izašlo četiri puta (sa izmenama).

Široko zahvatajući istoriju srpskog narođa, Radonić je naročitu pažnju obratio Austriji i Turskoj, proučavajući našu istoriju u vezi sa Ovim starim državama sa kojima smo toliko morali živeti zajedno. On je pre svega bio medievalista, ispitivač srednjega veka; svojom velikom snagom i obimnim iztra živanjima došao je do zaključka da stare snage, snage srednjega veka, kod nas deluju sve do Prvoga ustianka, i da je prošlost naših naroda pod „Austrijom i Turskom ipak deo srednjega veka. Za mnoge istoričare je doba od propasti naših starih srednjovekovnih država pa sve do kraja 18 veka bilo neko mračno doba, iz koga samo gude gusle, bleskaju toke hajdučke, ili se, uz šapat kaluđerski, održava kakav crkveni sabor·.. Radonić ·je ispitao i široko osvetlja vao ovo doba, računajući ga za epohu feudalizma. On je i na fakultetu kao profesor istorije predavao istoriju po epohama društvepog razvoja i'smatrao je“0a9” avi vek počinje sa Franj fifom revolucijom, Danas nam je svima, razume se, jasno da je »doba ropstva« kod nas deo feudalnog. razvoja. I ia, drugi deo. našeg srednjeg veka on je iserpno obrađivao. Svojom »Rimskom Rurijom« (izašla 1950 na 746 strana) i nizom manjih i većih radova on je prosipao široke snopove svet losti na ovo doba.

MKritička škola je ustvari bila sasvim zanemarila izvoOve: često je Ruvarac samo na osnovu. nekoliko starih zapisa postizao fantastične re zultate. Radonić je sakupljanju i izdavanju istoriskih izvora posvetio ogromnu paž=nju. Samo građe iz arhiva u Dubrovniku, koja pretstav-

lia svoje vrste presek kroz našu stariju istoriju, on je izdao devet tomova! Dosle-

dan svom širokom stavu, on ie izđao i veliku zbirku dokumenata o albanskom narodnom heroju Skenđerbegu. Njega su razume se i kritiko vali, ali se danas ponekad dokazuje da čak i savremene skoro i službene edicije isto

(Nastavak nu devetoj siranl)

Vuk Vinaver

(Osmeh fuge i vedtime

»Možda baš i niste tako dobra znali za taj istovremeni, umetnički kombinovanı refleks duše čovječije — uzdah i osmeh, zajedno. Isidora Sekulić

Nije on tu, među nama, da bismo grcali, zacenjeni od smeha. Jer to nije onaj smeh naprasni, što blesne nenadno, prasme da bi nas zagrcnuo duhovitom dosetkom, zabavio koji čas, obavio zaboravom svoje vedrine.

To je»ono tajanstvemo, preduboko poniranje u kosmičke dubine velikih i malih stvari ljudskog živofa (koliko je to u ljudskoj moći!); to je smeh dugo traženi i misleni, onaj što je, kao najdragocenija vrlina čovekove, duše,

uvek redak i svima retko pristupačan, jer.

nije, po prirodi svojoj, samo za zasmevanje predodređen. Proverite: posle :tog smeha, šta je,ostalo od mjegove vedrine u vama? Grč jedan oko ' usana, zbunjen, zamišljen pogled i jedno osećanje, pomalo gorko i, pomalo sumorno, da stvari oko vas sada imaju drugačije oblike, „Ovđe je zato reč o poefskoj vrlini koje nijedan zhačajan umetnik nije lišen« Ustvari, skloni smo mišljenju da ošećanje za smešno ističemo kao izraz jednog zrelijeg i suptilnijeg sagledanja ofkrivanja života. Otuda sh i najsnažniji tragičari oduvek bili'i r.ajsaviršeniji humoristi. Ne, toliko zbog toga što še

JRUSURIJNENUKUGNULLUUIRI"RUGIRC5z"ZC"" m 0 O |

tragika prirodom svojom utkiva u smeh, već što je umetničko doživljavanje sveta celovito i što podrazumeva puni totalitet. čovekovog unutrašnjeg života.

Humor je kombinacija viših đometa duha, zrelost intelekta. Zato nije ni slučajan ni površina, To je vertikala, jer ponire u dubine i grabi tamo gde su najbogatije naslage ljudskog nespokojstva. Ali, ako je i redak, kada je umetnički ostvaren, on uvek teži da bude i poetski savršen i vanvremenski.. Jer, makoliko bio društveno uslovljen, koristan i aktuelan, on nikada ne ostaje u sferama ma-– terijalnih stvari; on preko njih prelazi u eterične sfere ljudskog duha. Tamo je suveren, vitalan, ponoran, tamo je poezija. Takav je Čehov. Što smo posle čitanja njegovih tekstova. više tužni nego vedri, to je potvrda više da je humor osetljiv instrumenat kojim se čovek odupire životu superiornošću svoga intelekta

Humon je i dat čoveku da bi ga potsetio wa njegovo prisustvo na zemlji, među mnogo-

'brojnim stvarima njemu znanim i neznanim. Ali ne da ga zaludi iluzijama o hjegovom .

savršenstvu, već da mu, nenametljivo, otkrije i naličje tog prisustva. .

Humor je uvek imao dosta pristalica, ·ali je i uvek bio izložen pogrdi i uvek bio u otpo-

ru prema svemu što je trivijalnost i konvencija. Ljudi vole da se potsmehnu jedan drugom, ali ne vole da se neko njima potsmeva. Zato je za vegetiranje humora potrebna snošljiva klima duha koja počiva na podlozi tolerancije. Satira je kod nas imala uvek više privrežnika , njena je tradicija bogata, ali ona ie uvek pre prihvatana kao određen otpor prema izvesnim društvenim nedaćama. Zaokupljena tim zađacima, ona je često zanemarivala suptilnu, neburleksnu stranu ljudskih manifestacija.

Mi smo uvek imali dobre pisce satiričare, iako uvek nismo imali za to pogodnu drušivenu i duhovnu klimu. Uzvoke što je nismo imali treba tražiti u specifičnim osobenostima razvitka. našeg. društva. Ali, naše je društvo u svom razvoju došlo do izvesnih elemenata u kojima je i samo moglo da sublimnije pronalazi i oseti duhovnu materiju svog vremc=, na. Pa ako su nam ranija vremena dala nekoliko britkih satiričara, naše je vreme, izgleda, naklonjeno piscima koji svojim prefinjenim humorom raspredaju više nijanse u odnosima ljudi, nego Kontraste u društvenim konvencijama· Imamo Branka ĆCopića. imamo Vasu Popovića, imamo Džumhura. S njima je na pomolu jedan humor, suptilan i mislen, naš i ovovremenski, profinjeni smeh koji filozofski sažima život i njegove tokove, uvek okrenut prema mislima, osećanjima i velikim duhovnim problemima današnjice. EJ

(Iz predgovora Knjizi Vase Popovića »Covek traži sreću“ koja će uskoro izaći iz štampe u

izdanju »Ježat), Risto Tošavić